David Komnin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
David I
Lični podaci
Datum rođenja1184.
Mesto rođenjaKonstantinopolj,
Datum smrti12. decembar 1212.
Mesto smrtiVatoped,
Porodica
RoditeljiManojlo Komnin
Rusudan
DinastijaVeliki Komnini
Trapezuntski car
Period1204 — 1212.
Prethodnik-
NaslednikAleksije I Veliki Komnin

David Komnin (grč. Δαβίδ Κομνηνός) je bio savladar svoga brata, trapezuntskog cara Aleksija I od 1204. do 1212. iz dinastije Velikih Komnina.[1]

Bio je unuk poslednjeg vizantijskog cara iz dinastije Komnina Andronika I Komnina. Posle propasti dinastije, njegova majka, gruzijska princeza Rusudan, sestra carice Tamare, odvela je Aleksija i drugog sina Davida sobom na istok. Nakon pada Carigrada 1204, Andronikovi unuci su zauzeli crnomorsku obalu Male Azije uz gruzijsku pomoć i osnovali Trapezuntsko carstvo. David je započeo prodor na zapad duž crnomorske obale koji je nakon zauzimanja Sinope, Paflagonije i Herakleje zaustavio car Teodor I Laskaris.

David Komnenos (grč. Δαβιδ Κομνηνος, gruz. დავით კომნენოსი) (oko 1184. – 1212. je bio jedan od osnivača Trapezuntskog carstva, zajedno sa svojim bratom carem Aleksijem I) do njegove smrti. Najmanje dva olovna pečata i natpis pronađen na kuli u Herakleji Pontijskoj potvrđuju da je on bio prvi u svojoj porodici koji je koristio prezime Veliki Komnin.[2] Bio je sin Manojla Komnina i unuk cara Andronika I.

Zauzimanje Trapezunta[uredi | uredi izvor]

Davidov život nije dobro dokumentovan; primarni istoričar za Trapezuntsko carstvo, Mihailo Panaret, ne propušta ni jednom da ga pomene. Pošto je bio brat cara Aleksija I, možemo zaključiti imena nekih njegovih rođaka: Otac im je bio Manojlo Komnin, a deda vizantijski car Andronik I. Njihova rođaka kraljica Tamara je bila kraljica Gruzije; nije jasno kako su David i Tamara bili u srodstvu. Prema Mihailu Panaretu, kraljica Tamara je bila Aleksijeva rođaka po ocu (προς πατρος θεια); Kiril Tumanof je tvrdio da se njihov deda car Andronik I, dok je bio u Gruziji, oženio neimenovanom sestrom kralja Đorđa III.[3] Nedavno je Mišel Kuršanski osporio Tumanovovu teoriju, izvodeći dokaze da su Aleksijeva majka i/ili baka bile ćerke iz kuća Paleologa ili Duke, ali nije uspeo da ponudi objašnjenje zašto Panaret opisuje kraljicu Tamaru kao Aleksijevu tetku po ocu.[4] Bez obzira na prirodu njihovog odnosa, nakon smrti cara Andronika I i njihovog oca Manojla, kraljica Tamara pružila je utočište dečacima na gruzijskom dvoru, gde su verovatno odgajani i školovani.[5]

U aprilu 1204. godine, dok je Konstantinopolj bio zauzet stalnim sukobom sa krstašima, David i Aleksije su zauzeli grad Trapezunt i podigli pobunu.[6] Odmah taj grad, Ajnion i Sinopa prihvatiše vlast dva brata.[7] Dok se Aleksije nastanio u Trapezuntu kako bi uspostavio carstvo – zaradivši sebi podsmeh da je „poslovični Hilas, prozvan i neviđen“[8] – David je, uz pomoć gruzijskih trupa i lokalnih plaćenika, postao gospodar Ponta i Paflagonije, uključujući Kastamonu, za koju se kaže da je zamak predaka Komnina.[9] Dok je Aleksije prikupljao odanost tvrđava Tripolis, Kerasus, Mesohaldaion i Jasonis, David je napredovao na zapad duž obale od Sinope do obala reke Sangarios; gradovi Amastris, Tios i Herakleja Pontijska su ga dočekali.[10]

Osvajanje na zapadu[uredi | uredi izvor]

U ovom trenutku David je naišao na još jednog rivala za obnovu srušenog Vizantijskog carstva: Teodora Laskarisa. Laskaris je neutralisao rivale duž svojih južnih granica — Sabasa Asidenosa, Manojla Maurozomesa i Teodora Mankafa, dok je osujetio pokušaje Henrika od Flandrije da proširi novoosnovano Latinsko carstvo na Anadoliju.[11] David je poslao svog mladog generala Sinadena sa nekim vojnicima da zauzme grad Nikomediju, koju je evakuisalo Latinsko carstvo, ali je Laskaris smatrao delom svog domena, Nikejskog carstva. Car Teodor I Laskaris je strateški kružio oko Sinadena, vodeći svoje ljude kroz težak prolaz, i sa potpunim iznenađenjem pao na bok svog neprijatelja. Laskaris je bio sprečen da iskoristi ovu pobedu i primora Davidovu zapadnu granicu da se povuče dalje na istok blagovremenom akcijom Latina pod Tijerijem de Loom koji je poslat da zauzme Nikomediju. Ali bugarska invazija na Trakiju primorala je Latine da se povuku.[12]

Za njihovu pomoć, David je nagradio Latinsko carstvo brodovima žita i šunke. Zatim, s obzirom na to kako je car Teodor I Laskaris ohrabrio sultana Kejhusreva I da opseda Trapezunt 1205. ili 1206. godine, David je zatražio od latinskog cara da ga uključi kao svog podanika u svoje ugovore i prepisku sa carem Teodorom I Laskarisom i da njegovu zemlju tretira kao latinsku teritoriju. Prema rečima Vilijama Milera, „Bilo je u njegovom interesu da preferira nominalnu latinsku vlast od aneksije od strane nikejskog cara.“[13] Kada je njegov položaj bio tako obezbeđen, prešao je reku Sangarios sa trupom od oko 300 franačkih plaćenika, opustošio sela podređena caru Teodoru I Laskarisu i uzeo taoce od Plusijasa. David se povukao, ali su Franci, koji su neoprezno napredovali u brdovitu zemlju, iznenada bili iznenađeni Andronikom Gidom, generalom cara Teodora I Laskarisa, u grubim prevojima Nikomedije, i jedva da je ostao čovek od njih.[14]

Godine 1208. car Teodor I Laskaris je obnovio ofanzivu protiv Davida Komnina kod reke Sangarios i opkolio Herakleju Pontijsku. David je odgovorio tako što je poslao glasnika latinskom caru Henriku od Flandrije, koji je molio za pomoć i upozorio monarha da će David, ako mu Henrik ne pomogne, doživeti ozbiljan poraz. Ostavljajući svog maršala u Adrijanopolju da završi obnovu grada, Henrik je zatim prešao Mramorno more i zauzeo Nikomediju, prateći Laskarisovu pozadinu, što je ovog primoralo da povuče opsadu i vrati se na svoju teritoriju. Teodorovo povlačenje je bilo skupo, jer je izgubio oko 1000 ljudi u prelasku Sangariosa, koji je bio u nabujao.[15] Henrikova vojska bi možda zauzela još zemlje u Bitiniji, da nije nastupila užasno hladna zima koja je sprečila njegove trupe da dalje napreduju.[16]

Uprkos ovom neuspehu, car Teodor I nije odustao od pokušaja da osvoji Paflagoniju. Posle poraza Seldžuka kod Antiohije na Meandru, zaključio je ugovor sa novim Seldžučkim sultanom Kejkavusom I i zajedno su zauzeli teritoriju Trapezuntaskog carstva.[17] Prema panegiriku Nikite Honijata, nije bilo otpora Teodorovim upadima, te je car Teodor I na kraju zauzeo Herakleju Pontijsku i Amastris.[18] Ovde gubimo Davida iz istorijskih izvora; šta se tačno dogodilo Davidu u narednih nekoliko godina nije poznato. Vasiljev je prokomentarisao da je nedostatak informacija za Davida Komnina u Nimfejskom ugovoru dokaz da njegov bivši sizeren nema više koristi od njega i da ga je napustio da bi postigao mir sa carem Teodorom I. Da ga je car Teodor I Laskaris uhvatio, verovatno bi to bilo zabeleženo u istoriji. Raniji naučnici, počevši od Jakoba Filipa Falmerajera, stavili su Davidovu smrt tokom opsade Sinope 1214. godine.[19] Izgleda verovatno da je David pobegao kod latinskog cara. Kao što je gore pomenuto, Mihajlo Panaret nikada ne pominje Davida, tako da ne pruža nikakvu pomoć da odgovori na to pitanje. U skorije vreme je ponovo otkrivena istina o njegovoj sudbini: marginalna beleška zapisana na Svetoj Gori navodi da je David umro kao monah u manastiru Vatoped 13. decembra 1212. godine.[20] Ali ovi dokazi postavljaju više pitanja nego što daju odgovore, kao što je na primer kako i kada se zamonašio.

Šukurov odgovor traži u Panaretovom ćutanju, za koje veruje da je bilo namerno i stoga značajno: David se nekako osramotio i car Aleksije I ga je zatvorio u Vatoped.[21] Nagoveštaj njegove uvrede može da leži u gore navedenom zapažanju Vilijama Milera koji se odnosi na Davidov odnos sa carem Latinskog carstva, omraženim neprijateljem Vizantinaca. Uprkos potvrđenoj fleksibilnosti vizantijske ideologije, njegovo potčinjavanje je možda bilo previše za njegovog brata da bi tolerisao, i to je dovelo do njegovog pada i zatočeništva.

Po najnovijim istraživanjima jednog od najvećih srpskih vizantologa, profesora Radića, David se razboleo i pred smrt se zamonašio.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Aleksije I Komnin
 
 
 
 
 
 
 
8. Isak Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Irina Duka
 
 
 
 
 
 
 
4. Andronik I Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Irene
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Manojlo Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. David Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. David IV Gruzijski
 
 
 
 
 
 
 
12. Demetre I of Georgia
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Rusudan of Armenia
 
 
 
 
 
 
 
6. Giorgi III od Gruzije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Rusudan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Khuddan, King of Alania
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Burdukhan of Alania
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „David Komnenos”. Oxford Reference. Pristupljeno 21. 1. 2021. (jezik: engleski)
  2. ^ Anthony Bryer, "David Komnenos and Saint Eleutherios", Archeion Pontou 42 (1988-1989), pp. 166f
  3. ^ Toumanoff, "On the Relationship between the Founder of the Empire of Trebizond and the Georgian Queen Thamar", Speculum, 15 (1940), pp. 299-312
  4. ^ Kuršanskis, "L'Empire de Trébizonde et la Géorgie", Revue des études byzantines, 35 (1977). pp. 237-256
  5. ^ Vasiliev 1936, str. 9–18
  6. ^ Michael Panaretos, Chronicle, ch. 1. Greek text in Original-Fragmente, Chroniken, Inschiften und anderes Materiale zur Geschichte des Kaiserthums Trapezunt, part 2; in Abhandlungen der historischen Classe der königlich bayerischen Akademie 4 (1844), abth. 1, pp. 11; German translation, p. 41
  7. ^ Miller 1969, str. 15
  8. ^ Niketas Choniates, p. 828
  9. ^ Vasiliev 1936, str. 21–23
  10. ^ Finlay 1877, str. 321
  11. ^ Alice Gardiner, The Lascarids of Nicaea: The Story of an Empire in Exile, 1912, (Amsterdam: Adolf M. Hakkert, 1964), pp. 75-78
  12. ^ Miller 1969, str. 16f
  13. ^ Miller 1969, str. 17
  14. ^ Miller 1969, str. 17
  15. ^ Bryer & 1988-1989, str. 183
  16. ^ Henri de Valenciennes pg. 336
  17. ^ Kuršanskis, "Trébizonde et les Turcs", p. 112
  18. ^ Shukurov, "The Enigma of David Grand Komnenos", Mesogeios, 12 (2001), p. 131; Bryer, "David Komnenos", p. 185
  19. ^ Savvides 2009, str. 38 n. 39
  20. ^ Bryer & 1988-1989
  21. ^ Shukurov "The Enigma", pp. 129f

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Finlay, George (1877). The History of Greece and the Empire of Trebizond, (1204–1461). Edinburgh: William Blackwood. str. 317. 
  • Miller, William (1969). Trebizond: The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204–1461. Chicago: Argonaut. str. 15. 
  • Vasiliev, A. A. (1936). „The Foundation of the Empire of Trebizond (1204-1222)”. Speculum. 11 (1): 3—37. JSTOR 2846872. S2CID 263116706. doi:10.2307/2846872. 
  • Bryer, Anthony (1988—1989). „David Komnenos and Saint Eleutherios”. Archeion Pontou. 42. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Давид_Комнин&oldid=27558076”