Evroskepticizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Evroskepticizam (takođe poznat kao EU-skepticizam)[1][2][3] označava kriticizam prema Evropskoj uniji (EU) i evropskim integracijama. On takođe može označavati suprotstavaljanje i potpuno odbacivanje Evropske unije (anti-EU-izam).[4][5]

Izvori na kojima počiva evroskepticizam su ideje da evropske integracije slabe nacionalni suverenitet i nacionalnu državu; da postoji nedostatak demokratije (demokratski nedostatak) u Evropskoj uniji; da je EU previše birokratska;[6][7] da pospešuje visoki nivo migracija; ili opažanja da su neoliberalne organizacije te koje bogate biznis elitu na račun radničke klase.[8] Evroskepticizam pronalazimo u političkim strankama širom čitavog političkog spektra, i levice i desnice. Odnedavno, jačanje populističkih desničarskih stranaka u Evropi je duboko povezano sa rastom Evroskepticizma na kontinentu.[9]

Evrobarometar ankete sprovođene nad građanima Evropske unije pokazaju da poverenje u EU i njihove institucije su značajno opale od kraja 2007. godine.[10] Od tada je konstantno ispod 50%. Anketa iz 2009 je pokazala da je podrška članstvu u EU bila najniža u Litvaniji, Ujedinjenom Kraljevstvu (UK) i Mađarskoj.[11] Do 2016, države koje posmatraju EU kao najnepoželjniju bile su Grčka, Francuska, Španija i  Ujedinjeno Kraljevstvo.[12] Referendum o nastavku članstva u EU odražan u Ujedinjenom Kraljevstvu 2016. godine, rezultirao je 51,9% glasova u korist napuštanja EU. Od 2015, poverenje u EU se neznatno povećalo u većini zemalja EU kao posledica opadanja nivoa nezaposlenosti i povećanja ekonomskog rasta.[13] Evroskepticizam ne treba mešati sa anti - evropeanizmom. Suprotnost Evroskepticizmu je poznat kao pro-Evropeanizam (ili Evropski unijanizam).

Globalna perspektiva[uredi | uredi izvor]

Iako su imali neka preklapanja, evroskepticizam i anti-evropeizam, su različiti. Anti-evropeizam je oduvek imao jak uticaj u američkoj kulturi i američkom ekseptionalizmu, koji ponekad gleda na Evropu u opadanju ili kao na moćnog rivala u usponu, ili oba.[14] Pojedini aspekti evroskepticizma u Ujedinjenom Kraljevstvu se ugledala na americke autore.[14]

Terminologija[uredi | uredi izvor]

Zastava "EUSSR"

Smatra se da postoje nekoliko različitih vrsta evroskeptične mišljenja, koja se razlikuju  u meri u kojoj pristalice odbacuju integraciju između država članica Evropske unije (EU) i njihovih razloga za to. Aleks Ščerbiak i Pol Targat opisali su dva od njih kao tvrd i meki evroskepticizam.[15][16][17][18][19]

Tvrd evroskepticizam[uredi | uredi izvor]

Prema Ščerbiaku i Targatu, tardi evroskepticizam (takođe nazvan anti-EU-izam)[20][16][17][21][19] je principijalna opozicija EU i evropskim integracijama i stoga se može videti u strankama koje misle da njihove zemlje treba da se povuku iz članstva, ili čija se politika prema EU jednako protivi čitavom projektu evropskih integracija kao što je trenutno zamišljeno.[21]

Grupacije Slobodna Evropa i Direktna Demokratija u Evropskom parlamentu, koje karakterišu takve partije kao nezavisna stranka Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP), pokazuju tvrdi evroskepticizam. U zapadnoevropskim zemljama članicama EU, tvrdi evroskepticizam je trenutno karakteristika mnogih vladajućih stranki.[22]

Neki okoreli evroskeptici više vole da se nazivaju evrorealistima umesto skepticima, i smatraju svoj položaj pragmatičnijim a ne generalnim. Pored toga, Toni Ben, član levičarske Laburističke partije koja se borila protiv evropske integracije 1975. godine suprotsavljajući se članstvu Evropskih zajednica na referendumu te iste godine, istakao je svoje protivljenje ksenofobiji i svoju podršku demokratiji, rekavši: "Moj stav o Evropskoj uniji nije oduvek bio da sam neprijatelj prema strancima, već da sam za demokratiju [...] Mislim da tamo grade imperiju, žele da budemo deo njihove imperije, a ja to ne želim."[23]

Češki predsednik Vaclav Klaus odbacio je termin "evroskepticizam" zbog njegovih negativnih nijansi, rekavši (na sastanku u aprilu 2012. godine) da izrazi za evroskeptika i njegovog protivnika treba da  bude "eurorealista" i neko ko je "evro- naivan”, respektivno.[24]

Fransoa Aselino iz francuske Narodne republikanske unije kritikovao je upotrebu izraza "skeptik" da bi opisao teške evroskeptike, i radije se založio za upotrebu izraza “evro protivnik“.[25] Međutim, on smatra da upotreba termina "skeptik" tačnije za meke evroskeptike, jer druge euroskeptičke stranke u Francuskoj "samo kritikuju" EU bez uzimanja u obzir činjenice da Ugovor o funkcionisanju Evropske unije samo može biti izmenjen jednoglasnom saglasnošcću svih država članica EU, nešto što smatra da je nemogucće postići.[26]

Meki evroskepticizam[uredi | uredi izvor]

Meki evroskepticizam je podrška postojanju i članstvu u obliku Evropske unije, ali u suprotnosti sa specifičnim politikama EU, ili po Tagartovim i Ščerbiakovim rečima, "gde ne postoji  moralna primedba na evropsku integraciju ili članstvo u EU, ali gde zabrinutost u jednom (ili većem broju) oblasti politike vodi do izražavanja kvalifikovane opozicije prema EU ili tamo gde postoji osećaj da je "nacionalni interes" trenutno u suprotnosti sa putanjom EU.[27][28] Grupa evropskih konzervativaca i reformista, koje karakterišu centralna desnica, kao što su Britanska konzervativna stranka ili Demokratska partija Češke, zajedno sa Evropskom ujedinjenom levičarskom nordijskom zelenom levicom, koja je savez levičarskih partija u Evropskom parlamentu, prikazuje meki evroskepticizam.

Kriticizam termina „meki“ i „tvrdi“ evroskepticizam[uredi | uredi izvor]

Neki tvrde da ne postoji jasna razlika između pretpostavljenih termina „tvrdi“ i „meki“ evroskepticizam. Kopecki i Mud su rekli da ukoliko je demarkaciona linija broj kojim politikama se stranke suprotstavljaju, onda se postavlja pitanje koliko se mora stranka suprotstavljati i čemu se to stranka treba suprotstavljati da bi bila „tvrda“ umesto „meka“ evroskeptična stranka.[29]

Drugi termini[uredi | uredi izvor]

Neki naučnici uzimaju u obzir postepenu razliku u terminologiji između „mekog“ i „tvrdog“ evroskepticizma koje je nužno prilagoditi velikim razlikama u terminima koje postoje u političkoj agendi. Stoga se „tvrdi evroskepticizam“  takođe označavao kao „evrofobija“ za razliku od samog „evroskepticizma“.[30] Druga alternativna imena za „tvrdi“ i „meki“ evrospekticizam uključuju, tim redom „reformistički“ evroskepticizam i evroskepticizam „povlačenja“.[31]

Evrobarometarske ankete[uredi | uredi izvor]

Anketa u novembru 2015, sprovedena od strane TNS mišljenje i socijalno u ime Evropske komisije, pokazalo je, preko cele Evrope, oni sa pozitivnom slikom o EU su u padu sa visokog procenta od 52 iz 2007 godine na 37% u jesen 2015. Ovo se poredi sa 23% sa negativnom slikom o EU, i 38% sa neutralnom slikom o EU. Oko 43% Evropljana misli da idemo u pogrešnom pravcu u EU, poredeći ih sa 23% ljudi koji misle da idemo u dobrom pravcu (11% su neopredeljeni). Oko 32% stanovnika Evropsk unije pretenduje da veruje EU kao instituciji, a oko 55%  ne pretenduju da veruju u to (13% su neopredeljeni). Nepoverenje u EU je bilo najveće u Grckoj (81%), Kipru (72%), Austriji (64%), Francuskoj (65%) i Nemačkoj, Ujedinjeno Kraljevstvo i Češka republika (sa 63%). Sveukupno, više odazvanih ne veruju svojoj vladi (66%) nego EU (55%). Najveće nepoverenje vlastitoj vladi je bilo u Grčkoj (82%), Sloveniji (80%), Portugalu (79%), Kipru (76%) i Francuskoj (76%).

Istorija u Evropskom parlamentu[uredi | uredi izvor]

1999—2004.[uredi | uredi izvor]

Studija je analizirala evidenciju o glasanju Petog Evropskog parlamenta i rangirane grupe, zaključivši:[32] "Ka vrhu figure su proevropske stranke (PES, EPP-ED i ALDE), dakle ka dnu figura su više zastupljene anti-evropske stranke (EUL / NGL, G / EFA, UEN i EDD). "

2004—09[uredi | uredi izvor]

U 2004. godini, 37 poslanika Evropskog parlamenta iz Velike Britanije, Poljske, Danske i Švedske osnovalo je novu grupu Evropskog parlamenta pod nazivom "Nezavisnost i Demokratija" iz stare grupe Demokracije i Raznolikosti (EDD).

Glavni cilj ID grupe bio je odbaciti predloženi Ugovor o uspostavljanju Ustava za Evropu. Neke delegacije unutar grupe, naročito one iz UKIP-a, takođe su se zalagale za potpuno povlačenje svoje zemlje iz EU, dok su druge samo želele ograničiti dalje Evropske integracije.

Izbori 2009.[uredi | uredi izvor]

Izbori 2009. godine su videli značajan pad podrške u određenim oblastima za evroskeptične partije, pri čemu su svi takvi poslanici iz Poljske, Danske i Švedske izgubili svoje mesto. Međutim, u Velikoj Britaniji, Evroskeptik UKIP je postigao drugo mesto na izborima, završivši ispred vladajuće Laburističke partije, a Britanska nacionalna partija (BNP) osvojila je svoja prva dva poslanike u Evropu. Iako su se novi članovi pridružili ID grupi iz Grčke i Holandije, bilo je nejasno da li će se grupa reformirati u novom parlamentu.

ID grupa se reformirala, kao Evropu Slobode i Demokratije (EFD) i predstavljena je od strane 32 poslanika iz devet zemalja.

Izbori 2014.[uredi | uredi izvor]

Na izborima 2014. godine došlo je do velikog glasanja protiv izbora u korist evroskeptičnih partija, koje su imale oko četvrtine dostupnih mesta. Oni koji su osvojili svoje nacionalne izbore bili su: UKIP u Velikoj Britaniji (prvi put od 1906. da je stranka koja nije Rad ili Konzervativci dobila nacionalni glas), Nacionalni front u Francuskoj, Narodna stranka u Danskoj i Siriza u Grčkoj. Druga mesta su preuzeli Sinn Fein u Irskoj i Pokret pet zvezda u Italiji. Herman Van Rompui, predsednik Evropskog veća, složio se nakon izbora za ponovno ocenjivanje dnevnog reda ekonomskog područja i započinjanje konsultacija o budućim političkim područjima sa 28 država članica.

Evroskepticizam među državama članicama EU[uredi | uredi izvor]

Pogledaj takođe: Evropska migrantska kriza

Austrija[uredi | uredi izvor]

Hajnc-Kristijan Štrahe, vođa Slobodarske partije Austrije.

Od 2013. godine, šest stranaka zajedno imalo je 183 mandata u Državnom veću, i svi ukupno 62 mandata u Saveznom veću i 19 mandata u Evropskom parlamentu. Socijaldemokratska stranka Austrije (SSA – socijal demokrate), koja ima 56 od 183 mandata u Državnom veću, 24 od 62 mandata u Saveznom veću, i 5 od 19 mandata u Evropskom parlamentu, je stranka pro–evropskih integracija, kao i što Austrijska narodna stranka (ANS – konzervativci/hrišćani), koja ima 51 od 183 mandata u Državnom veću, 28 od 62 mandata u Saveznom veću, i 6 od 19 mandata u Evropskom parlamentu, i Zeleni – Zelena alternativa (zeleni), koji imaju 20 od 183 mandata u Državnom veću, 3 od 62 mandata u Saveznom veću, i 2 od 19 mandata u Evropskom parlamentu.

Slobodarska partija Austrije (SPA), osnovana je 1956, je desničarsko populistička stranka koja uglavnom ima podršku mladih i radnika.[33] Godine 1989, promenila je svoj stav od Evropske unije ka evroskepticizmu. Protivila se članstvu Austrije u Evropskoj uniji 1994. godine, i protivila se uvođenju evra 1998. godine. Stranka bi napustila EU ukoliko bi se ona razvila u državu, ili ukoliko bi Turska postala članica Evropske unije. SPA je osvojila 20 – 27% glasova nacionalnog biračkog tele 1990-ih, a u skorije vreme, 2008, osvojila je 17,5% glasova. Trenutno ima 34 od 183 mandata u Državnom veću, 4 od 62 mandata u Saveznom veću, i 2 od 92 mandata u Evropskom parlamentu.

Alijansa za budućnost Austrije (ABA), osnovana je 2005. godine, je socijalno konzervativna stranka koja je oduvek ima evroskeptične elemente. Stranka je otvoreno zagovarala istupanje iz evrozone 2011. godine, a 2012. godine je javno obznanila da se zalaže za potpuno istupanje iz Evropske unije.[34] Stranka je takođe pozivala na referendum u vezi Lisabonskog ugovora.[35] Po anketama trenutna njihova podrška iznosi oko 10 – 15%, iako je u jednoj državi osvojila 45% glasova 2009. godine. Trenutno ima 13 od 183 mandata u Državnom veću, 0 od 62 mandata u Saveznom veću, i 0 od 19 mandata u Evropskom parlamentu.

Tim Štronah, osnovan je 2012. godine, u kampanji se zalagao za reformu Evropske unije, kao i za to da se evro zameni austrijskim evrom. U 2012, kao i obično osvojio je 8 – 10% nacionalnog biračkog tela.[36] Političari iz različitih političkih stranaka (uključujući i Socijaldemokratsku stranku i Alijansu za budućnost Austrije), slično poput i prethodnih nezavisnih stranaka, zamenili su svoju vernost u zamenu za novu stranku u nastajanju.[37][38] Na dvoje lokalnih izbora u martu 2013. godine, osvojili su 11% glasova u Kartini, i 10% glasova u Donjoj Austriji. Trenutno ima 6 od 183 mandata u Državnom veću, 1 od 62 mandata u Saveznom veću, i 0 od 19 mandata u Evropskom parlamentu.

Evald Štadler, bivši član SPA (nakon toga i ABA), bio je veoma evroskeptičan, ali 2011. godine postao je poslanik u Evropskom parlamentu usled Lisabonskog ugovora. Pre nego što je Štadler prihvatio mandat, usledila je žestoka kritika Jorga Lajhtfrida (SSA) „Štadler samo želi da spase svoju političku karijeru“, jer je Štadler pre toga izjavio da on nikada ne bi prihvatio poslanički mandat ukoliko je to posledica Lisabonskog ugovora.[39] On je 23. decembra 2013. godine osnovao konzervativnu i evroskeptičnu stranku pod nazivom Reformski konzervativci.

U izborma za Evropski parlament 2014. godine, SPA povećala je svoje glasačko telo na 19,72% (za 7,01% više), osvojivši dva nova poslanička mandata, čineći ukupno četiri; stranka se našla na trećem mestu iza ANS i SPA. EU – STOP (savez za izbore Stranke za izlazak iz EU i Slobodne neutralne austrijske federacije), dobili su 2,76% glasova, ne dobivši mesta u parlamentu, i Reformski konzervativci 1,18% glasova, sa Timom Stronač, nisu imali svoje kandidate.

Hajnc – Kristijan Štrahe je predsednik austrijske tvrde evroskeptične stranke Slobodarska partija Austrije.

Belgija[uredi | uredi izvor]

Vodeća evroskeptična stranka u Belgiji je Flamanski interes.

U izborima za evropski parlament 2014. godine, belgijski Flamanski interes, izgubio je preko polovine podrške biračkog tela od prethodnih izbora, osvojivši 4,26% (za 5,59% manje) i izgubivši jedno od dva poslanička mandata.[40][41]

Bugarska[uredi | uredi izvor]

Volen Siderov, vođa Bugarske partije Napad.
Zastava Evropske unije, okrenuta naopačke. Protest u Bugarskoj

Stranke sa pretežno evroskeptičkim pogledima su Savez komunista u Bugarskoj, NFSB, Napad i [[VMRO-BND|VMR]-BNDO] (u nekoj meri Bugarska Bez Cenzure, koja je u koaliciji sa VMRO-BND, oba predstavljaju članove evroskeptičkog Evropskog Konzervativca i Reformista). Bugarski ministar finansija Simeon Đankov, izjavio je 2011. godine da bi ERM II mogućnost za članstvo u evrozoni moglo biti odloženo, za period nakon stabilizacije krize Evrozone.[42]

Na izborima u Evropskom parlamentu za 2014. godinu, Bugarska je ostala pretežno pro-EU, stranka Eroskeptik Napad dobila je 2,96% glasova, što je za 9% manje, dok je politička stranka NFSB uzela 3,05% ; ni jedna stranka nije obezbedila ni jednog poslanika (kao člana Evropskog parlamenta).

Sledbenici Evroskeptičnog napada srušili su i gazili zastavu Evropske unije 3. marta 2016. godine na sastanku stranke u glavnom gradu Bugarske, Sofiji, posvećenom obeležavanju 138. godišnjice oslobođenja Bugarske od Osmanskog carstva.[43]

Hrvatska[uredi | uredi izvor]

Partije sa evroskeptičnim stanovištem su uglavnom male, desničarske partije poput Hrvatske stranke prava, Hrvatske stranke prava dr. Ante Starčević, Hrvatska čista stranka prava, Autohtona hrvatska stranka prava, Hrvatska hrišćanska demokratska stranka i Jedino Hrvatska - Pokret za Hrvatsku.

Jedina velika parlamentarna stranka koja je vokalno evroskeptična je Živi zid, čiji su kandidati na 4. mestu na parlamentarnim izborima u 2016. godini osvojili 8 od 151 raspoloživih mesta. Uopšteno se smatra da se njihova pozicija kreće između tvrdog i mekog evroskepticizma; zahtevaju temeljitu reformu EU, tako da bi sve države članice bile savršeno jednake.

Češka Republika[uredi | uredi izvor]

Vaclav Klaus, Bivši euroskeptik

U maju 2010. Češki predsednik Vaclav Klaus tvrdio je da "ne treba žuriti pri ulasku  Evrozonu".[44]

Petr Mač, ekonomista, bliski saradnik predsednika Vaclav Klaus i član Građanske demokratske partije u periodu od 1997. do 2007. godine, osnovao je 2009. godine Stranku za slobodne građane. Stranka ima za cilj da privuče nezadovoljne glasače Građanske demokratske partije.[45] U vreme ratifikacije Lisabonskog sporazuma, oni su aktivno vodili kampanju protiv nje, uz podršku predsednika Vaclava Klausa, koji je zahtevao da ne učestvuje kao što je odobreno Ujedinjenom Kraljevstvu i Poljskoj,[46][47][48] za razliku od vladajuće Građanske demokratske stranke, koja ga je usvojila u poslaničkom domu.[49] Nakon što je ugovor ratifikovan, Mačova stranka želi da se u potpunosti povuče iz Evropske unije.[50] Na izborima u Evropskom parlamentu 2014. godine, Stranka slobodnih građana osvojila je jedan mandat i pridružila se UKIP-u u Evropi Slobode i Direktne demokratije (EFD)

Zakonski izbori u Češkoj u 2017. godini doneli su parlamentu tri evroskeptične partije. Meka evroskeptična Građanska demokratska partija (ODS) je druga po veličini, nova teška evroskeptična stranka Sloboda i Direktna Demokratija (SPD) je četvrta po veličini, a Komunistička partija Češke i Moravije (KSČM) koja se u velikoj meri smatra za evroskeptičnu stranku jeste peta najveća partija u češkoj parlamentu.

Kipar[uredi | uredi izvor]

Stranke sa dominantno evroskeptičnim pogledima na Kipru su Nova internacionalistička levica, Progresivna partija radnog naroda, Komitet za radikalni levički reli i ELAM.

Danska[uredi | uredi izvor]

Pia Kjærsgaard, Bivša predsednica ekstremne evoskeptične stranke Danska narodna stranka

Narodni pokret protiv Evropske unije samo uzima učešće u izborima za Evropski parlament i ima samo jednog predstavnika u istom. Blaži evroskeptični pokret, Pokret Jun, izvorno se izdvojio iz Narodnog pokreta protiv Evropske unije, i postojao je od 1992. do 2009. godine.

U Danskom parlamentu, Jedinstvena lista odustala je od Evropske unije kao svoje politike. Danska narodna stranka takođe podržava povlačenje od takve politike, ali je tvrdila da podržava neke institucije EU poput unutrašnjeg tržišta, i podržavala je pozitivnu EU liberalno – konzervativnu koaliciju između 2001 do 2011. godine.

Socijalistička narodna strana, manjine unutra Socijal-liberalne stranke i Socijal-demokratske stranke, i neke manje partije bile su protiv pristupanja Evropskoj uniji 1972. godine. Još uvek 1986, ove stranke su zagovarale glas protiv na referendumu za Prvi evropski zakon. Nakon toga, Socijal-liberalna stranka promenila je svoj kurs u jaku pozitivnu EU stranku, i opozicija EU na čelu sa Socijal-demokratskom strankom je propala. Socijalistička narodna stranka protivila se Amsterdamskom ugovaru iz 1998, i danskom prihvatanju evra kao zvanične valute 2000. godine, ali je sve više postala pozitivno (pro) evropska, što se vidi iz primera kada je narodna poslanica Margaret Oken napustila Evropsku ujedinjenu levicu – Nordijsko zelenu levicu, i priključila se Zelenima – Evropska slobodna alijansa.

Na izborima za Evropski parlament 2014. godine, Danska narodna stranka završila je prva sa velikom razlikom od 26,6%, osvojivši dva dodatna mandata, što je ukupno četiri poslanička mandata. „Narodni pokret protiv EU“ dobio je 8,1% glasova, zadržavši jedan poslanički mandat.

Pia Kesgo, predsedavajuća Danskog parlamenta, član (i bivša predsednica) ekstremne evroskeptična stranke Danska narodna stranka (Dansk Folkeparti), druga najveća stranka po snazi u Danskom parlamentu, i najveća stranka po snazi u Evropskom parlamentu.

Estonija[uredi | uredi izvor]

Stranka nezavisnosti i Centralna stranka (Stranka centra) bile su protiv pristupanja Estonije Evropskoj uniji, ali jedino se Stranka nezavisnosti još uvek zalaže za izlazak Estonije iz Evropske unije. Konzervativna narodna stranka (EKRE) takođe zastupa evroskeptične stavove u svojoj politici.

Finska[uredi | uredi izvor]

Najveća evroskeptična stranka u Finskoj je Stranka Finaca. U izborima za Evropski parlament, 2014. godine, povećala je svoje glasačko telo sa 3,1% na 12,9%, dobivši tako drugi poslanički mandat.

Po Evrobarometar anketi 77 (rezultati iz proleća 2012. godine), 41% Finaca je imalo poverenja u Evropsku uniju (EU-27 prosek: 31%), 51% je imalo poverenja u Evropski parlament (EU-27 prosek: 40%), i 74% bili su za evro kao zvaničnu valutu (EU-27 prosek: 52%).

Francuska[uredi | uredi izvor]

Marine Le Pen, Istaknuta narodna poslanica, bivši lider Nacionalnog fronta

U desničarske evroskeptične stranke ubiraju se galistička stranka Ustani republiko, i Pokret za Francusku, koji je nekada bio deo Libertasa, pan – evropske evroskeptične stranke.[51] U izborima za Evropski parlament, 2009. godine, Ustani republiko je osvojila 1,77% glasova nacionalnog biračkog tela, a Libertas 4,8%. Slično poput nekih umerenijih stranaka, francuski desničarske i ekstremni desničari prirodno su protiv EU, kritikovavši gubitak francuskog političkog i ekonomskog suvereniteta zarad nadnacionalnog entiteta. Neke od ovih ekstremnih evroskeptičnih stranaka su Narodni republikanski savez i Nacionalni front (FN).[52] Nacionalni front i Narodni republikanski savez se oba zalažu za istupanje Francuska iz Evropske unije i napuštanje evra kao zvanične valute, Narodni republikanski savez se zalaže za istupanje Francuske iz NATO. Nacionalni front je na francuskim predsedničkim izborima 2017. godine osvojio 33,9% glasova, učinivši je najvećom evroskeptičnom strankom u Francuskoj.

Levičarske evroskeptične stranke u Francuskoj imaju tendenciju da kritikuju, kako to oni nazivaju neoliberalnu agendu, kao i elemente njihove strukture koji su nedemokratski gledavši odzgo nadole. Te stranke uključuje Levičarsku stranku i Francusku komunističku stranku, koje su formirale Levičarski front za izbore za Evropski parlament 2009. godine, osvojivši 6,3% glasova. Vođa Levičarskog fronta zalaže se za potpuni reformu Monetarne unije, više nego za istupanje Francuske iz Evrozone.[53] Neke od  vodećih ekstremno levičarskih evroskeptičnih stranaka poput Nove antikapitalističke stranke,[54] osvojila je 4,8% glasova, i Radnička borba[55] koja je osvojila 1,2% glasova. Građanski i republikanski pokret, levičarsko evroskeptična i suverenistička stranka, nije učestvovala ni u jednim izborima za Evropski parlament.

Stranka Lov, ribolov, priroda i tradicija je agrarističko evroskeptična stranka, koja tvrdi za sebe da ne pripada ni levici, ni desnici.

U izborima za Evropski parlament, 2014. godine, Nacionalni front osvojio je izbore sa 24,85% glasova, sa zamahom od 18,5%, dobivši 24 mandata, za tri više od prošlog puta. Bivši francuski predsednik Fransoa Oland pozivao je na reformu EU i ponovno obnavljanje njene izvorne moći.[56]

Marin le Pen – istaknuta narodna poslanica, bivši lider i bivši predsednički kandidat Nacionalnog fronta za predsednika Francuska, i kluba Evropa nacije i slobode.

Nemačka[uredi | uredi izvor]

Poster partije Alernativa za Nemačku.

Alternativa za Nemačku (AfD) je najveća nemačka evroskeptična partija.[57] Bila je izglasana u Nemačkom parlamentu u septembru 2017.[58] godine sa 94 mesta. U početku je AfD bila mekana evroskeptična partija koja je sebe smatrala pro-evropskom i pro-EU, ali se suprotstavila evru, za koji je verovala da je ugrozio evropske integracije.[59]

Na izborima u Evropskom parlamentu, 2014. godine, Alternativa za Nemačku je osvojila 5. mesto sa 7% glasova, osvojivši 7 mesta i član je evroskeptičnih evropskih konzervativaca i reformista. Alternativa za Nemačku je nastavila da zaseda u tri državna zakonodavstva u jesen 2014.[60]

Partija je postala čisto evroskeptična u 2015. godini, kada je u stranci došlo do podele, što je dovelo do rukovodstva Fraukea Petria i strožim pristupom Evropskoj uniji.[61]

U julu 2015. godine, podela AfD-a stvorila je novu meku evroskeptičnu partiju pod nazivom Savez za napredak i obnovu.

Grčka[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Grčko povlačenje iz evrozone i Grčka vlada- dužnička kriza

Zlatna zora, Komunistička partija Grčke (KKE), ANEL, Put slobode, Narodno jedinstvo i LAOS su glavne evroskeptične stranke u Grčkoj. Prema Londonskoj školi ekonomije, Grčka je druga najevroskeptičnija zemlja u Evropskoj uniji, sa 50% (samo iza UK) Grka koji misle da njihova zemlja uopšte nije imala koristi od EU.  U međuvremenu, 33% Grka gleda na članstvo Grčke u EU kao  na dobru stvar, blago ispred Velike Britanije. 81% Grka kaže da EU ide u pogrešnom pravcu. Ove brojke predstavljaju veliki porast evroskepticizma u Grčkoj od 2009. godine.

U junu 2012. godine, partije evroskeptici u Grčkoj koje su bile predstavljene u parlamentu pre izbora u januaru 2015. godine (ANEL, Zlatna zora, KKE) dobile su 45,8% glasova i 40,3% mesta u parlamentu. Na parlamentarnim izborima januara 2015. godine proevropske (levica i desnica) stranke (ND, PASOK, Potami, KIDISO, EK i Prasinoi-DIMAR) dobie su 43,28% glasova. Evrosceptičke stranke su dobile 54,64%. Evroskeptične levice (KKE, ANTARSIA-MARS i KKE (M-L) / M-L KKE) su dobile 42,58% glasova, a evroskeptične desnice (Zlatna zora, ANEL i LAOS) su dobile 12,06% glasova, sa 36,34%. Evroskeptične partije su dobile 194 mesta u novom parlamentu, a partije koje su pro-EU 106 mesta.[62]

Prema anketama sprovedenim u junu i julu 2015. godine (12 anketa), evroskeptici bi u proseku dobili 48,03% (isključujući vanparlamentarne partije kao ANTARSIA-MARS i KKE (m-l) / ML-KKE), parlamentarne proevropske partije (Potami, Nova demokratija i PASOK) bi dobile 33,82%, vanparlamentarne stranke (koje nisu prisutne u parlamentu Grčke) pro-EU partije (KIDISO i EK) dobile bi 4,44%, a evroskeptična desnica bi dobila 10,2% (isključujući vanparlamentarne stranke, kao što je LAOS, koje se ne prikazuju na nedavnim anketama). Meke evroskeptične partije bi dobile 42,31%, tvrde stranke Evroskeptika (uključujući KKE, ANEL i Zlatnu zoru) bi dobile 15,85%, a partije koje su pro-EU (uključujući i vanparlamentarne stranke na anketama javnog mnjenja) bi dobile 38,27% glasova.

Na izborima u Evropskom parlamentu 2014. godine, Siriza je pobedila na izborima sa 26,58% glasova ( skok sa 21,88%) i zauzela 6 mesta, Zlatna zora je na 3. mestuzauzela 3 mesta, a Komunistička partija je zauzela 2 mesta i Nezavisni Grci dobijaju svoje prvo sedište ikad. Lider  Sirize Cipras rekao je da nije anti-evropski i ne želi da napusti evro. Prema "Ekonomistu", Cipras je spreman da pregovara sa grčko-evropskim partnerima i veruje da bi pobeda Sirize mogla podsticati radikalne levičarske partije širom Evrope. Alekis Cipras  je obećao da će preokrenuti mnoge mere štednje koje je usvojila Grčka pošto je 2010. godine započet niz spašavanja, iako u sukobima sa stavovima Evrogrupe.[63]

Aktuelna vladajuća koalicija u Grčkoj je sastavljena od Sirize i ANEL-a (desničarska tvrda evroskeptična stranka, koju vodi Panos Kamenos, aktuelni ministar odbrane).

Mađarska[uredi | uredi izvor]

Viktor Orbán, Premijer Mađarske za nacionalno- konzervativnu stranku FIDES

Viktor Orban je mekan evroskeptik[64] premijer Mađarske za nacionalno-konzervativnu stranku Fides. Druga evroskeptična stranka u Mađarskoj je Jobik, radikalna, ksenofobična i krajnje desničarska partija.

U Mađarskoj 39% populacije ima pozitivnu sliku o EU, 20% ima negativnu sliku, a 40% neutralnu (1% "Ne znam”).

Na parlamentarnim izborima u Mađarskoj 2014. godine, Fides je dobio 44,54% glasova, Jobik je dobio 20,54% glasova, a komunistička mađarska radnička stranka dobila je 0,58% glasova. Tako su evroskeptične partije u Mađarskoj dobile 65,66% glasova, jedne od najviših lbrojki u Evropi.

Zeleno-liberalna politika može biti drugačija, klasifikuje se kao mekana ili reformska evroskeptične stranka, simajući u obziru samopouzdani evro-kritički stav.

Tokom evropske parlamentarne kampanje 2014. godine, kopredsednik Andras Šifer je opisao LMP kao izrazito pro-integracionu poziciju o politici zaštite životne sredine, plata i rada, kao podršku autonomiji država članica o samoodređenju lokalnih zajednica u vezi sa zemljišnim resursima. Kako bi se borila protiv diferencirane integracije Evrope sa više brzina koja diskriminiše istočne i južne zemlje članice, LMP bi želeo da inicira eko-socijalnu tržišnu ekonomiju unutar unije.[65]

Irska[uredi | uredi izvor]

Evroskepticizam je u Irskoj pogled manjine, uz istraživanje mišljenja iz 2016 koje ukazuje na oko 80% podrške članstvu Evropskoj uniji (EU).[66][67][68][69][70][71][72][73] Irci su prvenstveno glasali protiv ratifikacije ugovora iz Nice i Lisabona. Ali prateći pregovore, drugi referendum za oba su prošla sa oko 2:1 većine u oba slučaja.[74] Neki komentatori i manje političke grupe su dovodile u pitanje validnost odluke irske vlade da se pozove na druge referendume.[75][76]

Levičarska Irska republikanska partija Šin Fejn izražava blage evroskeptične pozicije ka trenutnoj strukturi Evropske unije i pravcu u kome se kreće.[77] Partija izražava „podršku merama širom Evrope koje promovišu i unapređuju ljudska prava, jednakost i sve Irsku agendu”, ali ima principijelnu opoziciju za evropsku superdržavu.[78]Kako bilo, u svojoj izjavi za lokalne izbore UK 2015. godine Šin Fejn je rekao da bi partija podržala kampanju da UK ostane u EU.[79] Na poslednjim evropskim parlamentarnim izborima 2014. Šin Fejn je osvojio 3 poslanička mandata, na drugoj poziciji sa 19,5% glasova.

Trockistička organizacija, Socijalistička partija, podržava Irsku u napuštanju EU i podržava rezultate Bregzita.[80] Tvrdi da je EU institucionalno kapitalistička i neoliberalna.[81] Socijalistička partija je pravila kampanju protiv ugovora Lisabona i Nice i podržava temelje alternativnoj socijalističkoj EU.[82]

Italija[uredi | uredi izvor]

Beppe Grillo, Vođa italijanske desnice
Matteo Salvini sa euroskeptikom Claudio Borghi Aquilini tokom ne Euro dana

Pokret pet Zvezda (M5S), nepoznati pokret osnovan od strane bivšeg komičara Bepe Grila je shvaćena kao evroskeptična partija. M5S je sakupila 25,5% glasova na lokalnim izborima 2013. godine i tako postala najveća opoziciona i evroskeptična partija u Evropi. Partija takođe podržava obligatorni referendum povlačenja Italije iz Evrozone (ali ne iz Evropske unije) i vraćanje na liru.[83]M5S-ova podrška je ravnomerno rasprostranjena po celoj Italiji, ali je 2013. godine partija bila posebno jaka u Siciliji, Liguriji i Markeu, gde je sakupila više od 30% glasova. Još jedna euroskeptična partija je Severna liga, regionalni pokret vođen Mateom Salvinijem koji favorizuje izlazak Italije iz evrozone i povratak lire. Ali u Vladi, Severna liga je, međutim, podržala Lisabonski sporazum.[84] Partija je osvojila 6,2% glasova na evropskim parlamentarnim izborima, ali dva vodeća člana su predsednici Lombardije i Veneta ( gde je Severna liga sakupila 40,9% glasova 2015. godine ).

Na evropskim parlamentarnim izborima 2014. M5S je bio drugi, osvojivši 17 mesta i 21,2% glasova u takmičenju za mesta u Evropskom parlamentu po prvi put. Severna liga je uzela 5 mesta, i Druga Evropa sa Trisprasom je uzela 3 mesta.

Druge manje evroskeptične organizacije obuhvataju desničarske političke partije (Italijanska braća[85], Socijalni pokret Plamen trobojke,[86] Nova snaga,[87] Nacionalni front[88], Casa Pound[89], Nacionalni pokret za suverenitet, Pokret protiv evra), levičarke političke partije (Komunistička partija Marka Riza[90], Italijanska komunistička partija[91] ) i druge političke pokrete (Suverenistički front[92], MMT Italija[93]). Takođe, EU je kritikovana ( pogotovo za kreiranje evra ) od strane nekih levičara, kao što su Đorđo Kremači[94] i novinar Paolo Barnard[95] neki akademci kao što su ekonomisti Alberto Banjai[96][97] i Vladimiro Đače[98], filozof Diego Fuzaro[99] i matematičar Marino Badiale[100].

Prema 22 istraživanja sprovedenih u julu 2017 pro-EU partije koje su učestvovale u istraživanju ( Demokratska partija, Napred Italija, Demokrate i Naprednjaci, Popularna alternativa) bi u proseku dobile 46,64% glasova, dok bi evroskeptične partije ( M5S, Severna liga, Mi sa Salvinijem, Italijanska levica, Italijanska braća) dobile bi 49,02% glasova. Prema standardnom Evrobarometru 87 vođene Evropskom komisijom u proleće 2011. godine, 48% Italijana ima tendenciju da ne veruje Evropskoj uniji u poređenju sa 36% koji veruju.[101]

Letonija[uredi | uredi izvor]

Nacionalna alijansa ( Za otadžbinu i slobodu/LHNK/Svi za Letoniju ) Unija zelenih i farmera, i Za Letoniju od srca su partije koje neki politički analitičari opisuju kao prihvaćeni blagi evroskeptični pogled.[102] Mala čvrsta evroskeptična partija Evroskeptična partija akcije postoji, ali nije uspela da sakupi ni jedan poslanički mandat tokom istorije svog postojanja.

Litvanija[uredi | uredi izvor]

Partija Red i pravda ima uglavnom evroskeptčine stavove.[103]

Malta[uredi | uredi izvor]

Partije sa uglavnom evroskeptičnim poledom su bile Labour partija i Libertas Malta.

Radnička partija nije bila za to da Malta uđe u  EU, ali jeste bila za partnerstvo sa EU. Nakon duge borbe Nacionalna partija predvođena Edijem Fenečom Adamijem je osvojila referendum i izborem učinivši Maltu jednom od država koje su ušle u EU 1. maja 2004. Partija je sada proevropska.

Liberalna partija nije aktivna od 2016.

Holandija[uredi | uredi izvor]

Geert Wilders, Vođa stranke za slobodu

Istorijski, Holandija je bila veoma proevropska zemlja, kao jedan od 6 osnivača Evropske zajednice uglja i čelika 1952. godine i održavala kampanje sa mnogo truda da uključi i UK u Zajednicu 1970-ih, i ostale nakon toga. Postala je evroskeptična za nijansu 2000-ih, odbijajući Evropski ustav 2005. i žalila se na relativno visok finansijski ulog u Uniju ili demokratski deficit između problema.

Nacionalistička partija Slobode (osnovana 2006) želi da Holandija napusti EU u potpunosti jer veruje da je EU nedemokratska, košta i ne može da zatvori granice za imigrante.[104]

Socijalistička partija misli da je EU već donela Evropi 50 godina mira i prosperiteta i obrazlaže da je Evropska kooperativija od ključnog značaja za rešavanje globalnih problema kao što su klimatske promene i internacionalni kriminal. Ali Socijalistička partija tvrdi da trenutnom Unijom dominiraju veliki poslovi i velike zemlje, dok su male komanije i konzumerske organizacije često zanemarene. „Noliberalne” mere su navodno povećale društvenu nejednakost i možda ase Unija prebrzo širi i preuzima previše moći nad problemima koji bi trebalo da se rešavaju na nacionalnom nivou.[105]

Konzervativna protestantska reformisana politička partija i Hrišćanska unija podržavaju saradnju sa EU, ali odbijaju superdržavu, pogotovo onu gde dominiraju katolici i koja se zasniva na verskim pravima i privilegijama.

Ekološka partija za životinje podržava saradnju sa EU, ali veruje da trenutna EU ne poštuje dovoljno prava životinja i treba da ima aktivniju politiku za žaštitu sredine.

Uprkos ovim brigama, 2004. godin je većina holandskih birača nastavila da podržava partije koje podržavaju Evropske integracije : Socijaldemokrate, Hrišćanske demokrate, Liberale, ali najviše (liberalne) demokrate.

Poljska[uredi | uredi izvor]

Jarosław KaczyńskiVođa stranke Zakon i Pravda
Oznaka na većini poljskih brodova za pecanje.

Uglavnom evroskeptične partije su Sloboda, Kongres novog prava, Nacionalni pokret (sa Pravom političkom unijom), i Pravo i pravda, trenutnom vladajućom partijom u Poljskoj.

Poslednji predsednik Poljske Leč Kačinski je odbio Lisabonski sporazum zbog Povelje o fundamentalnim pravima Evropske unije. Zatim je Poljska odustala od ove povelje. Kao poljski predsednik, Kačinski je, takođe, zaustavio vladine namere da se pridruži evrozoni.[106][107]

Godine 2015. je primećeno da evroskepticizam raste u Poljskoj, što se pripisivalo ekonomskoj krizi, zabrinutost oko mešanja Brisela i migracije. Poljski predsednik Andrej Duda je naglasio da bi voleo da se Poljska povuče iz daljih evropskih integracija. Rekao je da bi zemlja zaustavila referendum za pridruživanje evru, opirala se daljim integracijama i borila se protiv zelene politike EU.[108]

Portugalija[uredi | uredi izvor]

Glavne evroskeptične partije u Portugaliji su Stranka narodne obnove  (SNO), Portugalska komunistička partija (PKP) i Levi blok (LB). Istraživanje mišljenja u Porugaliji 2015. godine ukazuje da 48% ne veruje EU, dok 79% ne veruje Vladi Porugala ( tadašnjoj Potugal Ahead ). Euroskeptične političke partije zajedno imaju 34 od 230 mesta u Portugalskom parlamentu (LB 19, PKP 15, SNO 0) i 4 od 21 portugalskog mesta u Evropskom parlamentu.

Na poslednjim evropskim parlamentarnim izborima 2014. godine Portugalska komunistička partija je osvojila 3 poslanička mandata, a Levi blok 2 mandata.

Rumunija[uredi | uredi izvor]

Nekoliko partija koje podržavaju eroskeptična uverenja postoje kao desničarske, kao što je Nova Republika, Stranka velika Rumunija i Noua Dreapta, ali u avgustu 2016. godine ni jedna od ovih partija nije predstavljena u Evropskom parlamentu. Evroskepticizam je relativno nepopularan u Rumuniji, sve zastupljene partije su proevropske i istraživanje 2015. je pokazalo da 65% Rumuna ima pozitivan stav prema članstvu EU.[109]

Slovačka[uredi | uredi izvor]

Evroskeptične partije su zastupljene u Skupštini, to su Narodna stranka – naša Slovačka i Mi smo porodica. Istaknuti slovački političari su  Richard Sulík, Boris Kolar i Marian Kotleba. Blage evroskeptične partije su  Sloboda i solidarnost, Slovačka nacionala stranka, Obični ljudi i nezavisne osobenosti i Nova većina.

Slovenija[uredi | uredi izvor]

Partije sa uglavnom evroskeptičnim shvatanjima su Slovenačka nacionalna Partija i Ujedinjena levica.

Španija[uredi | uredi izvor]

Kandidatura narodnog jedinstva, levičarska politička partija se oko 1300 članova[110] zagovara nezavisnost Katalonije van EU.

Španija je bila jedna od nekoliko država koja je glasala za evropski Ustav na referendumu u februaru 2005, mada sa manjim ishodom u Kataloniji i Baskiji.[111] Međutim, poverenje u EU je kasnije opalo. Na osnovu istraživanja javnog mišljenja, 2015. godine 61% Španaca nije imalo poverenja u EU, nasuprot 25% koji joj veruju ( 14% su neopredeljeni ).

Švedska[uredi | uredi izvor]

Anti EU posteri u Švedskoj

Levičarska Partija Švedske je protiv članstva u EU i želi da Švedska napusti EU.[112]

Desničarska partija Švedske demokrate su takođe čvrsto protiv Unije i podržavaju povlačenje iz EEA.[113]

Lista jun, evroskeptična lista koja se sastoji od levičarskih i desničarskih članova je osvojila tri mesta na izborima za evropski parlament 2004. godine i zasedala i kritčkoj IND/DEM grupi EU u Evropskom parlamentu. Pokret jedinstva  protiv Evropske unije podržava napuštanje EU.

Oko 80% Riksdag članova predstavlja partije koje zvanično podržavaju članstvo Švedske.

Na Evropskim parlamentarnim izborima 2014. godine Švedske demokrate su osvojile 2 mesta sa 9,67% glasova, a levičarska partija je osvojila jedan mandaat sa 6,3% glasova.

Ujedinjeno kraljevstvo[uredi | uredi izvor]

Nigel Farage, Jedan od najistaknutijih evroskeptika u UK

Evroskepticizam u UK je značajan element u Britanskoj politici od početka Evropske ekonomske zajednice  (EEC), prethodnika EU. EU čvrsto deli britansku javnost, poličke partije, medije i civilno društvo.[114]

Nezavisna partija UK je podržala ideju da UK unilateralno napusti EU još od njenog nastanka.[115] Tokom referenduma 23. juna 2016. godine konzervativci nisu imali zvaničan stav o problemu; mada je njihov lider Dajvid Kamerun bio za ostvanak u EU, partija je bila podeljenog mišljenja.[116][117] Radnička partija je zvanično podržala ostanak u EU iako je lider Džeremi Kornin predložio ranije u kampanji da će uvažiti povlačenje.[118][119] Liberaldemokrate su bile naveća pro-EU stranka, a od referenduma pro-evropeanizam je njihova glavna politika.[120]

Referendum je rezultirao većinom glasova za napuštanje EU, nasuprot ostajanju u EU sa 51,9% prema 48,1%.[121] Glasovi su podeljeni među zemljama u UK gde je većina u Engleskoj i Velsu glasala za napuštanje, a većina u Škotskoj i Severnoj Irskoj, uključujući i Gibraltar, je glasala za ostanak. Kao rezultat referenduma, vlada je obavestila EU o svojoj nameri da se povuče 29. marta 2017. godine pozivajući se na 50. član Lisabonskog dogovora.

San Marino[uredi | uredi izvor]

Referendum je bio održan u mikrostanici na kopnu 20. oktobra 2013, gde su građane pitali da li država treba da prizna aplikaciju za ulazak u Evropsku uniju. Predlog je bio odbijen zbog slabog odziva, iako je 50,3% glasača odobrilo. „Jes“ kampanja je bila podržana od strane glavnih levičarskih partija(Socijalistička partija, Ujedinjena levica) i Unija za Republiku dok je Hrišćanska demokratska partija sugestivno glasala sa praznim papirom, Popularna Alijansa deklarisala je sebe neutralnom, i Mi Sanmarinci i RETE pokret podržali su kampanju sa „Ne“. Direktiva o pravima građana, koje definišu pravo na slobodno kretanje  za građane Evropske unije, može biti važan razlog za to glasanje sa ne.[122][123][124]

Srbija[uredi | uredi izvor]

Političke organizacije u Srbiji sa evroskeptičnim pogledima su Levica, Partija radikalne levice, Pokret socijalista, Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka Srbije, Dveri, Zavetnici, Dosta je bilo, Zdrava Srbija, Pokret obnove Kraljevine Srbije i Srpska narodna partija.

Švajcarska[uredi | uredi izvor]

Švajcarska je dugo bila poznata po svojoj neutralnosti i internacionalnoj politici. Švajcarski glasači su odbili članstvo u Evropskom ekonomskog prostoru 1992. godine, i članstvo Evropske unije 2001. godine. Uprkos usvajanju nekoliko referendum za bliže odnose između Švajcarske i Evropske unije kao što je usvajanje bilateralnih ugovora i pridruživanje sengenskog područja, drugi referendum o pridruživanju EEP i Evropske unije ne očekuje se[125], i opšta javnost se i dalje protivi pridruživanju.[126]

U februaru 2014, švajcarski glasači usko su odobrili referendum ograničavanju slobode kretanja građana Evrope u Švajcarskoj.

Evroskeptične političke partije uključuju Švajcarsku narodnu partiju, koja je najveća politička partija u Švajcarskoj, sa 29,4% popularnih glasova na federalnim izborima 2015 godine.  Manje evroskeptične partije ukljućuju, ali nisu ograničene na, Federalnu demokratsku uniju, Ticino liga, i Ženevski gradski pokret, sve koje se smatraju desničarskim partijama.

U dodatku, kampanja za Nezavisnu i neutralnu Švajcarsku je politička organizacija iz Švajcarske koja se snažno suprotstavlja Evropskoj uniji.[127][128]

Regionalno gledano, većina koja govori nemačkim jezikom  u Švajcarskoj najviše su evroskeptični,  dok francusko govorno područje Švajcarske izrazito proevropsko. Ipak referendumom iz 2001 većina ljudi koji pričaju francuski glasalo je protiv članstva u Evropskoj uniji.[129]

Prema anketi iz 2016 godine sprovedene od strane M. I. S  Trenda objavljene u časopisu Ebdo, 69% građana Švajcarske podržava sistematične kontrole granica, a 53% žele restrikciju od EU prema sporazumu o slobodnom kretanju ljudi, a 14%  hoće da bude potpuno ukinuta.[130] Kakogod, 54% populacije Švajcarske izjavili su da ako je potrebnom oni će naposletku zadržati sporazum o slobodu kretanja svih ljudi.[130]

Turska[uredi | uredi izvor]

Dve glavne evroskeptične partije su desničarski ultranacionalisti, Stranka nacionalističkog pokreta (SNP), koja je obezedila 16,29% glasova, i 40 mesta u Parlamentu na zadnjim izborima, i Stranka blaženstva, desničarska sunistička ismalistička stranka koja nema mandata  u parlamentu, zato sto su obezbedili samo 0,68% glasova na zadnjim izborima, daleko ispod 10% koji su bili potrebni da bih se prešao cenzus.

Mnoge levičarski nacionalisti i desničarske partije nemaju mandata u Parlamentu ali kontrolišu mnoge aktiviste i studentske pokrete u Turskoj. Patriotska partija (ranije Radnička partija) smatraju Evropsku uniju preteču globalnog imperijalizma.[131][132]

Ukrajina[uredi | uredi izvor]

Dmytro Yarosh, Vođa Desnog sektora

Partije sa glavnim evroskeptičnim pogledima su Partija regiona, Komunistička partija Ukrajine i Desni sektor.

Ekstremno desničarska ukrajinska stranka Desni sektor, protivi se učlanjenju u Evropsku uniju. Evropsku uniju smatraju ugnjetačem evropskih naroda.[133]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "EU-Scepticism vs. Euroscepticism. Re-assessing the Party Positions in the Accession Countries towards EU Membership" in Laursen, Finn (ed.) EU Enlargement: Current Challenges and Strategic Choices, Bruxelles: Peter Lang.
  2. ^ Kirk, Lisbeth (22. 6. 2011). „EU scepticism threatens European integration”. EU Observer. Pristupljeno 1. 2. 2016. 
  3. ^ Therése Hultén "Swedish EU-Scepticism: How is it Compatible with the Support for Enlargement?"
  4. ^ Saka 2009, str. 202.
  5. ^ Matthew (2011). „Why anti-EUism is not left-wing”. Workers' Liberty. Alliance for Workers Liberty. Pristupljeno 31. 1. 2016. 
  6. ^ Kopel, David, Silencing opposition in the EU, Davekopel.org, Arhivirano iz originala 29. 12. 2016. g., Pristupljeno 18. 2. 2015 
  7. ^ Hannan, Daniel (14. 11. 2007). „Why aren't we shocked by a corrupt EU?”. The Daily Telegraph. London. Pristupljeno 2. 5. 2010. 
  8. ^ John FitzGibbon, Benjamin Leruth, Nick Startin (editors). Euroscepticism as a Transnational and Pan-European Phenomenon. Taylor & Francis (2016). pp. 133.
  9. ^ Han Werts, Marcel Lubbers, and Peer Scheepers (2013) Euro-scepticism and radical right-wing voting in Europe, 2002–2008: Social cleavages, socio-political attitudes and contextual characteristics determining voting for the radical right Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. februar 2016), European Union Politics, vol. 14 no. 2: 183–205.
  10. ^ Spring 2015 Standard Eurobarometer: Citizens see immigration as top challenge for EU to tackle. European Commission. 31 July 2015.
  11. ^ „Standard Eurobarometer 71 (fieldwork June–July 2009)” (PDF). European Commission. septembar 2009. str. 91—3. Pristupljeno 26. 11. 2009. 
  12. ^ Euroscepticism on the rise across Europe as analysis finds increasing opposition to the EU in France, Germany and Spain, Pristupljeno 1. 8. 2016 
  13. ^ „European spring – Trust in the EU and democracy is recovering”. 
  14. ^ a b Chamorel, Patrick. „Anti-Europeanism and Euroscepticism in the United States, No. 2004/25” (PDF). European University Institute. Robert Schuman Centre for Advanced Studies (RSCAS). Pristupljeno 20. 9. 2015. 
  15. ^ Arato & Kaniok 2008, str. 162
  16. ^ a b Harmsen et al (2005). pp. 18.
  17. ^ a b Gifford, Chris (2008). The Making of Eurosceptic Britain. Ashgate Publishing. str. 5. ISBN 978-0-7546-7074-2. 
  18. ^ Szczerbiak et al (2008). pp. 7.
  19. ^ a b Lewis, Paul G.; Webb, Paul D. (2003). Pan-European Perspectives on Party Politics. Brill. str. 211. ISBN 978-90-04-13014-2. 
  20. ^ Arato, str. 162.
  21. ^ a b Szczerbiak, str. 7.
  22. ^ Harmsen et al. (2005). pp. 31-32
  23. ^ Benn, Tony (25. 3. 2013). European Union. Oxford Union. 
  24. ^ „Radio Prague: Current Affairs”. Arhivirano iz originala 3. 3. 2016. g. Pristupljeno 28. 7. 2013. 
  25. ^ Asselineau, François. "« Européens convaincus » contre « Eurosceptiques » : Le retour de la Sainte Inquisition", Popular Republican Union, 16 December 2010. Pristupljeno 29 October 2013.
  26. ^ Boissieu, Laurent De (15. 3. 2012). „Présidentielle: Ces "petits" candidats qui veulent se faire entendre” [Presidential election: These "small" candidates who want to be heard]. La Croix (na jeziku: francuski). Pristupljeno 9. 3. 2016. 
  27. ^ Szczerbiak et al (2008). pp. 8.
  28. ^ Taggart, Paul; Szczerbiak, Aleks (2001). The Party Politics of Euroscepticism in EU Member and Candidate States (PDF) (na jeziku: engleski). Sussex European Institute. str. 7. Pristupljeno 4. 8. 2015. 
  29. ^ Vasilopoulou, Sofia. Varieties of Euroscepticism:The Case of the European Extreme Right. 
  30. ^ Bertoncini, Yves; König, Nicole (27. 11. 2014). „Euroscepticism or Europhobia: Voice vs. Exit?” (PDF). Policy paper (121). Jacques Delors Institute: 6ff. Pristupljeno 24. 6. 2016. 
  31. ^ „European Sources Online Information Guide: Euroscepticism” (PDF). Cardiff University Press. april 2015. str. 3. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 9. 2015. g. Pristupljeno 9. 3. 2016. 
  32. ^ Hix, Simon; Noury, Abdul (17. 3. 2006). „After Enlargement: Voting Behaviour in the Sixth European Parliament” (PDF). The UK Federal Trust for Education and Research. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 9. 2006. g. 
  33. ^ Nordland, Rod (4 October 2008). Charging To The Right. Newsweek. Pristupljeno 13 June 2010.
  34. ^ „BZÖ will raus aus der Euro-Zone”. Österreich (na jeziku: nemački). 21. 6. 2012. Pristupljeno 9. 11. 2012. 
  35. ^ „BZÖ wird "rechtsliberal"”. Die Presse (na jeziku: nemački). 15. 10. 2009. Arhivirano iz originala 19. 05. 2015. g. Pristupljeno 9. 7. 2011. 
  36. ^ „Austrian magnate's new party wants to dump euro”. The Irish Times. 23. 8. 2012. Pristupljeno 26. 8. 2012. 
  37. ^ „Stronach-Partei: Gerüchte um vierten Mandatar "falsch"”. Die Presse (na jeziku: nemački). 26. 8. 2012. Pristupljeno 12. 5. 2012. 
  38. ^ „Zerfallserscheinungen beim BZÖ”. Kurier (na jeziku: nemački). 12. 10. 2012. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  39. ^ „Leichtfried zu Stadler: Chaos bei BZÖ – EU-Mandat durch Lissabon plötzlich akzeptabel” (na jeziku: nemački). 17. 12. 2009. Pristupljeno 21. 2. 2014. 
  40. ^ „Results of the 2009 European Elections”. European Parliament. Pristupljeno 6. 12. 2016. 
  41. ^ „Results of the 2014 European Elections”. European Parliament. Pristupljeno 6. 12. 2016. 
  42. ^ „Bulgaria puts off Eurozone membership for 2015”. Radio Bulgaria. 26. 7. 2011. Arhivirano iz originala 29. 3. 2012. g. Pristupljeno 2. 9. 2012. 
  43. ^ „Privъrženici na "Ataka" svaliha znameto na ES ot pilonite pred NDK” (na jeziku: bugarski). Dnevnik. 3. 3. 2016. Pristupljeno 3. 3. 2016. 
  44. ^ Kolyako, Nina. „Czech Republic is in no rush to implement euro”. The Baltic Course. Pristupljeno 4. 3. 2011. 
  45. ^ Petr Mach zvolen do čela Strany svobodných občanů (na jeziku: Czech), CZ: CT24, 14. 2. 2009 
  46. ^ „Svobodní: Výzva senátorům”. Svobodni.cz. 5. 2. 2009. Arhivirano iz originala 18. 7. 2011. g. Pristupljeno 18. 2. 2015. 
  47. ^ „Svobodní: Veřejné čtení Lisabonské smlouvy již tuto neděli”. Svobodni.cz. 15. 4. 2009. Arhivirano iz originala 20. 8. 2011. g. Pristupljeno 18. 2. 2015. 
  48. ^ „Lisbon treaty turmoil as Czechs demand opt-out”. The Guardian. 9. 10. 2009. Pristupljeno 29. 7. 2015. 
  49. ^ EU Dodges Constitutional Hurdle as Czechs Back Treaty (Update 2), Bloomberg, 18. 2. 2009, Arhivirano iz originala 12. 4. 2012. g. 
  50. ^ „Svobodní: Evropa svobodných států”. Svobodni.cz. Arhivirano iz originala 1. 9. 2010. g. Pristupljeno 18. 2. 2015. 
  51. ^ „Européenes : la dynamique inédite du eurosceptcism” (na jeziku: French). Euros du village. 29. 4. 2010. Arhivirano iz originala 16. 11. 2010. g. Pristupljeno 12. 2. 2010. 
  52. ^ „Europe” (na jeziku: francuski). Front National. Arhivirano iz originala 13. 10. 2009. g. Pristupljeno 12. 2. 2010. 
  53. ^ „Résolution du Parti de Gauche sur l'euro” (na jeziku: francuski). Worldpress – Politique à Gauche. 10. 4. 2011. Arhivirano iz originala 08. 06. 2011. g. Pristupljeno 29. 7. 2015. 
  54. ^ „Leur Europe n'est pas la nôtre !” (na jeziku: French). NPA. 19. 5. 2010. Arhivirano iz originala 24. 05. 2009. g. Pristupljeno 12. 2. 2010. 
  55. ^ „L'Europe” (na jeziku: French). Lutte Ouvrière. Pristupljeno 12. 2. 2010. 
  56. ^ „EU election: France's Hollande calls for reform of 'remote' EU”. BBC. 27. 5. 2014. Pristupljeno 28. 1. 2015. 
  57. ^ „Parties and Election in Europe”. 2014. 
  58. ^ „Bundestagswahl 2017[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 09. 07. 2019. g. Pristupljeno 07. 06. 2018.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  59. ^ Bleiker, Carla (11. 3. 2013). „German party says 'no' to the euro, 'yes' to the EU”. DW Online. Pristupljeno 9. 3. 2016. 
  60. ^ „BBC News German anti-euro AfD party wins seats in east”. BBC News. 15. 9. 2014. Pristupljeno 28. 1. 2015. 
  61. ^ „AfD chief Lucke denies plans to split the party”. Deutsche Welle. 19. 5. 2015. Pristupljeno 27. 5. 2015. 
  62. ^ „Parliamentary Elections January 2015”. Ministry of Interior. Pristupljeno 28. 7. 2015. 
  63. ^ „BBC News Greece election: Anti-austerity Syriza wins election”. BBC News. Pristupljeno 28. 1. 2015. 
  64. ^ Batory, A. (2008) 'Euroscepticism in the Hungarian Party System: Voices from the Wilderness?' In Taggart, P. and Szczerbiak, A. (eds).
  65. ^ „hu:Új politikai hangnemet szorgalmaz az LMP” [LMP to encourage new political voice] (na jeziku: mađarski). Hungarian News Broadcast. 17. 4. 2014. Arhivirano iz originala 13. 5. 2014. g. Pristupljeno 22. 4. 2014. 
  66. ^ „Gloating Verhofstadt attacks Farage's claim Ireland could follow Brexit and quit EU”. Express.co.uk. 8. 5. 2018. Pristupljeno 9. 5. 2018. 
  67. ^ „Almost 80% say Ireland should stay in the EU, even if UK leaves”. NewsTalk. 29. 5. 2015. „"According to the poll, 84% of adults here also believe that Ireland has, on balance, benefited from membership. [..] These figures are higher than those in a similar poll carried out in 2013"” 
  68. ^ „Over 60% of people say the EU is more important to Ireland than the UK”. newstalk.com. Pristupljeno 19. 12. 2016. 
  69. ^ „Strong majority want a Minister for Brexit, according to poll”. [mrtva veza]
  70. ^ „Little public support for "Irexit" - Latest national Eurobarometer results”. 
  71. ^ „Poll suggests 88% of Irish people want Ireland in EU”. rte.ie. 
  72. ^ „Should Ireland leave the EU? New poll shows only 10% of voters would back 'Irexit'”. The Journal. 10. 2. 2018. 
  73. ^ dfatirl (8. 5. 2018). „Support for Ireland remaining in the EU has jumped to over 90%” (tvit) — preko Twitter-a. 
  74. ^ Sinnott, Richard; Elkink, Johan A. (jul 2010). „Attitudes and Behaviour in the Second Referendum on the Treaty of Lisbon” (PDF). Department of Foreign Affairs and Trade of Ireland. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 12. 2010. g. 
  75. ^ „Lisbon Treaty is unchanged and must be rejected”. peoplebeforeprofit.ie. Arhivirano iz originala 4. 6. 2016. g. 
  76. ^ „IRSP OPPOSE SECOND REFERENDUM: BUT URGE A NO VOTE”. IRSP. Arhivirano iz originala 19. 05. 2015. g. Pristupljeno 07. 06. 2018. 
  77. ^ „General Election Manifesto 2016” (PDF). Sinn Féin. str. 30. Pristupljeno 1. 5. 2018. „Recent governments have been totally deferential to the EU and its most powerful member states...[W]e will: uphold the right of democratically elected governments to decide their social and economic priorities in the interests of their own people; seek to return powers to EU member states and increase the influence of member state parliaments in the EU legislative process; support reforms of the EU which are aimed at reducing the power of the European Commission, making it more transparent and accountable to the European and member state parliaments; and increasing the influence of smaller member states.” 
  78. ^ Bean, Kevin (2008). The New Politics of Sinn Fein. Oxford University Press. str. 171. ISBN 978-1-78138-780-1. Pristupljeno 9. 3. 2016. 
  79. ^ Moriarty, Gerry (2015). „SF says North should be able stay in EU in a Brexit”. The Irish Times. Pristupljeno 29. 1. 2016. 
  80. ^ „Ireland, Brexit and why the EU must be opposed”. Socialist Party. 28. 6. 2016. Pristupljeno 10. 2. 2017. 
  81. ^ „EU – A force for progress or profits?”. Socialist Party. 17. 6. 2015. Pristupljeno 10. 2. 2017. 
  82. ^ „For a European struggle against austerity – For a socialist Europe”. Socialist Party. 20. 4. 2012. Pristupljeno 10. 2. 2017. 
  83. ^ „Grillo: «Referendum sull'euro entro un anno”. Corriere della Sera. Pristupljeno 28. 1. 2015. 
  84. ^ Caprara, Maurizio (24. 7. 2008). „Passa all'unanimità il Trattato europeo”. Corriere della Sera. Milan. Arhivirano iz originala 22. 7. 2011. g. 
  85. ^ „The small political parties that risk obliteration under Italy's new electoral law”. The Local. 2. 6. 2017. Pristupljeno 16. 8. 2017. 
  86. ^ „Programma del Movimento La Fiamma Tricolore” [Programme of the Movement Tricolour Flame] (na jeziku: Italian). Tricolour Flame. Arhivirano iz originala 16. 8. 2017. g. Pristupljeno 16. 8. 2017. 
  87. ^ Durantini, Ermanno (28. 9. 2016). „Intervista a Roberto Fiore” [Interview with Roberto Fiore] (na jeziku: Italian). Arhivirano iz originala 16. 08. 2017. g. Pristupljeno 16. 8. 2017. 
  88. ^ „Solidarietà ed Unione Europea” [Solidarity and the European Unione] (na jeziku: Italian). National Front. 21. 1. 2017. Arhivirano iz originala 16. 08. 2017. g. Pristupljeno 16. 8. 2017. 
  89. ^ „Intervista a Simone Di Stefano sull'Unione europea” [Interview with Simone Di Stefano on European Union] (na jeziku: Italian). CasaPound. Arhivirano iz originala 16. 8. 2017. g. Pristupljeno 16. 8. 2017. 
  90. ^ Marco Rizzo rips a copy of the Treaty of Rome (in Italian) na sajtu YouTube
  91. ^ „Il PCI alla manifestazione del 25 Marzo contro l'UE e la NATO” (na jeziku: Italian). Italian Communist Party. 20. 3. 2017. Arhivirano iz originala 16. 08. 2017. g. Pristupljeno 16. 8. 2017. 
  92. ^ „Atto costitutivo e statuto” (PDF) (na jeziku: Italian). Sovereignist Front. Pristupljeno 16. 8. 2017. 
  93. ^ „L'Unione europea” [The European Union] (PDF) (na jeziku: Italian). MMT Italy. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 8. 2017. g. Pristupljeno 16. 8. 2017. 
  94. ^ Cremaschi, Giorgio (20. 3. 2013). „Il fallimento dell'euro” [The failure of the euro] (na jeziku: Italian). Pristupljeno 16. 8. 2017. 
  95. ^ Paolo Barnard: "Italexit, now!" (in Italian) na sajtu YouTube
  96. ^ „Will Italy be next to reverse out of the EU”. The Irish Times. 16. 3. 2017. 
  97. ^ Armellini, Alvise (24. 4. 2015). „Anti-euro talk spreads in Italy”. EUobserver. Pristupljeno 16. 8. 2017. 
  98. ^ Pozzati, Daniele (30. 8. 2016). „"Flawed and Ideological": How the "German" Euro Threatens Europe”. Sputnik. 
  99. ^ „Passaparola - Euromaniacs? The real buzz is to say no, by Diego Fusaro”. Beppe Grillo' Blog. Arhivirano iz originala 16. 8. 2017. g. Pristupljeno 16. 8. 2017. 
  100. ^ Badiale, Marino (13. 5. 2014). „Uscire dalla trappola dell’euro” (na jeziku: Italian). Istituto Affari Internazionali. Arhivirano iz originala 12. 06. 2018. g. Pristupljeno 16. 8. 2017. 
  101. ^ „Standard Eurobarometer 87”. European Commission. Pristupljeno 17. 8. 2017. 
  102. ^ „Eiroskepticisms – no ideoloģijas par politisku līdzekli” (na jeziku: Latvian). 
  103. ^ Ivaldi, Gilles (2011), „The Populist Radical Right in European Elections 1979–2009”, The Extreme Right in Europe: Current Trends and Perspectives, Vandenhoeck & Ruprecht, str. 19 
  104. ^ „PVV: EU-droom is nu nachtmerrie” (na jeziku: holandski). NOS. 19. 5. 2014. Pristupljeno 26. 5. 2014. 
  105. ^ „Standpunt: Europese Unie – superstaat nee, samenwerken ja” (na jeziku: holandski). SP website. Arhivirano iz originala 24. 5. 2014. g. Pristupljeno 26. 5. 2014. 
  106. ^ White, Hilary (9. 4. 2008). „Poland Ratifies Lisbon Treaty with Opt-Out from EU Human Rights Charter”. Catholic Exchange – Sophia Institute Press. Pristupljeno 29. 7. 2015. 
  107. ^ „Polish President slams government eurozone drive”. The Times. Malta. 25. 5. 2009. Pristupljeno 29. 7. 2015. 
  108. ^ Poland 'more anti-Brussels' despite getting largest share of EU cash. Euronews. Author - Chris Harris. Last updated 8 July 2015. Pristupljeno 22 August 2017.
  109. ^ „SONDAJ - Euroscepticismul nu prinde la români”. Pristupljeno 5. 8. 2016. 
  110. ^ „La CUP incrementa un 10% les agrupacions locals i un 30% la militància el 2013”. ara.cat (na jeziku: Spanish). 12. 5. 2014. Pristupljeno 26. 10. 2016. 
  111. ^ „CONSTITUCIÓN EUROPEA – Resultados del Referéndum 2005” [European Constitution – Referendum Results 2005] (na jeziku: španski). European Parliament. 2005. Arhivirano iz originala 26. 2. 2005. g. 
  112. ^ Szczerbiak et al (2008). pp. 183.
  113. ^ Vår politik A till Ö | Sverigedemokraterna. Sverigedemokraterna.se (28 June 2011). Pristupljeno 15 August 2013.
  114. ^ Williamson, Adrian (5. 5. 2015). „The case for Brexit: lessons from the 1960s and 1970s”. History & Policy. History & Policy. Pristupljeno 13. 7. 2016. 
  115. ^ „How UKIP became a British political force”. BBC News. 3. 5. 2013. Pristupljeno 6. 2. 2017. 
  116. ^ „The Conservative Party split over Brexit”. LSE BREXIT. 5. 4. 2016. Pristupljeno 6. 2. 2017. 
  117. ^ Goodenough, Tom (16. 2. 2016). „Which Tory MPs back Brexit, who doesn't and who is still on the fence?”. Coffee House. The Spectator. Arhivirano iz originala 22. 10. 2016. g. Pristupljeno 6. 2. 2017. 
  118. ^ Mason, Rowena (30. 5. 2016). „Labour voters in the dark about party's stance on Brexit, research says”. The Guardian. Pristupljeno 6. 2. 2017. 
  119. ^ Cooper, Charlie (21. 6. 2016). „Corbyn is now genuinely against Brexit - but is it too little too late?”. The Independent. Pristupljeno 6. 2. 2017. 
  120. ^ „Liberal Democrats regroup around pro-Europe message”. Financial Times. [Pretplata neophodna (pomoć)]. 
  121. ^ Withnall, Adam (24. 6. 2016). „It's official: Britain has voted to Leave the EU”. The Independent. 
  122. ^ Keating, Dave (23. 10. 2013). „San Marino rejects EU accession”. Politico. 
  123. ^ Marceddu, David (19. 10. 2013). „San Marino al voto per l'ingresso in Ue.”. Il Fatto Quotidiano (na jeziku: Italian). 
  124. ^ „San Marino dice no all'Europa: il referendum non raggiunge il quorum”. Il Fatto Quotidiano (na jeziku: Italian). 21. 10. 2013. 
  125. ^ Miserez, Marc-Andre (2. 12. 2012). „Switzerland poised to keep EU at arm's length”. swissinfo. Pristupljeno 10. 4. 2014. 
  126. ^ Keiser, Andreas (30. 11. 2012). „Swiss still prefer bilateral accords with EU”. Swissinfo. Pristupljeno 10. 4. 2014. 
  127. ^ Kuenzi, Renat (15. 5. 2014). „'We're Not the Only EU Sceptics'”. Swissinfo. Pristupljeno 4. 4. 2016. 
  128. ^ „Über Uns”. Campaign for an Independent and Neutral Switzerland official website. Pristupljeno 4. 4. 2016. 
  129. ^ Goodenough, Patrick. „Swiss Say An Overwhelming 'No' To EU Membership Now”. cnsnews.com. Pristupljeno 4. 5. 2016. Šablon:Better source
  130. ^ a b „Survey: Tighten Borders but Keep EU Accords, Say Swiss”. thelocal.ch. 19. 5. 2016. Pristupljeno 17. 6. 2016. 
  131. ^ „Vatan Partisi hariç hepsi NATO ve AB yanlısı! İşte partilerin dış politikaları” [All parties except Homeland Party are pro-NATO and the EU! Here are the foreign policy of the party] (na jeziku: turski). Ulusalkanal.com.tr. 6. 5. 2015. Pristupljeno 29. 7. 2015. 
  132. ^ „TKP, NATO'ya, ABD'ye ve Avrupa Birliği'ne neden karşı?” [CAP, NATO, the United States and the European Union against reason?] (na jeziku: turski). Tkp.org.tr. 13. 8. 2013. Arhivirano iz originala 18. 5. 2015. g. Pristupljeno 29. 7. 2015. 
  133. ^ „Profile: Ukraine's 'Right Sector' movement”. BBC News. 21. 1. 2014. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Evroskepticizam na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Евроскептицизам&oldid=26876225”