Gordana Babić Đorđević
| Gordana Babić-Đorđević | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 21. februar 1932. |
| Mesto rođenja | Valjevo, Kraljevina Jugoslavija |
| Datum smrti | 25. decembar 1993. (61 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, SRJ |
Gordana Babić-Đorđević (Valjevo, 21. februar 1932 — Beograd, 25. decembar 1993) bila je srpski istoričar umetnosti, dopisni član SANU.
Biografija[uredi | uredi izvor]
U Valjevu je završila osnovnu školu i gimnaziju. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirala je istoriju umetnosti. Na ovom fakultetu je i magistrirala 1958. godine. Potom se specijalizovala u Parizu od 1958. do 1961. godine i u Vašingtonu. Doktorirala je na Sorboni sa disertacijom Les chapelles annexes des églises byzantines. Fonction liturgique et programmes iconographiques juna 1963. Radila je u Jugoslovenskom institutu za zaštitu spomenika od 1963. do 1969. a potom u Hilandarskom odboru SANU od 1969. do 1979. Vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu postala je 1979. a redovni 1987. Dopisni član SANU postala je 1988. Bila je odgovorni urednik Zografa od 1985. do 1993. Od Bečkog univerziteta dobila je nagradu Gottfried von Herder. Godine 1989. postala je počasni član Društva za hrišćansku arheologiju u Atini. Bila je učesnik brojnih domaćih i međunarodnih naučnih skupova.
Glavno polje njenog naučnog interesovanja bilo je srednjovekovno pravoslavno slikarstvo, posebno vizantijsko i srpsko. Interesovala se za ikonografiju i raspored prikaza nekih religioznih scena i pojedinih svetiteljskih figura. Ispitivala je odnos između dekorativne i liturgijske funkcije delova pravoslavnog hrama. U srpskoj srednjovekovnoj umetnosti izučavala je prikaze vladara i drugih velikodostojnika kao i razlike i sličnosti sa vizantijskim uzorima. Bavila se i natpisima na freskama a njen rad koji je pročitala na XVIII kongresu vizantologa u Moskvi 1991. godine predstavljao je jedan od prvih pokušaja da se objasni socijalni faktor vizantijskog slikarstva.
Pored fresko-slikarstva bavila se i proučavanjem ikona. Pred kraj života intenzivno je proučavala ukrase u starim rukopisima, naročito teratološke motive u srpskim i grčkim rukopisima.
Napisala je i nekoliko monografija o srpskim srednjovekovnim bogomoljama. Značajna je njena knjiga o Kraljevoj crkvi u Studenici koju je Vojislav J. Đurić ocenio kao: „remek-delo iskusnog naučnika, koji pouzdano razrešava i najsloženija pitanja.“ Za prva dva toma Istorije srpskog naroda napisala je sintetičke preglede pojedinih razdoblja stare srpske umetnosti. Za Oxford Dictionary od Byzantium (vol 1-3, New York/Oxford, 1991) napisala je članke o srpskoj umetnosti. Takođe je napisala i veliki broj prikaza knjiga i članaka.
