Diktatura proletarijata

Diktatura proletarijata je demokratska politička vlast radničke klase. U marksizmu je to politički i društveni sistem koji osvajanjem demokratske vlasti uspostavlja radnička klasa u prelaznom razdoblju od kapitalizma ka besklasnom društvu. Radi se o demokratskoj vlasti koju ostvaruje radnička klasa, u savezu sa ostalim podređenim slojevima, koju karakteriše razbijanje starih institucija kapitalističkog klasnog društva i oblikovanje novih institucija zasnovanih na direktnoj demokratiji u politici i ekonomiji. Ovaj pojam označava prelaznu radničku državu između kapitalističkog društva i besklasnog društva. Kroz prelazno razdoblje, država bi trebalo da bude revolucionarna demokratska vlast radništva.

Vladimir Iljič Lenjin je smatrao da je nužno uspostaviti diktaturu proletarijata kao „najžešći i najnemilosrdniji rat nove klase protiv moćnijega neprijatelja, protiv buržoazije. Prema njemu diktatura proletarijata je nužna, i pobeda nad buržoazijom nije moguća bez dugog, upornog, ogorčenog rata na život i smrt.

Radi se o opštoj vlasti koju ostvaruje radnička klasa, često u savezu sa seljaštvom i ostalim radnim ljudima, nakon zbacivanja s vlasti buržoazije i ostalih izrabljivačkih klasa, a koju karakteriše razbijanje starih institucija vlasti klasnog društva i oblikovanje novih (komunistički sociolozi su prepoznali da sami komunisti zapravo preuzimaju ulogu buržoazije u društvima kojima stupaju na čelo, ali je to uglavnom tabu tema za komuniste). Ovaj marksistički pojam je označavao prelaznu socijalističku državu između kapitalističkog društva i besklasnog komunističkog društva. Kroz „prelazno razdoblje”, koje je u praksi trajalo decenijama i nikako se nije završavalo, država je trebalo da bude revolucionarna diktatura proletarijata.

Pozadina

Diktaturom proletarijata radnička klasa ostvaruje svoju dominantnu ulogu u državi. Diktatura proletarijata kao istorijski tip je najbliža pojmu »neposredne i direktne demokratije, ali je pojam simbolično nazvan „diktaturom” kao suprotnost diktaturi buržoazije (diktaturi kapitala). Karakteristična preobrazba koju donosi diktatura proletarijata odvija se prvenstveno u promeni društveno-ekonomskih odnosa društva.

Teorija diktature proletarijata (demokratska radnička vlast) proizlazi iz teorije klasa i klasne borbe. Na temelju uopštavanja iskustva revolucionarne borbe radništva, naročito revolucionarnog kretanja u vreme Pariske komune, Marks i Engels su razrađivali i projekat ostvarivanja radničke države. Oni su pritom govorili o »osvajanju demokratije« te uopšte o nužnosti radničke revolucije kojoj vode naučno-tehnološke revolucije koje menjaju čoveka i sredstva proizvodnje.

Sam izraz „diktatura proletarijata“ Marks prvi puta upotrebljava u pismu Videmajeru 1852. godine, gde navodi da klasna borba vodi neizbežno diktaturi proletarijata, a ta diktatura kao demokratska radnička vlast predstavlja samo prelaz prema ukidanju svih klasa — besklasnom društvu. Dalju razradu ovoga pojma Marks iznosi u Kritici Gotskog programa (1875), gde država prelaznog razdoblja iz kapitalizma u besklasno društvo »koja ne može da bude ništa drugo do revolucionarna diktatura proletarijata.

U polemici s tzv. revizionističkim teorijama (Kautski, Kunov, Rener), boljševički vođa Lenjin razvija dalje teoriju diktature proletarijata. Kako u klasnom društvu ne može biti istinske demokratije, smatra Lenjin, diktatura proletarijata ima zadatak da, ostvarujući „proletersku demokratiju”, izopšti iz demokratije klasu ugnjetača („ugnjetavanje ugnjetača”). U Državi i revoluciji (1917) Lenjin zastupa stav da diktatura proletarijata nestaje s odumiranjem proleterske države kao države, što je omogućeno tek u punom komunizmu. Tada, naime, odumire i demokratija kao politički oblik da bi se stvarno zbivala kao praksa.

Ovom Lenjinovom konceptu suprotstavlja se Roza Luksemburg, koja želi da isključi posredovanje partije između vlasti i masa, smatrajući da takva praksa nužno dovodi do devijacija. Ona se zauzima za takav oblik proleterske demokratije u kojem će biti osiguran pun nadzor javnosti nad diktaturom klase. Istorijski je zadatak diktature proletarijata da ukloni dvoličnost buržoaske demokratije, to jest da se ova formalna demokratija učini sadržajnom. U tom pogledu ona zauzima srednji stav u polemici Lenjina s Kautskim smatrajući da Lenjin naglašava samo reč diktatura, a Kautski reč demokratija, oba nedijalektički. Specifičnu devijantnu formu doživela je koncepcija diktature proletarijata u Staljinovoj interpretaciji i praksi. Njegovo shvatanje da jačanjem socijalizma jača i klasna borba, u praksi je opravdavalo primenu niza represivnih mera ne samo prema klasi ugnjetača, već i prema onim pripadnicima same radničke klase koji se nisu u svemu slagali sa službenom Staljinovom linijom.

Marksistička teorija i praksa u bivšoj SFRJ polazila je od načela stalnog humaniziranja društvenih odnosa. U uslovima ostvarene diktature proletarijata, društvenog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, smatralo se da radnička klasa može da ostvari svoje klasne interese i da bude na visini svog istorijskog zadatka ako se istodobno bori i za oslobođenje svih stvaralačkih činilaca društva od pritiska antisocijalističkih snaga koje se manifestuju u ostacima buržujskih odnosa, ali i u različitim deformacijama socijalizma (birokratizam, konzervativizam, kult ličnosti, administrativni centralizam i slično). Ovi stavovi izraženi u praksi ondašnjeg radničkog samoupravljanja i izgradnji samoupravnih odnosa u društvu generalno, nadovezivali su se u klasičnu koncepciju diktature proletarijata.

Izopačenje Marksove teorije od strane jednopartijskih režima 20. veka

Boljševizam (marksizam-lenjinizam), kao politička teorija i praksa sa svim svojim varijantama, je iskrivio Marksova učenja i iskoristio pojam diktature proletarijata za diktaturu jedne partije i njenih činovnika nad radništvom i svim podređenima. Iako pojam diktatura proletarijata nema nikakve veze sa diktaturom i represijom pojedinaca nad masama, nego predstavlja demokratsku političku vlast masa, radništva i svih potčinjenih kako bi se prevazišli kapitalistički odnosi.

Savremeni marksisti smatraju "marksizam-lenjinizam" iskrivljenjem i izopačenjem plemenitih ideja Marksa i Engelsa o socijalnoj pravdi, jer oni nisu bili protiv političke demokratije tokom izgradnje antikapitalizma. U Kritici Gotskog programa, Građanskom ratu u Francuskoj, Manifestu i drugim radovima Marks ukazuje da se antikapitalistički preobražaj treba učiniti u obliku demokratskog političkog režima, te da je prvi cilj "osvajanje demokratije".

U ovim delima, Marks na jezgrovit način govori, između ostalog, o državi, i daje skicu tranzicijske države koja je demokratska radnička vlast. U toj skici, nema mesta za logore, streljanje i proterivanje. Antikapitalistička izgradnja je suprotna vladavini partijske elite i autokratskim odnosima u ekonomskoj sferi. Marks piše o tome da je oslobođenje radništva delo samog radništva (a ne male konspirativne organizacije profesionalnih revolucionara), o tome da je sloboda pojedinca uslov slobode svih, te o tome da je Pariska komuna uzor antikapitalističke izgradnje.

U Građanskom ratu u Francuskoj Marks analizira iskustvo Pariske komune iz 1871. i ocenjuje da je to konačno pronađeni politički oblik oslobođenja radničke klase. „Konačno pronađeni oblik oslobođenja radničke klase“ je vlast koja je razvijala mehanizme direktne demokratije u politici i ekonomiji, koja je uvela radničko samoupravljanje, poštovala različita, pa i suprotna politička mišljenja, te dozvolila demokratsko takmičenje različitih stranaka na izborima, koja je pretvorila predstavničko telo u vrhovnu vlast, spojivši zakonodavnu i izvršnu funkciju u njegovim rukama, te ukinula stajaću vojsku i birokratiju.

Literatura

• Opća enciklopedija JLZ, tom 2 C-Fob, Zagreb 1977. godina.
• Calhoun, Craig J. (2002). Classical Sociological Theory. Oxford: Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-631-21348-2. 
• Fischer, Louis (1964). The Life of Lenin. London: Weidenfeld and Nicolson. 
• Pipes, Richard (1990). The Russian Revolution: 1899–1919. London: Collins Harvill. ISBN 978-0-679-73660-8. 
• Read, Christopher (2005). Lenin: A Revolutionary Life. Routledge Historical Biographies. London: Routledge. ISBN 978-0-415-20649-5. 
• Rigby, T. H. (1979). Lenin's Government: Sovnarkom 1917–1922. Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22281-5. 
• Ryan, James (2012). Lenin's Terror: The Ideological Origins of Early Soviet State Violence. London: Routledge. ISBN 978-1-138-81568-1. 
• Sandle, Mark (1999). A Short History of Soviet Socialism. London: UCL Press. ISBN 978-1-85728-355-6. doi:10.4324/9780203500279. 
• Service, Robert (2000). Lenin: A Biography. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-72625-9. 
• Volkogonov, Dmitri (1994). Lenin: Life and Legacy. Prevod: Shukman, Harold. London: HarperCollins. ISBN 978-0-00-255123-6. 
• White, James D. (2001). Lenin: The Practice and Theory of Revolution. European History in Perspective. Basingstoke, England: Palgrave. ISBN 978-0-333-72157-5. 
• Domhoff, G. William (april 2005). „Who Rules America: A Critique of Marxism”. WhoRulesAmerica.net. Pristupljeno 30. 11. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Johnson, Paul (2007) [1988]. Intellectuals From Marx and Tolstoy to Sartre and Chomsky by Paul Johnson (revised ed.). Perennial. ISBN 978-0061253171
• Wolff, Richard D.; Johnson, Paul; Jacoby, Russell; Walzer, Michael; Watkins, Evan (leto 1991). „Review Essay. Criticizing Social Criticism”. Boundary 2. 18 (2): 207. JSTOR 303286. doi:10.2307/303286. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Historical materialism”. Dictionary.com. Pristupljeno 8. 5. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Erich Fromm (1961). „Marx's Concept of Man”. Marxists Internet Archive. Pristupljeno 8. 5. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Marx, Karl. „The Poverty of Philosophy”. Marxists Internet Archive. Pristupljeno 23. 5. 2008. „The hand-mill gives you society with the feudal lord; the steam-mill society with the industrial capitalist.” CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Marx, Karl (2001). Preface to a Critique of Political Economy. London: The Electric Book Company. str. 7—8. 
• Singer, Peter (1980). Marx: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. str. 50. ISBN 978-0192854056. 
• Marx, Karl (1977). A Contribution to the Critique of Political Economy. Moscow: Progress Publishers: Notes by R. Rojas.
• Murray Rothbard (1995), An Austrian Perspective on the History of Economic Thought, Volume 2, Edward Elgar Publishing Ltd, Chapter 12, pp.372-374, ISBN 0-945466-48-X
• J.I. (Hans) Bakker (2007). Ritzer, George, ur. Economic Determinism. Blackwell Encyclopedia of Sociology. ISBN 9781405124331. doi:10.1002/9781405165518. Arhivirano iz originala 29. 9. 2020. g. Pristupljeno 28. 12. 2011. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Sean Sayers. „Marxism and the Dialectical Method – A critique of G.A. Cohen” (PDF). Radical Philosophy 36 (Spring, 1984), pp. 4–13. Arhivirano iz originala (PDF) 2. 7. 2013. g. Pristupljeno 28. 12. 2011. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Karl Marx. „A Contribution to the Critique of Political Economy”. Progress Publishers, Moscow, 1977. Pristupljeno 28. 12. 2011. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

Spoljašnje veze

• Critique of the Gotha Programme
• The Civil War in France
• Marxists.org glossary term
• "The 'Dictatorship of the Proletariat' in Marx and Engels" by Hal Draper