Dečja radna snaga

Dečja radna snaga predstavlja plaćeno ili nasilno zapošljavanje dece koja su mlađa od pravno definisanog uzrasta za rad.

Dete radnik - 1910.

Međunarodna organizacija rada i Konvencija UN o pravima deteta smatraju da do eksploatacije dečjeg rada dolazi kada je sam posao ili kada su uslovi rada štetan po zdravstveni, psihički, duhovni, moralni i socijalni razvoj deteta.

Dečji rad se odnosi na zapošljavanje dece u bilo kojem poslu koji lišava decu njihovog detinjstva, ometa njihovo pohađanje redovne škole, a to je mentalno, fizički, socijalno ili moralno opasno i štetno. Ovu praksu mnoge međunarodne organizacije smatraju eksploatacionom. Zakonodavstvo širom sveta zabranjuje rad dece. Ovi zakoni ne tretiraju sav rad dece kao dečiji rad; izuzeci uključuju rad dece umetnika, porodične obaveze, obuku pod nadzorom, određene kategorije rada kao što su deca amiša, neki oblici dečjeg rada uobičajenih među autohtonom američkom decom i dr.

Dečji rad je postojao u različitoj meri kroz istoriju. Tokom 19. veka i početkom 20. veka, mnoga deca uzrasta od 5 do 14 godina iz siromašnijih porodica još su radila u Evropi, SAD i različitim kolonijama Evropskih sila. Ova deca su uglavnom radila u poljoprivredi, kućnim operacijama montaže, fabrikama, rudarstvu i uslugama kao što su novinari. Neki su radili noćne smene u trajanju od 12 sati. Sa porastom prihoda domaćinstava, dostupnosti škola i usvajanjem zakona o dečjem radu, stopa incidencije dečjeg rada je opala.

U najsiromašnijim zemljama sveta, oko 1 od 4 dece bavi se dečjim radom, od kojih najveći broj (29%) živi u podsaharskoj Africi. U 2017. godini, četiri afričke zemlje (Mali, Benin, Čad i Gvineja-Bisao) bile su svedoci više od 50% dece u dobi od 5 do 14 godina. Poljoprivreda u celom svetu je najveći poslodavac dečjeg rada. Velika većina dečjeg rada nalazi se u ruralnim sredinama i neformalnoj urbanoj ekonomiji; deca su uglavnom zaposlena od strane svojih roditelja, a ne od fabrika. Siromaštvo i nedostatak škola smatraju se primarnim uzrokom dečjeg rada.

Globalno, učestalost dečjeg rada se smanjila sa 25% na 10% između 1960. i 2003. godine, prema podacima Svetske banke. Ipak, ukupan broj radnika koji rade sa decom i dalje je visok, s obzirom da UNICEF i ILO priznaju procenu da je 168 miliona dece u dobi od 5 do 17 godina, širom sveta bilo uključeno u dečji rad u 2013. godini.

Istorija

Dečji rad u predindustrijskim društvima

Dečji rad čini suštinski deo predindustrijskih ekonomija. U predindustrijskim društvima retko postoji koncept detinjstva u modernom smislu. Deca često počnu aktivno da učestvuju u aktivnostima kao što su odgoj dece, lov i uzgoj čim budu kompetentne. U mnogim društvima deca od 13 godina doživljavaju se se kao odrasli i bave se istim aktivnostima kao i odrasli.

Rad dece je bio važan u predindustrijskim društvima, jer su deca morala da obezbede svoj rad za svoj opstanak i rad svoje grupe. Predindustrijska društva su karakterisala niska produktivnost i kratak životni vek, sprečavajući decu da učestvuju u produktivnom radu, što bi dugoročno štetilo njihovoj dobrobiti i njihovoj grupi. U predindustrijskim društvima bilo je malo potrebe da deca pohađaju školu. Ovo je naročito slučaj u nepismenim društvima. Većina predindustrijskih veština i znanja bila je podložna prenošenju putem direktnog mentorstva ili školovanja od strane kompetentnih odraslih.

Industrijska revolucija

Sa početkom industrijske revolucije u Britaniji krajem 18. veka došlo je do naglog porasta industrijske eksploatacije rada, uključujući i dečji rad. Industrijski gradovi kao što su Birmingam, Mančester, Liverpul, ubrzano su rasli i malih sela u velike gradove i poboljšali stopu smrtnosti dece. Ovi gradovi privukli su stanovništvo koje je ubrzano raslo zbog povećane poljoprivredne proizvodnje. Ovaj proces je ponovljen u drugim industrijalizovanih zemljama.

Posebno je viktorijansko doba postalo ozloglašeno uslovima u kojima su deca bila zapošljena. Deca od samo 4 godine bila su zapošljena u proizvodnim fabrikama i rudnicima radeći duge sate u opasnim, često fatalnim, radnim uslovima. U rudnicima uglja, deca bi puzala kroz tunele koji su previše niski ili uski za odrasle. Deca su radila i kao dečaci po narudžbi, prodajući sveće, šibice i drugu jeftinu robu. Radno vreme je bilo dugačko; graditelji su radili 64 sata nedeljno u leto i 52 u zimskom periodu, dok su kućni službenici radili 80 sati nedeljno.

Dečji rad je od samog početka imao važnu ulogu u industrijskoj revoluciji, često izazvanoj ekonomskim teškoćama. Od dece siromašnih se očekivalo da doprinesu porodičnim prihodima. U Velikoj Britaniji 19. veka, jedna trećina siromašnih porodica bila je bez hranitelja, usled smrti ili napuštanja, što je obavezalo brojnu decu da rade od ranog uzrasta. U Engleskoj i Škotskoj 1787. godine, dve trećine radnika u 143 mlina za pamuk na vodeni pogon opisano je kao deca. Veliki broj dece je radilo i kao prostitutke.

Plate dece su često bile niske; samo 10%-20% zarade odraslog muškarca. Karl Marks je bio otvoreni protivnik dečjeg rada, govoreći da su britanske industrije „mogle da žive samo krvlju i krvlju dece", i da je američki kapital finansiran „kapitalizovanom krvlju dece".

Tokom druge polovine 19. veka dečiji rad počeo je da opada u industrijskim društvima zbog regulacije i ekonomskih faktora zbog rasta sindikata. Prvi akt koji je regulisao dečiji rad u Britaniji usvojen je 1803. godine. Već 1802. i 1819. godine doneseni su akti o fabrikama koji regulišu radno vreme dece koja rade u fabrikama i fabrikama pamuka do 12 sati dnevno. Lord Šaftesburi je bio otvoreni zagovornik regulisanja dečjeg rada.

Kako se tehnologija poboljšavala i širila, postojala je veća potreba za obrazovnim radnicima. To je dovelo do povećanja školovanja, uz eventualno uvođenje obaveznog školovanja. Poboljšana tehnologija i automatizacija su takođe učinili da je dečiji rad suvišan.

Rani 20. vek

Dečja radna snaga angažovana u leskovačkoj tekstilnoj industriji (1914)

Početkom 20. veka, hiljade dečaka bilo je zapošljeno u industriji stakla. Proizvodnja stakla je bila opasan i težak posao, posebno bez postojećih tehnologija. Proces izrade stakla uključuje intenzivnu toplotu za topljenje stakla (3133 F). Kada su dečaci na poslu, izloženi su ovoj vrućini. To može izazvati probleme sa očima, bolesti pluća, posekotine, opekotine... Pošto su radnici bili plaćeni po komadu, morali su satima raditi produktivno, bez pauze. Mnogi vlasnici fabrika su preferirali dečake ispod 16 godina.

Procenjuje se da je u američkoj industriji do 1990. godine bilo zaposleno 1,7 miliona dece mlađe od 15 godina.

Godine 1910. više od 2 miliona dece u istoj starosnoj grupi bilo je zaposleno u SAD. To je uključivalo decu koja su valjala cigarete, radila u fabrici, u rudnicima uglja itd.

21. vek

Dečji rad je i dalje čest u mnogim delovima sveta. Procene za dečiji rad variraju. Kreće se između 250-304 miliona, ako se računaju deca uzrasta od 5 do 17 godina koja su uključena u bilo koju ekonomsku aktivnost. Oko 60% dečjeg rada bilo je uključeno u poljoprivredne aktivnosti, kao što su poljoprivreda, mlekarstvo, ribarstvo i šumarstvo. 25% dece se bavilo uslužnim delatnostima, a preostalih 15% radilo je na montaži i proizvodnji u neformalnoj ekonomiji. Dečiji rad se uglavnom odvija u ruralnim područjima (70%) i neformalnom urbanom sektoru (26%).

Suprotno popularnim verovanjima, većina dece je zaposlena kod roditelja, a ne u proizvodnji ili formalnoj ekonomiji. Deca koja rade za platu ili nadoknadu u naturi, obično se nalaze u seoskim sredinama, zatim u urbanim centrima.

Dečiji rad čini 22% radne snage u Aziji, 32% u Africi, 17% u Latinskoj Americi, 1% u SAD, Kanadi, Evropi i drugim bogatim nacijama.

Teško je dobiti tačne informacije o dečjem radu sadašnjih dana zbog neslaganja između izvora podataka o tome šta čini dečji rad. U 2014. godini, Ministarstvo rada SAD izdalo je spisak robe koju je proizveo dečji rad ili prinudni rad, gde je Kini pripisano 12 roba od kojih je većina proizvedena od strane maloletne dece i zaposlenih radnika. U izveštaju se navode elektronika, odeća, igračke i ugalj među ostalim robama.

Istraživanje indeksa dečijeg rada Maplkroft za 2012. godinu izveštava da 76 zemalja predstavlja rizike saučesništva u ekstremnom dečijem radu za kompanije koje posluju širom sveta. Deset zemalja sa najvećim rizikom u 2012. godini, rangiranih u opadajućem poretku, bile su: Mjanmar, Severna Koreja, Somalija, Sudan, DR Kongo, Zimbabve, Avganistan, Burundi, Pakistan i Etiopija.

Uzroci dečjeg rada

Primarni uzroci

Međunarodna organizacija rada (ILO) sugerira da je siromaštvo najveći pojedinačni uzrok za rad dece. Za siromašna domaćinstva, prihod od rada deteta je obično presudan za njegov ili njen vlastiti opstanak ili za život domaćinstva. Prihod od dece koja rade, čak i male, može biti između 25 i 40% prihoda domaćinstva. Drugi znanstvenici kao što je Harš o afričkom dečjem radu i Edmonds i Pavčnik o globalnom dečjem radu postigli su isti zaključak.

Nedostatak smislenih alternativa, kao što su pristupačne škole i kvalitetno obrazovanje, prema ILO-u, je još jedan važan faktor koji dovodi decu do štetnog rada. Deca rade jer nemaju ništa bolje raditi. Mnoge zajednice, posebno ruralna područja u kojima preovladava između 60% i 770% dečjeg rada, nemaju adekvatne školske objekte. Čak i kada su škole ponekad dostupne, one su predaleko, teško dostupne, nedostupne ili je kvalitet obrazovanja toliko siromašan da se roditelji pitaju da li je odlazak u školu zaista vredan.

Kulturni uzroci

U evropskoj istoriji kada je dečiji rad bio uobičajen, kao i u savremenom dečjem radu modernog sveta, određena kulturna uverenja racionalizirala su dečji rad i time ga podsticala. Neki smatraju da je rad dobar za izgradnju karaktera i razvoj veština dece. U mnogim kulturama, posebno tamo gde neformalna ekonomija i mali kućni biznisi napreduju, kulturna tradicija je da deca slede korake svojih roditelja; dečji rad je onda sredstvo za učenje i prakticiranje te trgovine od najranijeg doba. Slično tome, u mnogim kulturama obrazovanje devojčica je manje cenjeno ili se od devojčica jednostavno ne očekuje da im je potrebno formalno školovanje, a ove devojke se guraju u dečji rad kao što je pružanje domaćih usluga.

Makroekonomski uzroci

Bigeri i Merotra su proučavali makroekonomske faktore koji ohrabruju dečji rad. Oni fokusiraju svoju studiju na 5 azijskih zemalja, uključujući Indiju, Pakistan, Indoneziju, Tajland i Filipine. Oni predlažu da je dečji rad ozbiljan problem u svih pet, ali to nije novi problem. Oni sugerišu da uzroci dečjeg rada uključuju i potražnju i ponudu. Iako siromaštvo i nedostupnost dobrih škola objašnjavaju stranu ponude za dečji rad, oni ukazuju na to da je rast nisko plaćene neformalne ekonomije, a ne formalne ekonomije koja plaća više, među uzrocima potražnje. Drugi naučnici takođe sugerišu da su nefleksibilno tržište rada, veličina neformalne ekonomije, nesposobnost industrija da se šire i nedostatak modernih tehnologija proizvodnje glavni makroekonomski faktori koji utiču na potražnju i prihvatljivost dečjeg rada.

Literatura

• Freedman, Russell (1994). Kids at work : Lewis Hine and the crusade against child labor. Hine, Lewis Wickes, 1874-1940. New York: Clarion Books. ISBN 9780395587034. OCLC 28677800.