Ekološka mreža „Natura 2000”

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Natura 2000
Ekološka mreža „Natura 2000“
Logo Natura 2000.png
Potpisan21. maj 1982.
LokacijaBrisel
 Belgija
Potpisnici28 država
DepozitarSavet Evrope
European Commission - Natura 2000

Natura 2000 je međunarodna ekološka mreža zaštićenih područja na području Evropske unije. To je najveća koordinirana mreža područja očuvanja prirode u svetu.[1] Ova mreža zaštićenih prirodnih područja je okosnica politike EU za očuvanje biološke raznovrsnosti, koncipirana tako da svaka članica deli svoj udeo i garantuje da zajedno sa ostalim zemljama čuva i održava zaštićena područja koja je nominovala u mrežu. Isto koliko su ekonomski razvoj, slobodna trgovina, poštovanje ljudskih prava tekovine EU, i obaveza očuvanja zdrave prirode je deljena obaveza svih njenih članica.

Republika Srbija će tokom pristupnog procesa EU postati deo mreže Nature 2000, i time dati svoj doprinos zaštiti Evropske prirodne baštine.

Generalni koncept i istorijat[uredi]

Tabla "Natura 2000 područja" u Austriji

„Natura 2000“ je međunarodna ekološka mreža za očuvanje divlje flore i faune i prirodnih staništa u državama članicama Evropske unije. Ova mreža od 26.106 područja (Natura Barometar, jun 2011) pokriva više od 949.910 km² teritorije Evrope. Inicijativa za organizovanje mreže, regulisane pravnim okvirima podstaknuta je alarmantnim trendom pada biološke raznovrsnosti širom kontinenta, te su članice shvatile potrebu međusobno koordiniranog delovanja da se stanje popravi.

U maju 1992. vlade Evropske zajednice usvojile su dva specijalno osmišljena zakona, kako bi se zaštitila ugrožena staništa i vrste Evrope. Ovi zakoni – Direktiva o pticama i Direktiva o staništima – temelj su nastanka mreže Natura 2000 i daju kičmu jedinstvenog koncepta očuvanja biljnih i životinjskih vrsta, staništa, i važnih prirodnih dobara u zemljama članicama EU.

Direktiva o pticama zahteva osnivanje posebnih zaštićenih područja (SPA) za ptice, dok Direktiva o staništima određuje posebna područja očuvanja (SAC) izdvojena za druge vrste osim ptica – zajedno čine Natura 2000 mrežu zaštićenih područja. Svaka od zemalja članica dužna je da implementira odredbe ovih direktiva u nacionalno zakonodavstvo. Time one preuzimaju obavezu primene odgovarajućih mera za očuvanje vrsta i staništa na zaštićenim područjima nominovanim na svojoj teritoriji, koja ulaze u sastav mreže Natura 2000.

Priroda ne poznaje granice, životnu sredinu čini splet složenih interakcija između abiotične i biotične sfere pa je u skladu sa tim i mreža Natura 2000 veoma složena i zahteva od članica velika ulaganja. Uspostavljanje ekološke mreže odabranih staništa od zajedničke važnosti za Evropsku zajednicu, navodi se kao najteži zahtev koji Unija stavlja pred pristupajuće države. Svaka nova država mora da daje adekvatan doprinos koherentnom lancu staništa (rezervata i parkova prirode) koji omogućavaju preživljavanje divljih vrsta i nesmetano kretanje i migraciju životinja između staništa (koncept "mreže").

Priprema i proglašenje Natura 2000 područja bazira se na naučnim podacima. U slučaju novih članica, značajan deo ovog procesa mora biti završen do momenta pristupanja i zatvaranja Poglavlja 27 (životna sredina).

Postoji standardizovana lista vrsta i karakterizacija staništa utvrđena Rezulucijom 4 Saveta Evrope. Proces dokumentovanja i evaluacije predloga područja u mrežu je unapred regulisan i metodologijom strogo usklađen proces, definisan u okviru zakonodavstva Unije (EU acquis). Način pristupa je isti za sve članice. U toku predpristupnih priprema, na za to posebno organizovanim sastancima – biogeografskim seminarima – evaluira se kvalitet predloga mreže procenom stepena zastupljenosti vrsta i staništa, gde eksperti EU u dijalogu sa ekspertima pristupajuće zemlje analizuju uslov za opstanak ugroženih vrsta u okviru biogeografskih regiona koji su prepoznatu u datoj državi. (Recimo, prema kategorizaciji ekološke mreže Srbija svojim položajem pripada nizinskom panonskom, planinskom i alpskom biogeografskom regionu.)

Sve članice EU podnošenjem predloga o tome, koja će biti zaštićena prirodna područja iz njihovih država kao deo ekološke mreže Natura 2000, posredno daju svoj doprinos programu rada Konvencije o biološkoj raznolikosti (engl. Convention on Biological Diversity, 1992). Prisutna je povezanost Natura 2000 mreže i sa sličnom „Smaragdnom“ (Emerald) mrežom Bernske konvencije (1982), pošto u zemljama koje nisu članice EU a žele to da postanu, uspostavljanje ove mreže je osnov za pripremu procesa nominacije posebnih područja od Evropskog značaja. Drugom rečju, u zemljama Evropske unije Natura 2000 je u stvari isto što i „Emerald“ u zemljama koje će postati članice, pošto praktički važi kao preduslov uspostavljanja Natura 2000 mreže.

Program Natura 2000 se do danas sa kopnenih, takođe proširio i na morska i litoralna staništa. Trenutno je 25% šumskog fonda EU određeno kao deo Nature 2000.[2] Teritorijalno najveća zaštićena područja su u Švedskoj i Finskoj, a najveći postotak zaštićenih područja imaju Slovenija i Bugarska. Uprkos svemu tome, samo 1% prirode EU je iskonska, netaknuta priroda.

Priprema Natura 2000 mreže u Srbiji[uredi]

Republika Srbija je, godinu dana uoči najave pristupa Evropskoj Uniji, 2008. godine, potpisala i ratifikovala Bernsku Konveciju. Tokom priprema za implementaciju iste, nadležne institucije Republike Srbije izradile su predlog liste područja koje bi trebalo da uđu u međunarodnu ekološku mrežu (61 područje). Srbija je time započela aktivnosti za uključivanje u evropsku ekološku mrežu, a nosilac i koordinator projekta bilo je Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine, Grupa za Naturu 2000. U cilju neophodnog jačanja kapaciteta državne administracije, u Srbiji je realizovan Twining projekat (vežba usklađenosti propisa sa EU zakonodavstvom), u kojem je učestvovao i Zavod za zaštitu prirode Srbije.[3]

U kasnijoj fazi pripreme, a na osnovu nacionalne strategije zaštite prirode i zakonodavstva, u Srbiji se uspostavlja ekološka mreža radi unapređenja zaštite i efikasnijeg upravljanja zaštićenim prirodnim dobrima, odnosno obezbeđivanja povoljnih uslova za život ugroženih biljnih i životinjskih vrsta i njihovih staništa. Sastav, kao i način upravljanja i finansiranja mreže utvrđeni su Uredbom o ekološkoj mreži („Službeni glasnik RS“ br. 102/2010). U Prilogu 1 Uredbe navedena su ekološki značajna područja Srbije, a u Prilogu 2 ekološki koridori od međunarodnog značaja u Republici Srbiji.[4] Nacionalna ekološka mreža za sada sadrži 101 ekološki značajno područje – potencijalno buduća Natura 2000 područja.

Pregovore i sprovođenje politika u oblasti životne sredine od 2012. sprovodi pregovarački tim Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije. Vlada dostavlja pregovaračku poziciju nadležnom telu Narodne skupštine i ima obavezu da obaveštava javnost o fazama pristupa.

Međutim, u toku rutinske procene napora koje Srbija ulaže u pristupni proces i usklađivanje sa evropskim pravnim tekovinama, Evropska komisija je 2014. nakon više skrininga utvrdila da Srbija nije ispunila nijedan predpristupni zahtev po pitanju životne sredine, uključujući i da nije uspostavljen mehanizam primene Natura 2000. Nevladin sektor (koji prema zakonima Evropske Unije nema pravo direktnog uvida u diplomatske pregovore procesa) više puta je apelovao na neozbiljan pristup vlade, i analizirajući stanje u Srbiji naveo da "životna sredina u Srbiji u svim aspektima zahteva ulaganje daleko više novca, a samim tim i više političke volje".[5]

Nevladina koalicija 27 je u svom izvešaju 2018. godine („Poglavlje 27 u Srbiji: Izveštaj o (ne)napretku”) između ostalog navela sledeće alarmantne činjenice:

  • Uprkos najavama nadležnih organa i zvaničnika, podzakonski akti pravnog poretka EU i dalje nisu usvojeni. Nadležni organi obaveštavaju medije, ali javni dijalog ne postoji.
  • U oblasti upravljanja otpadom postoji nepoštovanje propisa i nedostatak sprovođenja kaznene politike prema onima koji propise ne poštuju, posebno kada su u pitanju lokalne samouprave i javna komunalna preduzeća.
  • Približno 70% aktivnih deponija/smetlišta nema urađenu studiju uticaja na životnu sredinu i potrebnu dozvolu za rad.
  • Na osnovu podataka dostavljenih Agenciji za zaštitu životne sredine, u Srbiji je registrovano 2170 divljih smetlišta.
  • U Srbiji postoji preko 350 dodeljenih lokacija za izgradnju mini-hidroelektrana, sa negativnim uticajem na život reka preko kojih se prave.
  • Tek nešto manje od 10% stanovništva Srbije je obuhvaćeno nekim stepenom prečišćavanja otpadnih voda, dok je u Evropskoj uniji je taj procenat iznad 80%!
  • Pošumljenost Srbije u odnosu na pošumljenost u EU iznosi tek 30% na 43% u Uniji.
  • Svake godine se u Srbiji bespravno poseče 17.000 kubnih metara drveta, što znači da svake godine država na taj način izgubi približno 100 hektara šume.
  • Po pitanju emisije gasova ne postoje javno dostupna saopštenja i informacije o tome da li su industrijski operateri dostavili precizne podatke o učinjenim koracima za usklađivanje sa IED (Direktiva o industrijskim emisijama).
  • Sektor zaštite prirode nema adekvatnu podršku od strane Vlade Srbije. Sredstva odvojena u bužetu Srbije su nedovoljna za funkcionisanje sektora.

Reference[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]