Deoničar

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

U akcionarskom društvu, kako je definisano pri prvoj upotrebi ovog termina 1983. godine na internom memorandumu na Stanfordovom istraživačkom institutu, deoničar je član "grupe bez čije podrške bi organizacija prestala da postoji".[1] Teoriju je kasnije razvio i propagirao R. Edvard Friman tokom 1980-ih. Od tada je postala široko prihvaćena u poslovnoj praksi kao i donošenju teorija koja se tiču strateškog menadžmenta, korporativnog upravljanja, poslovnih ciljeva i društvene odgovornosti u organizaciji. Korporativni deoničar može da utiče na akcije preduzeća u celini, ali isto tako one mogu da utiču na njega. Dok akcionari često imaju najočigledniji i najdirektniji interes kada su poslovne odluke u pitanju, oni su ipak samo deo brojnih podgrupa deoničara, zbog toga što i potrošači i zaposleni imaju udeo u rezultatu poslovnih odluka. Iz ugla korporativne odgovornosti, deoničari se posmatraju u najširem značenju kao nosioci eksternalija.

Primena termina[uredi | uredi izvor]

Primeri deoničara u kompanijama[uredi | uredi izvor]

Deoničari: Brige deoničara:[2]
Vlada oporezivanje, PDV, zakonodavstvo, radni odnos, istinito izveštavanje, legalnosti, eksternalije...
Zaposleni stope plaćanja, sigurnost zaposlenja, kompenzacija, poštovanje, iskrena komunikacija, zahvalnost, priznanje, prepoznavanje.
Potrošači vrednost, kvalitet, briga o potrošačima, etički proizvodi.
Dobavljači snabdevači proizvoda i usluga koje su predmet krajnjeg korišćenja potrošača, pravedne poslovne mogućnosti.
Poverioci kreditni rezultat, novi ugovori, likvidnost.
Zajednica poslovi, učešće, zaštita životne sredine, akcije, iskrena komunikacija.
Sindikati kvalitet, zaštita radnika, poslovi.
Vlasnici profitabilnost, dugovečnost, tržišni udeo, tržišno stanje, planiranje nasleđa, povećanje kapitala, rast, socijalni ciljevi.
Investitori povraćaj investicija, prihod.

Vrste deoničara[uredi | uredi izvor]

Akcije koje sprovode organizacije ili grupe mogu da utiču na ljude koji su sa njima povezani u privatnom sektoru. Na primer to su roditelji, deca, potrošači, vlasnici, zaposleni, saradnici, poslovni partneri, preduzetnici, dobavljači i ljudi koji su povezani ili se nalaze u blizini.

Primarni deoničari — najčešće unutrašnji deoničari, su oni koji se bave ekonomskim transakcijama u poslovanju(na primer akcionari, potrošači, dobavljači, poverioci i zaposleni).

Sekundarni deoničari — najčešće spoljašnji deoničari, su oni koji-iako ne učestvuju u direktnoj ekonomskoj razmeni u poslovanju- su pod uticajem ili mogu da učestvuju u njegovim akcijama(na primer javnost, zajednice, aktivističke grupe, poslovne grupe za podršku i mediji).

Isključeni deoničari — deca ili nezainteresovana javnost, prvobitno jer nisu imali ekonomski uticaj na poslovanje. Sada kada koncept uzima antropocentričnu perspektivu, neke grupe kao na primer šira javnost mogu biti smatrane deoničarima, dok ostale ostaju isključene. Takva perspektiva ne daje biljkama, životinjama ni geologiji glas kao deoničari, već samo instrumentalnu vrednost u odnosu na ljudske zajednice ili pojedince.

Definicija korporativnih odgovornosti kroz klasifikaciju deoničara za razmatranje kritikovana je da predstavlja stvaranje lažne dihotomije između "modela akcionara" i "modela deoničara" [3] ili lažne analogije obaveza prema akcionarima i drugim zainteresovanim stranama. [4]

Mapiranje deoničara u kompaniji[uredi | uredi izvor]

Užim mapiranjem deoničara u kompaniji možemo identifikovati sledeće deoničare:[5]

Širim mapiranjem deoničara u kompaniji takođe možemo identifikovati i:[traži se izvor]

  • Dobavljači
  • Distributeri
  • Sindikati
  • Državne agencije za regulativnost
  • Državna zakonodavna tela
  • Državne agencije za naplatu poreza
  • Industrijske trgovinske grupe
  • Strukovna udruženja
  • NBO i ostale zagovaračke grupe
  • Potencijalni radnici
  • Potencijalni potrošači
  • Lokalne zajednice
  • Državna zajednica
  • Globalna zajednica
  • Konkurencija
  • Škole
  • Buduće generacije
  • Analitičari i mediji
  • Istraživački centri

Menadžment[uredi | uredi izvor]

U poslednjim decenijama dvadesetog veka, reč "deoničar" često se koristi da označi osobu ili organizaciju koja ima legitiman interes za projekat ili preduzeće. Pri razmatranju procesa odlučivanja u institucijama— koje uključuju velike poslovne korporacije, državne službe, i neprofitne organizacije—koncept je proširen tako da uključuje sve one koji imaju interes (ili "stejk") u onome šta preduzeće radi. Ovo ne obuhvata samo prodavce, zaposlene, ili potrošače, već i članove zajednica u kojima bi organizacione kancelarije i fabrike mogle uticati na privredu ili okruženje. U ovom kontekstu, "deoničar" ne obuhvata samo direktore i poverenike u upravnom odboru (deoničari u tradicionalnom smislu te reči) već i osobe koje su uplatile figurativni ulog i osobe kojima bi moglo biti "plaćeno" (u smislu "isplaćeno" u teoriji igara, označava rezultat transakcije). Zbog toga, u cilju efikasne saradnje sa zajednicom deoničara, menadžment organizacije bi trebalo da bude svestan deoničara, da razume želje, očekivanja i stavove (podržavajuće, neutralne ili suprostavljene), i bude u mogućnosti da prioritizuje članove ukupne zajednice kako bi oskudne resurse kompanije fokusirao na najznačajnije deoničare.[6]

Primer

  • Na primer, u slučaju kad stanodavac renovira stan dok u njemu i dalje žive stanari/zakupci, glavni deoničari bi bili stanari, komšije (kojima buka smeta), kućni savet i građevinski tim koji je zaposlio stanodavac. Ostali deoničari bi bili finansijeri i tim za dizajn i izgradnju.

Vlasnici svakog zasebnog interesa u poslovima preduzeća nazivaju se konstituencija, pa može postojati konstituencija akcionara, konstituencija vlasnika poseda, konstituencija banaka kojima preduzeće duguje novac, i tako dalje. U tom smislu, "konstituent" je sinonim za "deoničar".[7]

Korporativna odgovornost[uredi | uredi izvor]

U polju korporativne uprave i korporativne odgovornosti, večita je rasprava[8][9] da li firma treba da se vodi u korist deoničara, akcionara ili potrošača. Zagovornici u korist deoničara svoje argumente baziraju na sledećim tvrdnjama:

  1. Vrednost se najbolje može kreirati pokušavajući da se maksimiziraju rezultati zajedničkog delovanja. Na primer, prema ovom mišljenju, programi koji ispunjavaju potrebe zaposlenih i želje deoničara su dvostruko korisni jer obuhvataju dva tipa deoničara istovremeno. Postoje dokazi da ovakva politika ne samo da donosi dodatne kombinovane rezultate, već se ti rezultati i multipliciraju. Primera radi, prilagođavanjem potrošačkim zahtevima, i zaposleni i akcionari imaju korist od povećane prodaje.
  1. Pristalice smatraju da se akcionarima daje previše značaja od strane poslovnih menadžera, a pogotovo je tako bilo u prošlosti . Argument je da dužnici, zaposleni i dobavljači takođe doprinose organizaciji i stoga rizikuju u formiranju uspešnog preduzeća.
  1. Ove normativne činjenice bile bi manje bitne ako bi akcionari imali potpunu kontrolu u vođenju firme. Međutim, mnogi veruju da zbog određenih vrsta direktorskih odbora, najviši menadžeri poput izvršnih direktora uglavnom kontrolišu preduzeće.
  1. Najveća vrednost kompanije su njen imidž i brend. Pokušavajući da zadovolje potrebe i želje mnogih različitih ljudi počevši od lokalnog stanovništva i kupaca do svojih zaposlenih i vlasnika, kompanije mogu da spreče štetu svog imidža i brenda, gubitak velikog broja prodaja i nezadovoljnih kupaca i spreče skupe pravne troškove. Iako obraćanje pažnje na deoničare dovodi do povećanja troškova, mnoga preduzeća su zaključila da ovaj koncept poboljšava imidž, povećava prodaju, smanjuje rizik odgovornosti za korporativnu nemarnost, i smanjuje šansu da budu meta grupa za pritisak, grupa za kampanju i nevladinih organizacija.

Teorija deoničara[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Stakeholder theory

Post, Preston i Sak (2002), koriste sledeću definiciju pojma „deoničar”: „Osoba, grupa ili organizacija koja ima interes ili koje se tiče neko preduzeće. Deoničari mogu da utiču ili da budu pod uticajem postupaka, ciljeva i politike organizacije. Neki primeri ključnih deoničara su poverioci, direktori, zaposleni, vlada (i njene agencije), vlasnici (akcionari), dobavljači, sindikati i zajednice iz kojih privreda izvlači svoje resurse. Nisu svi deoničari jednaki. Klijenti kompanije imaju pravo na poštene poslovne prakse, ali nemaju pravo na isti odnos kao i zaposleni u kompaniji. Deoničari u korporaciji su pojedinci i izborne jedinice koje, bilo dobrovoljno ili nesvesno, doprinose aktivnostima i mogućnostima za stvaranje bogatstva i to su njeni potencijalni profiteri i/ili nosioci rizika.” Ova definicija se razlikuje od starije definicije pojma deoničar u Teoriji deoničara (Friman, 1983) koja takođe uključuje konkurente kao deoničare korporacije. Robert Alen Filips pruža moralnu osnovu za teoriju deoničara u Teoriji deoničara i organizacionoj etici. On tamo brani „princip pravičnosti deoničara” zasnovan na radu Džona Rolsa, kao i razliku između normativnih i derivativnih zakonitih deoničara. Pravi deoničari, označeni kao vlasnici: pravi deoničari sa zakonskim učešćem, odani partneri koji teže zajedničkim koristima. Vlasnici poseduju i zaslužuju udeo u preduzeću. Uzajamno dejstvo deoničara može da bude jak kriterijum u odluci o korporativnom upravljanju kao kome treba dodeliti mesto u upravnom odboru. Korporativna društvena odgovornost treba da podrazumeva korporativnu odgovornost deoničara.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Freeman, R. Edward; Reed, David L. (1983). „Stockholders and Stakeholders: A new perspective on Corporate Governance” (PDF). California Management Review. 25 (3): 88–106. Pristupljeno 21. 10. 2017. 
  2. ^ Certo & Certo (2005). Modern Management (10th izd.). Pearson. 
  3. ^ Frémond, Olivier (oktobar 2000). „The Role of Stakeholders” (PDF). OECD. 
  4. ^ Heath, Joseph (2006). „Business ethics without stakeholders”. Business Ethics Quarterly. 16 (3): 533—557. „One of the central advantages of the market failures approach to business ethics is that, far from being antithetical to the spirit of capitalism, it can plausibly claim to be providing a more rigorous articulation of the central principles that structure the capitalist economy. If firms were to behave more ethically, according to this conception, the result would be an enhancement of the benefits that the market provides to society, and the elimination of many of its persistent weaknesses. It would help to perfect the private enterprise system, rather than destroy it.” 
  5. ^ Carroll, Archie B. (July-August 1991). „The Pyramid of corporate social responsibilities” (PDF). Business Horizons. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 02. 2018. g. Pristupljeno 19. 03. 2018.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  6. ^ Stakeholder Relationship Management: A Maturity Model for Organisational Implementation, Dr. Lynda Bourne, 2007
  7. ^ Shiller, R (2003). „From Efficient Markets Theory to Behavioral Finance”. Journal of Economic Perspectives. 17 (1). doi:10.1257/089533003321164967. 
  8. ^ „Shareholder vs. Stakeholder: Two Approaches to Corporate Governance”. IESE Business School. jun 2008. Arhivirano iz originala 18. 5. 2017. g. Pristupljeno 29. 4. 2017. 
  9. ^ „Shareholders v Stakeholders: A new idolatry”. The Economist. 22. 4. 2010. Pristupljeno 29. 4. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Деоничар&oldid=26866078”