Demencija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Demencija
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostpsihijatrija, neurologija
MKB-10F00-F07
MKB-9-CM290-294
DiseasesDB29283
MedlinePlus000739
Patient UKdementia-pro Demencija
MeSHD003704

Demencija je progresivno i nepovratno propadanje intelektualnih sposobnosti i viših mentalnih funkcija (inteligencije, mišljenja, govora, pamćenja, učenja, imaginacije itd.) usled određenih organskih uzroka.[1] To dovodi do poremećaja ličnosti i odnosa sa fizičkom i socijalnom.[2][3]

Demencija je bolest populacije odraslog životnog doba. U osnovi ove pojave stoje morfološke, histološke i biohemijske promene mozga, kao prirodne pojave vezane za proces starenja. Predstavlja postupan gubitak mentalnih sposobnosti koji rezultuje gubitkom memorije, promenama ličnosti i gubitku socijalnih sposobnosti. Ovo oboljenje nije normalan deo starenja, i kod većine ljudi se nikada ne razvije.[4][5][6][7]

Definicija i dijagnostički kriterijumi[uredi | uredi izvor]

Demencija se definiše kao stečeno, postojano stanje globalnog opadanja kognitivnih funkcija, zajedno sa promenama ličnosti koje su dovoljno jake i izrađene da mogu poremetiti profesionalnu aktivnost i socijalnu relaciju bolesnika. Demencija narušava sposobnost osobe da samostalno obavlja svakodnevne aktivnosti. U priručniku DSM-IV[8] u kriterijume za demenciju spadaju poremećaji kratkotrajnog i dugoročnog pamćenja i barem jedan od sledećih poremećaja:

  1. oštećenje apstraktnog mišljenja,
  2. oštećenje rezonovanja i planiranja,
  3. poremećaji jezičkih funkcija,
  4. promene ličnost

Prema DSM-IV kriterijumima, daje se prednost uticajima kognitivnih disfunkcija na profesionalno i socijalno funkcionisanje, a zanemarena je neurobiološka osnova demencije. Prema bolesnikovom svakodnevnom životnom funkcionisanju demencija se može stepenovati u tri grupe:

  1. Lako dementne osobe u stanju su da žive samostalno uz očuvanu sposobnost rezonovanja
  2. Umereno dementne osobe nisu u potpunosti u stanju da se brinu samostalno o sebi. Zanemaruju neke aspekte osnovnog funkcionisanja i nisu sigurne bez prisustva osobe koja brine o njima.
  3. Teško dementne osobe uopšte nisu u stanju da vode samostalan život. Konstanta nega im je neophodna.

Demencija kao klinički sindrom nastaje kao posledica raznih oboljenja. Ta oboljenja su najčešće bolesti i infekcije koje utiču na mozak (npr. meningitis), pritisak na mozak (postojanje tumora), nedostatak krvi i kiseonika u mozgu (usled moždanog udara)

Klasifikacija demencija[uredi | uredi izvor]

Etiološka klasifikacija demencija[uredi | uredi izvor]

Prema etiologiji, demencije su klasifikovane u degenerativne i nedegenerativne. Opšte osobine degenerativnih demencija su

  • Posebna topografska distribucija patoloških promena
  • Specifičan patohistološki nalaz
  • Progresivan tok bolesti sa postepenim početkom
  • Češća genetička determinisanost u poređenju sa nedegenerativnim demencijama

Za specifične kognitivne poremećaje i promene ponašanja odgovorna je različita topografija degenerativnih promena mozga. Neki tipovi degenerativnih demencija udruženo je sa histopatološkim markerima a za neke druge pak, karakteristična je selektivna, regionalna distribucija nespecifičnih patohistoloških promena.

Neuropsihološka klasifikacija demencija[uredi | uredi izvor]

U ovoj klasifikaciji demencije se dele na:

  • kortikalne
  • subkortikalne i
  • kortiko–subkortikalne demencije

Za kortikalne demencije tipične su kombinacije afazičnih, agnostičkih i apraksičnih sindroma. Osnovne senzorne i motorne funkcije su očuvane. Subkortikalne demencije se karakterišu opštim usporavanjem svih kognitivnih funkcija, poremećajima pažnje, pamćenja, mišljenja...

Lečive i nelečive demencije[uredi | uredi izvor]

Prema mogućnosti izlečenja, demencije se dele na lečive i nelečive. Pod uticajem adekvatne i pravovremene terapije oko 15% obolelih ima šansu da se u potpunosti ili delimično oporavi i restituiše. Potencijalno izlečive demencije mogu biti izazvane širokim spektrom oboljenja.

Alchajmerova bolest[uredi | uredi izvor]

Alchajmerova bolest je degenerativno oboljenje centralnog nervnog sistema sa kliničkom slikom progresivne demencije i histološkim promenama u vidu senilnih plakova i neurofibrilarnih klubadi. Javlja se posle 40-te godine a incidenca raste sa starenjem.

Dijagnostički kriterijumi[uredi | uredi izvor]

Kriterijumi Neurološkog instituta nacionalnih instituta za zdravlje (NINCDS) i Udruženje za Alchajmerovu bolest (ADRDA) omogućuju postavljanje dijagnoze na tri nivoa pouzdanosti: definitivne, verovatne i moguće Alchajmerove bolesti. Konzorcijum za učvršćivanje registra Alchajmerove bolesti (CERAD) predlaže pragmatičnu adaptaciju NINCDS/ADRDA kriterijuma sa sledeće tri dijagnostičke mogućnosti :

  1. Verovatna Alchajmerova bolest
  2. Moguća Alchajmerova bolest
  3. Ne postoji demencija

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Bolest prolazi kroz tri klinička stadijuma :

  1. Amnestički stadijum (od 1 – 4 godine bolesti) karakterišu poremećaji epizodičkog i semantičkog pamćenja, sa teškoćama u prisećanju reči. U ovom stadijumu moguća je pojava i sekundarnih znakova bolesti, kao što su: razdražljivost, depresivnost, naglašenost premorbidnih crta ličnosti;
  2. U drugom dementnom stadijumu (od 2 – 9 godine bolesti), poremećaji pamćenja se pogoršavaju, razvija se afazija-agnozija-apraksija sindrom. Stepen dezorijentacije je veoma izražen, amnezija može biti toliko izražena da se ne prepoznaju ni najbliži srodnici.
  3. U trećem stadijumu (od 7 – 14 godine bolesti) bolesnik je trajnog vegetativnog stanja, bez mogućnosti samostalnog hranjenja, kontrole sfinktera i komunikacije sa drugim osobama. Sekundarni poremećaji su: agitacija, halucinacije, sumanute ideje, poremećaji spavanja i depresivnost.

Faktori rizika za pojavu Alchajmerova bolesti[uredi | uredi izvor]

Starost je vodeći faktor za pojavu Alchajmerova bolesti. Ova bolest je proglašena četvrtim vodećim uzrokom smrtnosti u razvijenim zemljama, posle kardiovaskularnih oboljenja, raka i moždanih udara. Alchajmerova bolest se javlja ranije kod autosomno-dominantno naslednih oblika bolesti. Identifikovana su do sada četiri gena sa mogućom ulogom u etiopatogenezi AB. Navodi se da žene oboljevaju nešto češće od muškaraca. O protektivnom uticaju višeg nivoa edukacije, alkohola, i pušenja; podaci su kontradiktorni.

Poremećaj pamćenja[uredi | uredi izvor]

Najčešći simptom na samom početku oboljevanja su problemi sa epizodičkim pamćenjem. Prvo slabi pamćenje nedavnih događaja a napredovanje oboljenja uzrokuje i to da sećanja na događaje iz davne prošlosti blede. Pretpostavlja se da bolesnici sa AB imaju velike teškoće u inicijalnoj obradi učenih informacija na nivou semantičkog kodiranja. Na kliničkom planu ovi poremećaji postepeno napreduju do slike anterogradne amnezije, sa simptomima sličnim amnestičkom čistom sindromu.

Poremećaji jezičkih funkcija[uredi | uredi izvor]

Javljaju se već u prvom stadijumu bolesti u vidu otežanog nalaženja reči i disnomije. U drugom dementnom stadijumu, kompleks simptoma podseća na klasični sindrom transkortikalne senzorne afazije. Retka je pojava parafazija i eholaličnog govora. Repeticija govornih stimulusa i čitanje naglas su relativno pošteđeni. Razumevanje govora i semantička organizacija govora postepeno (tokom vremena) se razgrađuju, tako da profil jezičkog poremećaja biva gotovo identičan kliničkoj slici Vernikeove afazije. U skladu sa tim, repetitivni govor postaje otežan. Jezički poremećaji u AB su specifičnog karaktera. Postoji jasna disocijacija između očuvanosti sintakse i niskih postignuća na semantičkim zadacima. Jedna od hipoteza o mehanizmu nastanka jezičkih poremećaja zastupa gledište o gubitku pristupa semantičkom znanju (znanja o značenju pojmova). Ovi bolesnici gube distinktivne semantičke atribute pojmova, kao što su fizičke osobine i funkcije. U trećem stadijumu Alchajmerove bolesti, razumevanje govora i verbalna produkcija bivaju sve više narušeni, sa izraženim teškoćama pronalaženja reči, nemogućnošću ponavljanja govornih stimulusa, gubitkom sposobnosti čitanja i pisanja... Sa uznapredovalom kliničkom slikom demencije, govorno-jezičke sposobnosti postaju izrazito redukovane - do stepena globalne afazije, ili pak mutizma.

Poremećaji vizuospacijalnih funkcija[uredi | uredi izvor]

Odnosi se na sposobnost vizuoperceptivne diskriminacije i organizacije složene vizuelne figure. Mnogi bolesnici, već u prvom stadijumu bolesti nisu u stanju da se koriste geografskom kartom. Bolesnici se gube u dobro poznatim prostornim relacijama.

Poremećaji pažnje[uredi | uredi izvor]

Bolesnici sa AB ispoljavaju teže poremećaje u raspodeli pažnje na veći broj stimulusa, nego u fokusiranju pažnje na jedan stimulus. Ovaj problem nastaje zbog nemogućnosti oslobađanja pažnje već usmerene na neki stimulus. Neki autori smatraju da je suštinski poremećaj kod bolesnika sa AB sužen kapacitet pažnje. Prema jednoj hipotezi, poremećaj pažnje kod bolesnika sa AB nastupaju zbog nemogućnosti inhibicije netačnih informacija. Ovi bolesnici ispoljavaju teškoće i u inhibiciji značenja dvosmislenih reči; odražava se i na razumevanje rečenica.

Poremećaj ponašanja[uredi | uredi izvor]

U sekundarne simptome se svrstavaju izmene ličnosti i ponašanja. Ovde spadaju psihotične pojave(sumanute ideje i halucinacije), emocionalni poremećaji (depresivnost), izmene ličnosti (impulsivnost, apatija), anksioznost, agresivnost, stereotipija... Sekundarni simptomi ugrožavaju i uznemiravaju članove porodice više od kognitivnih disfunkcija. Prvi znaci izmenjenog ponašanja su: zbunjenost, gubitak interesovanja, pasivnost, promene raspoloženja, zapuštanje lične higijene i oblačenja. Neki bolesnici ispoljavaju simptome povišene psihomotorne aktivnosti, besciljnog lutanja. Većina bolesnika je anksiozna već od samog početka bolesti. U kasnijoj fazi, pojavljuju se i agitirana stanja. U odmakloj fazi javljaju se se halucinacioni doživljaji.

Terapija Alchajmerove bolesti[uredi | uredi izvor]

Kognitivne disfunkcije AB su otporne na terapiju i do danas nije pronađen lek koji bi sprečio, zaustavio ili uklonio primarne simptome. Pomak je postignut na korekciji neurotransmisije neurofarmacima. U kliničkoj praksi koristi se terapija takrinom. Posebno mesto u terapijskoj praksi pripada i nefarmakološko zbrinjavanje bolesnika.

Demencija Levijevih tela (DLT)[uredi | uredi izvor]

U spektru bolesti Levijevih tela ubraja se primarna degenerativna demencija. Demencija Levijevih tela (DLT) po učestalosti je drugi ili treći tip demencije degenerativnog tipa sa zastupljenošću od 15-20%. Odnos između obolelih muškaraca i žena je 2:1. Bolest obično počinje između 62. i 74. godine. Znaci ove demencije su poremećaji pažnje i vizuospacijalnih sposobnosti. Izraz lica poput maske i parkinsoni hod su sastavni deo kliničke slike. Moguće je da postoji više kliničkih varijanti ove demencije. Postoje retke porodične pojave, ali genetički defekt nije utvrđen. DLT se razlikuje od drugih kortikalnih demencija zato što se odnosi na sve aspekte kognitivnog statusa, uključujući orijentaciju, pamćenje i jezičke funkcije. Karakteristična je pojava sumanutih ideja, delirijuma i halucinacija.

Pikova bolest[uredi | uredi izvor]

Pikova bolest, zajedno sa demencijom frontalnog režnja i primarnom progresivnom afazijom se ubraja u sindrome izazvane fokalnom progresivnom artrofijom. Ona čini 2-3% svih demencija. Podjednako su zahvaćene osobe i ženskog i muškog pola. Dužina trajanja bolesti iznosi od 8 do 11 godina. Prvi simptomi nastaju u šestoj deceniji života. Izmene ličnosti prethode pojavi kognitivnih disfunkcija u vidu apatije, dezinhibicije i impulsivnosti. Bolesnici zanemaruju održavanje lične higijene i koriste lascivne komentare, intimiziraju se sa nepoznatim osobama, šetaju neobučeni. Bolesnici sa Pikovom bolešću imaju osobinu da lutaju po okolini, imaju pojačan nagon za ishranom, posebno povišenu želju za slatkišima.

Demencija združena sa bolešću motornih neurona[uredi | uredi izvor]

Degenerativne demencije koje ne pripadaju ni Pikovoj bolesti, ni AB, mogu biti udružene sa različitim nozološkim entitetima. Ova demencija predstavlja novi kliničko-patološki entitet, a nastaje u presenilnom periodu, a dužina bolesti iznosi od 10-72 meseca. Neurološki simptomi se razvijaju obično 6-12 meseci posle bihevioralnih poremećaja.

Primarna progresivna afazija[uredi | uredi izvor]

Primarna progresivna afazija (PPA) je poremećaj jezičkih funkcija sa postepenim početkom i sporom progresijom, bez prisustva drugih kognitivnih disfunkcija u prve 2. godine bolesti. Osnovne karakteristike PPA su:

  1. Prvi simptomi nastaju između 40. i 75. godine života;
  2. Muškarci oboljevaju češće od žena sa odnosom 2:1;
  3. Dužina jezičkih poremećaja iznosi 1do 15 godina;
  4. Autopsijskim nalazom u 14 slučajeva, dokazana je Pikova bolest kod četiri, Krojcfeld-Jakobova bolest, kod tri, fokalna spongiforma degeneracija kod dva i nespecifične ćelijske promene kod dva bolesnika;
  5. Od 47 bolesnika sa CT, kod 13 je opisan normalan nalaz;
  6. Većina bolesnika ispoljava pretežno fluentnu ili Vernikeovu afaziju, ali je opisano i 12 bolesnika sa kliničkom slikom tipa Brokinove afazije.
Kriterijumi za dijagnozu PPA (Veintraub, 1990)[8][9]
  • minimalno trajanje izolovanog jezičkog poremećaja dve godine,
  • izraženi poremećaj jezičkih funkcija sa relativno očuvanim ostalim kognitivnim funkcijama (pacijenti sa izraženim oštećenjem jezičkih funkcija u prve dve godine koji imaju poremećaje pamćenja, pažnje te imaju vizuospacijalne poremećaje ne ulaze u kriterijum za dijagnozu PPA, već za AB),
  • neurološke dijagnostičke procedure (neurološki pregled, neurodijagnostičke metode) isključuju druge uzroke afazije (CVI, tumor, infekcija i metabolički poremećaji),
  • rezultati na subtestovima razumevanja govora i jezika i neuropsihološka procena su u skladu sa kliničko-neurološkim nalazom.
Kriterijumi za kliničku dijagnozu PPA (Mesulam, 2001)[8]
  • podmukli početak i postepena progresija deficita u pronalaženju reči, imenovanju objekata ili poremećaja razumevanja već na nivou reči koji se manifestuju za vreme spontanog govora ili zapažaju kroz formalne neuropsihološke testove jezičkih funkcija,
  • sva ograničenja u aktivnostima svakodnevnog života odnose se na jezičke poremećaje najmanje dve godine od početka bolesti,
  • intaktne “premorbidne” jezičke funkcije (osim razvojne disleksije),
  • odsustvo (nepostojanje) značajne apatije, zaboravljanja nedavnih događaja, vizuospacijalnih poremećaja, deficita vizuelnog prepoznavanja ili senzomotorne disfunkcije unutar prve dve godine bolesti,
  • akalkulija i ideomotorna apraksija mogu postojati i u prve dve godine bolesti (prihvatljivi su i blaži konstrukcioni poremećaji i perseveracije sve dok nemaju inhibitorni uticaj na aktivnosti svakodnevnog života),
  • druga područja mogu biti zahvaćena tek nakon dve godine, ali jezik je najoštećenija funkcija kroz sve vreme bolesti i propada brže od ostalih kognitivnih funkcija,
  • odsustvo “specifičnih” uzroka kao što su CVI ili tumor, verifikovano neuroimaging tehnikama.

Kortikobazalna degeneracija[uredi | uredi izvor]

Odnosi se na progresivni degenerativno oboljenje čiji kliničku sliku čini kombinacija kortikalnih disfunkcija u vidu apraksije, gubitka kortikalnog senzibiliteta i fenomena otuđene ruke, s jedne strane, i poremećaji motiliteta u vidu parkinsonizma, s druge strane. Neurološki profil demencije kod CBD karakteriše dusegzekutivni sindrom, insuficijentna dinamička kontrola motorike, asimetrična apraksija, otežano slobodno prisećanje učenog materijala. Od drugih neuropsiholoških poremećaja, navode se intelektualna efikasnost, usporenost mišljenja, dezorijentacija desno-levo.

Demencija kod Parkinsonove bolesti[uredi | uredi izvor]

Glavna karakteristika ove demencije je oštećenje planiranja, započinjanja i smene mentalne aktivnosti. Bolesnici sa Parkinsonovom bolešću na testu klasifikacije karata teško formiraju koncept, ispoljavaju veći broj grešaka u poređenju sa kontrolnom grupom. Komparativne analize demencije kod Parkinsonove i Alchajmerove bolesti, ukazuju na razlike u poremećaju pamćenja. Kada se radi o zadacima prisećanja, bolesnici sa Parkinsonovom bolešću imaju niža postignuća, u poređenju sa normativnim vrednostima.

Demencija kod Hantingtonove bolesti[uredi | uredi izvor]

Hantingtonova bolest je autosomno-dominantno nasledno oboljenje, a ispoljava se demencijom i poremećajima ponašanja. Neurofiziološki profil kod ove bolesti je sličan profilu demencije kod Parkinsonove bolesti.

Demencija kod progresivne supranuklearne paralize[uredi | uredi izvor]

Klinička slika progresivne supranuklearne paralize (PSP) obuhvata supranuklearnu oftalmoplegiju, pseudobulbarnu paralizu, dizartriju i rigidnost aksijalne muskulature tela. Bolest nastupa između 60. i 70. godine života i završava se letalnim ishodom u intervalu od pet do sedam godina. Bolesnici imaju niža postignuća na zadacima pažnje složenijeg karaktera, koji zahtevaju serijsku obradu informacija, mentalnu fleksibilnost, apstrakciju i sposobnost rezonovanja. Ukoliko im se ukloni vremensko ograničenje izvođenja zadataka, ovi bolesnici postižu bolje rezultate. Vizuoperceptivni poremećaji se dovode u vezu sa oštećenjem pokreta očiju. U ponašanju je izražena apatija, inertnost, emocionalna dezinhibicija (nagli stadijum plača i smeha sa očuvanim afektom), razdražljivost i depresivnost.

Vaskulne demencije[uredi | uredi izvor]

Ove demencije zauzimaju drugo mesto po učestalosti iza AB, a ispred DLT. Oko 80% ljudi, iznad 65 godina boluje od demencije, a od vaskulne demencije kreće se od 9% do 89%. Mora se naglasiti da je ovaj sindrom, najčešće krajnji ishod ponavljanih ishemičnih epizoda. U multiinfarktne demencije infarkti velikih ili malih dimenzija, raspoređeni u subkotrikalnim ili kortikalnim strukturama izazivaju raznovrsne kognitivne i bihevioralne poremećaje koji se prema neuropsihološkom profilu mogu kategorisati u kortikalne, subkortikalne ili globalne demencije. Neki od faktora udruženi sa povišenim rizikom za pojavu VD su starost, niska edukacija, hipertenzija, lezija bele mase, infarkt srca, atrofija mozga, kortikalni infarkti i česti padovi. Kontrola faktora rizika u okviru primarne demencije je najznačajnija strategija u sprečavanju pojava i razvoje i razvoja VD. Ona se odnosi na lečenje hipertenzije, dijabetes mellitusa, kardioloških oboljenja, sistemskih oboljenja vezivnog tkiva i genetičko savetovanje u slučaju cerebralne autosomno dominantne arteriopatije za 19 hromozoma.

Briga o dementnoj osobi[uredi | uredi izvor]

Negovati dementnu osobu može biti veoma bolno i stresno, posebno ako se radi o partneru ili članu porodice, a osoba o kojoj se brinete neretko može osećati ljutnju zbog gubitka nezavisnosti. Mnogo bola i patnje može se izbeći ukoliko starije osobe, njihova porodica i lekar prepoznaju prve znake demencije kao bolest, a ne kao normalan deo starenja. Tada se može pristupiti lečenju i sprečavanju pogoršanja. Najvažnije je ne zanemariti potrebe starijih osoba i ne gledati sve njihove smetnje kao staračko džangrizavost ili normalan deo starenja. Mnogim osobama pomažu liste stvari koje treba napraviti, zatim korišćenje notesa, kalendara i malih papirića za podsetnike. Takođe mogu poboljšati pamćenje ukoliko nove stvari mentalno povezuju s već poznatim, kao što su poznata imena, pesme ili stihovi. Stres, teskoba i depresija mogu učiniti osobu zaboravnom. Zaboravnost uzrokovana na ovaj način obično je prolazna i nestaje kad ti osećaji izblede. Ukoliko pak, ovi osećaji duže traju, svakako je potrebno obratiti se lekaru. Lečenje može uključiti savetovanje, lekove ili oboje.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Trebješanin, Žarko (2018). Rečnik psihologije. Beograd: Agape knjiga. str. 119. ISBN 978-86-918127-8-2. 
  2. ^ Ovaj članak ili jedan njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  3. ^ Lezak 1995
  4. ^ Pavlović, D. (2002). Demencije: klinička dijagnostika. Beograd: Elit-medica.
  5. ^ Pavlović, D. (2003). Dijagnostički testovi u neuropsihologiji. Beograd.
  6. ^ Pavlović, D. (1996). Neuropsihološka dijagnostika i neurobihevioralna procena. Beograd.
  7. ^ Ocić, G. (1998). Klinička neuropsihologija. Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
  8. ^ a b v DSM-IV”. Diagnostic and statistical manual of mental disorders. Washington, DC: American Psychiatric Association. 2000. ISBN 0-89042-025-4. 
  9. ^ Mesulam M, Weintraub S (2008). „Primary progressive aphasia and kindred disorders”. Handbook of Clinical Neurology / Edited by P.J. Vinken and G.W. Bruyn. 89: 573—87. PMID 18631780. doi:10.1016/S0072-9752(07)01254-7. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Star of life.svgMolimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).