Diktatura proletarijata

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Diktatura proletarijata je demokratska politička vlast radničke klase.[1][2] U marksizmu je to politički i društveni sistem koji osvajanjem demokratske vlasti uspostavlja radnička klasa u prelaznom razdoblju od kapitalizma ka besklasnom društvu.[3] Radi se o demokratskoj vlasti koju ostvaruje radnička klasa, u savezu sa ostalim podređenim slojevima, koju karakteriše razbijanje starih institucija kapitalističkog klasnog društva i oblikovanje novih institucija zasnovanih na direktnoj demokratiji u politici i ekonomiji. Ovaj pojam označava prelaznu radničku državu između kapitalističkog društva i besklasnog društva. Kroz prelazno razdoblje, država bi trebalo da bude revolucionarna demokratska vlast radništva.[4]

Vladimir Iljič Lenjin je smatrao da je nužno uspostaviti diktaturu proletarijata kao „najžešći i najnemilosrdniji rat nove klase protiv moćnijega neprijatelja, protiv buržoazije. Prema njemu diktatura proletarijata je nužna, i pobeda nad buržoazijom nije moguća bez dugog, upornog, ogorčenog rata na život i smrt.[5]

Radi se o opštoj vlasti koju ostvaruje radnička klasa, često u savezu sa seljaštvom i ostalim radnim ljudima, nakon zbacivanja s vlasti buržoazije i ostalih izrabljivačkih klasa, a koju karakteriše razbijanje starih institucija vlasti klasnog društva i oblikovanje novih (komunistički sociolozi su prepoznali da sami komunisti zapravo preuzimaju ulogu buržoazije u društvima kojima stupaju na čelo, ali je to uglavnom tabu tema za komuniste). Ovaj marksistički pojam je označavao prelaznu socijalističku državu između kapitalističkog društva i besklasnog komunističkog društva. Kroz „prelazno razdoblje”, koje je u praksi trajalo decenijama i nikako se nije završavalo, država je trebalo da bude revolucionarna diktatura proletarijata.[6]

Pozadina[uredi]

Diktaturom proletarijata radnička klasa ostvaruje svoju dominantnu ulogu u državi. Diktatura proletarijata kao istorijski tip je najbliža pojmu »neposredne i direktne demokratije, ali je pojam simbolično nazvan „diktaturom” kao suprotnost diktaturi buržoazije (diktaturi kapitala). Karakteristična preobrazba koju donosi diktatura proletarijata odvija se prvenstveno u promeni društveno-ekonomskih odnosa društva.[7]

Teorija diktature proletarijata (demokratska radnička vlast) proizlazi iz teorije klasa i klasne borbe. Na temelju uopštavanja iskustva revolucionarne borbe radništva, naročito revolucionarnog kretanja u vreme Pariske komune, Marks i Engels su razrađivali i projekat ostvarivanja radničke države. Oni su pritom govorili o »osvajanju demokratije« te uopšte o nužnosti radničke revolucije kojoj vode naučno-tehnološke revolucije koje menjaju čoveka i sredstva proizvodnje.[8]

Sam izraz „diktatura proletarijata“ Marks prvi puta upotrebljava u pismu Videmajeru 1852. godine, gde navodi da klasna borba vodi neizbežno diktaturi proletarijata, a ta diktatura kao demokratska radnička vlast predstavlja samo prelaz prema ukidanju svih klasa — besklasnom društvu. Dalju razradu ovoga pojma Marks iznosi u Kritici Gotskog programa (1875), gde država prelaznog razdoblja iz kapitalizma u besklasno društvo »koja ne može da bude ništa drugo do revolucionarna diktatura proletarijata.

U polemici s tzv. revizionističkim teorijama (Kautski, Kunov, Rener), boljševički vođa Lenjin razvija dalje teoriju diktature proletarijata. Kako u klasnom društvu ne može biti istinske demokratije, smatra Lenjin, diktatura proletarijata ima zadatak da, ostvarujući „proletersku demokratiju”, izopšti iz demokratije klasu ugnjetača („ugnjetavanje ugnjetača”). U Državi i revoluciji (1917) Lenjin zastupa stav da diktatura proletarijata nestaje s odumiranjem proleterske države kao države, što je omogućeno tek u punom komunizmu. Tada, naime, odumire i demokratija kao politički oblik da bi se stvarno zbivala kao praksa.

Ovom Lenjinovom konceptu suprotstavlja se Roza Luksemburg, koja želi da isključi posredovanje partije između vlasti i masa, smatrajući da takva praksa nužno dovodi do devijacija. Ona se zauzima za takav oblik proleterske demokratije u kojem će biti osiguran pun nadzor javnosti nad diktaturom klase. Istorijski je zadatak diktature proletarijata da ukloni dvoličnost buržoaske demokratije, to jest da se ova formalna demokratija učini sadržajnom. U tom pogledu ona zauzima srednji stav u polemici Lenjina s Kautskim smatrajući da Lenjin naglašava samo reč diktatura, a Kautski reč demokratija, oba nedijalektički. Specifičnu devijantnu formu doživela je koncepcija diktature proletarijata u Staljinovoj interpretaciji i praksi. Njegovo shvatanje da jačanjem socijalizma jača i klasna borba, u praksi je opravdavalo primenu niza represivnih mera ne samo prema klasi ugnjetača, već i prema onim pripadnicima same radničke klase koji se nisu u svemu slagali sa službenom Staljinovom linijom.

Marksistička teorija i praksa u bivšoj SFRJ polazila je od načela stalnog humaniziranja društvenih odnosa. U uslovima ostvarene diktature proletarijata, društvenog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, smatralo se da radnička klasa može da ostvari svoje klasne interese i da bude na visini svog istorijskog zadatka ako se istodobno bori i za oslobođenje svih stvaralačkih činilaca društva od pritiska antisocijalističkih snaga koje se manifestuju u ostacima buržujskih odnosa, ali i u različitim deformacijama socijalizma (birokratizam, konzervativizam, kult ličnosti, administrativni centralizam i slično). Ovi stavovi izraženi u praksi ondašnjeg radničkog samoupravljanja i izgradnji samoupravnih odnosa u društvu generalno, nadovezivali su se u klasičnu koncepciju diktature proletarijata.

Izopačenje Marksove teorije od strane jednopartijskih režima 20. veka[uredi]

Boljševizam (marksizam-lenjinizam), kao politička teorija i praksa sa svim svojim varijantama, je iskrivio Marksova učenja i iskoristio pojam diktature proletarijata za diktaturu jedne partije i njenih činovnika nad radništvom i svim podređenima. Iako pojam diktatura proletarijata nema nikakve veze sa diktaturom i represijom pojedinaca nad masama, nego predstavlja demokratsku političku vlast masa, radništva i svih potčinjenih kako bi se prevazišli kapitalistički odnosi.

Savremeni marksisti smatraju "marksizam-lenjinizam" iskrivljenjem i izopačenjem plemenitih ideja Marksa i Engelsa o socijalnoj pravdi, jer oni nisu bili protiv političke demokratije tokom izgradnje antikapitalizma.[9] U Kritici Gotskog programa, Građanskom ratu u Francuskoj, Manifestu i drugim radovima Marks ukazuje da se antikapitalistički preobražaj treba učiniti u obliku demokratskog političkog režima, te da je prvi cilj "osvajanje demokratije".

U ovim delima, Marks na jezgrovit način govori, između ostalog, o državi, i daje skicu tranzicijske države koja je demokratska radnička vlast. U toj skici, nema mesta za logore, streljanje i proterivanje. Antikapitalistička izgradnja je suprotna vladavini partijske elite i autokratskim odnosima u ekonomskoj sferi. Marks piše o tome da je oslobođenje radništva delo samog radništva (a ne male konspirativne organizacije profesionalnih revolucionara), o tome da je sloboda pojedinca uslov slobode svih, te o tome da je Pariska komuna uzor antikapitalističke izgradnje.

U Građanskom ratu u Francuskoj Marks analizira iskustvo Pariske komune iz 1871. i ocenjuje da je to konačno pronađeni politički oblik oslobođenja radničke klase. „Konačno pronađeni oblik oslobođenja radničke klase“ je vlast koja je razvijala mehanizme direktne demokratije u politici i ekonomiji, koja je uvela radničko samoupravljanje, poštovala različita, pa i suprotna politička mišljenja, te dozvolila demokratsko takmičenje različitih stranaka na izborima, koja je pretvorila predstavničko telo u vrhovnu vlast, spojivši zakonodavnu i izvršnu funkciju u njegovim rukama, te ukinula stajaću vojsku i birokratiju.[10]

Reference[uredi]

  1. ^ „On Authority”. Pristupljeno 13. 9. 2014. 
  2. ^ Karl Marx; Frederick Engels. „Manifesto of the Communist Party”. Pristupljeno 13. 9. 2014. 
  3. ^ „Critique of the Gotha Programme—IV”. Critique of the Gotha Programme. Pristupljeno 2009-10-18. 
  4. ^ marxists.org Critique of the Gotha Programme (1875) Karl Marx
  5. ^ „Koncepcija i djelovanje jugoslavenske komunističke strukture za osvajanje obrazovnoga i kulturnoga sustava u hrvatskoj 1944. I 1945. GODINE“, Josip Jurčević, Mostariensia : časopis za društvene i humanističke znanosti, Vol.18 No.1-2 Prosinac 2014. str. 79
  6. ^ marxists.org Critique of the Gotha Programme (1875) Karl Marx
  7. ^ O.P.Gauba (2015). An introduction to political theory. New Delhi: Mayur paperbacks. str. 607,608. 
  8. ^ Lenin, Vladimir (1918). „Class society and the state”. The State and Revolution. Lenin Internet Archive (marxists.org). 
  9. ^ http://komunist.free.fr/arhiva/mar2004/markovic.html
  10. ^ http://www.noviplamen.net/glavna/marks-zivlji-nego-ikad/

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]