Dragoljub (biljka)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Dragoljub
Tropaeolum majus-1787.jpg
Dragoljub, botanička ilustracija
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Divizija:
Klasa:
Red:
Porodica:
Rod:
Vrsta:
T. majus
Binomijalno ime
Tropaeolum majus
Sinonimi

Cardamindum majus
Tropaeolum elatum
Tropaeolum hortense
Trophaeum majus

Puzeće stablo dragoljuba, sa listovima i cvetovima

Dragoljub (Tropaeolum majus) je zeljasta, višegodišnja biljka poreklom iz Perua i Meksika. Poznat je kao ukrasna vrtna vrsta, ali i kao lekovta biljka u narodnoj medicini i namirnica od koje se može spravljati ukusna vitaminska salata. U narodu se može sresti i pod imenima dragomilje, lažibube, latinče, latifa, ljubidrag, penjalica, slak, kapucinka.

Rasprostranjenost[uredi]

Dragoljub potiče iz Južne Amerike, iz Perua, gde raste u priobalnim područjima, na nadmorskoj visini do 3000 m.[1] U Evropu je prenesen početkom 17. veka, gde se i odomaćio, pa se često, u toplijim klimatskim zonama, može sresti kao samonikla biljka oko potoka, bašta i grobalja.[2]

Opis vrste[uredi]

Dragoljub je zeljasta biljka koja se u kulturi može sresti u dva osnovna varijeteta: kao niska cvetnica, visine 25−30 cm, ili puzavica čije stablo može dostići dužinu i do 3,5 m.[1] Stablo je svetlo zeleno i mesnato i na mestima gde dotiče zemlju razvija adventivne korenove. U domovini i u oblastima sa toplom klimom, gde se temperature tokom zime ne spuštaju ispod 2 °C[1] raste kao trajnica, dok se kod nas na otvorenom gaji isključivo kao jednogodišnja biljka.[3]

Listovi su specifičnog oblika, gotovo okrugli, sa izraženom nervaturom. Duga peteljka je sočna i mesnata, izuvijama i raste gotovo iz centra lista. Duge lisne stabljike su isprepletene i sa listovima stvaraju gust sklop.[2]

Cvetovi su pojedinačni krupni, mirisni, jedinstvenog oblika, sa pet latica. Upadljivih su boja, od žute, preko narandžaste do crvene, prošarani prugama tamnijih nijansi.[2] Plod je suv, deli se na 3 dela, a u svakom ima po 1 seme.[4] Cveta sukcesivno od početka leta do prvih mrazeva.[3]

Uslovi staništa[uredi]

Samonikli dragoljub na prirodnom staništu.

Dragoljub nema posebnih zahteva prema uslovima staništa. Jedino mu je potrebno nešto više vlage u zemljištu. Na suviše hranljivom zemljištu razvija preveliku biljnu masu na račun cvetova.[3] Voli sunčane do blago zasenjene položaje.[5]

Upotreba[uredi]

Dragoljub je poznat kao jestiva i lekovita biljka. Na Andima se od davnina koristi u narodnoj medicini kao sredstvo za dezinfekciju i pospešivanje zarastanja rana, kao i za iskašljavanje i ublažavanje respiratornih problema,[1] a koristi se i u kulinarstvu za ishranu i spravljanje ukusnih, vitaminskih salata. Upotrebljavaju se svi nadzemni delovi biljke, list i cvet i zrelo seme (Tropaeoli majalis folium, flos et semen). Koriste se sveži ili, za čaj, sušeni.[4] Dragoljub ne treba davati bebama i maloj deci, kao ni pacijentima obolelim od gastrointestinalnih čireva ili bubrežnih bolesti, zato što iritiraju sluzokožu gastrointestinalnog trakta.[1]

Svi nadzemni delovi bogati su sumpornim heterozidom glikotropeolozidom koji se, u prisustvu vode i od uticajem enzima mirozina, razlaze na bemzil-izotiocijanid, kiseli kalijum-sulfat i glikozu. Listovi i cvetovi su bogat izvor luteina.[6] U dragoljubu ima još i smole, pektina, gume, tanina, raznih šećera i do 300 mg vitamina C u 100 g.[4]

Dokazano je da dragoljub ima antibiotska (fitoncidna) svojstva. Deluje slično drugim biljkama koje imaju sumpornih heterozida i vitamina C (ren, rotkva, slacica i druge) i ima veliki značaj kao preventivno sredstvo, jer isparljivo sumporno etarsko ulje unistava mnoge zarazne klice. Sve češće se koristi kao prijatna vitaminska i antiskorbutska proletnja kura u obliku svakodnevne salate ili soka isceđenog iz svežeg lista dragoljuba. Upotrebljava se za lečenje disajnih organa, ali i protiv opadanja kose.[4] Visok sadržaj luteina čini ga značajnim u borbi protiv katarakte i drugih degenerativnih promena na oku.[6]

Treba pomenuti i insekticidno i repelentno dejstvo dragoljuba, naročito značajno poslednjih godina kao vid zaštite biljaka u organskoj poljoprivredi. Naime, cvetovi dragoljuba snažno privlače biljne vaši, štiteći tako sve okolne biljke. Istraživanja su dokazala da tokom leta vaši ne prestaju da lete oko cvetova dragoljuba žute i narandžaste boje, dok ih po okolnim biljkama uopšte nema.[1]

Upotreba dragoljuba u kulinarstvu[uredi]

Danas se dragoljub sve češće koristi u ishrani, spravljanje ukusnih, vitaminskih salata. Upotrebljavaju se svi nadzemni delovi biljke, list i cvet i zrelo seme (Tropaeoli majalis folium, flos et semen). Osim za salate, sveži listovi i cvetovi upotrebljavaju se i kao fini, aromatični začin za supe, salate i variva, kao i za ukrašavanje različitih jela. Još čvrsti, nedozreli pupoljci i zeleni plodovi u Nemačkoj se upotrebljavaju za spravljanje pikantnog začina, poznatog kao nemački kapar (Deutsche Kapern).[2]

Značaj u ozelenjavanju[uredi]

Niski varijeteti koriste se za cvetne leje i bordure. Obzirom na bujan rast mogu biti veoma dekorativni i kao pokrivači tla. Puzavi varijeteti takođe mogu dobro pokrivati tlo, a koriste se i za vertikalno ozelenjavanje zidova. Ukoliko se dragoljub uzgaja i za upotrebu u ishrani, treba izbegavati primenu hemijskih sredstava za zaštitu i prihranu u njegovoj okolini.[3] Dragoljub se može uspešno uzgajati i u posudama. Ukoliko se tokom zime čuva u dovoljno toplim i svetlim prostorijama, ponaša se kao trajnica i predstavlja kako ukras, tako i značajan izvor vitamina tokom zimskog perioda.[4]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 „Tropaeolum majus - L.”. Plants For A Future. Pristupljeno 06. 12. 2016. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Grlić 1986, str. 159−160
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Buha 2005, str. 27
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Tucakov 1984, str. 319−320
  5. ^ Vrtno cvijeće 1987, str. 55-56
  6. 6,0 6,1 Niizu, P. Y.; Rodriguez-Amaya, Delia B. (2005). „Flowers and Leaves of Tropaeolum majus L. as Rich Sources of Lutein”. Food Science. Pristupljeno 06. 12. 2016. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]