Desanka Maksimović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Desanka Maksimović
Desanka Maksimović 1969.jpg
Desanka Maksimović, 1969.
Puno imeDesanka Maksimović
Datum rođenja(1898-05-16)16. maj 1898.
Mesto rođenjaRabrovica u Divcima kod Valjeva, Kraljevina Srbija
Datum smrti11. februar 1993.(1993-02-11) (94 god.)
Mesto smrtiBeograd, SR Jugoslavija
ŠkolaValjevska gimnazija
UniverzitetFilozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
Period1920-1993
Najvažnija dela
Krvava bajka
Na buri
Tražim pomilovanje

Potpis

Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2] Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[3]

Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi.

Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[3] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[3] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa.

Književna dela[uredi | uredi izvor]

Nagrada za pisca godine
Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu
Grob Desanke Maksimović u Brankovini

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.

Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“.[4]

Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“[5] - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[6] Pesma je objavljena tek posle rata.

Zbog jedne od njenih rodoljubiih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu“, bila je i zatvarana.[7]

Najznačajnija dela Desanke Maksimović su:

  • Pesme (1924)
  • Vrt detinjstva, pesme (1927)
  • Zeleni vitez, pesme (1930)
  • Ludilo srca, pripovetke (1931)
  • Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943)
  • Gozba na livadi, pesme (1932)
  • Kako oni žive, priče (1935)
  • Nove pesme (1936)
  • Raspevane priče (1938)
  • Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942)
  • Šarena torbica, dečje pesme (1943)
  • Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945)
  • Pesnik i zavičaj, pesme (1945)
  • Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949)
  • Samoglasnici A, E, I, O, U (1949)
  • Otadžbino, tu sam (1951)
  • Strašna igra, priče (1950)
  • Vetrova uspavanka (1953)
  • Otvoren prozor, roman (1954)
  • Prolećni sastanak (1954)
  • Miris zemlje, izabrane pesme (1955)
  • Bajka o Kratkovečnoj (1957)
  • Ako je verovati mojoj baki, priče (1959)
  • Zarobljenik snova (1960)
  • Govori tiho, pesme (1961)
  • Prolećni sastanak (1961)
  • Patuljkova tajna, priče (1963)
  • Ptice na česmi, pesme (1963)
  • Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964)
  • Hoću da se radujem, priče (1965)
  • Đačko srce (1966)
  • Izvolite na izložbu dece slikara (1966)
  • Pradevojčica, roman (1970)
  • Na šesnaesti rođendan, pesme (1970)
  • Praznici putovanja, putopisi (1972)
  • Nemam više vremena, pesme (1973)
  • Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976)
  • Pesme iz Norveške (1976)
  • Bajke za decu (1977)
  • Ničija zemlja (1979)
  • Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983)
  • Međaši sećanja, pesme (1983)
  • Slovo o ljubavi, pesme (1983)
  • Pamtiću sve (1989)
  • Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990)
  • Nebeski razboj (1991)
  • Ozon zavičaja (1991)
  • Zovina svirala (1992)

Poezija[uredi | uredi izvor]

Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima.[3] Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu.

Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.

U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije.

Priznanja[uredi | uredi izvor]

Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje“ (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva.

Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja“ na konkursu časopisa „Misao“.

Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola“, kako ju je narod tokom vremena prozvao.

Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac“ makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom.[8] Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem.[9]

U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine.[10] Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom.

Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović“. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[11] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka“.

Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[12]

Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.[13]

U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović“ u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske.[14]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Tešnjarske pumpe i bunari, pristupljeno 19. januara 2017.
  2. ^ Commire, Anne; Klezmer, Deborah (1999). Women in world history : a biographical encyclopedia. Internet Archive. Waterford, CT : Yorkin Publications. ISBN 978-0-7876-4069-9. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Commire, Anne; Klezmer, Deborah (1999). Women in world history : a biographical encyclopedia. Internet Archive. Waterford, CT : Yorkin Publications. ISBN 978-0-7876-4069-9. 
  4. ^ kaže, Stefan (2017-06-03). „Poruka Desanke Maksimović mladima”. RASEN (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-01-20. 
  5. ^ Spomenik od reči u jednom danu („Večernje novosti“, 20. oktobar 2013)
  6. ^ Willhardt, Mark; Parker, Alan Michael (2002). Who's who in Twentieth-century World Poetry (na jeziku: engleski). Psychology Press. ISBN 978-0-415-16356-9. 
  7. ^ „Desanka Maksimović - U ropstvu (neobjavljena pesma)”. RASEN (na jeziku: srpski). 2016-07-31. Pristupljeno 2021-01-20. 
  8. ^ „Večeri poezije, Struga“
  9. ^ „Službeni list SFRJ 20/70” (PDF). www.slvesnik.com.mk. 7. 5. 1970. 
  10. ^ Lucić, J. „Spomenik na Tašu najomiljenijoj pesnikinji 20. veka”. Politika Online. Pristupljeno 2021-01-16. 
  11. ^ Zadužbina Desanke Maksimović, „O zadužbini“
  12. ^ prelepapoezija (2013-11-28). „Desanka Maksimović – biografija”. Najlepša poezija – najbolji pesnici (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-01-22. 
  13. ^ Spomen na Desanku Maksimović („Politika“, 24. avgust 2007)
  14. ^ Bogoštica: Pesnički ukras u srcu Rađevine („Večernje novosti“, 7. maj 2013)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]