Grb Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije
| Grb Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije | |
|---|---|
.svg) Grb SFR Jugoslavije (u upotrebi od 1963. do 1992. godine) | |
| Verzije | |
.svg) Grb FNR Jugoslavije (u upotrebi do 1963. godine) [ima pet baklji, koje predstavljaju bratstvo i jedinstvo konstitutivnih naroda: Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca] | |
 Prvi grb, DF Jugoslavije (u upotrebi od 1943. do 1946. godine) | |
| Detalji | |
| Nosilac |  SFR Jugoslavija |
| Autor(i) | Đorđe Andrejević Kun i Antun Augustinčić |
| Usvojen | 7. april 1963. god. |
Grb Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije predstavlja šest baklji okruženih žitom koje gore zajedno. Zajednička vatra šest baklji predstavlja bratstvo i jedinstvo šest republika bivše Jugoslavije: Bosne i Hercegovine, Makedonije, Srbije, Slovenije, Hrvatske i Crne Gore. Datum na grbu je 29. novembar 1943. kada se u Jajcu po drugi put sastao AVNOJ. Taj datum je postao dan republike posle Drugog svetskog rata.
Još u toku narodnooslobodilačke borbe krajem novembra 1943, u vreme Drugog zasedanja AVNOJ-a kada su postavljeni temelji novog jugoslovenskog društva, nastao je grb socijalističke Jugoslavije zajedničkim radom umetnika Đorđa Andrejevića Kuna i Antuna Augustinčića prilikom ukrašavanja sale Doma kulture u Jajcu. Po odluci Predsedništva AVNOJ-a Augustinčić je nešto ranije izradio budući grb u drvorezu, sa pet buktinja kao osnovnim elementima, koje su predstavljale pet naroda Jugoslavije, a po ranijoj odluci unet je u grb i datum zasedanja 29. XI 1943. godine. Kun je načinio nacrt žita, koji je potom dopunjen sa pet baklji. Datum 29.XI 1943. je na grb dodat nakon zasedanja AVNOJ-a, a grb je, u ponešto izmenjenom obliku, zvanično usvojen tek Ustavom FNRJ 1946. Interesantno je da se na novom državnom grbu proglašenom 1946. nalazio plamen od pet buktinja–simbolom bratstva pet naroda: Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca. Šesta buktinja, koja je predstavljala Muslimane (danas Bošnjake), ili pak šest jugoslovenskih republika, pridružena je plamenu dve decenije kasnije.
Blazon[uredi | uredi izvor]
Poslednji Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije iz 1974. godine u svom 6. članu je državni grb definisao na sledeći način:
| „ | Grb Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije predstavlja polje okruženo žitnim klasjem. Klasje je dole povezano trakom plave boje na kojoj je ispisan datum 29 XI 1943. Između vrhova klasja je crvena petokraka zvezda. Usred polja nalazi se šest koso položenih buktinja čiji se plamenovi spajaju u jedan plamen.[1] | ” |
Istorijat[uredi | uredi izvor]
Kontekst[uredi | uredi izvor]
Pobedom u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji i usledelom potpunom preuzimanju svih organa državne vlasti, Josip Broz Tito i Komunistička partija arbitrarnim partijskim nasiljem postavljaju norme u svim sferama društvenog života. Ovo je sa sobom nosilo i sprovođeno je u ime specifične doktrinirane interpretacije i prošlosti i budućnosti koja treba da se ostvari. Prema ovom pogledu na svet, sve što je podsećalo na prethodna vremena je trebalo da nestane kako postojanjem i uspomenom ne bi dezavuisalo uspostavljanje nove stvarnosti. Ovim duhom se vodilo i kad je po sredi bila nova državna heraldika.[2]
Nova politička vrhuška je prepoznala potrebu postojanja državnih simbola i znamenja vlasti. Takođe je odmah bila jasna i provenijencija nove državne i partijske heraldike — likovna amblematika Sovjetskog Saveza i SKP(b). A ona je unapred pretpostavljala svoje elemente koje je trebalo operacionalizovati u jugoslovenskom kontekstu[2]:
- crvenu zvezdu petokraku — izraz očekivanja pobede komunizma na svih pet kontinenata;
- srp i čekić — simbol zajedništva radnika i seljaka u borbi protiv građanske klase;
- zupčanik — simbol predskazane industrijalizacije;
- poljoprivredni proizvodi — prepoznatljivi izvor svakodnevne egzistencije;[2]
Posebno je motiv crvene petokrake tokom rata bio široko korišćen, bilo samostalno ili u kombinaciji sa drugim različitim simbolima.[3][4] Idejni tvorac nove amblematike — pa tako i državnog grba — bio je Moša Pijade[2][5], jedan od vodećih komunista i dobar slikar, dok su realizatori njegovih ideja bili slikar Đorđe Andrejević Kun i vajar Antun Augustinčić.[4][6]
Nastanak grba[uredi | uredi izvor]
Grb socijalističke Jugoslavije je nastao u Jajcu, novembarskih dana 1943. godine, i izrađen je upravo pred Drugo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije. Realizatori projekta grba su bili Kun i Augustinčić, koji su na ovome radili za vreme priprema i ukrašavanja Doma kulture u Jajcu za predstojeće zasedanje. Prema izvornom sećanju Kuna realizacija se dogodila na sledeći način:
| „ | [...] Još dok smo bili u Jajcu, jednom prilikom pozvao me je drug Marko i tada smo razgovarali da treba da napravim državni grb. Posle ovog razgovora, napravio sam nekoliko skica — više varijanti, ali to nisu bila neka najsrećnija rešenja. Na drugom sastanku na kome su bili prisutni drugovi Tito i Marko, predloženo je da se uzme pet buktinja — kao osnovni elemenat grba koji predstavlja pet nacionalnosti naših naroda. Tako je nastao novi grb naše zemlje. Uslovljeno je bilo još ranije da uđe datum 29. XI 1943.
Grb sam završio u Drvaru. Radio sam ga u drvorezu, čiji su otisci bili crno-beli. Tako je Vrhovni štab ove otiske novog državnog grba razaslao u sve oslobođene krajeve naše zemlje kako bi se upoznali sa njim. Ali kako su otisci bili crno-beli, to su boje određene za grb bile ispod otisaka mašinom otkucane.[7][8] |
” |
I Antun Augustinčić je zabeležio svoje sećanje ovog događaja:
| „ | [...] Po dolasku u Jajce primio me je maršal Tito, onda još general. Razgovarao sam s njime, a prije toga sam se dogovorio s Vice Buljanom da krenem na Biokovo gdje smo imali namjeru da izgradimo jednu veliku Titovu figuru, koja bi se vidjela daleko s Jadrana.
Međutim, Tito me zamolio da ostanem u Jajcu, jer sam mu bio potreban radi ordena, novčanica, grba, a i radi portretiranja Centralnog komiteta, zapravo Politbiroa. [...] Zajedno sa Kunom radio sam grb za Dom kulture gdje je održano Zasijedanje. Kun je načinio nacrt žita, a poslije smo unutra stavili pet baklji. Zatim smo iz gipsa izveli poprsje, a s druge strane na pozornici imali smo grb, prvi put na Zasjedanju. Makar on nije bio još ustavom potvrđen, ali već je postojao![9][8] |
” |
Još jedna epizoda iz perioda rata, od interesa za istoriju budućeg grba druge Jugoslavije, je vezana za vajara Mirka Ostoju koji je bio prvi koji je tek pristigle nacrte grba preneo, isklesao na kamen i postavio na zgradu oblasnog narodnooslobodilačkog odbora na Visu.[a] Beogradska „Politika” iz 1978. je ovaj događaj prenela sledeće[b]:
| „ | Na Drugom zasedanju AVNOJ-a održanom u Jajcu 29. novembra 1943, data je ideja o koncepciji grba nove Jugoslavije, a početkom 1944. na ostrvo Vis stigao je njegov nacrt. Tu se tada nalazio i akademski slikar Mirko Ostoja, borac pri oblasnom NOO za Dalmaciju. Sa šefom propagandnog odela Oblasnog narodnooslobodilačkog odbora Nevenom Šegvićem došao je na ideju da izradi grb u kamenu. „Kada sam počeo ucrtavati grb, rezati ga, počela mi se razotkrivati istina o novoj Jugoslaviji”, seća se umetnik i dalje kaže: „Cvetala su klasja grba, simbol je zračio čudnom svetlošću. Cela istorija naših naroda u njemu je satkana, zagrljena u tom klasju, a zvezda petokraka zatvarala je krug istine...” Čim je bio gotov, grb je ugrađen na pročelje zgrade u kojoj je u Kutu[v], u Visu bio Oblasni NOO, a nalazi se tamo i danas, odlično očuvan.[10] | ” |
Državni grb[uredi | uredi izvor]
Prva primena[uredi | uredi izvor]
Aktiviranje i primena ovog trenutno još uvek partijskog obeležja je izvršena metodom svršenog čina, putem „Odluke o Nacrtu zakona o imenu države i državnom grbu” od 27. marta 1944. godine.[11][12] Prema ovoj odluci, koju je izradio Pijade sa jednim delom većnika AVNOJ-a, i koja iz širih međunarodnopolitičkih razloga nije dobila snagu zakona[d], novi grb Demokratske Federativne Jugoslavije je definisan na sledeći način:
| „ | Državni grb Demokratske Federativne Jugoslavije sastoji se od pet upaljenih buktinja koje predstavljaju pet ujedinjenih naroda čiji se crveni plamenovi ujedinjuju u jedan plamen iznad kojega se u vrhu grba nalazi crvena petokraka zvezda. Buktinje i plamen obavijeni su žutim klasjem pšenice i plavom trakom sa belim natpisom: DEMOKRATSKA FEDERATIVNA JUGOSLAVIJA na srpskom, hrvatskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.[17][18] | ” |
Načelno posmatrano, celokupna tadašnja politička dinamika i odnosi snaga u periodu tranzicije vlasti, su se reflektovali i na polje državne heraldike; Premda je Jugoslavija pre nego što je proglašena Republika, do tad još uvek formalno bila Kraljevina, voljom pobedničke strane u ratu da koristi svoj grb i indiferentnošću zapadnih saveznika u pogledu poštovanja Ustava koji je propisivao druga obeležja, došlo je promene faktičkog stanja. Dok je Ustav govorio jedno, vlasti Demokratske Federativne Jugoslavije su, uključujući i kraljevske namesnike u vladi[đ], koristili novi grb DFJ. Formalizacija faktičkog stanja je usledila novim ustavom iz 1946. godine.[12]
Kad je reč o samoj simbolici grba, „pet upaljenih buktinja“ je predstavljalo „pet ujedinjenih naroda“[5] — Srbe, Hrvate, Slovence, Crnogorce i Makedonce (odlukom Komunističke partije nekadašnji troimeni narod Srba, Hrvata i Slovenaca proširen je dvema novopriznatim nacijama: Crnogorcima i Makedoncima).[12]
Ozvaničenje[uredi | uredi izvor]
Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije od 31. januara 1946. godine je grb projektovan u Jajcu zvanično postao državni grb Jugoslavije. Član 3. Ustava ga definiše na sledeći način:
| „ | Državni grb Federativne Narodne Republike Jugoslavije predstavlja polje okruženo žitnim klasjem. Klasje je dole povezano trakom na kojoj je ispisan datum 29-XI-1943. Između vrhova klasja je petokraka zvezda. Usred polja nalazi se pet buktinja koso položenih, čiji se plamenovi spajaju u jedan plamen.[19] | ” |
Tokom rasprave o novom Ustavu u Ustavotvornoj skupštini koja se ticala definisanja državnog grba, protiv gore pomenutog, a kasnije i usvojenog rešenja grba sa pet buktinja koje su simbolizovale pet naroda, se usprotivio Husein Husaga Čišić — poslanik iz Mostara, koji je otvoreno prigovorio Predsedništvu Ustavotvorne skupštine što se u Ustavu uz ostale narode nisu pojavljivali muslimani, te što i oni nisu uvršteni u novi grb sa još jednom buktinjom.[e] U tom smislu on se obratio Ministarstvu za Konstituantu u vidu dve pismene predstavke. Prvu je podneo 5. decembra 1945, a nakon što je ova odbijena, sledećom 16. januara 1946. godine.[ž] Nakon celonoćnog većanja Milovana Đilasa sa Titom o Čišićevom zahtevu i pritisaka na Klub poslanika muslimana iz Bosne i Hercegovine, kako već napomenuto, Ustav je donet bez prihvatanja ovog zahteva.[27] Niko od ostalih poslanika iz BiH nije podržao njegov zahtev, dok je sam Čišić izrazito bio istrajan u svom zahtevu, te je bio jedini poslanik koji je glasao protiv novog jugoslovenskog Ustava.[28][21][z]
Iz heraldičke perspektive kuriozitet grba je predstavljala obojenost njegovih elemenata, odnosno nedostatak iste; Ako se izuzme boja žitnog venca, jer je uobičajeno da se zrelo žito prikazuje zlatno žutom bojom, kao i metalna boja buktinja, jedine u stvari koloristički označene figure u grbu su bile crvena zvezda petokraka i plamenovi buktinja. Boja polja i boja trake uopšte nisu bili definisani, tj. nepoznati te podložni naletima inspiracije. Tako je traka obično bila plava, crvena ili trobojna (u bojama jugoslovenske trobojke), dok je osnovno polje grba najčešće predstavljano kao belo, a povremeno kao svetloplavo.[12][30]
Šesta buktinja[uredi | uredi izvor]
Novim Ustavom Jugoslavije od 1963. godine državni grb je promenjen i nanovo definisan članom 3. Ustava:
| „ | Grb Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije predstavlja polje okruženo žitnim klasjem. Klasje je dole povezano trakom na kojoj je ispisan datum 29 XI 1943. Između vrhova klasja je crvena petokraka zvezda. Usred polja nalazi se šest koso položenih buktinja čiji se plamenovi spajaju u jedan plamen.[31] | ” |
Glavna promena je usledila u domenu sadržaja i simbolike grba. Umesto dotadašnjih pet buktinja koje su simbolizovale ujedinjenih pet konstitutivnih naroda, šest buktinja u izmenjenom grbu je simbolizovalo šest ujedinjenih republika u sastavu federacije — Sloveniju, BiH, Hrvatsku, Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju.[12][8] Ova promena u broju buktinja se uklapala i u novoformulisani politički stav da u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji postoji još jedna nacija — Muslimanska, sledstveno čemu je pridodata još jedna buktinja.[12] Ovaj događaj je komemorisan i odgovarajućim stihom:
| „ | Šest buktinja plamti
da pričaju svima da u našoj zemlji šest naroda ima![12] |
” |
Poslednji ustav[uredi | uredi izvor]
U sledeće tri decenije od promene u Ustavu iz 1963. samo pitanje državnog grba kao takvo nije postavljano. Za vreme priprema za usvajanje novog ustava iz 1974. godine, ostalo je zabeleženo da je partijska komisija koja je radila na definisanju ustavnih odredbi otvorila pitanje blazoniranja grba.[32] Raspravljalo se o pomenutoj nedefinisanosti boje trake, promenljivoj boji pri različitoj upotrebi, te potrebi da se to pitanje konačno reši. Takođe je ukazivano na potrebu da se preciznije odredi odnos između visine i širine grba.[i] Traka je naposletku u novom Ustavu određena da bude plave boje, što je u raspravi potencirano kao predlagano rešenje još od 1944. godine.[30] Poslednji ustav druge Jugoslavije pre njenog raspada u svom 6. članu je državni grb definisao sledeće:
| „ | Grb Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije predstavlja polje okruženo žitnim klasjem. Klasje je dole povezano trakom plave boje na kojoj je ispisan datum 29 XI 1943. Između vrhova klasja je crvena petokraka zvezda. Usred polja nalazi se šest koso položenih buktinja čiji se plamenovi spajaju u jedan plamen.[1] | ” |
Upotreba[uredi | uredi izvor]
Upotreba i zaštita državnog grba SFRJ bila je uređena saveznim zakonima i drugim saveznim propisima, kao i međunarodnim ugovorima i drugim međunarodnim sporazumima kojima je pristupila ili koje je zaključila SFRJ. Pojedina pitanja vezana za upotrebu državnog grba bila su regulisana i republičkim i pokrajinskim zakonima i propisima.[8]
Normativni okvir za uređivanje tematike državnog grba odredio je ustav iz 1974. godine, koji je, uz utvrđivanje njegovog sadržinskog izgleda[33][1][j], definisao da je pravo i dužnost federalnog nivoa vlasti da preko svojih organa uređuje upotrebu i zaštitu grba.[34] Tako se u 281. članu stav 1. tačka 9. ustava navodi:
| „ | Federacija preko saveznih organa: [...]
9) uređuje državljanstvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, utvrđuje osnovne podatke za matične knjige i lične karte, utvrđuje praznike i odlikovanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, utvrđuje himnu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, uređuje upotrebu pečata, grba i zastave Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, [...][35] |
” |
Radi oživotvorenja navedenih ustavnih prerogativa federacije, kako u početku naznačeno, bio je donet jedan broj saveznih zakona i drugih saveznih propisa u raznim oblastima društvenog života, pri čemu je jedan broj njih — pre svega podzakonskih sprovedbenih tj. izvršnih i pratećih propisa — bio donet i pre samog ustava iz 1974. godine.[36] Centralno mesto u regulisanju upotrebe i zaštite državnog grba Jugoslavije zauzimao je savezni „Zakon o upotrebi grba, zastave i himne Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i o upotrebi lika i imena Predsednika Republike Josipa Broza Tita”, kao i podzakonski propisi koji su iz njega izvirali.[37]
Ovim zakonom, koji je donet aprila meseca 1977. godine, zakonodavac je uz ispunjavanje iznad citirane ustavne obaveze, prvi put do tada u tadašnjoj Jugoslaviji, uspostavio jedinstven i sveobuhvatan sistem pravila o upotrebi, zaštiti i popularisanju tadašnjih državnih obeležja — time i državnog grba, čime je ovaj zakon tvorio okosnicu regulacije ove tematike u SFRJ. Takođe, zakonom su bila povezana i upotpunjena do tada postojeća parcijalna rešenja o dotičnim simbolima sadržana u drugim zakonima, propisima i opštim aktima i usklađena sa ovim zakonom, te je usmerena i njihova stvarna praksa — kako domaća, tako i sa elementom inostranosti u zemlji i inostranstvu. Iza celog poduhvata je stajala i namera da se olakša uređivanje upotrebe i zaštite ovih simbola u različitim specifičnim situacijama gde su se oni pojavljivali; Ovo su bili glavni motivi za njegovu izradu i donošenje.[38]
U sadržinskoj ravni, navedeni zakon je predstavljao kombinaciju kodifikacije dva modaliteta vezana za upotrebu državnih amblema. Sa jedne strane to su bila opšta, osnovna načela upotrebe koja su utvrđena osnovnim odredbama zakona[39], dok su sa druge strane u daljnjem tekstu, posebnim odredbama ta načela razrađena i konkretizovana u meri u kojoj to zahtevaju specifične potrebe, odgovarajući time na pitanja „kada”, „kako” i „u kakvim uslovima i situacijama”, koja se u praksi postavljaju u svakoj upotrebi i primeni opštih načela iz prvog dela.[40]
Načela[uredi | uredi izvor]
U „Zakonu o upotrebi grba, zastave i himne Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i o upotrebi lika i imena Predsednika Republike Josipa Broza Tita” posebno su bila uočljiva tri osnovna načela upotrebe[40]:
- načelo slobodne upotrebe,
- načelo počasti, i
- načelo uzajamnosti i tolerancije[40];
Osim ova tri, u republičkim i pokrajinskim, kao i nekim opštinskim i gradskim propisima bilo je izraženo i — načelo ravnopravnosti naroda i narodnosti Jugoslavije —, koje je bilo vezano za upotrebu nacionalnih simbola različitih naroda koji su živeli u zemlji, kao i prava upotrebe državljanina jedne republike da koristi svoja obeležja u drugoj. Za razliku od gore pomenuta tri načela, ovo se nije doticalo upotrebe državnog grba Jugoslavije.[41]
Načelo slobodne upotrebe[uredi | uredi izvor]
Ovo načelo se uglavnom odnosilo na pitanje ko, kada i u kojim situacijama može da koristi državne simbole — uključiv i državni grb, i u tom smislu da li postoje i koja ograničenja. Takođe je, osim legalizacije prakse slobodne upotrebe, ovo načelo u zakonu bilo usmereno i ka jačanju, podržavanju i širenju pravilnog korišćenja ovih znakova, njihovog popularisanja, te sprečavanja mogućih zloupotreba. Tako, sve što eksplicitno nije bilo zabranjeno ili predviđeno za nešto drugo, bilo je slobodno za upotrebu, s tim što se način ove upotrebe nije smeo kositi i biti protivan „javnom poretku i moralnim normama socijalističkog samoupravnog društva” tj. socijalističkom moralu, odnosno „narušavati ugled i dostojanstvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije”, kako je definisano u članu 3. zakona.[42][39]
Načelo počasti[uredi | uredi izvor]
![[ikona]](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/Wiki_letter_w_cropped.svg/20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png){kind=small} | Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Načelo uzajamnosti i tolerancije[uredi | uredi izvor]
| Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
U proizvodnji i privrednom prometu[uredi | uredi izvor]
| Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
U situacijama sa elementom inostranosti[uredi | uredi izvor]
| Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]
| Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Galerija[uredi | uredi izvor]
.svg)
.jpg)
Vidi još[uredi | uredi izvor]
- Istorija Jugoslavije
- Grbovi jugoslovenskih socijalističkih republika
- Grb Kraljevine Jugoslavije
- Grb Srbije i Crne Gore
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Prema tekstu M. Božića „Kada je i kako prvi put urađen grb nove Jugoslavije — Simbol jedinstva isklesan u ratu” iz Večernjih novosti od 17. novembra 1976. godine se navodi da je vajar Mirko Ostoja leta 1944. godine preneo grb sa skice na fasadu zgrade NOO odbora na Visu, te se nadalje navodi[10]:
„ Grb nove Jugoslavije, rad vajara-partizana Mirka Ostoje, prenet je sa nacrta u kamen prvi put na zgradu Oblasnog NOO odbora na Visu. — Kada smo ga postavili na staru fasadu zgrade Oblasnog odbora, ovenčan suncem, grb je dobio novu vrednost, ne samo likovnu nego i simboličku. Svetleo je životom. To je bio divan ljudski doživljaj, vrelih letnjih dana 1944. — seća se danas akademski vajar Mirko Ostoja... Na Vis stiže jedan od stotinu šapirografisanih nacrta grba nove Jugoslavije svima do tada nepoznat. Rađa se ideja Nevena Šegvića, šefa propagandnog odeljenja NOO: preneti grb sa nacrta u kamen...
Pogodnog kamena, naravno, nema — priča danas vajar. — Ali, setio sam se kamena u moru, odvaljenog od ruba obale, kojeg sam gledao svaki put kad sam prolazio rivom. Borci zaroniše i evo kamena na suvom. Ni alata nije bilo, pa sam ga naručio od jednog viškog kovača, ali izrađen je prilično nevešto...
Iz tog običnog kamena — nastavlja priču Ostoja — trebalo je napraviti nešto što još niko nije napravio. Taj kamen trebalo je da otkrije istinu o novoj Jugoslaviji. Lomio sam ga stalnim mislima o njegovoj snazi, o simbolu koji će pokazati svetu ono što mi postižemo, zalivamo krvlju, mada je tada to još bilo daleko od nas...
Augustinčićeva bista druga Tita i Ostojin grb nove Jugoslavije jedine su dve plastike rađene u vreme NOB. Gipsani original Titove biste se zagubio, a grb na zgradi nekadašnjeg oblasnog NOO još stoji i priča istoriju naših naroda, ovenčanu simbolom jedinstva.[10]
” - ^ „Politika” od 28, 29 i 30. novembra 1978, rubrika „Da li znate” (pp. 26) pod naslovom — „Zagrljaj u klasju”.[10]
- ^ Istočni deo grada Visa.
- ^ Tako se u depeši zavedenoj pod brojem 116 od 27. marta 1944. naslovljenom: „Pismo potpredsednika predsedništva AVNOJ-a Moše Pijade od 27. marta 1944. potpredsedniku NKOJ-a Edvardu Kardelju u kojem ga obaveštava da mu šalje tekst državne himne i nove verzije ranije dostavljenih projekata osnovnih zakona vrhovne vlasti Demokratske Federativne Jugoslavije”, kao što je u samom naslovu rečeno, Pijade obraća Kardelju, pored ostalog, i u vezi ovog zakona i grba[13]:
„ Dragi Bevc Jutros primismo tvoju depešu i traženi zakon bio je brzo gotov i poslat depešom. Kod izrađivanja zakonskih odluka mnogo me je mu čilo to što nema imena države, kao što mi je smetao i naziv »odluka« i izbegavanje naziva »zakon«. Sad, pošto smo — vala bogu — krstili naše mlado čedo [...] (misleći na DFJ) [...] treba u sve one projekte uneti potrebne izmene u vezi sa imenom države, sa njenim grbom, a isto tako treba te zakone nazvati zakonima a ne više »odlukama«. Šaljem ti tekst zakona o imenu i grbu. Grb sam opisao na osnovu tvoje depeše, koja nije dala baš precizan opis (nema boje buktinja, nema boje polja za celu sliku, nema topisal kako stoje te buktinje, stoje li sve uspravno, paralelno, ili su nekako ukrštene itd., a sve to mora minuciozno da bude rečeno u takvom zakonu).[13]
Šaljem ti i dva pečata, jedan za NKOJ, a drugi za Unutr. poslove. [...] (Reč je o nacrtu četvrtastog štambilja i okruglog pečata NKOJ koji je tada Pijade poslao) [...] Međutim, grb u sredini oba zastario je. [...] (Za grb je bila uzeta zvezda petokraka) [...] Bojim se kako će izgledati onih pet buktinja u tako malom formatu kakav treba za sredinu pečata svakog ureda. Žao mi je da je ceo venac oko grba od klasja; dosad smo jednom polovinom imali klas pšenice, a drugom lovorovu grančicu.[14] [...]
[...] Da ne gnjavim više ni sebe ni tebe,
Zdravo, Moša[15][16]” - ^ Kako navode istoričari Branko Petranović i Momčilo Zečević, zbog međunarodnih razloga vezanih za međunarodno priznanje nove Jugoslavije ovaj Zakon nije mogao biti usvojen. U vreme izrade ovog Predloga već je tekla prepiska između maršala Tita i britanskog premijera V. Čerčila. Moša Pijade, odvojen od centra zbivanja u sferi međunarodnih odnosa, nije znao za ovu faktičku »blokiranost« zakonodavne inicijative koju je razvio s jednim delom većnika AVNOJ-a.[11][g]
- ^ Tako se na pečatu kraljevskih namesnika u vladi nalazi zvezda petokraka, a na zaglavlju memoranduma njihove kancelarija grb „Demokratske Federativne Jugoslavije”.[12]
- ^ Navodeći da je skupštini upućen niz raznih predloga, ministar za Crnu Goru i zamenik ministra za Konstituantu (Ustavotvornu skupštinu), Milovan Đilas, je posebno istakao
Đilas je na ovaj predlog odgovorio sledeće:„ karakterističan predlog od jednog muslimana da bi trebalo unijeti šestu buktinju u naš državni grb. Predlog se motiviše time da su muslimani posebna nacionalnost, da su muslimani odobrili nacrt ustava u svim njegovim pojedinostima, ali da su bili nezadovoljni time što nije u državni grb ušla šesta buktinja kao simbol muslimanske nacionalnosti.[20][21] ”
Bošnjački politikolog Šaćir Filandra je stava da je ovakvim odgovorom Đilas „vješto politički izbjegao jasan odgovor na upućeni zahtjev, dignuvši ga na teorijsku razinu, na kojoj je uvijek moguće obrazlaganje pro et contra, pritom jasno dajući Bošnjacima do znanja da im se u političkom smislu nacionalnost „ne priznaje““. Đilasov odgovor vidi i kao paradigmatičan za odnos komunista, te (ne)demokratičnosti i (ne)pravne naravi nove države prema pitanju nacionalne ravnopravnosti, posebno prema muslimanima, Bošnjacima i Bosni.[20]„ Ja mislim da parlament ne može pretresati pitanje da li su muslimani nacionalna grupa ili nijesu, jer, na kraju krajeva, da li je neko nacionalna grupa ili posebnost ne zavisi od rješenja Narodne skupštine, jer ona je onakva kakva jeste. To je jedno teorijsko pitanje o kome se ljudi mogu prepirati na ovaj ili onaj način, ali ni u kom slučaju ne može se riješiti jednim dekretom. Ako bi se jedan takav predlog motivisao time da bi šestu buktinju trebalo unijeti kao simbol šeste federacije, on bi mogao da bude predmetom pretresa. Ali, pošto se stalo na gledište da svaka nacionalnost dobije svoju buktinju onda u svakom slučaju mora biti samo pet buktinja. Tim, razumije se, ja ne mislim negirati posebne crte kod muslimana koje danas postoje.[22] ” Inače je mogućnost da buktinje u grbu simbolišu republike a ne narode, koju je naglasio Đilas u svom odgovoru na predlog, zaživela u praksi sa novim Ustavom iz 1963. godine.[21]
- ^ Prema Filandri glavni motiv Čišićevog (prvog) podneska, imajući u vidu i Đilasov odgovor, je bio taj da je: „Čišić osjetio da Srbi posredstvom komunista varaju i Bosnu i Bošnjake. Da nastavljaju staru politiku osporavanja Bošnjaka i da idu na tihu podjelu Bosne. On je uviđao da se određivanjem Bosne kao države „Srba i Hrvata i tako nešto...“ ostavlja prostor za njenu podjelu. Zato traži da se odredi kao bosanska republika, a ne kao republika „Srba i Hrvata i tako nešto...“, te da se bosanska narodnost prikaže posebno, šestom buktinjom na grbu države.“ Čišićev podnesak Filandra naziva „poslednjim građanskim bošnjačkim političkim istupom u narednih pet decenija.“[23]
Pismena predstavka Čišića Ministarstvu za Konstituantu od 5. decembra 1945. glasi:
Pošto ova prva predstavka nije urodila plodom, Filandra navodi da je Čišić 16. januara 1946. godine podneo drugu predstavku. U njoj, prema njegovim navodima, Čišić ističe da su sve beogradske vlade od ujedinjenja do fašističkog sloma nastojale „da našoj užoj domovini Herceg-Bosni oduzmu njenu individualnost i da obesnaže svaki spomen na nekadašnju njenu samostalnost“; Činjenicu da je Bosna vekovima zadržala samostalnost, „da je pri oslobođenju ušla u sastav ujedinjenih jugoslavenskih zemalja kao posebna upravna jedinica po vlastitoj volji“ — Srbi ignorišu, ističući stalno njen srpski karakter, te da je beogradskim vladama reč „Bosanac“ isto što i svetogrđe.[25]„ U vez s nacrtom ustava F.N.R.J., objelodanjenog u organu komunističke partije Jugoslavije — „Borba“ od 3. decembra 1945. broj 293, imam da primjetim ovo: Avnoj u svom drugom zasjedanju u Jajcu dne 29. novembra 1943. donio je zaključke od velikog istorijskog značaja, po kojima se, na osnovi nacionalne ravnopravnosti — Srba, Hrvata, Slovenaca, Crnogoraca i Makedonaca, teritorijalno područje bivše Kraljevine Jugoslavije ima podijeliti u šest federativnih jedinica, i to: Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Crnu Goru, Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu.
Prema ovim zaključcima Avnoja, svaka federativna jedinica, sa aktom toga svoga opredjeljenja, stekla je i pravo na svoje vlastito nacionalno ime, samo je to pravo uskraćeno bosanskoj federativnoj jedinici, jedinici, naime koja je, po izvjesnim obrazloženjima, iznimno zasnovana na nacionalnoj ravnopravnosti — Srba, Hrvata i tako nešto.
Ovom, vjerovatno, slučajnom omaškom Avnoja, učinjena je grdna nepravda našoj užoj domovini Bosni, — Bosni, koja po historiji svojoj i po ulozi odigranoj u ovom narodnooslobodilačkom ratu, kao i po žrtvama uloženim u ovaj rat ima pravo na svoje narodno opredjeljenje, odnosno pravo na svoje narodno ime, svakako toliko, koliko i svaka druga gore spomenuta federativna jedinica.
Ministarstvo za konstituantu, pri izradi nacrta ustava F.N.R.J. jamačno je računalo sa stanovišta Avnoja, izraženim u njegovim zaključcima od 29. novembra 1943. , pa se u osnovnim načelima ustava, u članu 3, četvrtoj rečenici tog člana, sa napisom: „pet buktinja koso položenih, čiji se plamenovi spajaju u jedan plamen“ — simbolički izrazilo isto gledište, što je, po mom skromnom mišljenju i nezgodno i — ako ćete posve nepravilno.
Jer bosansko-hercegovačka federativna jedinica, zasnovana na tzv. nacionalnoj ravnopravnosti Srba i Hrvata, nema nikakve garancije za svoj opstanak, niti može imati izgleda za miran društveni i državni život.
Uostalom, kako u praksi izgleda ta tzv. nacionalna ravnopravnost Srba i Hrvata, mi smo Bosanci to već u više navrata na svojoj kičmi osjetili, pa bi i suviše nepravično bilo, da se s tim i takvim praksama ponovo otpočne.
Svaka nacionalna misao uvjetuje i svoje nacionalno područje, svoj životni prostor, a kako srpska i hrvatska nacionalna misao, obuhvaća našu užu otadžbinu — Herceg-Bosnu — kao svoj životni prostor, sukobi su među ovim nacijama suprotnog stava neizbježni i nema načina da se pomjere. Izvjesno je, međutim, da su se zbog suprotnog stava ovih nacija na našem terenu tokom posljednjih decenija odigravale skandalozne rabote, pa napokon i nezapamćeni zločini u našoj zemlji.
Probalo se već, u svoje vrijeme, da se nađe neki modus, u cilju izravnanja nacionalnih sporova među Srbima i Hrvatima, no bez zadovoljavajućih rezultata. Podjelom zemlje na banovine, rasparčana je bila naša uža otadžbina Bosna i Hercegovina — što se kaže — na varičake, a kako se pri toj podjeli nije vodilo računa ni o historijskim, ni o geografskim, ni o ekonomskim razlozima, koji bi u ma kom pogledu pravdali te podjele, nego su te podjele diktirale samo i isključivo hegemonističke težnje izvjesnih vlastodržaca, razumije se, da one nisu mogle zadovoljiti skoro nikoga, a naročito ne one na čiju su štetu te podjele izvedene...
Ponovo, se međutim, pokušalo, sa sporazumom Maček-Cvetković udariti granice nacionalnim težnjama Srba i Hrvata i meta je ovog metenjačkog sporazumijevanja ponovo bila naša uža otadžbina — Bosna i Hercegovina. Ovaj je sporazum izveden po nekom vjerskom ključu i po vjerskoj pripadnosti tako da su oni bosanskohercegovački srezovi, u kojima je katolički element brojno pretežniji od pravoslavnog elementa, jednostavno dodjeljeni Mačekovoj redodržavi; a ostali su srezovi ostavljeni na raspoloženje i na daljnu eksploataciju beogradskoj hegemonističkoj kliki, da s njima manipulira kako nađe za umjesno. Mi bosanskohercegovački starosjedioci ni kod prve ni kod druge podjele naše uže otadžbine Herceg-Bosne, kao anacionalan element, nismo uopće došli u obzir!Iz gornjih napomena logički proizilazi da bosanskohercegovačka federativna jedinica može počivati na principu: Bosna — Bosancima.
Uostalom, nevjerojatno je da ima jednog pravog Bosanca kome bi bilo zazorno da se tim imenom zove, a ako neko već hoće da se i drukčije zove, prosto mu bilo.
Zato naslov molim, da u ustavu F.N.R.J., u osnovnim načelima njegovim, u članu trećem u četvrtoj rečenici toga člana ispravi: mjesto pet- „šest buktinja koso položenih i tako dalje“ .. da bi se faktički pravdi udovoljilo. Jer, apstrahirajući činjenicu da našoj užoj otadžbini Herceg-Bosni, po njenoj historiji pripada puno pravo na njeno vlastito ime, da je ona, u etničkom pogledu, jedna posebna narodna cjelina među jugoslavenskim narodima, pa, šta više, apstrahirajući i činjenicu da je ona oltar naše zajedničke stvari u ovom četvorogodišnjem ratu za narodno oslobođenje pridonijela više žrtava nego ma koja druga zemlja na Balkanskom poluostrvu, ipak joj iz praktičnih razloga treba staru čast povratiti, iz razloga, naime, kojima su se vodili naši vodeći krugovi, promovirajući Makedoniju i Crnu Goru na čast narodnih država, s pravom na posebno narodno ime.[24]” Prema Filandri, Čišić dalje u svojoj predstavki „ingeniozno otkriva sve slabosti i zamke nacionalne nominacije Bošnjaka nazivom „Musliman““ (Filandra), te ističe: „Nama Bosancima, kao nesumnjivom izdanku onih starih Bošnjaka ostavili su pravo da se zovemo Muslimanima s prozirnom tendencijom da nam u znaku toga, u svim danim zgodama ospore pravo riječi u nacionalnim i državno-pravnim pitanjima naše uže otadžbine Bosne i Hercegovine.“ Zamka „muslimanstva“, koga komunisti Bošnjacima, doduše, nisu nametali, ali kao jedini oblik nominacije prećutno dozvoljavali, dok su bošnjaštvo oštro napadali, najbolje se prema Čišiću ogleda po tome što su Bošnjaci pri podeli zemlje u sporazumu Cvetković-Maček, bili mimiođeni kao anacionalni element, jer zemlju dele narodi a ne verske zajednice. U tom smislu ističe: „I danas, kad nam se stalno sugerira da je naša domovina jednakopravna s ostalim federativnim jedinicama a mi Bosanci sa ostalim narodima u Jugoslaviji, a eto nam ni sada nije dozvoljeno niti da se pravim imenom zovemo. Našem se čoveku ne daju pisati ni Bosancem ni Jugoslavenom, a kad se po nevolji kaže da je Musliman, onda to pasira, valjda zato što je to kolektivni naziv za 300.000.000 ljudi razbacanih na pet kontinenata, koji pripadaju svim mogućim rasama čovječijeg roda.“ — navodi Filandra.[26]
Filandra dalje navodi da Čišić ne veruje da su nepravda i zamka s „muslimanstvom“ isključivo stvar AVNOJ-a, ali da je takvo nominiranje za Bošnjake „grdno poniženje“. Naš svet nije neopredeljen u narodnosnom smislu „kako to neki hoće da kažu“, već je on bez sumnje, izdanak starih Bošnjaka. Hrvatska i srpska nacionalistička propaganda kod njega neće polučiti nikakav uspeh. Zato Čišić ponovo traži da se u čl. 3 Ustava stavi umesto pet „šest buktinja koso položenih“, kako bi se pravdi udovoljilo; — prenosi Filandra.[27]
- ^ Od interesa za istoriju grba je da Čišić nije bio jedina ličnost kod bosanskohercegovačkih muslimana koja je zastupala mišljenje da u državnom grbu treba da se nađe šesta buktinja. Šaćir Filandra navodi da je protiv ove odluke protestovao i Muhamed Hadžijahić, putem pisma iz Zagreba, upućenog Edvardu Kardelju, Osmanu Karabegoviću, Avdi Humi i Glavnom odboru Muslimana Bosne i Hercegovine, u kojem je iziskivao uvažavanje nacionalnosti Bošnjaka. U pismu je upozorio da „muslimanske mase nisu zadovoljne što državni savezni grb ističe samo pet buktinja kao simbola pet nacija“, da je na sastancima izražena želja da „grb dobije i šestu buktinju kojom će se i formalno pokazati da su Muslimani subjekt ravnopravan sa braćom Srbima, Hrvatima, Slovencima, Makedoncima i Crnogorcima...“. Istakao je i da, ukoliko se ne priznaju kao narod ravnopravan ostalim narodima, već samo kao verska zajednica, da se onda iz duha Ustava dovodi u pitanje i daljnji opstanak Glavnog odbora Muslimana Bosne i Hercegovine.[29]
- ^ O radu komisije objavljenom u Zapisniku sednice dvadesetak godina kasnije, izrazito se negativno izjasnio heraldičar Dragomir Acović, kritikujući komisiju za nestručnost i osnovno nerazumevanje pojma i svrhe grba načelno.[32]
- ^ Što je bila praksa i u prethodnim ustavima iz 1946. — (član 3.)[19] i 1963. godine — (član 3.).[31]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v „Član 6. Ustava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije iz 1974. godine”. Vikizvornik. Pristupljeno 10. 10. 2016.
- ^ a b v g d Acović 2008, str. 614.
- ^ Heimer, Željko. „Jugoslavenska partizanska trobojnica”. The Flags & Arms of the Modern Era. Pristupljeno 10. 10. 2016.
- ^ a b Acović 2008, str. 614–615.
- ^ a b Petranović & Zečević 1987, str. 11.
- ^ Popović & Jovanović 1979, str. 28–29.
- ^ Đorđević et al. 1963, str. 4.
- ^ a b v g Popović & Jovanović 1979, str. 29.
- ^ Đorđević et al. 1963, str. 5, 8.
- ^ a b v g Popović & Jovanović 1979, str. 30.
- ^ a b Petranović & Zečević 1987, str. 10–11.
- ^ a b v g d đ e ž Acović 2008, str. 618.
- ^ a b Zbornik NOR (tom II, knjiga XII) 1971, str. 317.
- ^ Zbornik NOR (tom II, knjiga XII) 1971, str. 318.
- ^ Zbornik NOR (tom II, knjiga XII) 1971, str. 317—322.
- ^ Petranović & Zečević 1987, str. 14.
- ^ „Član 3. Zakona o imenu države i državnom grbu”. Vikizvornik. Pristupljeno 25. 9. 2017.
- ^ Petranović & Zečević 1987, str. 10.
- ^ a b „Član 3. Ustava Federativne Narodne Republike Jugoslavije iz 1946. godine”. Vikizvornik. Pristupljeno 22. 9. 2016.
- ^ a b Filandra 1998, str. 201.
- ^ a b v Filipović 2008, str. 107.
- ^ Filandra 1998, str. 201–202.
- ^ Filandra 1998, str. 202.
- ^ Filandra 1998, str. 202–204.
- ^ Filandra 1998, str. 204.
- ^ Filandra 1998, str. 204–205.
- ^ a b Filandra 1998, str. 205.
- ^ Imamović 1998, str. 555.
- ^ Filandra 1998, str. 206.
- ^ a b Popović & Jovanović 1979, str. 28.
- ^ a b „Član 3. Ustava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije iz 1963. godine”. Vikizvornik. Pristupljeno 10. 10. 2016.
- ^ a b Acović 2008, str. 619.
- ^ Popović & Jovanović 1979, str. 155.
- ^ Popović & Jovanović 1979, str. 155, 189.
- ^ „Član 281. Ustava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije iz 1974. godine”. Vikizvornik. Pristupljeno 25. 2. 2017.
- ^ Popović & Jovanović 1979, str. 189.
- ^ Popović & Jovanović 1979, str. 190.
- ^ Popović & Jovanović 1979, str. 113.
- ^ a b „Osnovne odredbe Zakona o upotrebi grba, zastave i himne SFRJ i o upotrebi lika i imena Predsednika Republike Josipa Broza Tita”. Vikizvornik. Pristupljeno 7. 3. 2017.
- ^ a b v Popović & Jovanović 1979, str. 69.
- ^ Popović & Jovanović 1979, str. 70, 72–73.
- ^ Popović & Jovanović 1979, str. 69–70.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Acović, Dragomir M. (2008). Heraldika i Srbi. Beograd: Zavod za udžbenike. COBISS.SR 152135692 COBISS.RS 152135692
- Blanuša, Mišela (2016). Đorđe Andrejević Kun: ¡no pasarán! : Muzej savremene umetnosti, Beograd, Galerija-legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića = Museum of Contemporary Art, Belgrade, Milica Zorić and Rodoljub Čolaković Gallery-Legacy, 04/11 - 19/12/2016 / [autor teksta Mišela Blanuša ; biografija i bibliografija Odeljenje za umetničku dokumentaciju MSU ; fotografije Saša Reljić]. Novi Beograd: Muzej savremene umetnosti = Museum of Contemporary Art, (Beograd : Publikum). COBISS.SR 226955788
- Vujčić, Davorin (2007). Antun Augustinčić : Medalje, plakete, crteži, Salon Galerije Antuna Augustinčića, 4. V. – 4. VI. 2007. (ur. Božidar Pejković) [katalog] (PDF). Ministarstvo kulture Republike Hrvatske : Muzeji hrvatskog Zagorja – Galerija Antuna Augustinčića.
- Dragosavljević, Mirjana; Miletić, Miloš; Radovanović, Mirjana (2016). Lekcije o odbrani : Prilozi za analizu kulturne delatnosti NOP-a (PDF). Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 07. 2018. г. Приступљено 26. 07. 2018. COBISS.SR 229144332
- Đorđević, Živa; Milenković, Dragi; Spasić, Živojin; Vujasinović, Todor (1963). Tako je rođena nova Jugoslavija : Zbornik sećanja učesnika drugog zasedanja AVNOJA I. Beograd: Kultura. COBISS.SR 512122029 COBISS.RS 512122029
- Erceg-Sarajčić, Gordana (1983). „Dela jugoslovenskih likovnih umetnika u zbirci Muzeja „25. maj”” (PDF). Vesnik, organ Vojnog muzeja u Beogradu. Beograd: Vojni muzej (29): 175—216. COBISS.SR 41168903
- Zbirka propisa o upotrebi imena i lika i o očuvanju dela Josipa Broza Tita; o grbu, zastavi i himni SFRJ; o praznicima i odlikovanjima SFRJ; o nagradama i oproglašavanju opštenarodne žalosti u SFRJ / [prir. Branislav Fatić]. Beograd: Novinsko-izdavačka ustanova Službeni list. 1987. COBISS.SR 514150037
- Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom II, knjiga XII (PDF). Beograd: Vojnoistorijski institut. 1971.
- Imamović, Mustafa (1998). Historija Bošnjaka. Sarajevo: Bošnjačka zajednica kulture „Preporod“. COBISS.SR 326950
- Isaić, Vladimir (2001). Pomorski običaji i tradicije. Rijeka: Adamić. COBISS.SR 127497
- Manojlović Pintar, Olga (2014). Arheologija sećanja, spomenici i identiteti u Srbiji 1918 – 1989. Beograd: Udruženje za društvenu istoriju, Čigoja štampa. COBISS.SR 208226060
- „Neueste Flaggen Jugoslawiens”. Symbol und Wirtschaft: Zentralorgan aller an der Symbolik Schaffenden (na jeziku: nemački). 1—4: 51. 1950.
- Obrenović, Violeta N. (2013). Srpska memorijalna arhitektura 1918—1955 (doktorska disertacija). Beograd: Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu.
- Petranović, Branko; Zečević, Momčilo (1987). Jugoslovenski federalizam: Ideje i stvarnost — tematska zbirka dokumenata 1943—1986. 2. Beograd: Prosveta. COBISS.SR 32408071
- Popović, Milan; Jovanović, Miloš (1979). Državni amblemi i druge javne oznake u SFRJ. Beograd: Privredni pregled. COBISS.SR 106579724 COBISS.RS 4418049
- Ćirić, Miloš (1988). Heraldika 1, Grb: ilustrovani osnovni pojmovi. Beograd: Univerzitet umetnosti. COBISS.SR 32727303
- Filandra, Šaćir (1998). Bošnjačka politika u XX. stoljeću. Sarajevo: Sejtarija. COBISS.SR 78099456
- Filipović, Emir O. (2008). „Grb i zastava Bosne i Hercegovine u 20. stoljeću”. Bosna Franciscana. 28.
- Heimer, Željko (2006a). „Socijalistička heraldika?” (PDF). Grb i Zastava. 0: 14.
- Heimer, Željko (2006b). „Vojno-pomorske zastave na istočnom Jadranu”. Polemos : časopis za interdisciplinarna istraživanja rata i mira. IX/18: 43—62.
