Dušan Radović Kondor
| Dušan Radović | |
|---|---|
 Komandant Zlatiborskog korpusa Dušan Radović Kondor | |
| Lični podaci | |
| Datum smrti | oktobar 1944. |
| Mesto smrti | Višegrad, Nezavisna Država Hrvatska |
| Vojna karijera | |
| Vojska |  Jugoslovenska vojska Jugoslovenska vojska u otadžbini |
| Jedinica | Zlatiborski korpus |
| Učešće u ratovima | Drugi svetski rat u Jugoslaviji |
Dušan Radović Kondor (? - Višegrad, oktobar 1944) je bio srpski i jugoslovenski oficir, artiljerijski kapetan Jugoslovenske vojske, komandant Prve trsteničke brigade Rasinskog korpusa i potom komandant Zlatiborskog korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Aprilski rat[uredi | uredi izvor]
Aprilski rat 1941. godine zatekao je Radovića na mestu komandira vazdušne odbrane kod Cvetkove mehane u Beogradu.
Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]
Negde u decembru 1941. godine, posle operacije Mihailović, Radović se pridružio grupi potpukovnika Dragoslava Pavlovića i početkom januara 1942. godine odlazi na Goč, gde formira Prvu trsteničku brigadu i postaje njen komandant. Iz tih prvih dana rata, ostalo je sačuvano sećanje njegovog zamenika kapetana Radoslava Filipovića[1]:
Divim se Kondoru kako ume sa narodom, iako nije odrastao na selu. Njegov blag osmeh, simpatičan, privezuje svakoga s kim dođe bar jednom u dodir. Seljaci su ga zavoleli. Osećam da mu godi ovaj retki uspeh. Ovaj njegov uspeh je od opšteg značaja, jer sada, više nego ikada, narod ide za vođama koje dobro poznaje, ceni i za koje misli i veruje da su prave narodne vođe. Kondor je zaista takav. Krupan, razvijen – pun muške snage prava Hercegovca. Kosa više crna nego smeđa, bujna do ramena. Sitni talasi daju joj još lepši izgled. Lice okruglo, nežno, ali se na njemu vidi umor. Brkovi retki, a brada još ređa. Sa tog razloga se i brija. Pravilne crte lica, krupne inteligentne oči, visoko čelo, čine Kondora lepim i dopadljivim mladićem. On je svestan toga i uspeha kod žena. To potvrđuje i njegova UHU. Svaka mu je reč odmerena, ali snažna. Prijatan, tih bariton osvaja. Kondor – moj drug i prijatelj – artiljerijski oficir, ima noge malo na „o” od jahanja. Na to i ne misli, jer zna da tako mora da bude. Pun je duha i šale; dobar kozer, a još bolji savetodavac. Skroman i nerazmetljiv svojom duhovnom snagom, a ponosan na svoje muške lepote. Kondor, artiljerac, komandir baterije vazdušne odbrane Beograda – u početku rata – kod ”Cvetkove mehane”, očevidac pogibije Cvetkove uz čašu piva, nemoćni posmatrač rasprskavanja sopstvenih „ćar” granata; a sada komandant brigade, šumski oficir, bogat patnjama i vašima raznih boja i veličina – ide kroz narod, bodri ga, uliva mu snagu i veru na bolje dane, koji dolaze. Narodni vođa i misionar ravnogorske misli. Ja – njegov ratni drug i saradnik, delim sa njim dobro i zlo – pa i vaške.
Do proleća 1943. godine, Radović je bio komandant Prve trsteničke brigade Rasinskog korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini. U dogovoru sa komandantom Srbije divizijskim generalom Miroslavom Trifunovićem, pokušao je da dve trsteničke brigade izdvoji u zaseban korpus, budući da je sam Rasinski korpus obuhvatao preveliku teritoriju. Tada to nije prošlo, a general Dragoljub Mihailović je u ovome video podrivanje autoriteta komandanta korpusa Dragutina Keserovića, zbog čega je Radovića disciplinski kaznio i poslao u Bosnu. Međutim, pošto je smenjen kapetan Milorad Mitrić sa mesta komandanta Zlatiborskog korpusa, ova prilika se odlično ukazala i Radović je imenovan za njegovog komandanta. Obavljao je poslove upravnika radionice za izradu bombi u selu Miokovci kod Čačka.
Dužnost komandanta Prve trsteničke brigade predao je svom zameniku kapetanu Filipoviću, koji je taj događaj ovako opisao u svom ratnom dnevniku[2]:
Vidiš, ovaj naš posao, rad sa narodom, vrlo je komplikovan i težak. Treba biti obazriv i veoma taktičan. Pogrešiš li, onemogućio si prvo sebe, a onda i opšta stvar gubi, jer ljudi beže u suprotni tabor, rekao mu je pored ostalog Kondor. Sledilo je uputstvo kako da se otkrije i predupredi greška: narod je bio ”iskvaren politikom”, mnogi su imali nerasčišćene račune od pre rata i samo su gledali kako da se osvete jedan drugome. Trebalo je svakoga saslušati, ali ”ni u kom slučaju” ne uzimati zdravo za gotovo to što se čuje, već porediti sa drugim, trećim, četvrtim… Poslednji Kondorov savet glasio je: Zapamti jedno: bolećivosti ne sme biti ni prema kome, kada je u pitanju teži greh prema opštoj stvari. Pakuje stvari, pevuši, zbižduće, ali osećam da mu je rastanak težak. Celog jutra nije me pogledao u oči. Izbegava susret želeći da tako izbegne momenat slabosti, koji u ovakvim slučajevima naiđe i pored sve otpornosti profesionalnog vojnika. Vojnici, koji idu sa njim, veseli su, jer će tamo videti Čiču. Zaista, za njih, retka čast. Oni i ne misle na dug i težak, a vrlo opasan put… Stiskasmo ruke jedan drugome, čvrsto, iskreno, drugarski i bratski. Zagrli me uz iskren stisak… Kolona je odmicala niza stranu, Duško je išao za vojnicima ne osvrćući se. Posmatrao sam ih kako odmiču i nestaju iza jelika dok me je nešto gušilo, a oči se punile suzama… Ode Duško…
Za relativno kratko vreme, podigao je brojno stanje Zlatiborskog korpusa sa 400 na 2.200 pripadnika. Počeo je da izdaje Vidovdan kao bilten korpusa, a u njemu je objavljivao i svoje pesme.
Novembra 1943. godine, general Mihailović je prihvatio Radovićev predlog i odobrio mu da formira Terensku tajnu službu (TETAS), koja je delovala na terenu pod kontrolom Zlatiborskog korpusa, ali i van njegove zone odgovornosti. Prvo komandant je bio sam Radović, a 18. decembra 1943. godine ga je zamenio kapetan II klase Antonije Miličić. Glavni zadatak TETAS-a bio je uspostavljanje kontraobaveštajnih grupa u redovima okupatora, partizana, Srpskog dobrovoljačkog korpusa, kao i službi i formacija pod komandom Milana Nedića. Radović je uspeo da uspostavi obaveštajnu vezu sa Sarajevom, Zagrebom i Novim Sadom.
Uz pomoć svoje službe, Radović je otkrio da jedna učiteljica iz užičkog sela Varda dostavlja partizanima informacije o delovanjima četnika, te je izdao naređenje za njenu likvidaciju. Grupa koja je poslata da izvrši taj zadatak, likvidirala je i njenog ljubavnika koji se tu zatekao, a kasnije se ispostavilo da je reč o sestriću poručnika Filipa Ajdačića, komandanta Crnogorske brigade Požeškog korpusa. Ajdačić se na njegovoj sahrani zarekao na osvetu.
Nakon jedne borbe sa partizanima oko Užica, septembra 1944. godine, Radović je povukao Zlatiborski korpus prema Višegradu. U gradu je smestio svoj štab u jedan hotel na Drini, a u sobi je stanovao sa verenicom, kćerkom armijskog generala Petra Nedeljkovića. Dana 8. oktobra 1944. godine, u Radovićev štab je upala grupa Ajdačićevih četnika i likvidirala oboje. Prema izvorima, odsekli su mu glavu i odneli Ajdačiću, dok su telo bacili u Drinu.
Istragu o Radovićevom ubistvu, pokrenuo je kapetan Milomir M. Kolarević, koji ga je nasledio na mestu komandanta Zlatiborskog korpusa. Ipak, istraga nikada nije okončana, budući da je komandant Grupe korpusa kraljeve garde potpukovnik Nikola Kalabić izdao naređenje za premeštanje korpusa usled potrebe borbi.
Optužbe za ratne zločine[uredi | uredi izvor]
Radović je pomenut u optužnici na Beogradskom procesu 1946. godine protiv generala Mihailovića i drugih optuženih, pod optužbom da je početkom avgusta 1944. godine zaklao dva američka pilota francuskog porekla, koji su se prinudno spustili padobranom kod Lima.[3]
Početkom avgusta 1944, Dušan Radović - zv. Kondor, komandant Mihailovićevog Zlatiborskog korpusa, zaklao je dva američka avijatičara francuskog porekla koji su se bili prinudno spustili padobranima kod reke Lima.
Odbrana generala Mihailovića je na raspravi održanoj 3. jula 1946. godine, zatražila da se na ove okolnosti saslušaju američki vazduhoplovci Skonel, Vini, Lebl i Ham, od kojih je stigla potvrda da su živi. Tužilac Miloš Minić je reagovao da za time nema potrebe, te da isto treba uzeti kao gotovu činjenicu, budući da postoji nedvosmislena potvrda da nisu ubijeni.[4]
Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]
Akademik Ljubomir Simović pominje Radovića u svom romanu Užice sa vranama, kao ozloglašenog i kontroverznog kapetana. Takođe, o njemu je napisao i Pesmu o nošenju odsečene glave Dušana Radovića Kondora kroz sela i preko planina Zapadne Srbije.[5] Istoriograf i publicista Miloslav Samardžić, koji se bavi proučavanjem istorije Jugoslovenske vojske u Otadžbini, tvrdi da je od kustosa Narodnog muzeja Užice dobio informaciju da Simović nije kod njih dolazio radi istraživanja za roman, niti da je koristio Radovićev dnevnik koji čuvaju.[6]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Filipović, Radoslav (2003). Ratni dnevnik 1942-1944. Novi Pogledi. str. 110-111.
- ^ Filipović, Radoslav (2003). Ratni dnevnik 1942-1944. Novi Pogledi. str. 172-174.
- ^ Optužnica protiv Mihailovića i ostalih (PDF). 10. jun 1946. str. 31.
- ^ Đerić, Dejan (2020). Slomljena krila Zlatibora. Užice: Istorijski arhiv Užice. str. 207-208. ISBN 978-86-82445-52-4.
- ^ Simović, Ljubomir. „Pesma o nošenju odsečene glave Dušana Radovića Kondora kroz sela i preko planina Zapadne Srbije”.
- ^ Samardžić, Miloslav (23. mart 2013). „Dušan Radović Kontor”.