Dalmatinac (pas)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte članak Dalmatinac.
Dalmatinac
Drugi naziviKočijaški pas
pegavi kočijaški pas
leopardski kočijaški pas
pas vatrogasnog doma
PorekloHrvatska[1]
Osobine
Visina Mužjak 58—61 cm (23—24 in)[2]
Ženka 56—58 cm (22—23 in)[2]
Dlaka glatka, kratka
Boja bela zaleđina, crne, jetrene, limunske, tigraste, ili trobojne mrlje je ponekad javljaju, ali one nisu prihvatljive.
Veličina okoda 6–18 kučića
Životni vek 10–18 godina (prosek.: 12–14)
Klasifikacija / standardi
FCI Grupa 6, Sekcija 3 srodne rase #153 standard
AKC Non-sporting standard
ANKC Grupa 7 standard
CKC Grupa 6 standard
KC (UK) uslužni standard
NZKC nije sportski standard
UKC kompanjonska rasa standard
Domaći pas (Canis lupus familiaris)

Dalmatinac ili dalmatiner je rasa pasa srednje veličine,[3] lako prepoznatljiva po beloj dlaci s karakterističnim crnim mrljama ili mrljama boje jetre. Poznati tačkasti sloj dlake jedinstven je za dalmatinske pse. Oni su uglavnom korišteni kao psi koji su pratili kočije u svojim ranim danima.[4] Njihovi koreni se mogu pratiti do Hrvatske i njenog istorijskog regiona Dalmacija.[5][6] U današnje vreme, to je popularni porodični ljubimac, i mnogi ljubitelji pasa prijavljuju Dalmatince na takmičenja u kinološkim klubovima.

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Poreklo ove rase još nije potpuno utvrđeno. Najverovatnije je da potiče od bengalskog braka, rase koja je nestala, a koja je bila poznata u Engleskoj u 18. veku.[7]Veruje se da je donela dalmatinsku rasu u Hrvatskoj. Ime potiče od pokrajine Dalmacija, koja se nalazi na teritoriji ove republike. Postoje špekulacije da dalmatinska istorija traje već nekoliko milenijuma. Činjenica je da su arheološka iskopavanja koja su sprovedena u Grčkoj otkrila slike ljudi zajedno sa svojim psima. Životinje su bile poput modernih dalmatinaca.[8]

FCI je priznala Hrvatsku kao svoju zemlju porekla, pozivajući se na nekoliko istorijskih izvora.[9][10]

Prvi poznati pisani podaci o dalmatinskom psu su iz 1375. godine, kada đakovački biskup Petar pominje lovačkog psa iz Hrvatske, uglavnom iz Dalmacije, sa kratkom belom dlakom i crnim okruglim mrljama po raznim delovima tela, te ga je nazvao Canis Dalmaticus.[11] Prve ilustracije psa pronađene su u Hrvatskoj: oltarska slika u Velom Lošinju iz 1600–1630. godine i freska u Zaostrogu.[9] Prvi dokumentovani opisi dalmatinskog (hrv. Dalmatinski pas, Dalmatiner, Dalmatinac) potiču iz ranog 18. veka i arhiva Đakovačke nadbiskupije, gde se pas spominje i opisuje kao Canis Dalmaticus u crkvenim letopisima iz 1719. godine episkopa Petra Bakića, a zatim ponovo u crkvenoj hronici Andreasa Kečkemetija 1739. godine.[12] Godine 1771, Tomas Penant je opisao rasu u svojoj knjizi Sinopsis četvoronošca, napisavši da je poreklo rase iz Dalmacije; nazvao ga je dalmatinskim.[12] Knjiga Tomasa Bevika, Opšta istorija četvoronošca, objavljena 1790. godine, pominje pasminu kao dalmatinac ili kočijaški pas.[12]

Tokom regentskog perioda, dalmatinac je postao statusni simbol koji je išao uz konjske zaprege, a oni sa ukrasnim mrljama bili su veoma cenjeni. Iz tog razloga, pasmina je dobila epitet „pegavi kočijaški pas“. Ova pasmina je takođe korišćena i za noćno čuvanje štala.[13]

Ova pasmina je razvijena i kultivisana uglavnom u Engleskoj.[12] Prvi nezvanični standard za ovu rasu uveo je Englez Vero Ša 1882. godine.[12] Godine 1890, formiranjem prvog Dalmatinskog kluba u Engleskoj, standard je postao zvaničan.[12] Kada je pas sa karakterističnim oznakama prvi put prikazan u Engleskoj 1862. godine, rečeno je da je korišćen kao pas čuvar i pratilac dalmatinskih nomada. Jedinstvena dlaka ove rase postala je popularna i široko rasprostranjena na evropskom kontinentu od 1920. godine. Njegove neobične šare često su pominjali stari pisci o kinologiji.[14]

Naziv rase[uredi | uredi izvor]

Naziv rase potiče po oblasti Dalmacija, gde je veoma gajena i korišćena kao glasnik u toku Balkanskog rata. U Engleskoj, deca su ovog psa nazivala „Plum Pudding Dog“ zbog karakterističnih mrlja po telu. U vreme diližansi nazvan je „pas za kočije“, jer je bio ovlašćeni pratilac takvih kola, a kasnije u Americi je bio i član posade vatrogasnih kola, pa i maskota čitave korporacije. Pojavom automobila, ova rasa je bila na putu da nestane, ali je film Volta Diznija „101 dalmatinac“ snimljen 1959. godine doprineo njenoj popularizaciji i održanju.[7]

Odlike rase[uredi | uredi izvor]

Pas Dalmatinac
Ženka dalmatinac

Mužjak je visok 0,55 - 0,61, a ženka 0,50 - 0,58 m. Dostižu masu od 22 do 25 kilograma. Grudni koš je dubok i ne previše širok, leđa snažna, a slabine istaknute. Krsta su jaka i izvijaju se u blagi luk. Rep je debeo u korenu i stanjuje se prema vrhu, malo je savijen i nije postavljen ni previsoko ni prenisko. Prednji udovi su pravi, a zadnji zaobljeni. Glava je sa ravnom lobanjom, a njuška, koja je dugačka i jaka, nikada nije šiljata, a vrh joj je crn ili smeđ što zavisi od mrlja na telu. Mrlje su inače crne ili boje džigerice i treba da imaju jasne konture i da budu pravilno raspoređene po telu. Dlaka, koja je u osnovi bela, je kratka, oštra, gusta, glatka i sjajna. Oči su okrugle, živahne i sjajne, a uši su postavljene prilično visoko. Vrat je dugačak i bez podgušnjaka.[7]

Narav[uredi | uredi izvor]

Dalmatinac je umiljat, veran, živahan, veseo i osećajan. Odlikuju ga i snaga, izdržljivost i brzina i moguće ga je obučiti za lov, ali i za pratnju slepih osoba.[7]

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Ženka je veoma plodna i donosi na svet mladunce koji su potpuno beli. Mrlje se pojavljuju dvanaestog dana po rođenju.[7]

Zdravlje[uredi | uredi izvor]

Dalmatinac sa plavim i smeđim okom

Kao i druge rase, i Dalmatinci pokazuju sklonost određenim zdravstvenim problemima specifičnim za njihovu pasminu, poput gluvoće, alergija i mokraćnih kamenaca. Ugledni uzgajivači testiraju svoju štenad za BAER (engl. Brainstem Auditory Evoked Response) kako bi se osigurali status sluha kod svoje štenadi. Dalmatinski klub Amerike navodi prosečni životni vek Dalmatinca između 11 i 13 godina, iako neki mogu živeti čak 15 do 16 godina.[15] Ankete o zdravstvenoj stanju ove pasmina u SAD i Velikoj Britaniji pokazuju prosečan životni vek 9,9 i 11,55 godina, respektivno.[16][17] U kasnom tinejdžerskom dobu ovi psi, mužjaci i ženke, mogu da ispaštaju od koštanih bolova i artritičnog stanja. Autoimunski tiroiditis može biti relativno često stanje ove pasmine, koje pogađa 11,6% pasa.[18]

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Dalmatinac na vatrogasnoj paradi

Gašenje vatre[uredi | uredi izvor]

Dalmatinci su povezani sa vatrogastvom, posebno u Sjedinjenim Državama. U danima vatrogasnih vozila sa konjskom vučom, psi su čuvali konje, koji su lako mogli da postanu uzbunjeni na mestu požara.[19] Dalmatinci su bili popularna rasa za ovaj posao, zbog svog prirodnog afiniteta prema konjima i istorije korišćenja kao kočijaških pasa.[20] Ova uloga je postala nepotrebna kada su vatrogasna vozila na konjsku vuču zamenjena onima na parni i dizel pogon. Zbog svoje istorije, dalmatinac često služi kao maskota vatrogasne službe, a i danas ga mnogi vatrogasci biraju kao kućnog ljubimca.[21] Dalmatinac je takođe maskota međunarodnog bratstva Paj Kapa Alfa, koje je povezano sa vatrogastvom.

Enhajser-Buš[uredi | uredi izvor]

Badvajzer Klajdsdejl dalmatinac

Dalmatinac je takođe povezan, posebno u Sjedinjenim Državama, sa pivom Badvajzer i tematskim parkovima Buš Gardens, budući da je kultni pivski vagon kompanije Enhajser-Buš, koji vuče zaprega Klajdsdejl konja, uvek u pratnji dalmatinca. Kompanija ima nekoliko timova na raznim lokacijama, koji sprovode ekstenzivne ture. Dalmatince su istorijski koristili pivari da čuvaju kola dok je vozač vršio isporuke.[22]

101 Dalmatinac[uredi | uredi izvor]

Pasmina dalmatinca je doživela ogroman porast popularnosti kao rezultat romana Sto i jedan dalmatinac iz 1956. koji je napisala britanska spisateljica Dodi Smit, a kasnije i zbog dva filma Volta Diznija zasnovana na knjizi. Diznijev animirani film,[23] objavljen 1961. godine, kasnije je iznedrio rimejk žive akcije iz 1996, 101 Dalmatinac. U godinama nakon izlaska nastavka 102 dalmatinca 2000. godine, rasa je u velikoj meri stradala od strane neodgovornih uzgajivača i neiskusnih vlasnika. Mnogi dobronamerni entuzijasti kupovali su dalmatince, često za svoju decu, a da se nisu obrazovali o rasi i odgovornostima koje nosi posedovanje tako visokoenergetske rase pasa.[24] Dalmatince su u velikom broju napustili njihovi prvobitni vlasnici i ostavili ih u skloništima za životinje. Kao rezultat toga, spasilačke organizacije dalmatinaca su se pojavile da se brinu o neželjenim psima i da im pronađu nove domove. Njihove registracije dalmatinaca su se smanjile za 90% tokom perioda 2000–2010.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Dalmatian Club of America - A Short History of the Dalmatian”. www.thedca.org. 
  2. ^ a b „Dalmatian breed standard”. The Kennel Club. Arhivirano iz originala 19. 01. 2015. g. Pristupljeno 19. 1. 2015. 
  3. ^ „Dalmatian (dog)”. www.thekennelclub.org.uk. 
  4. ^ Milivoje Urošević; (2018) Basic morphometric parameters of the Dalmatian dog (Canis dalmaticus) p. 187; {Međunarodne kinološke federacije (FCI, 2017.) koja ovu pasminu svrstava u šestu grupu, grupu goniča..International Kennel Federation (FCI, 2017) which classifies this breed in the sixth group, the group of hunting dogs.} [1]
  5. ^ „''Fédération Cynologique Internationale Standard of Dalmatian'', No. 153, dated 14 April 1999” (PDF). Fci.be. Pristupljeno 26. 10. 2011. 
  6. ^ „Dalmatian – FCI Standard” (PDF). Pristupljeno 12. 8. 2013. 
  7. ^ a b v g d Rousselet-Blanc, P. (2006) Larousse „Enciklopedija pasa“. P.P. JRJ: Zemun.
  8. ^ „Dalmatinac je karakteristika, opis i karakteristike rase.”. 
  9. ^ a b „Fédération Cynologique Internationale Standard of Dalmatian, No. 153, dated 14 April 1999” (PDF). Fci.be. Pristupljeno 26. 10. 2011. 
  10. ^ „Dalmatian – FCI Standard” (PDF). Pristupljeno 12. 8. 2013. 
  11. ^ Roman Ozimec, Frane Strikić, Jasminka Karoglan Kontić; (2015) Tradicijske sorte i pasmine Dalmacije(Traditional varieties and breeds of Dalmatia) p 521; ISBN 978-953-7429-51-5 [2]
  12. ^ a b v g d đ „FCI-Standard N° 153 – DALMATIAN (Dalmatinski pas)” (PDF). Hks.hr. Croatian Kennel Club. 30. 5. 2011. Pristupljeno 22. 5. 2012. 
  13. ^ „The Kennel Club”. thekennelclub.org.uk. 
  14. ^ Schneider-Leyer, Erich; Fitch Daglish, Eric. Dogs of the World, Popular Dogs, 1964.
  15. ^ „The Red Book: The Dalmatian Club Of America’s Informational brochure regarding Dalmatians”. The Dalmatian Club Of America. Pristupljeno 20. 4. 2011. 
  16. ^ „The Dalmatian Club of America Health Survey Results: Health Related Conditions”. The Dalmatian Club of America. Pristupljeno 20. 4. 2011. 
  17. ^ Summary results for the purebred dog health survey for Dalmatians (PDF), The Kennel Club, Arhivirano iz originala (PDF) 23. 04. 2015. g., Pristupljeno 19. 9. 2014 
  18. ^ „OFA: Thyroid Statistics”. Arhivirano iz originala 30. 05. 2013. g. Pristupljeno 23. 11. 2019. 
  19. ^ „The history of Dalmatians in the fire service”. 2017-02-10. Arhivirano iz originala 31. 07. 2019. g. Pristupljeno 2018-09-11. 
  20. ^ „Fire buffs traditions”. Windsor Fire. Arhivirano iz originala 30. 7. 2013. g. Pristupljeno 20. 1. 2013. 
  21. ^ „Fire Dogs and Fire Horses”. Publicsafety.net. Pristupljeno 26. 10. 2011. 
  22. ^ „British Carriage Dog Society”. carriagedog.org. Arhivirano iz originala 19. 11. 2014. g. Pristupljeno 1. 9. 2014. 
  23. ^ „One Hundred and One Dalmatians (1961)”. 7. 3. 2008. Arhivirano iz originala 7. 3. 2008. g. Pristupljeno 26. 10. 2011. 
  24. ^ „With Finding Nemo, Marine Conservation Group Finds Opportunity to Spotlight Safe Harvesting Practices” (PDF). 1. 11. 2005. Arhivirano iz originala (PDF) 1. 11. 2005. g. Pristupljeno 26. 10. 2011. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Dalmatinac na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Далматинац_(пас)&oldid=26657152”