Digrafija

Digrafija se odnosi na upotrebu dva (dvoazbučje) ili više (višeazbučje) pisma u okviru jednog jezika. Digrafija može biti sinhrona (istovremena), što znači da se dva ili više pisama koriste istovremeno, ili dijahrona, a to znači da su se koristila i menjala u različitim vremenskim periodima, na primer da je jedno pismo zamenilo drugo u nekom istorijskom momentu.

Sinhrona digrafija

Primer sinhrone digrafije je srpski jezik. Srpska ćirilica i srpska latinica su u upotrebi u Srbiji i ostalim zemljama u okruženju naseljenim srpskim stanovništvom praktično potpuno podjednako, što znači da oba pisma jednako dobro poznaju i upotrebljavaju svi govornici ovog jezika. Gotovo svi pismeni Srbi sposobni su da pišu i čitaju na oba pisma, do te mere da često ni ne primećuju kojim se od ova dva sistema služe.

Pojedini stručnjaci ukazuju da japanski jezik takođe predstavlja primer sinhrone digrafije, budući da koristi tri različita pisma. Međutim, drugi stručnjaci se ovoj tezi protive ukazujući na činjenicu da su sva ta tri pisma deo istog sistema, samo što imaju različitu funkciju u odnosu na stil ili kontekst u kojem se koriste. Suprotno tome, u srpskom je uvek moguće koristiti bilo koje pismo bez obzira na kontekst ili stil, a da se time ništa ne promeni. Treba ipak napomenuti da neki Srbi radije koriste ćirilicu, a drugi latinicu. Pojedinci su čak zagovornici da u srpskom treba ukinuti digrafiju, bilo na račun ćirilice, bilo na račun latinice.

Drugi primer je u malajskom jeziku, koji najčešće koristi latinicu, ali u nekim područjima (kao što su Bruneji) takođe je u upotrebi prilagođeni arapski alfabet poznat pod imenom jabi.

Primeri sinhrone digrafije prisutni su u mnogim jezicima koji ne koriste latinicu, naročito u kompjuterskim ili SMS porukama, zbog odsustva odgovarajuće tastature. U takvim slučajevima, latinica se često koristi kao zamena, uprkos tome što u datim jezicima ovo pismo nije standardizovano.

Dijahrona digrafija

Ima mnogo primera dijahrone digrafije u kojima je najpre korišćeno jedno pismo a zatim zamenjeno drugim. Na primer rumunski koji je prvo koristio ćirilicu, a zatim prešao na latinicu. Slično važi i za turski i svahili koji su u početku koristili arapsko pismo pa prešli na latinicu, kao i za mnoge bivše republike Sovjetskog Saveza iz srednje Azije koje su prihvatile ćirilicu utapanjem u SSSR.

Srpski je ujedno primer i za dijahronu digrafiju jer je u nekim istorijskim momentima i područjima koristio još dva pisma - glagoljicu i, pod uticajem Turske, arapski alfabet. Isto važi i za hrvatski.