Gregorio Alegri

Gregorio Alegri
Datum rođenja	(1582-00-00)1582.
Mesto rođenja	Rim  Papska država
Datum smrti	17. februar 1652.(1652-02-17) (69/70 god.)
Mesto smrti	Rim  Papska država

Gregorio Alegri

Gregorio Alegri (ital. Gregorio Allegri, Rim, oko 1582 – Rim, 7. februar 1652) je bio italijanski kompozitor rimske škole, sveštenik i pevač. Njegovo najpoznatije i najznačajnije delo jeste Miserere mei, Deus.

Biografija

Još kao dečak učio je muziku i pevao u horu katedrale San Luiđija Francuskog, pod rukovodstvom horovođe Đovanije Bernandina Nanina, brata Đovanija Maria Nanina. Kako je bio namenjen crkvi, imao je beneficije u katedrali Fermo. Tu je komponovao veliki broj moteta i ostale duhovne muzike, koju je primetio papa Urban VIII, koji ga je uključio u hor Sikstinske kapele u Rimu kao kontraalta. Tamo je pevao od 6. decembra 1629. godine do svoje smrti. Kroz sačuvane zapise, Alegri se smatrao dobronamernim čovekom, koji je bio velikodušan prema siromašnima i zatvorenicima.

Napisao je dva toma koncerata za pet glasova, koji su objavljeni 1618. i 1619. godine, dva toma moteta za šest glasova objavljenih 1621. godine, izdanje simfonije iz četiri delova, pet misa, dva okvira Jeremijinog plača, kao i puno moteta koji nisu objavljeni za njegova života. Bio je jedan od prvih kompozitora koji su komponovali muziku za gudačke instrumente. Većina Alegrijevih objavljenih kompozicija, posebno instrumentalne muzike, spada u progresivni barokni končertato stil. No, svoj rad za Sikstinsku kapelu izneo je u stilu Đovanija Perluiđija da Palestine. Alegriju se pripisuje stvaranje najranijeg gudačkog kvarteta.

Miserere mei, Deus

Najpoznatije delo Gregorija Alegrija jeste Pomiluj me, Gospode, deo iz Psalma 51. Napisano je za dva hora. Mnogi smatraju ovo delo za odličan primer stile antico ili prima practica. Međutim, upotreba polihorskih tehnika zasigurno je bilo sasvim van obima onoga što se smatra za stari stil.

Ova kompozicija uzima se za predstavnika kasne renesanse, iako je bila napisana u onome što se hronološki može smatrati prvim zalogajima baroka; pa se da tačnije izraziti da je ovo delo predstavnik Rimske kompozitorske škole, koja spada u konzervativne stilističare. Delo ostavlja dubok utisak nedostupnosti između vremena komponovanja i vremena snimanja. Vatikan je zabranio pravljenje kopija, bilo kakva ponovna objavljivanja, čak je ekskomuniciranje bila kazna za dupliciranje ovog dela. Nisu ni slutili, pa samim tim nisu ni bili spremni za posetu četrnaestogodišnjeg Volfganga Amadeusa Mocarta, koji je, u poseti Rimu svom ocu 1770. g. , čuo izvedbu ovog dela svega dvaputa i uspeo ga transkribovati u celosti, čisto po sećanju. Mocart je tako načinio prvi poznati duplikat ove kompozicije. Kasnije, 1771. godine, će duplikat Mocartovog duplikata biti objavljen u Engleskoj, a objavio ga je poznati putnik i muzički istoričar dr Čarls Burni. Međutim, Burnijeva varijacija ovog dela ne sadrži ornamentaciju, po kojoj je autentično delo i čuveno.

U kompoziciju, kako se ona izvodi danas, smeštena je jedna greška prepisnika iz 1880.-tih godina. Naime, jaka promena iz G-mola u C-mol dešava se zato što je druga polovina stiha ista kao i prva polovina, ali je prenet ispred.Originalno delo nikada nije imalo visoko C.