Dakiki

Abu Mansur Muhamed ibn Ahmad Dakiki Tusi (Persijski: ابو منصور محمد بن احمد دقیقی‎‎), nekad nazivan samo Dakiki (pers.: دقیقی‎‎), bio je rani persijski pesnik. Prema Avfiju, naziv Dakiki je dobio, zbog moći razvijanja utančanih (dakik) koncepata i profinjenih reči, neke će ovaj naziv podsetiti na istu reč dakik sa značenjem brašna, što bi, možda, pokazalo da su on, njegov otac ili njegovi preci prodavali brašno. Rođen je, verovatno, 941, a ubijen između 975. i 980. godine rukom jednog sluge.

Prema različitim izvorima kao njegovo mesto rođenja se navode Tus u Iranu, ili Balh koji se nalazi u današnjem Avganistanu, ali i Samarkand ili Buhara, oba grada u današnjem Uzbekistanu, i još Merv u današnjem Turkmenistanu. Zbog toga Hedajat u svom Madžma' al-fusaha' (Skup Krasnorečivih) spominje da ga neki predstavljaju kao Balhina, a drugi kao Samarkanđanina.

Dakiki je napisao epsku istoriju Irana koja počinje pričom o Zaratustri i Goštasbi. Postavlja se pitanje da li je Dakiki negovao neka zoroastrijanska verovanja ili je samo sasanidske kulturne tokove promovisao u svetlu samanidske dominacije. Bilo kako bilo, smatra se da je bio zoroastrijanski konvertit na islam.

Dela

Dakiki je prva osoba koja je pokrenula poetizaciju šahname sastavljanjem u hiljadu stihova Gaštasb-name, koju Ferdusi prenosi u svojoj Šahnami. U Šahnami, Dakikijevih hiljadu stihova su otvoreni sa pričom o Goštasbu i o njegovom dolasku na presto i završavaju sa nasrtajem Aršasba od Turana na Goštasba u drugom njihovom okršaju, donoseći neočekivani i nagli završetak. Događaji u onih hiljadu stihova korespondiraju epskom spisu Ajatkar-e Zariran, koji je, čini se, prožimao još Abu Mensurijevu Šahnamu. Neki sturčnjaci spekulišu o tome da je Dakiki napisao više stihova, ali da je njihov sadržaj bio previše kontroverzan da bi bili uvršteni u Šahnamu, a oni su kasnije izgubljeni. Druge njegove pesme su sačuvane, objavljene, između ostalog u delu „Le premier poet Persan” (Prvi persijski pesnik) istaknutog francuskog iraniste "Žilbera Lazara".

Njegove pesme, pored starih lingvističkih osobenosti, nose u sebi i neka znamenja staroiranskih naučavanja. Epski tenor je dominantan u njegovoj pesmi, premda se on usredsređuje na panegiričarske pohvale. U njegovim pesmama, lako se može nazreti neka vrsta sklonosti ka gazelu i ljubavnim stihovima (Tagazul) i upravo se u delima nacije, budući da bi ona bila znatno siromašnija ako bi se već crpila iz njegove epike, te uporedila sa Šahnamom. Na književnoj razini, njegove pesme ne odražavaju one retoske instrumente koji su razvijani u ono vreme, pa se, u njegovim epskim spisima ne nalazi faktor hiperbole, kao ni svi umetnički prikazi koje je pružio Ferdosi, a koje on nije uspeo da formuliše; njegova je epika, posebno kada se prisetimo Ferdosija, izuzetno slaba. Ipak, ne  smemo prevideti da slabost njegove epike biva zanemarena u okrilju sjajnih ljubavnih stihova.

Čitaj još

• Annemarie Schimmel. A Two-Colored Brocade: The Imagery of Persian Poetry; University of North Carolina Press (November). 1992. ISBN 978-0-8078-2050-6.
• B. W. Robinson. The Persian Book of Kings: An Epitome of the Shahnama of Firdawsi; Curzon Press (April). 2002. ISBN 978-0-7007-1618-0.
• A. J. Arberry. Classical Persian Literature; Routledge/Curzon; New Ed edition (January 31). 1995. ISBN 978-0-7007-0276-3.
• E.G. Browne (1998). Literary History of Persia. (Four volumes, 2,256 pages, and twenty-five years in the writing). ISBN 978-0-7007-0406-4. 
• Rypka, Jan (2007-03-23). History of Iranian Literature. Reidel Publishing Company. 1968 OCLC 460598. ISBN 978-90-277-0143-5. 
• Encyclopedia Iranica, "Daqiqi", Jalal Djalal Khaleghi-Motlagh [1]

Literatura

• Annemarie Schimmel (1992). A two-colored brocade: the imagery of Persian poetry. University of North Carolina Press. str. 116. ISBN 978-0-8078-2050-6.