Pređi na sadržaj

Demokrit

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Demokrit
Demokritova bista
Lični podaci
Puno imeDemokrit
Datum rođenjaoko 460. p. n. e.
Mesto rođenjaAbdera, Grčka
Datum smrtioko 370. p. n. e.
Filozofski rad
EpohaPresokratska filozofija
RegijaZapadna filozofija
Škola filozofijePresokratska filozofija
Interesovanjametafizika, matematika, astronomija
Idejeatomizam
Uticaji odLeukip, Melis sa Samosa
Uticao naAristotel, Piron, Epikur, Lukrecije, Džordž Santajana

Demokrit iz Abdere (grč. Δημόκριτος; oko 460. p. n. e. − oko 370. p. n. e.) je antički grčki filozof rođen u Abderi, Grčka. Bio je uticajan presokratski filozof i učenik Leukipa iz Eleje, koji je razvio atomsku teoriju o kosmosu.[1][2]

Demokrit je napisao 52 dela, međutim od toga je sačuvano samo 299 fragmenata i to uglavnom etičkog karaktera. Demokrit je učio od Leukipa, gimnofista, Egipćana, Etiopljana, Helena. Često je putovao od Sredozemnog do Crnog mora i tako kupio informacije.

Čini se da je ideja atoma potekla od njegovog učitelja Leukipa (5. v. p. n. e.), ali je Demokrit veoma proširio njegovu teoriju. Izneo je ideju da u univerzumu postoje samo prazan prostor i atomi, i da su atomi nevidljivo mali, čvrsti, večni i u beskonačnom kretanju. U skladu s ovim prilagodljivim, materijalističkim gledištem objasnio je ukus, miris, zvuk, vatru i smrt.

Njegovo delo „Veliki red sveta“ proslavilo ga je. Nakon što ga je pričitao sugrađanima kupio je kuću i proživeo ostatak života tu (smatra se da je živeo više od 100 godina), u Abderi. Nadimci Demokrita u njegovo vreme bili su „mudrost“ i „nasmejeni filozof“. Nije se ženio. Kažu da nije ni želeo da gleda lepe žene, kad već nije u stanju da ih voli. Najpoznatija Demokritova filozofija jeste tvrdnja da osnova (supstancija) svih nastalih i propadljivih bića jesu nenastali, nepropadljivi i nevidljivi atomi.

Demokrit se smatra začetnikom strogog determinizam (određenosti) odnosno fatalizma. Demokritova teorija posle više od hiljadu godina postaće princip inercije. On odbacuje besmrtnost duše jer smatra da je duša sastavljena od vatrenih atoma. Ona propada zajedno sa telom. On kaže da čulima opažamo bića i stvari, a razumom atome i prazan prostor.

Pretpostavljao je da u bliku i ponašanju atoma leži prirodni, nebožanski uzrok svih stvari i svih događaja. Platon i Aristotel nisu prihvatali ove ideje, koje nikada nisu postale deo glavne struje grčke filozofije, ali ih je prihvatio grčki filozof Epikur oko 300. p. n. e., a opširno zabeležio u dugačkoj poemi O prirodi stvari Rimljanin Lukrecije (oko 99 - 55. p. n. e.). U 17. veku Bojl i Njutn su bili svesni ovih ideja; sumnjivo je da li su one išta neposredno doprinele modernoj atomskoj teoriji, koja je započela s Daltonom, oko 1800.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Antički izvori o Demokritovom životu nisu sasvim pouzdani, te neki elementi mogu predstavljati čistu fikciju. Pouzdano je da je rođen oko 470. godine stare ere u gradu Abderi, koloniji Klazomenjana u Trakiji. Demokritov otac bio je vrlo imućan, te je ostavio sinu veliko bogatstvo.

Putovanja[uredi | uredi izvor]

Persijsko carstvo, najveća država u starom veku u Demokritovo vreme.

Nasledstvo je Demokritu omogućilo da krene na duga „studijska” putovanja po raznim zemljama. Demokrit navodi da je među svim svojim savremenicima obišao najveći deo zemlje, da je vršio istraživanja dublja no iko drugi, te da je video mnoga podneblja i mnoge zemlje i slušao mnoge učene ljude. Putovao je u Egipat ka sveštenicima da uči geometriju, u Persiju kod maga, u Vavilon kod Kaldejaca, na Crveno more, u Indiju kod golih mudraca (gimnosofista, odnosno đaina), te do Etiopije.[3]:str. 83

U nekom trenutku svog života upoznao se s Pitagorinom filozofijom i postao Leukipov učenik.

Povratak[uredi | uredi izvor]

Nakon nekoliko godina putovanja, Demokrit se, bez novca, vratio u Abderu, kod svog brata Damosa. Prema abderanskom zakonu, ko potroši svoju imovinu nema prava na pogrebni ritual. Nastojeći da izbegne takvo poniženje, Demokrit je držao predavanja i okupio oko sebe učenike kao što je bio Dijagora. Stekao je slavu svojim poznavanjem prirodnih pojava i zakona i sposobnošću da predvidi promene vremena. Tu je sposobnost iskoristio da bi uverio ljude kako može predvideti budućnost. Jednom prilikom, predvidevši loš rod maslina na osnovu zvezda (Plejada), pokupovao je maslinovo ulje po čitavom kraju. Ubrzo je zavladala nestašica i doživeo je silan priliv bogatstva. Navodno je dobitak razdelio sugrađanima, zadovoljan što je dokazao da može steći bogatstvo ako hoće.[3]:str. 89

Zbog toga su njegovi sugrađani počeli da na Demokrita gledaju kao na nekoga ko nije samo obični smrtnik, pa su mu čak ponudili i svoj polis na upravu. To je, međutim, Demokrit odbio, želeći da vodi miran i osamljen život. Takođe je izbegavao brak i rađanje dece zbog odvraćanja od prečih poslova.[3]:str. 139

Smrt[uredi | uredi izvor]

O godini njegove smrti nisu dostupni pouzdani podaci, ali sigurno je doživeo vrlo visoku starost (90–100 godina) te da je bio savremenik sofista, Sokrata i Platona, te se uzima da je umro oko 360. godine stare ere. Hiparh navodi da je proživeo 109. godina.[4] Neki navode da je umro u dubokoj starosti prestavši jesti.[3]:str. 87

Učenje[uredi | uredi izvor]

Atomizam[uredi | uredi izvor]

Borov model atoma

Po mnenju slatko, po mnenju gorko, po mnenju toplo, po mnenju hladno, po mnenju boja, a uistinu čestice i praznina.[3]:str. 147

— Demokrit

Antički atomisti Leukip i Demokrit su u antičkoj filozofiji izgradili prvi materijalističko-monistički sistem.[5] Osnivačem atomistike smatra se Leukip, ali je njegovo učenje mnogo proširio njegov učenik Demokrit. Atomistička nauka je nastavak i razvitak materijalističke misli prethodnog razdoblja. Dok su elejci dokazivali da nema kretanja i mnoštva stvari, Lepukip i Demokrit priznaju pored bitka i postojanje nebitka, tj. praznine, jer po njihovom švatanju ne može biti kretanja bez praznog prostora. Punoću ili bitak zamišljaju kao ono što je sastavljeno od nebrojenih sitnih čestica koje se kreću u praznom prostoru. Sve se u svetu sastoji iz prostora i materije koja ispunjava taj prostor, dakle od atoma (τὸ ἄτομον – termin potiče od njih, a znači „nedeljiv”) i praznine. Atomi ne nastaju i ne propadaju: oni su večni, nepromenljivi i nedeljivi, jednostavni su i kvalitativno određeni. Razlikuju se jedino po obliku, redu i položaju. Aristotel u svojoj Metafizici (I4, 985b 4) tumači to ovako: „Slovo A razlikuje se od slova N po obliku, grupa AN od grupe NA po redu, a slovo I (stari oblik za Z) od slova H po položaju”.

Atomisti su znali da se problem nastajanja stvari ne može rešiti bez pretpostavke večnosti kretanja u prirodi. Priznajući da je kretanje od iskona svojstveno materiji, svodili su sve prirodne pojave na kretanje. Takvo postavljanje problema jedno je od najvećih tekovina materijalističke misli. Princip kretanja je temelj čitavom atomističkom sistemu: atom je, naime, tvar koja se kreće. Međutim, uzrok kretanja atoma nije neka spoljna sila; atomi imaju princip kretanja u sebi. Proces nastajanja i propadanja stvari zbiva se mehaničkom prirodnom nuždom: Leukip kaže da do spajanja i razdvajanja atoma dolazi „s razlogom i po nuždi” (ἐκ λόγου καὶ ὑπ' ἀνάγκης). Do sudara atoma dolazi nužno zbog njihovih oblika i nepravilnih putanja. Priznavanje opšte uzročne nužde jedan je osnovnih principa atomističkog sistema i čini Demokrita jednim od glavnih začetnika determinizma. Međutim, ono prvobitno kretanje, izvor sveg daljeg kretanja atoma, atomisti ne objašnjavanju, što im zamera i Aristotel. Demokrit tvrdi da su atomi po prirodi nepokretni i tek međusobnim sudarima stavljeni u pokret. Međutim, nekako mora doći do prvog sudara, što atomisti ne objašnjavaju. Demokrit je, da bi „proizveo” prvi sudar i atome stavio u kretanje, možda morao pretpostaviti da su atomi, kao osnovne čestice prirode, na neki način živi. Pretpostavka da su atomi živi objasnila bi njihovu pokretljivost i sklonost ka kružnom kretanju, o kojem Demokrit takođe govori.

Iako Demokrit definiše Boga kao umnu ognjenu sferu[3]:str. 107, neki smatraju njegov filozofski sistem u osnovi ateističkim. Po atomistima, osnovicu sveta čini materija koja se kreće – atomi. Svet postoji od iskona i nije ga stvorilo nikakvo više biće. Od Demokrita potiče i teorija koja veru u bogove tumači strahom ljudi od prirodnih pojava, koje su primitivnog čoveka naterale da strepi pred njima i da im pripisuje čudotvornu moć. Tu će teoriju kasnije dalje razviti Epikur.

Teorija saznanja[uredi | uredi izvor]

Ni o čemu uistinu ne znamo ništa, nego je mišljenje u svakome od nas priliv atoma.[3]:str. 147

— Demokrit

Vezu između stvari i čula čine po Demokritu „sličice” (εἴδωλα). Po Demokritu, sličice su demoni kojima je ispunjen vazduh. Te sličice proižode odasvuda, a najviše iz živih bića. One nose duševna kretanja i strasti svakog pojedinca i primaocima objavljuju mišljenja i želje onih koji ih odašilju. Sličice koje izlaze iz zlobnika su pune zloće onih koji ih odašilju, pa utiskujući se u primaoce poremećuju i oštećuju njihovo telo i duh.[3]:str. 108–109

Vid je po Demokritu odražavanje, koje prvobitno ne postaje u zenici, nego u uzduhu. Uzduh, koji se nalazi između oka i predmeta, dobija otisak, jer je stisnut između onoga što gleda i onoga što se gleda. Pritom Demokrit pretpostavlja da od stvari, kao i od subjekta, polazi neki izliv. A uzduh, sa svoje strane, utiskuje primljeni lik u vlažni deo oka. Na osnovu čulne sličice nastaju predstave i misli. Atomisti delatnost razuma smatraju zavisnom od čulnog opažanja. Naime, čulno opažanje po Demokritu predstavlja preduslov za mišljenje, ono pribavlja materijal pomoću kojega razum spoznaje istinu.

Čulna spoznaja ne pridaje čoveku pravo znanje, nego samno mnenje, ali istinski način spoznaje je razum. Prvu vrstu spoznaje zove Demokrit σκοτίη (mračna vrsta spoznaje, tj. čula), a drugu γνησίη (prava) jer njome spoznajemo atome i prazninu, od kojih je sastavljen čitav svet.

O nepouzdanosti čulne spoznaje slikovito govori Demokritov fr. 125: „Po mnenju boja, po mnenju slatko, po mnenju gorko, a uistinu atomi i prazan prostor”.

Etika[uredi | uredi izvor]

Lepo poznaju samo oni koji su za to stvoreni.[3]

— Demokrit

Demokrit je veliku pažnju posvetio etici i politici. Njegova etika ima individualistički karakter. Sačuvane su brojne Demokritove pouke u obliku aforizama i kratkih rečenica u kojima su život, vladanje i sudbina svakog čoveka predmet njegova stvaranja. U tim aforizmima Demokrit plemenitost čoveka ne vidi u poreklu, nego u dobroti njegova značaja. Ljudsku vrlinu on vidi u umerenosti i razboritosti. Glavna je svrha čoveka duševni mir, blagodušje (εὐθυμία), što se postiže umerenošću i primerenim životom (μετριότητι τέρψιος καὶ βίου συμμετρίῃ). U mnogim fragmentima hvali Demokrit razum, mudrost.[6][7]

Kao što postoje dve vrste saznanja, čulno i razumno, tako postoje i dve vrste zadovoljstava: čulna, koja nas varaju, i duševna, koja su istinska. Osećanje je treperenje duševnih atoma, a dobra su ona duševna zadovoljstva koja ne remete taj treptaj. Zato Demokrit sreću nalazi u čovekovoj želji za spoznajom i u harmoničnom životu, koji se postiže umerenošću. Najviše dobro jeste blaženstvo (εὐδαιμονίη), koje Demokrit naziva još i blagim kretanjem, spokojstvom, harmonijom, ravnotežom (ξυμμετρία) i nepometenošću (ἀταραξίη). Blaženstvo se zasniva na poznaji i razlikovanju zadovoljstava, što se postiže istinskom spoznajom atoma.

Ostalo[uredi | uredi izvor]

Za Demokrita, kao i druge antičke mislioce, božanstvo ima oblik sfere. On je govorio „bog je um u vatri okrugla oblika”.[3]:str. 107

Demokritovi spisi[uredi | uredi izvor]

Antički izvori navode da je Demokrit napisao 73 duža spisa, ali od svega toga danas je ostalo samo oko 100 fragmenata.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Democritus Greek philosopher”. Britannica. Pristupljeno 15. 1. 2021. (jezik: engleski)
  2. ^ „Democritus of Abdera”. MT. Pristupljeno 15. 1. 2021. (jezik: engleski)
  3. ^ a b v g d đ e ž z i Herman Diels, Predsokratovci II, Zagreb 1983.
  4. ^ Herman Diels, Predsokratovci II (str. 86), Zagreb 1983.
  5. ^ Pfeffer, Jeremy, I.; Nir, Shlomo (2001). Modern Physics: An Introduction Text. World Scientific Publishing Company. str. 183. ISBN 1-86094-250-4. 
  6. ^ „Democritus (Stanford Encyclopedia of Philosophy)”. Plato.stanford.edu. Pristupljeno 15. 10. 2012. 
  7. ^ Popper, Karl R. (1945). The Open Society and its Enemies. Vol I.: The Spell of Plato. London: George Routledge & Sons. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]