Gotfrid Vilhelm Lajbnic

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gotfrid Vilhelm Lajbnic
Gottfried Wilhelm von Leibniz.jpg
Puno imeGotfrid Vilhelm Frajher fon Lajbnic
Datum rođenja(1646-07-01)1. jul 1646.
Mesto rođenjaLajpcig
 Sveto rimsko carstvo
Datum smrti14. novembar 1716.(1716-11-14) (70 god.)
Mesto smrtiHanover
 Sveto rimsko carstvo
ŠkolaUniverzitet u Altdorfu
EpohaFilozofija 17. veka
RegijaZapadna filozofija
Škola filozofijeRacionalizam
Interesovanjametafizika
epistemologija
nauka
matematika
Idejekalkulus
urođeno saznanje
optimizam
monada
Potpis
Leibnitz signature.svg

Gotfrid Vilhelm Frajher (baron) fon Lajbnic, (nem. Gottfried Wilhelm Freiherr (baron) von Leibniz; Lajpcig, 1. jul 1646Hanover, 14. novembar 1716) bio je nemački filozof, matematičar, pronalazač, pravnik, istoričar, diplomata i politički savetnik lužičkosrpskog porekla.[1] Dao je značajan doprinos u optici i mehanici. Smatra se poslednjim čovekom enciklopedijskog znanja zapadne civilizacije.[2][3]

Stekao je obrazovanje iz prava i filozofije, radio je kao sekretar u dvema najpoznatijim plemićkim porodicama u Nemačkoj (od kojih je jedna tokom njegovog službovanja postala engleska kraljevska porodica). Zauzima podjednako značajno mesto kako u istoriji filozofije tako i u istoriji matematike. Ustanovio je infinitezimalni račun (kalkulus, matematička analiza) nezavisno od Njutna,[4] kao i binarni sistem koji predstavlja osnovu moderne računarske tehnologije. U filozofiji ostaće najpoznatiji po optimizmu, npr. njegov zaključak da je Bog stvorio najbolji svet od svih mogućih svetova.

Lajbnic je dao veliki doprinos u fizici (optici i mehanici) i tehnologiji, kao i, što će se kasnije utvrditi, biologiji, medicini, geologiji, teoriji verovatnoće, psihologiji, informatici.[5][6][7] Pisao je na latinskom, francuskom i nemačkom i to o politici, pravu, etici, teologiji, istoriji i filologiji. Iako je mnogo pisao, malo toga je objavljeno.[8]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Leibnizovi roditelji bili su lužičkosrpskog porekla.[9][10][11]

Sin luteranskog profesora moralne filozofije Fridriha, Lajbnic ja preko biblioteke svoga oca razvio interesovanje za širok krug predmeta.

Sa 12 godina je naučio latinski bez ičije pomoći. Sa samo 14 godina je upisao univerzitet u Lajpcigu, a potom je učio u Jeni i Altdorfu, gde je 1666. godine stekao doktorat iz prava sa samo dvadeset godina.[12][13] Lajbnicov talenat će se višestruko ispoljiti kako u pravu, religiji, diplomatiji, filozofiji, tako i u matematici.

Rad[uredi | uredi izvor]

Karijeru je započeo kao advokat i diplomata, u početku radeći za izbornog kneza od Majnca tokom 1667. godine i na tom poslu je izvršio kodifikaciju zakonskih propisa grada. Radio je i za vojvode Braunšvajg – Lineburg kao bibliotekar i savetnik (1676 – 1716). Godine 1700. pomogao je pri osnivanju Berlinske akademije nauka i postao njen prvi predsednik.

Tokom putovanja u Pariz 1673. i 1676. godine, Kristijan Hajgens ga je zainteresovao za tekući rad u matematici i Lajbnic se bavio ovim radom u svojim slobodnim trenucima, da bi ostvario sjajna otkrića kako u infinitezimalnom računu (nezavisno od Njutna), tako i u kombinatoričkoj analizi, diferencijalnom i integralnom računu.

U isto to vreme Lajbnic je bio veoma zauzet uspostavljanjem zakonskih prava legitimnih i mnogih nelegitimnih članova domaćinstva tri izborna kneza kojima je redom služio. Često u pokretu i pomno beležeći svoje misli o mnogim stvarima, on se istovremeno bavio diplomatijom i pravljenjem planova za francusku invaziju na Egipat. Takođe, angažovao se u neuspešnom pokušaju da ujedini katoličku i protestantsku crkvu 1683. Kada je njegov prvi poslodavac, izborni knez oa Hanovera, bio na putu da postane Džordž I od Engleske, Lajbnic je otpušten i ostavljen da piše istoriju porodice Brunsvik.

Tokom svog boravka u Parizu značajno je proširio znanja iz matematike i fizike, susreo se sa vodećim francuskim filozofima toga vremena i proučavao je dela Dekarta i Paskala.

Godine 1674. je počeo da radi na infinitezimalnom računu, a najraniji podaci o upotrebi ovog računa nalaze se u njegovim beleškama iz 1675. godine. Do 1677. godine je razradio koherentan sistem infinitezimalnog računa, ali ga nije objavio sve do 1684. godine. Lajbnicova najznačajnija matematička otkrića su objavljena između 1682. i 1692. godine, uglavnom u časopisu Acta Eruditorum, koji su on i Oto Menke osnovali 1682. godine. Ovaj časopis je imao značajnu ulogu u unapređenju Lajbnicove reputacije matematičara i naučnika, što je doprinelo da bude cenjen i u diplomatiji, istoriji, teologiji i filozofiji.

Godine 1711. Džon Kil je pišući za časopis Kraljevskog društva i uz Njutnovu podršku optužio Lajbnica za plagiranje Njutnovog infinitezimalnog računa, što je dovelo do javne rasprave o tome ko je prvi otkrio infinitezimalni račun. Tek su istoričari matematike od 1900. godine pa nadalje istakli značajne razlike između Lajbnicove i Njutnove verzije infinitezimalnog računa i time dokazali da Lajbnic nije plagirao Njutna.

Filozofija[uredi | uredi izvor]

Lajbnic je nastojao da izmiri materijalizam i spiritualizam, ali je ostao spiritualist.[14][15] Razumu je pridavao odlučnu prednost u odnosu na čula. Najpoznatije mu je učenje o monadama. Lajbnic daje uvid „da jedna supstanca uopšte ne može na prirodan način biti nedelatna“. Po njemu je neko saznanje ili tamno ili jasno, a jasno, opet, ili adekvatno ili neadekvatno, simboličko ili intuitivno; savršeno saznanje je istovremeno adekvatno i intuitivno. Lajbnic je kategorije omeđio na šest: supstancija, kvantitet, kvalitet, relacija, akcija i pasija (trpljenje).

Monade[uredi | uredi izvor]

Prostorno – vremenski svet materijalnih stvari i bića sastoji se iz monada, od kojih ne postoje dve apsolutno iste, ni dva ista trenutka u životu jedne monade (princip identiteta nerazlučivog). Monade su duhovne suštine, a izvor im je u Bogu kao najvišoj monadi. Bog je udesio da unutrašnja aktivnost svake monade bude u harmoniji sa aktivnošću svih ostalih (učenje o prestabiliranoj harmoniji), pa je svet savrešeno jedinstven iako ga čine individualne supstancije. Između monada ne postoje uzročno – posledični odnosi, iako je svako stanje monade uzrok njenom sledećem stanju, a istovremeno posledica prethodnog.

Lajbnic naziva ljudsku dušu duhovnim automatom, jer ona sva svoja stanja razvija iz same sebe. On je pojam duše izrazio s idealističkog stanovišta, a njemu su se pridružili svi drugi noviji idealisti. Prema Lajbnicu se stvarnost sastoji iz jednog beskonačnog broja bestelesnih prostih pojedinačnih supstancija, čija je unutrašnja suština snaga predstavljanja. Ali takve suštine su duše, a Lajbnic ih otuda naziva ames ili, na osnovu njihove jedinstvenosti, monade. Otuda kod Lajbnica samo duše čine stvarnost: sve monade je putem temeljnih razlika snage predstavljanja i manjeg i većeg savršenstva koje počiva na njoj tvorac doveo u jednom zauvek uspostavljenu harmoniju (prestabilizovana harmonija); svaka je stvorena s obzirom na drugu. Ako je u jednoj monadi toliko savršenstva koliko u drugima nesavršenosti, onda one sveukupno obrazuju agregat monada, od kojih prva funkcioniše kao centralna monada. Čulna predstava takvog agregata monada shvata takav agregat kao telo. Ljudska duša je posebno jedna takva centralna monada koja putem razmene svojih predstava stoji takođe u uzajamnim odnosima prema svom telu i u sebi uključuje razvoj putem oticanja i priticanja delova. Lajbnicu se priključuje Kristijan Vulf za koga je duša prosta supstancija sa snagom da sebi predstavlja svet (vis repraesentativa universi).

Lajbnic naglašava da dve stvari nikada nisu potpuno jednake i da uvek postoje nesvesna čulna opažanja (percepcije) koja određuju delovanje. Njegov princip identiteta nerazlučivog tvrdi da su ličnost X i ličnost Y identične ako i samo ako dele ista suštinska nerelacijska svojstva. Njegova „Teodiceja“ (1710) pokušava da pomiri dobrotu o Bogu sa postojanjem zla u svetu, pretpostavljajući da je samo Bog savršen i da je ovaj svet „najbolji od svih mogućih svetova“. Ovaj stav ismejan je u komičnom Volterovom romanu Kandid.

Logika[uredi | uredi izvor]

Lajbnic je izmislio univerzalni jezik za logiku i kao mladić počeo da proučava simboličku logiku. Od njega potiču prvi pokušaji da se logika formuliše kao aksiomatski sistem. Takođe je preduzeo prve pokušaje da logiku obrađuje u okviru formalnih računa. Izraz koji je Lajbnic koristio za simboličku logiku koju je razvio je characteristica universlis, „opšta odlika ili veština označavanja“.[16][17][18][19]

Lajbnic je verovao da se ljudsko razmišljanje, rezonovanje može svesti na račun vrsta, klasa i da takav račun može da razreši mnoga neslaganja, razlike u mišljenjima: „Jedini način da ispravimo naše mišljenje je da ga učinimo opipljivim, stvarnim poput matematičara, tako da kad otkrijemo našu grešku, i kada postoje sporovi, neslaganja među ljudima možemo prosto reći: Hajde da izračunamo (calculemus) bez dalje prepirke i da vidimo ko je u pravu“.

Formalna logika[uredi | uredi izvor]

Lajbnic je najvažniji logičar od vremena Aristotela pa do 1847. godine, kada su Džordž Bul i Augustus De Morgan izdali knjige koje ujedno predstavljaju početak moderne formalne logike. Lajbnic je izneo glavne karakteristike onoga što nazivamo konjunkcija, disjunkcija, negacija, identitet, podskupovi i prazni skupovi.

Osnovni principi Lajbnicove logike, i opravdano cele njegove filozofije mogu se svesti na dva osnovna principa:

  1. sve naše ideje su sastavljene od vrlo malog broja prostih ideja koje čine alfabet ljudske misli (ljudskog razmišljanja),
  2. kompleksne (složene) ideje nastaju iz ovih prostih ideja jednoobraznom i simetričnom kombinacijom, analogno aritmetičkom množenju.

Lajbnic nije objavio ništa o formalnoj logici za života; većina onoga što je napisano na tu temu postoji u obliku radnih beleški.

Matematika[uredi | uredi izvor]

Iako se matematičko shvatanje funkcije implicitno koristilo u trigonometriji i logaritamskim tablicama, koje su postojale u to vreme, Lajbnic ih je prvi 1692. i 1694. godine primenio eksplicitno kako bi označio neki od više geometrijskih koncepata koji potiču od krive, kao što su apscisa, ordinata, tangenta, tetiva i vertikala. U 18. veku „funkcija“ je izgubila ovakve geometrijske asocijacije.

Lajbnic je prvi uvideo da se koeficijenti sistema linearne jednakosti mogu predstaviti kao niz, poznatiji kao matrica, koji se može iskoristiti da bi se pronašlo rešenje sistema. Ovaj metod je kasnije nazvan Gausova eliminacija.

Nakon što je postavio svoju konstrukciju infinitezimalnog računa počela je njegova žestoka diskusija s Njutnom o pravu prvenstva. Lajbnic je svoj rad objavio posle Njutna, nakon 1665. godine, ali nezavisno od njega. Notaciju koja se danas koristimo u infinitezimalnom računu potiče od Lajbnica. Manji deo njegovog rada bio je o beskonačnim nizovima, gde je 1674. godine otkrio relaciju između π i svih drugih neparnih brojeva: π / 4 = 1 – 1/3 + 1/5 – 1/7 + 1/9... koju je ranije pronašao Dejvid Gregori.

U matematici Lajbnic je istraživao ideju o univerzalnom matematičko – logičkom jeziku zasnovanom na binarnom sistemu. Suprotno od Lajbnicove ideje, sve mašine za računanje koje su kasnije konstruisane koristile su dekadni sistem za računanje.

Godine 1672. Lajbnic je izumeo mašinu za računanje koja je bila daleko bolja od Paskalove koja je mogla samo da sabira i oduzima; Lajbnicova je mogla još i da množi, deli i računa kvadratni koren.

Lajbnic je 1697. godine prvi predstavio binarni sistem, onosno brojevni sistem u kojem se uz pomoć samo dve cifre 0 i 1 može prikazati svaki broj (dok se u običnom dekadnom sistemu koristi deset cifara 0 ..... 9). Dekadno 1 se pritom u binarnom sistemu pojavljuje kao 1 (1x2°), 2 kao 10 (1x2¹ + 0x2°), 3 kao 11 (1x2¹ + + 1x2°), 4 kao 100 (1h2² + 0x2¹ + 0x2°) itd. U modernoj obradi podataka sprovodi se binarni sistem, stoga što se njegove cifre 0 i 1 lako pridružuju električnim stanjima UKLjUČENO i ISKLjUČENO, a time se svaki broj može predstaviti nekim nizom takvih stanja. Pojam diferencijal uveo je Lajbnic za označavanje lokalne (tačkaste) linearne aproksimacije: pri obrazovanju diferencijalnog količnika dy:dx = f(x); izrazi dy i dx označavaju se kao diferencijali.

Infinitezimalni račun[uredi | uredi izvor]

Lajbnic je zaslužan, zajedno sa Isakom Njutnom, za otkriće infinitezimalnog računa. Prema Lajbnicovim beleškama do presudnog otkrića došlo je 11. novembra 1675. godine kada je po prvi put primenio integralni račun kako bi pronašao domen funkcije y = x. Lajbnic je uveo neke notacije koje su se zadržale do danas, kao što su recimo znak ∫ (koji potiče od latinske reči summa) i d koje označava diferencijale (od latinske reči differentia). Lajbnic o svom infinitezimalnom računu nije objavio ništa sve do 1684. godine. Slobodno se koristio matematičkim entitetima nazivajući ih infinitezimalima, sugerišući da oni imaju paradoksalne osobine (kvalitete).

Fizika[uredi | uredi izvor]

Lajbnic je izumeo (stvorio) novu teoriju kretanja (dinamike) zasnovanu na kinetičkoj energiji i potencijalnoj energiji, a koja se zalaže za to da je prostor relativan, dok Njutn smatra da je prostor apsolutan.

Lajbnicova „vis viva“ („živa sila“) jeste nepromenljiva matematička osobina određenog mehaničkog sistema. Ona se može posmatrati kao poseban slučaj odražavanja energije.

Filologija[uredi | uredi izvor]

Lajbnic je bio zavidan student jezika, posebno zainteresovan za vokabular i gramatiku. Poricao je široko rasprostranjeno verovanje u hrišćanskom obrazovanju njegovog vremena, da je hebrejski prvobitni jezik ljudske rase. Bavio se poreklom slovenskih jezika, bio je svestan postojanja sanskrita kao i njegovog značaja, i fascinirao ga je klasičan kineski jezik.

Priroda[uredi | uredi izvor]

Prirodnonaučni pojam kontinuiteta prvi je odredio Aristotel. Do obuhvatnijeg značenja on dolazi kod Lajbnica u ubeđenju da priroda ne čini skokove (natura non facit saltus), da se sve upliće u celinu. Ovoj predstavi je dao izraz u takozvanom zakonu kontinuiteta (lex continui), pri čemu je primenom ovog zakona pobijao fiziku Dekarta i Malbranša.

„Ništa se ne događa u jednom udaru, a jedno je od mojih najvažnijih načela da priroda nikad ne čini skokove. Ovaj sam stav nazvao zakonom kontinuiteta“, kaže Lajbnic. Moderna teorijska fizika od razvoja kvantne teorije i njenog uobličenja (kvantna mehanika), naprotiv, radije pak pretpostavlja diskontinualne, u smislu ovog navoda „skokovite“ prelaze od jednog u neko drugo stanje.

Lajbnic je uveo pojam aktuelno beskonačnog koji je prihvatio i Imanuel Kant. Prvi je uveo pojam involucije (involution), što je po njemu razvoj prema smrti, nasuprot evoluciji, razvoj prema životu.

Pravo[uredi | uredi izvor]

Prema Lajbnicu celokupno pravo služi zajedničkom dobru, koje je on gledao kao održavanje i napredovanje univerzuma. U prvom redu samog božanskog svetskog poretka, u drugom redu ljudskog roda i u trećem redu države.

Na kraju životnog puta[uredi | uredi izvor]

Umro je zaboravljen, u Hanoveru 14. novembra 1716. godine, savladan bolešću i usred spora oko svog pronalaska infinitezimalnog računa. Njegov grob obeležen je tek posle 50 godina, odnosno 1766. godine.

Važnija dela:[uredi | uredi izvor]

  • 1666. De Arte Combinatoria
  • 1671. Hypothesis Physica Nova
  • 1673. Confessio Philosophi
  • 1684. Nova methodus pro maximis et minimis
  • 1686. Discours de meta physique
  • 1705. Explication de l’Arithmetique Binarie
  • 1710. Theodicee
  • 1714. Monadologie

„Teodikeja“ i „Monadologija“ su mu kapitalna i najznačajnija dela. Prevedeni su:

  • Metafizička rasprava (Metaphysische Abhandlung) (prev. „Rasprava o metafizici“, u: Lajbnic, Izabrani filozofski spisi, Naprijed, Zagreb, (1980). pp. 108-152)
  • Monadologija (Monadologie) (u prevodu: Kultura, Beograd, 1957; 2u Izabrani filozofski spisi, Naprijed, Zagreb, 1980,
  • Novi ogledi o ljudskom razumu (Nouveaux essais sur l'entendement humain) (prevod: '"Veselin Masleša“, Sarajevo, 1986); Drugo izdanje na srpskom: BIGZ, prevod sa francuskog dr Milana Tasića, Beograd, 1995)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Michael 2007, str. 27.
  2. ^ Aiton, Eric J., 1985. Leibniz: A Biography. Hilger (UK).
  3. ^ Antognazza 2008.
  4. ^ Russell, Bertrand (2013). History of Western Philosophy: Collectors Edition (revised izd.). Routledge. str. 469. ISBN 978-1-135-69284-1. 
  5. ^ Bodemann, Eduard, Die Leibniz-Handschriften der Königlichen öffentlichen Bibliothek zu Hannover, 1895, (anastatic reprint: Hildesheim, Georg Olms, 1966).
  6. ^ Bodemann, Eduard, Der Briefwechsel des Gottfried Wilhelm Leibniz in der Königlichen öffentliche Bibliothek zu Hannover, 1895, (anastatic reprint: Hildesheim, Georg Olms, 1966)
  7. ^ Ravier, Émile, Bibliographie des œuvres de Leibniz, Paris: Alcan, 1937 . anastatic reprint Hildesheim: Georg Olms.1966..
  8. ^ Baird & Kaufmann 2008.
  9. ^ Comenius in England, Oxford University Press 1932, p. 6.
  10. ^ Poland and Germany Studies Centre on Polish-German Affairs, Greenwood press 1994, p. 30.(jezik: engleski)
  11. ^ admin (2017-04-14). „Velikie učenыe: Gotfrid Vilьgeйm Leйbnic - Novosti pro kosmoc”. Novosti pro kosmoc (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2017-04-14. 
  12. ^ Jolley, Nicholas (1995). The Cambridge Companion to Leibniz. Cambridge University Press. :20
  13. ^ Simmons, George (2007). Calculus Gems: Brief Lives and Memorable Mathematics. MAA. :143
  14. ^ Smith, Justin E. H., 2011. Divine Machines. Leibniz and the Sciences of Life. Princeton University Press.
  15. ^ Wilson, Catherine, 1989. Leibniz's Metaphysics: A Historical and Comparative Study. Princeton University Press.
  16. ^ Hostler, John, 1975. Leibniz's Moral Philosophy. UK: Duckworth.
  17. ^ Ishiguro, Hidé 1990. Leibniz's Philosophy of Logic and Language. Cambridge University Press.
  18. ^ LeClerc, Ivor, (ed.), 1973. The Philosophy of Leibniz and the Modern World. Vanderbilt University Press.
  19. ^ Hall, A. R., 1980. Philosophers at War: The Quarrel between Newton and Leibniz. Cambridge University Press.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Baird, Forrest E.; Kaufmann, Walter (2008). From Plato to Derrida. Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Prentice Hall. ISBN 978-0-13-158591-1. 
  • Maria Rosa Antognazza] (2008). Leibniz: An Intellectual Biography. Cambridge University Press. 
  • Michael, L. A. (2007). The Principles of Existence & Beyond. Lulu.com. str. 27. ISBN 978-1-84799-199-7. 
  • Michael, L. A. (2007). The Principles of Existence & Beyond. Lulu.com. str. 27. ISBN 978-1-84799-199-7. 
  • Michael, L. A. (2007). The Principles of Existence & Beyond. Lulu.com. str. 27. ISBN 978-1-84799-199-7. 
  • Heinekamp, Albert and Mertens, Marlen. Leibniz-Bibliographie. Die Literatur über Leibniz bis 1980, Frankfurt: Vittorio Klostermann, 1984.
  • Heinekamp, Albert and Mertens, Marlen. Leibniz-Bibliographie. Die Literatur über Leibniz. Band II: 1981–1990, Frankfurt: Vittorio Klostermann, 1996.
  • Wiener, Philip, (ed.), 1951. Leibniz: Selections. Scribner.
  • Schrecker, Paul & Schrecker, Anne Martin, (eds.), 1965. Monadology and other Philosophical Essays. Prentice-Hall.
  • Parkinson, G. H. R. (ed.), 1966. Logical Papers. Clarendon Press.
  • Mason, H. T. & Parkinson, G. H. R. (eds.), 1967. The Leibniz-Arnauld Correspondence. Manchester University Press.
  • Loemker, Leroy, (ed.), 1969[1956]. Leibniz: Philosophical Papers and Letters. Reidel.
  • Morris, Mary & Parkinson, G. H. R. (eds.), 1973. Philosophical Writings. Everyman’s University Library.
  • Riley, Patrick, (ed.), 1988. Leibniz: Political Writings. Cambridge University Press.
  • Niall, R. Martin, D. & Brown, Stuart (eds.), 1988. Discourse on Metaphysics and Related Writings. Manchester University Press.
  • Ariew, Roger and Garber, Daniel. (eds.), 1989. Leibniz: Philosophical Essays. Hackett.
  • Rescher, Nicholas (ed.), 1991. G. W. Leibniz’s Monadology. An Edition for Students, University of Pittsburgh Press.
  • Parkinson, G. H. R. (ed.) 1992. De Summa Rerum. Metaphysical Papers, 1675–1676. Yale University Press.
  • Cook, Daniel, & Rosemont, Henry Jr., (eds.), 1994. Leibniz: Writings on China. Open Court.
  • Farrer, Austin (ed.), 1995. Theodicy, Open Court.
  • Remnant, Peter, & Bennett, Jonathan, (eds.), 1996 (1981). Leibniz: New Essays on Human Understanding. Cambridge University Press.
  • Woolhouse, R. S., and Francks, R., (eds.), 1997. Leibniz’s ‘New System’ and Associated Contemporary Texts. Oxford University Press.
  • Woolhouse, R. S., and Francks, R., (eds.), 1998. Leibniz: Philosophical Texts. Oxford University Press.
  • Ariew, Roger, (ed.), 2000. G. W. Leibniz and Samuel Clarke: Correspondence. Hackett.
  • Richard T. W. Arthur, (ed.), 2001. The Labyrinth of the Continuum: Writings on the Continuum Problem, 1672–1686. Yale University Press.
  • Richard T. W. Arthur, 2014. Leibniz. John Wiley & Sons.
  • Robert C. Sleigh Jr., (ed.), 2005. Confessio Philosophi: Papers Concerning the Problem of Evil, 1671–1678. Yale University Press.
  • Dascal, Marcelo (ed.), 2006. “G. W. Leibniz. The Art of Controversies”, Springer.
  • Strickland, Lloyd, 2006 (ed.). The Shorter Leibniz Texts: A Collection of New Translations. Continuum.
  • Look, Brandon and Rutherford, Donald (eds.), 2007. The Leibniz-Des Bosses Correspondence, Yale University Press.
  • Cohen, Claudine and Wakefield, Andre, (eds.), 2008. Protogaea. University of Chicago Press.
  • Murray, Michael, (ed.) 2011. Dissertation on Predestination and Grace, Yale University Press.
  • Strickand, Lloyd (ed.), 2011. Leibniz and the two Sophies. The Philosophical Correspondence, Toronto.
  • Lodge, Paul (ed.), 2013. The Leibniz-De Volder Correspondence: With Selections from the Correspondence Between Leibniz and Johann Bernoulli, Yale University Press.
  • Artosi, Alberto, Pieri, Bernardo, Sartor, Giovanni (eds.), 2014. Leibniz: Logico-Philosophical Puzzles in the Law, Springer.

Sekundarna literatura do 1950.[uredi | uredi izvor]

  • Du Bois-Reymond, Paul, 1974. Leibnizsche Gedanken in der neueren Naturwissenschaft, Berlin: Dummler, 1871 (reprinted in his Vorträge über Philosophie und Gesellschaft, Hamburg: Felix Meiner).
  • Couturat, Louis, 1901. La Logique de Leibniz. Paris: Felix Alcan.
  • Heidegger, Martin, 1983. The Metaphysical Foundations of Logic. Indiana University Press (lecture course, 1928).
  • Lovejoy, Arthur O., 1957 (1936). "Plenitude and Sufficient Reason in Leibniz and Spinoza" in his The Great Chain of Being. Harvard University Press: 144–82. Reprinted in Frankfurt, H. G., (ed.), 1972. Leibniz: A Collection of Critical Essays. Anchor Books.1972..
  • Mackie, John Milton; Guhrauer, Gottschalk Eduard, 1845. Life of Godfrey William von Leibnitz. Gould, Kendall and Lincoln.
  • Russell, Bertrand, 1900, A Critical Exposition of the Philosophy of Leibniz, Cambridge: The University Press.
  • Smith, David Eugene (1929). A Source Book in Mathematics. New York and London: McGraw-Hill Book Company, Inc. 
  • Trendelenburg, F. A., 1857, "Über Leibnizens Entwurf einer allgemeinen Charakteristik," Philosophische Abhandlungen der Königlichen Akademie der Wissenschaften zu Berlin. Aus dem Jahr 1856, Berlin: Commission Dümmler. pp. 36–69.
  • Ward, A. W., 1911. Leibniz as a Politician (lecture)

Sekundarna literatura nakon 1950.[uredi | uredi izvor]

  • Adams, Robert Merrihew. 1994. Leibniz: Determinist, Theist, Idealist. New York: Oxford, Oxford University Press.
  • Bos, H. J. M. (1974). „Differentials, higher-order differentials and the derivative in the Leibnizian calculus”. Archive for History of Exact Sciences. 14: 1—90. doi:10.1007/bf00327456. 
  • Stuart Brown (ed.), 1999. The Young Leibniz and His Philosophy (1646–76), Dordrecht, Kluwer.
  • Davis, Martin, 2000. The Universal Computer: The Road from Leibniz to Turing. WW Norton.
  • Deleuze, Gilles, 1993. The Fold: Leibniz and the Baroque. University of Minnesota Press.
  • Finster, Reinhard & van den Heuvel, Gerd (2000). Gottfried Wilhelm Leibniz. Mit Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. 4. izdanje. Rowohlt, Reinbek bei Hamburg (Rowohlts Monographien, 50481). ISBN 978-3-499-50481-5. 
  • Grattan-Guinness, Ivor, 1997. The Norton History of the Mathematical Sciences. W W Norton.
  • Hamza, Gabor, 2005. "Le développement du droit privé européen". ELTE Eotvos Kiado Budapest.
  • Jolley, Nicholas, ed., 1995. The Cambridge Companion to Leibniz. Cambridge University Press.
  • Kaldis, Byron, 2011. Leibniz' Argument for Innate Ideas in Just the Arguments: 100 of the Most Important Arguments in Western Philosophy edited by M Bruce & S Barbone. Blackwell.
  • Luchte, James (2006). „Mathesis and Analysis: Finitude and the Infinite in the Monadology of Leibniz”. Heythrop Journal. 47 (4): 519—543. doi:10.1111/j.1468-2265.2006.00296.x. 
  • Mates, Benson, 1986. The Philosophy of Leibniz: Metaphysics and Language. Oxford University Press.
  • Mercer, Christia, 2001. Leibniz's Metaphysics: Its Origins and Development. Cambridge University Press.
  • Perkins, Franklin, 2004. Leibniz and China: A Commerce of Light. Cambridge University Press.
  • Riley, Patrick, 1996. Leibniz's Universal Jurisprudence: Justice as the Charity of the Wise. Harvard University Press.
  • Rutherford, Donald, 1998. Leibniz and the Rational Order of Nature. Cambridge University Press.
  • Schulte-Albert, H. G. (1971). Gottfried Wilhelm Leibniz and Library Classification. The Journal of Library History (1966-1972), (2). 133–152.
  • Zalta, E. N. (2000). „A (Leibnizian) Theory of Concepts” (PDF). Philosophiegeschichte und logische Analyse / Logical Analysis and History of Philosophy. 3: 137—183. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]