Diktatura proletarijata

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Diktatura proletarijata je demokratska politička vlast radničke klase. U marksizmu je to politički i društveni sistem koji osvajanjem demokratske vlasti uspostavlja radnička klasa u prelaznom razdoblju od kapitalizma ka besklasnom društvu. Radi se o demokratskoj vlasti koju ostvaruje radnička klasa, u savezu sa ostalim podređenim slojevima, koju karakteriše razbijanje starih institucija kapitalističkog klasnog društva i oblikovanje novih institucija zasnovanih na direktnoj demokratiji u politici i ekonomiji. Ovaj pojam označava prelaznu radničku državu između kapitalističkog društva i besklasnog društva. Kroz prelazno razdoblje, država bi trebalo da bude revolucionarna demokratska vlast radništva.[1]

Pozadina[uredi]

Diktaturom proletarijata radnička klasa ostvaruje svoju dominantnu ulogu u državi. Diktatura proletarijata kao istorijski tip je najbliža pojmu »neposredne i direktne demokratije«, ali je pojam simbolično nazvan "diktaturom" kao suprotnost diktaturi buržoazije (diktaturi kapitala). Karakteristična preobrazba koju donosi diktatura proletarijata odvija se prvenstveno u promeni društveno-ekonomskih odnosa društva.

Teorija diktature proletarijata (demokratska radnička vlast) proizlazi iz teorije klasa i klasne borbe. Na temelju uopštavanja iskustva revolucionarne borbe radništva, naročito revolucionarnog kretanja u vreme Pariske komune, Marks i Engels su razrađivali i projekat ostvarivanja radničke države. Oni su pritom govorili o »osvajanju demokratije« te uopšte o nužnosti radničke revolucije kojoj vode naučno-tehnološke revolucije koje menjaju čoveka i sredstva proizvodnje.

Sam izraz „diktatura proletarijata“ Marks prvi puta upotrebljava u pismu Videmajeru 1852. godine, gde navodi da klasna borba vodi neizbežno diktaturi proletarijata, a ta diktatura kao demokratska radnička vlast predstavlja samo prelaz prema ukidanju svih klasa — besklasnom društvu. Dalju razradu ovoga pojma Marks iznosi u Kritici Gotskog programa (1875), gde država prelaznog razdoblja iz kapitalizma u besklasno društvo »koja ne može da bude ništa drugo do revolucionarna diktatura proletarijata«.

Izopačenje Marksove teorije od strane jednopartijskih režima 20. veka[uredi]

Boljševizam (marksizam-lenjinizam), kao politička teorija i praksa sa svim svojim varijantama, je iskrivio Marksova učenja i iskoristio pojam diktature proletarijata za diktaturu jedne partije i njenih činovnika nad radništvom i svim podređenima. Iako pojam diktatura proletarijata nema nikakve veze sa diktaturom i represijom pojedinaca nad masama, nego predstavlja demokratsku političku vlast masa, radništva i svih potčinjenih kako bi se prevazišli kapitalistički odnosi.

Savremeni marksisti smatraju "marksizam-lenjinizam" iskrivljenjem i izopačenjem plemenitih ideja Marksa i Engelsa o socijalnoj pravdi, jer oni nisu bili protiv političke demokratije tokom izgradnje antikapitalizma.[2] U Kritici Gotskog programa, Građanskom ratu u Francuskoj, Manifestu i drugim radovima Marks ukazuje da se antikapitalistički preobražaj treba učiniti u obliku demokratskog političkog režima, te da je prvi cilj "osvajanje demokratije".

U ovim delima, Marks na jezgrovit način govori, između ostalog, o državi, i daje skicu tranzicijske države koja je demokratska radnička vlast. U toj skici, nema mesta za logore, streljanje i proterivanje. Antikapitalistička izgradnja je suprotna vladavini partijske elite i autokratskim odnosima u ekonomskoj sferi. Marks piše o tome da je oslobođenje radništva delo samog radništva (a ne male konspirativne organizacije profesionalnih revolucionara), o tome da je sloboda pojedinca uslov slobode svih, te o tome da je Pariska komuna uzor antikapitalističke izgradnje.

U Građanskom ratu u Francuskoj Marks analizira iskustvo Pariske komune iz 1871. i ocenjuje da je to konačno pronađeni politički oblik oslobođenja radničke klase. „Konačno pronađeni oblik oslobođenja radničke klase“ je vlast koja je razvijala mehanizme direktne demokratije u politici i ekonomiji, koja je uvela radničko samoupravljanje, poštovala različita, pa i suprotna politička mišljenja, te dozvolila demokratsko takmičenje različitih stranaka na izborima, koja je pretvorila predstavničko telo u vrhovnu vlast, spojivši zakonodavnu i izvršnu funkciju u njegovim rukama, te ukinula stajaću vojsku i birokratiju.[3]


Reference[uredi]

Literatura[uredi]