Dragomir Jovanović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Dragomir Jovanović
Dragi jovanovic.jpg
Dragomir-Dragi Jovanović na suđenju 1946.
Biografija
Datum rođenja (1902-07-27)27. jul 1902.
Mesto rođenja Požarevac
 Kraljevina Srbija
Datum smrti 17. jul 1946.(1946-07-17) (43 god.)
Mesto smrti Beograd
 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija
Poreklo srpsko
Religija Pravoslavni hrišćanin
Politička partija Nezavisni političar
Mandat(i)
Upravnik grada Beograda
(„Gradonačelnik Beograda“)

Dragomir - Dragi Jovanović (Požarevac, 27. jul 1902Beograd, 17. jul 1946) je bio šef beogradske policije i upravnik grada Beograda za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu. Dragomir Dragi Jovanović bio je kvislinški nameštenik i saradnik okupatora u Srbiji. Bio je jedan od osuđenih ratnih zločinaca i izdajnika srpskog naroda koji je svojim delovanjem uveliko doprineo radu nemačke okupatorske mašinerije i aktivno progonio srpske rodoljube.

Biografija[uredi]

Rođen je 27. jula 1902. u Požarevcu. Dragomir Jovanović je poticao iz profesorske porodice. Majka Vilma mu je bila Nemica, a otac Ljubomir Srbin. Gimnaziju je završio u Velikom Gradištu, a prava u Beogradu, gde se zaposlio kao policijski činovnik Uprave grada. Iz uprave grada Beograda je otpušten krajem marta 1929. zbog pronevere novca. Međutim, već godinu dana kasnije je radio kao policijski činovnik u Zagrebu. Sprijateljio se sa šefom zagrebačke policije Jankom Bedekovićem, kao i sa njegovim naslednikom Stanojem Mihaldžićem. Kada je 1933. pred posetu kralja Aleksandra Zagrebu, sprečio ustašku zaveru[1], unapređen je u načelnika Opšte policije Beograda, mada su svi znali da je direktno rukovodio drugim političkim odeljenjem.

Nakon uspostavljanja Šestojuanuarske diktature, Dragomir Jovanović je prešao da radi na odseku borbe protiv komunista.

Jovanović je 1936. godine bio u delegaciji jugoslovenske policije na zasedanju komisije za saradnju evropskih policija na suzbijanju kriminala u Berlinu. Tom prilikom je uspostavio važne kontakte sa odgovornim policijskim ličnostima Nemačkog rajha i tada napravio prve korake u saradnji sa njima. Prisustvovao je i Nirnberškom kongresu Nacionalsocijalističke stranke. Kao član delegacije jugoslovenske policije međunarodnoj policijskoj konferenciji i sledeće, 1937. godine boravio je u Berlinu, gde ga je zavrbovala nemačka tajna služba. Podržao je predlog poljskog delegata da Međunarodna komisija kriminalističke policije proširi svoju delatnost i na borbu protiv „međunarodnog komunizma“ i kandidaturu Rajnharda Hajdriha za predsednika te komisije.[2] Jovanović i upravnig grada Beograda Milan Aćimović su otišli u Berlin na razgovore sa Hajnrihom Himlerom i Hajdrihom i postigli su sa njima načelan sporazum o saradnji i razmeni policijskih oficira za vezu.[2]

Održavao je otvorene kontakte sa Hansom Helmom, oficirom za vezu pri nemačkom poslanstvu. Preživeo je pad Stojadinovićevog režima i februara 1939. postao je pomoćnik upravnika grada Beograda. Maja 1939. učestvovao je s nemačkim kolegama u obezbeđenju posete Berlinu i Hitleru kneza Pavla Karađorđevića. Marta 1940. knez Pavle je tražio od ministra Stanoja Mihaldžića da iz policije ukloni Cvetana Đorđevića i Jovanovića kao korumpirane policajce. Đorđević je smenjen, a Jovanović premeštan u kontarobaveštajno odeljenje, ali nikada nije stupio na dužnost. U policijskom aparatu je ostao sve do početka okupacije.

Drugi svetski rat[uredi]

Posle privremenog povlačenja iz službe na početku Aprilskog rata, Dragi Jovanović se na dan kapitulacije Jugoslavije 17. aprila 1941. uputio iz Gornjeg Milanovca za Beograd. Sledećeg dana su ga primili oficiri Gestapoa Karl Kraus i Hans Helm. Njih dvojica su mu predložili da reorganizuje beogradsku policiju i preume kontrolu nad upravom grada. Nemački zapovednik Beograda, pukovnik Ernst Moric fon Kajsenberg je potom imenovao Jovanovića za vandrednog komesara grada. Kao gradonačelnik, Jovanović je predložio da se Beograd podeli u 16 kvartova i dva komesarijata i da se koristi lokalna policija da guši anti-nemačke aktivnosti u gradu. Nemci su ovaj plan prihvatili. Beogradska policija je organizovana polovinom maja 1941. i do sledećeg meseca narasla na veličinu od 878 žandara i 240 agenata. Ne mestu upravnika grada Beograda je dobio i široka ovlašćenja u resoru policije. Za kratko vreme Nemci su Jovanovića postavili za komandanta žandarmerije u Srbiji. Istog dana kada je Nemačka napala SSSR, 22. juna 1941., Jovanović je zajedno sa Milanom Aćimovićem prisustvovao sastanku sa okupacionim vlastima kod vojnoupravnog komadanta Srbije Ludviga fon Šredera na kom je donesena odluka da se preventivno uhapse poznati komunisti i španski borci u Beogradu. Za akciju je određena Specijalna policija zbog malog broja pripadnika Gestapoa u Srbiji. Međutim, iako je u akciji uhapšen veliki broj osoba, ona nije dala velikog rezultata pošto su se se mnogi poznati komunisti blagovremeno napustili svoje domove i povukli u ilegalu.[3] Početkom jula, Nemci su naredili Jovanoviću da preuredi bivšu kasarnu 18. pešadijskog puka Jugoslovenske vojske u logor Banjica da bi se u njemu držale uhapšene osobe.

Jovanovića je SS-obergrupenfirer i policijski general August Majsner postavio za šefa Srpske državne bezbednosti. Srpska državna bezbednost je kasnije preuzela upravu nad Srpskom državnom stražom. Tako je Dragi Jovanović bio drugi čovek u Srbiji za vreme okupacije. Pored ovih dužnosti, vršio je dužnost predsednika opštine Beograd i izvanrednog vladinog komesara za grad Beograd i za srezove vračarski i gročanski. Dragi Jovanović je bio upravnik, ali i glavni policajac Beograda, pa i Srbije sve do 1944. godine. Njegovi najverniji agenti i istažitelji bili su: Boško Bećarević, Đorđe Kosmajac i Svetozar Vujković.

Prvenstveni cilj Dragog Jovanovića za vreme funkcije bila je borba protiv komunista i njihovih simpatizera. Njegova tajna služba je uhapsila i saslušala blizu 1.500 komunista, i streljala (po njegovim sopstvenim tvrdnjama) oko 600 simpatizera KPJ. Njegovi operativci su bili poznati po torturi zatvorenika, a ove metode su preuzeli od Gestapoa, sa kojim je Jovanović sarađivao od 1936. Odeljenje specijalne policije uspelo je da razbije organizacionu strukturu Komunističke partije u Beogradu i Srbiji.

Počevši od sredine 1942. Jovanović je pružao finansijsku podršku četnicima Dragoljuba Mihailovića iz svojih ličnih fondova. Do kraja 1943. počeo je da radi kao četnički agent u srpskoj kolaboracionističkoj vladi.[4] Polovinom avgusta 1944. Jovanović, Mihailović i Milan Nedić su se potajno sreli u selu Ražana kod Kosjerića, gde se Nedić složio da Mihailoviću da milion dinara za plate i da od Nemaca zatraži oružje i municiju za Mihailovića.

Dragoljub Mihailović i Dragi Jovanović na suočavanju.

U trenutku kada se bližilo oslobođenje Srbije, Dragi Jovanović je početkom oktobra 1944. pobegao za Austriju zajedno sa drugim kvinsliškim vođama. Prvog maja 1945. u Bregencu su ga uhapsili francuski vojnici dok je pokušavao da se probije do Švajcarske. Odatle je sproveden u Karlsrue, a 12. jula isporučen jugoslovenskim vlastima. Tokom hapšenja pokušao je da proguta otrovnu kapsulu, ali je prebačen u bolnicu i spasen.

Suđeno mu je na Beogradskom procesu kao izdajniku i saradniku okupatora 1946. godine. Optužen je da je naređivao masovne likvidacije simpatizera NOP-a za vreme okupacije, da je rukovodio logorom Banjica, da je sarađivao s Nemcima u borbi protiv NOP-a, da je pregovarao sa četničkim pokretom Draže Mihailovića i da je organizovao tajni susret Mihailovića i Nedića polovinom 1944. Osuđen je na smrt i streljan 17. jula 1946. u Beogradu.[5]

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]


Prethodnik:
Milosav Stojadinović
predsednik Beogradske opštine
11.9.1941—3.10.1944.
Naslednik:
Mihajlo Ratković