Druga vlada Milenka Vesnića

Ministarski savet

Datum osnivanja	18. avgust 1920.
Prethodne administracije	Prva vlada Milenka Vesnića
Rasformirano	1. januar 1921.
Zamenjena sa administracijom	Trinaesta vlada Nikole Pašića
Sedište	Beograd Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca
Predsednik Ministarskog saveta	Milenko Vesnić

Druga vlada Milenka Vesnića je bila vlada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca koja je vladala od 18. avgusta 1920. do 1. januara 1921. godine.

Istorija

Rapalski sporazum

Prilikom omeđivanja svojih granica, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je najviše teritorijalnih sporova imala sa Italijom. Konačno, pitanje granica rešeno je Rapalskim mirovnim sporazumom kojim je Italija i priznala postojanje granice (12. novembar 1920. godina). Italijanska vlada je prilikom pregovaranja bila u povoljnijem položaju. Ona je kao mediteranska velesila imala jači položaj prema Francuskoj i Britaniji, ali je i svojom okupacijom držala široki jugoslovenski jadranski pojas koga je koristila kao zalog za sprovođenje Londonskog pakta. Konačno, na italijanskoj strani stajali su jedinstveni i potpuno složni pregovarači, sa jasnim ciljem i diplomatskom veštinom, za razliku od jugoslovenske strane gde su predstavnici bili razdeljeni, pri čemu se Milenko Vesnić sa svojim gledištima sukobljavao sa Antom Trumbićem. Sve to dovelo je do toga da jugoslovenska strana popusti i da pod italijansku vlast pređu i neki gradovi koji prvobitno nisu ozbiljno dolazili u obzir. U jednoj tački su, međutim, obe strane bile saglasne: tačka da će obe strane budno paziti da se senžermenski i trijanonski mirovni sporazumi ispune do kraja i tačka da će obe države preduzeti sve mere kako bi sprečile povratak habzburške dinastije na prestola Austrije i Mađarske. Mnogo teži i značajniji bio je jadranski spor. Pregovori o tome prekidani su više puta, mada su građani obe države vršili pritisak na svoje vlade da se spor što pre reši. Italijanska diplomatija ovde se pokazala veštijom. Predsednik SAD, Vudro Vilson, je 1919. godine pokazivao sklonost da se pitanje reši u korist Kraljevine SHS. Međutim, po njegovom odlasku u Ameriku, Britanija i Francuska počele su da vrše pritisak na jugoslovensku vladu da popusti. Lojd Džordž je, npr, zahtevao da se jadransko pitanje reši što pre jer je ugrožavalo evropsku ravnotežu mira. Francuski premijer Mileran još je jače vršio pritisak na Trumbića da prihvati italijanske zahteve. Kada je Britanija i zvanično izjavila da je rešenje jadranskog spora pitanje Italije i Kraljevine SHS, spor je bio rešen. Britanija je ovom izjavom napustila slabiju stranu, jugoslovensku, i prepustila je italijanskom imperijalizmu. Tako je potpisan Rapalski mirovni ugovor.

Rapalskim sporazumom Zadar je pripao italijanskoj državi. Pored Zadra, Italiji su pripale još neke oblasti sa ukupno 600.000 Jugoslovena (Zapadna Kranjska, Istra sa Trstom, jadranska ostrva). Posebno bitnu tačku ugovora predstavljala je ona kojom je rešeno riječko pitanje. Londonskim ugovorom Rijeka nije obećana Italijanima, mada su oni smatrali da jeste. Tokom rata je Rijeku zauzeo jedan srpski pešadijski odred pod komandom pukovnika Maksimovića. On je sprečio da u grad uđu italijanske okupacione trupe. Sporazumom sa Italijanima, Maksimović je pristao da evakuiše grad, pod uslovom da u njega ne uđe nijedan italijanski vojnik. Ipak, nakon evakuacije, italijanski general San Marcano naredio je da u grad nasrne gomila pripremljenih italijanskih vojnika i da sa guvernerove palate skinu zastavu Kraljevine SHS, a da se protera veliki župan sa svojim osobljen. Kako Vudro Vilson nije hteo da dozvoli da Rijeka pripadne Italijanima, pesnik Gabrijel D Anuncio je 1919. godine organizovao pobunu kojom je pokušao da „spasi Rijeku za Italijane“. Time je hteo sprečiti da Rijeka postane neka vrsta tampon-zone Lige naroda između Italije i Jugoslavije. Uz intervenciju velikih sila, Rijeka je Rapalskim sporazumom proglašena za nezavisnu državu. Time je teritorijalni spor sa Italijom i konačno rešen.

Rad Ustavotvorne komisije

Ustav za celu Kraljevinu SHS nije postojao. U svakodnevnoj političkoj praksi Vlada se pozivala na pojedina rešenja srpskog Ustava koji je bio pogažen već samim činom ujedinjenja. Državnopravni provizorijum je rezultat činjenice da Vlada nije želela da protegne srpski ustav na novu državu. Na području nove države bilo je šest različitih zakonodavstava. Dok je Demokratska stranka bila na vlasti, kralju je dostavljen Ukaz kojim je predloženo raspuštanje Privremenog narodnog predstavništva i raspisivanje izbora za Ustavotvornu skupštinu. Demokrate su bile protiv pokrajinskih autonomija koje su tada postojale. Kraljevo odbijanje da ispuni zahteve iz Ukaza dovelo je do Davidovićeve ostavke. Tokom Vesnićevog mandata konačno su rešeni sporovi sa susednim državama, čime su definitivno utvrđene granice Kraljevine. Bio je to preduslov za stvaranje biračkih jedinica. Opšte biračko pravo bilo je predviđeno Krfskom deklaracijom. Opšte pravo glasa imalo je oko 25% stanovništva. Biračko pravo nije dato pripadnicima nacionalnih manjina, sem manjinama slovenskog porekla i onima koji su se deklarisali kao državljani Kraljevine. Oficiri, podoficiri i vojnici nisu imali pravo glasa. Biračko pravo imao je svaki muškarac sa navršenih 21 godinu, državljanin Kraljevine koji je najmanje 6 meseci nastanjen u opštini boravišta. Zbog velikog broja nepismenih, glasalo se kuglicom. Izbori za Ustavotvornu skupštinu održani su 28. novembra 1920. godine. Izašlo je 65% glasača. Demokratska stranka dobila je najviše glasova i mandata, zatim Narodna radikalna stranka, i na trećem mestu KPJ.

Pre donošenja Vidovdanskog ustava pojavio se problem sa poslovnikom za Ustavotvornu skupštinu koji je doveo u pitanje suverenost njenog odlučivanja. Naime, u poslovniku je postojala odredba da poslanici, ukoliko žele da vrše svoju dužnost, čim budu izabrani moraju položiti zakletvu kralju. Poslovnik nije bio u skladu sa Izbornim zakonom i prejudicirao je konačan oblik državnog uređenja koji je tek trebalo da bude utvrđen ustavom. Poslovnik su branili radikali i demokrate ističući da Ustavotvorna skupština nije suverena i da ne postoji mogućnost da ona ne potvrdi instituciju kralja. Hrvatska zajednica, KPJ i SLS isticali su da se radi o nezakonitom aktu. Poslovnik je drugom odredbom prekršio načelo Krfske deklaracije o usvajanju odluka dvotrećinskom većinom predviđajući da je za donošenje Ustava potrebna prosta većina (50% + jedan glas).

Postojali su različiti nacrti novog ustava. Radikali i demokrate bili su za centralističko državno uređenje. I pored razlika koje su ih delile, Pribićević i Davidović saglasili su se oko nacrta novog ustava. Njima se suprotstavio Stjepan Radić na čelu Hrvatske pučke seljačke stranke (do 1920). Oni su predlagali federativnu, seljačku državu sastavljenu od Srbije, Hrvatske i Slovenije, dok bi se ostale teritorije (Crna Gora, Bosna, Hercegovina, Vojvodina) opredelile kome će se pridružiti. Demokrate i radikali stajali su na istoj strani u borbi za ustav. Demokrate su zauzimale radikalniji stav: jedan narod, nasuprot radikalskom kompromisu o troimenom narodu.

Obznana

Izbori za Ustavotvornu skupštinu pokazali su vladi snažan uspon Komunističke partije Jugoslavije. Ona je na Drugom kongresu u Vukovaru imala već oko 500.000 članova. Osvojila je treće mesto po broju mandata, a četvrto po broju glasova na izborima. Državni vrhovi oko kamarile i vlade imali su razloga da se pribojavaju boljševičke opasnosti. Kamarila je snažno previranje u radnim masama pripisivala uticaju KPJ. Učestali su u ovom periodu štrajkovi radnika od kojih je najšire razmere poprimio štrajk husinskih rudara (22. decembar 1920. godine). U sukobu rudara i seljaka sa jedne i organa vlasti sa druge strane, poginulo je 32 rudara i seljaka, a mnogi su teško ranjeni. Kamarila je ovaj događaj iskoristila kao dobar povod da se obračuna sa KPJ. Vesnićeva vlada nije se obratila Ustavotvornoj skupštinizbog bojazni da bi opozicija osujetila njen plan, već je sama objavila akt kojim je javnost stavila pred svršen čin. Obznana je doneta noću 29. na 30. decembar 1920. godine. Obrazloženje vlade bila je opasnost od revolucionarnog prevrata komunista. Dokument ukazuje na boljševičku bolest zvanu komunizam koja je savladala Rusiju i Mađarsku, dok su je Engleska, Francuska, Nemačka, SAD i druge uređene i bogate države suzbile na samom početku. Čehoslovačka ovih dana morala je da učini to isto. Do rešenja Ustava, Obznana je zabranila svaku komunističku propagandu, zatvorila njena zborišta, zabranila njihove novine i druge spise i odredila da se otpuste svi državni činovnici koji favorizuju boljševizam. Komunistički poslanici Ustavotvorne skupštine ukazivali su na nezakonitost Obznane, ali su brojniji od njih bili protivnici komunizma. Ustavotvorna skupština ozakonila je Obznanu te je predstavničko telo Kraljevine SHS dobilo legalno sredstvo borbe protiv komunista.

Članovi vlade

Ministarski savet, 18.8.1920 - 1.1.1921.

Funkcija	Slika	Ime i prezime	Detalji
Predsednik Ministarskog saveta		Milenko R. Vesnić
Ministar inostranih dela		Ante Trumbić	do 22.11.1920.
		Milenko R. Vesnić	od 22.11.1920.
Ministar vojske i mornarice		Branko Jovanović
Ministar unutrašnjih dela		Milorad Drašković
Ministar pravde		Marko N. Trifković
Ministar prosvete		Svetozar Pribićević
Ministar finansija		Kosta Stojanović
Ministar građevina		Jovan P. Jovanović
Ministar trgovine i industrije		Momčilo A. Ninčić
Ministar poljoprivrede i voda		Velizar S. Janković
Ministar pošta i telegrafa		Mate Drinković	do 23.12.1920.
		Momčilo A. Ninčić	zastupnik
Ministar šuma i ruda		Ivan Kovačević
Ministar socijalne politike		Vjekoslav Kukovec
Ministar narodnog zdravlja		Živojin Rafajlović
Ministar vera		Pavle D. Marinković
Ministar pripreme za Ustavotvornu skupštinu i izjednačenje zakona		Marko N. Trifković	zastupnik, do 20.8.1920.
		Lazar Marković	od 20.8.1920.
Ministar agrarne reforme		Hinko Krizman
Ministar ishrane i obnove zemlje		Risto Jojić
Ministar saobraćaja		Anton Korošec	do 14.12.1920.
		Jovan P. Jovanović	zastupnik

Literatura

• Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Dimić, Ljubodrag (2005). „Ministarski saveti Kraljevine Jugoslavije 1918-1941”. Vlade Srbije 1805-2005. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 245—272. 
• Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1978, Nolit, Beograd, 1988.
• Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, druga knjiga, JAZU, Zagreb, 1961