Dejtonski mirovni sporazum

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Дејтонски мир)
Dejtonski mirovni sporazum
Dayton Peace agreement
Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini
General Framework Agreement for Peace in Bosnia and Herzegovina
Signing the Dayton Agreement Milosevic Tudjman Izetbegovic.jpg
Potpisivanje potpunog i formalnog sporazuma u Parizu, nakon prethodnog dogovora u Dejtonu. S leva na desno, stoje: Felipe Gonzalez, Bil Klinton, Žak Širak, Helmut Kol, Džon Mejdžor, Viktor Černomirdin. Sede: Slobodan Milošević, Franjo Tuđman, Alija Izetbegović
TipMirovni sporazum
Izrađen10. avgust 1995.
Potpisan14. decembar 1995. (1995-12-14)
LokacijaSporazum dogovoren:
Rajt-Paterson, Dejton,  Ohajo  SAD
Sporazum potpisan:
Pariz,  Francuska
Datum primene21. novembar 2002.
(Skupština SRJ je sporazum ratifikovala na taj datum)
Efekti
Pregovarači
Potpisnici
JeziciEngleski

Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, poznatiji kao Dejtonski mirovni sporazum, jeste sporazum koji je potpisan u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Paterson kod Dejtona, u američkoj državi Ohajo, a kojim je prekinut rat u Bosni i Hercegovini (1992–1995). Po ovom sporazumu, BiH biva podeljena na dva dela: Federaciju Bosne i Hercegovine (51% teritorije nekadašnje SR BiH) i Republiku Srpsku (49% teritorije nekadašnje SR BiH).[2]

Konferencija je trajala od 1. do 21. novembra 1995. godine. Glavni učesnici su bili tadašnji predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević, predsednik Predsedništva Republike Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović, predsednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman, predstavnici SAD Voren M. Kristofer (državni sekretar SAD od 1993. do januara 1997), pregovarač Ričard Holbruk i general Vesli Klark. Sporazum je zvanično potpisan u Parizu 14. decembra.[3][4]

Skupština SRJ je sporazum ratifikovala 21. novembra 2002. godine.[5]

Pregovori i potpisivanje mira[uredi | uredi izvor]

Posle NATO bombardovanja Republike Srpske, a pre pregovora u Dejtonu, Srbi iz Republike Srpske morali su pristati da budu u zajedničkoj delegaciji sa SRJ. U toj delegaciji nisu mogli biti predsednik Radovan Karadžić i general Ratko Mladić, a vođa zajedničke delegacije bio je Slobodan Milošević, koji je u slučaju neslaganja, bio ovlašten da donese glavne odluke (tzv. „zlatni glas”).[6] Tako je delegacija Savezne Republike Jugoslavije ovlaštena da predstavlja RS. Radovan Karadžić pokušao je da traži izjašnjavanje Narodne skupštine, ali je odustao posle zahteva patrijarha srpskog Pavla (patrijarh od decembra 1990. do novembra 2009) da se sporazum potpiše bez odlaganja. Dogovoreno je da pregovore vode Ričard Holbruk i Karl Bilt, a da tri delegacije predvode Milošević, Tuđman i Izetbegović i da 1. novembra 1995. počnu pregovori u vojnoj bazi Rajt-Paterson, u Dejtonu (Ohajo, SAD). Pregovorima je rukovodio Voren M. Kristofer (državni sekretar SAD od 1993. do januara 1997), a glavni posrednik u pregovorima bio je njegov pomoćnik Ričard Č. Holbruk. Pregovori su trajali od 1. do 21. novembra 1995. Sa Miloševićem u srpskoj delegaciji bili su predsednik Republike Crne Gore Momir Bulatović, ministar inostranih dela SRJ Milan Milutinović, predsednik Narodne skupštine RS Momčilo Krajišnik, potpredsednik RS Nikola Koljević, i ministar inostranih dela RS Aleksa Buha.[7]

Kao polazište u pregovorima služili su principi usaglašeni na pregovorima u Ženevi 8. septembra 1995. i Njujorku 26. septembra 1995. godine, a iz njih je sačinjen Opšti okvirni sporazum za mir u BiH, a svoje inicijale kao znak pristanka na Sporazum, uz dogovor da se on potpiše u Parizu, stavili su Alija Izetbegović (za Republiku Bosnu i Hercegovinu), Slobodan Milošević (za SRJ, a kao garanti za RS), Franjo Tuđman (za Republiku Hrvatsku) 21. novembra 1995.[2]

Po pitanju državnog uređenja BiH, Milošević i Tuđman su se slagali da središnje ustanove budu što slabije, nasuprot želji Izetbegovića i bošnjačke delegacije za jakom središnjom vladom. Pre početka sporazumevanja u Dejtonu prihvaćeno je da RS dobije 49%, a Federacija Bosne i Hercegovine da dobije 51% teritorije bivše Socijalističke Republike BiH, a u Dejtonu je napravljena karta razgraničenja. Prema toj karti Republici Srpskoj vraćeni su Mrkonjić Grad i Šipovo.[8] Dogovoreno je da se za područje Brčkog imenuje arbitražna komisija sa tri člana, a da ona donese presudu u roku od godinu dana o međuentitetskoj liniji razgraničenja na tom području.[8]

Republici Srpskoj propisano je da preda Grbavicu, Ilidžu, Rajlovac, Ilijaš, Vogošću i Hadžiće, tj. Sarajevo je prepušteno Federaciji Bosne i Hercegovine.[9]

Kao deo Sporazuma napisan je i Ustav BiH (Aneks 4), a prema njemu ime države je „Bosna i Hercegovina” i ona je „jedinstvena država”, ali u njoj postoje „dva entiteta”, a to su Republika Srpska i Federacija Bosne i Hercegovine.[10] Članom 10 Opšteg okvirnog sporazuma Savezna Republika Jugoslavija i Republika Bosna i Hercegovina priznale su jedna drugu, kao suverene, nezavisne države.[8]

Sporazum je predvideo da se sukobljene vojske „posle prenosa ovlaštenja” u roku od 30 dana povuku „približno 2 kilometra” sa obe strane od linije sukoba, koja je ucrtana na kartama koje su bile Dodatak A za Aneks 1-A. U roku od 120 dana „posle prenosa ovlaštenja” teško naoružanje i vojska sukobljenih strana morali su se povući u kasarne „ili druge lokacije, koje odredi komandant IFOR-a”.[11]

Aneksom 10: „Strane traže da se odredi Visoki predstavnik”, koji će: „a) Nadgledati sprovođenje mirnog rešenja”, a on će biti i „Visoki predstavnik na terenu je konačni autoritet za tumačenje ovog sporazuma o civilnom sprovođenju mirnog rešenja”.[12]

Aneksom 1-A, članom 1, predviđeno je da SB UN usvoji rezoluciju kojom poziva države članice UN i regionalne organizacije da učestvuju u stvaranju višenacionalnih vojnih snaga „IFOR” (koje će nadgledati, pomagati i primoravati potpisnike da sprovedu Sporazum), a posebno je naglašeno da će NATO biti glavni organizator IFOR-a.[13]

Konačni mirovni ugovor za BiH tri predsednika republika nastalih iz bivše SFRJ potpisala su u Jelisejskoj palati u Parizu 14. decembra 1995. Kao svedoci ugovor su potpisali predstavnici Kontakt grupe, tj. predsednik SAD Bil Klinton, kancelar Nemačke Helmut Kol, predsednik Francuske Žak Širak (maj 1995 – maj 2007), britanski premijer Džon Mejdžor (novembar 1990 – maj 1997), predsednik Vlade Ruske Federacije Viktor Stepanovič Černomirdin (decembar 1992 – mart 1998) i predstavnik Evropske Unije Felipe Gonzalez.[14]

Delovi sporazuma[uredi | uredi izvor]

Sporazum se sastoji od sledećih dokumenata:

Obeležavanje[uredi | uredi izvor]

U Republici Srpskoj se 21. novembar obeležava kao republički praznik, Dan uspostave Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.[15]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Summary of the Dayton Peace Agreement on Bosnia-Herzegovina”. www1.umn.edu. 30. 11. 1995. Pristupljeno 10. 12. 2020. 
  2. ^ a b Logos 2019, str. 259-260.
  3. ^ Logos 2019, str. 259-260, 264.
  4. ^ Šušić 2003, str. 497-498.
  5. ^ „ZAKON O POTVRĐIVANJU OPŠTEG OKVIRNOG SPORAZUMA ZA MIR U BOSNI I HERCEGOVINI”. demo.paragraf.rs (na jeziku: srpski). 21. 11. 2002. Pristupljeno 18. 2. 2020. 
  6. ^ Logos 2019, str. 258-259.
  7. ^ Logos 2019, str. 259.
  8. ^ a b v Logos 2019, str. 260.
  9. ^ Logos 2019, str. 260-261. Momčilo Krajišnik se protivio naročito predaji 6 opština u Sarajevu, ali Milošević se nije osvrtao i na svečanosti u ime RS parafirao je Opšti okvirni sporazum za mir u BiH.
  10. ^ Logos 2019, str. 261.
  11. ^ Logos 2019, str. 247.
  12. ^ Logos 2019, str. 263-264.
  13. ^ Logos 2019, str. 262.
  14. ^ Logos 2019, str. 264.
  15. ^ Zakon o praznicima Republike Srpske (Službeni glasnik Republike Srpske, broj 43/07)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]