Ekonomija rada

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ekonomija
Ekonimija po regijama
Opšti aspekti
Metodologija
Polja i podele
Ekonomske ideologije

Ekonomija rada (engl. Labour economics) proučava kako su radnici podeljeni po zanimanjima, kako se određuju njihove plate i kako na njihovu efikasnost utiču razni faktori. Radna snaga je roba koju isporučuju radnici, obično u zamenu za platu koju isplaćuju preduzeća.[1][2] Pošto ovi radnici postoje kao delovi društvenog, institucionalnog ili političkog sistema, ekonomija rada takođe mora da uzme u obzir društvene, kulturne i političke varijable.[3] Tržišta rada ili tržišta posla funkcionišu kroz interakciju radnika i poslodavaca. Ekonomija rada posmatra dobavljače usluga rada (radnike) i one koji traže usluge rada (poslodavce) i pokušava da razume rezultujući obrazac plata, zaposlenosti i prihoda. Ovi obrasci postoje zato što se pretpostavlja da svaki pojedinac na tržištu donosi racionalne izbore na osnovu informacija koje zna u vezi sa platama, željom za obezbeđivanjem rada i željom za razonodom. Tržišta rada su obično geografski ograničena, ali uspon interneta je doveo do „planetarnog tržišta rada“ u nekim sektorima.[4]

Radna snaga države uključuje sve one koji rade za dobit na bilo koji način, kao i nezaposlene koji traže posao. Mnogo faktora utiče na način na koji se radnici koriste i plaćaju, uključujući i:

  • Kvalitete radne snage (kao što su zdravlje, nivo obrazovanja, podele specijalnih treninga i znanja i stepen pokretljivosti),
  • Strukturne karakteristike ekonomije (proporcija između teške proizvodnje, visokotehnološke proizvodnje i servisne industrije),
  • Institucionalne faktore (uključujući obim i snagu sindikata i radničkih udruženja, i postojanje zakona koji određuje minimalnu platu).

Ostali faktori kao što su običaj i promene u poslovnom ciklusu su takođe uvaženi. Određeni opšti trendovi su široko prihvaćeni od strane ekonomista rada. Na primer, nivo plata je viši na poslovima sa visokim rizikom, u industrijama koje zahtevaju viši nivo obrazovanja ili obuke, u ekonomijama koje imaju visok procenat takvih industrija i u industrijama koje imaju veoma razvijen sindikalni pokret.[5]

Makro i mikro analiza tržišta rada[uredi | uredi izvor]

Postoje dve strane ekonomije rada. Ekonomija rada se generalno može posmatrati kao primena mikroekonomskih ili makroekonomskih tehnika na tržištu rada. Mikroekonomske tehnike proučavaju ulogu pojedinaca i pojedinačnih firmi na tržištu rada. Makroekonomske tehnike posmatraju međuodnose između tržišta rada, tržišta roba, tržišta novca i spoljnotrgovinskog tržišta. Sagledava kako ove interakcije utiču na makro varijable kao što su nivoi zaposlenosti, stope učešća, agregatni prihod i bruto domaći proizvod.

Makroekonomija tržišta rada[uredi | uredi izvor]

Oglasna tabla u Šenženu

Tržište rada u makroekonomskoj teoriji pokazuje da ponuda rada prevazilazi potražnju, što je dokazano rastom plata koji zaostaje za rastom produktivnosti. Kada ponuda radne snage premašuje potražnju, plata se suočava sa pritiskom za smanjenje zbog mogućnosti poslodavca da izabere iz grupe radne snage koja premašuje skup poslova. Međutim, ako je potražnja za radnom snagom veća od ponude, plata se povećava, jer zaposleni imaju veću pregovaračku moć, dok poslodavci moraju da se takmiče za ograničenu radnu snagu.[6]

Radna snaga (LF) se definiše kao broj radno sposobnih ljudi, koji su ili zaposleni ili aktivno traže posao (nezaposleni). Stopa učešća u radnoj snazi (LFPR) je broj ljudi u radnoj snazi podeljen sa veličinom odraslog civilnog neinstitucionalnog stanovništva (ili sa populacijom radnog uzrasta koja nije institucionalizovana), LFPR = LF/populacija.[7]

Neradna snaga uključuje one koji ne traže posao, one koji su institucionalizovani (kao što su zatvori ili psihijatrijska odeljenja), supružnike koji ostaju kod kuće, decu koja nisu radno sposobna i one koji služe vojsku. Nivo nezaposlenosti se definiše kao radna snaga minus broj ljudi koji su trenutno zaposleni. Stopa nezaposlenosti se definiše kao nivo nezaposlenosti podeljen radnom snagom. Stopa zaposlenosti se definiše kao broj ljudi koji su trenutno zaposleni podeljen sa odraslim stanovništvom (ili sa populacijom radnog uzrasta). U ovim statistikama samozaposleni se računaju kao zaposleni.[7]

Tržište rada ima sposobnost da stvori veću derivativnu efikasnost rada, posebno na nacionalnom i međunarodnom nivou, u poređenju sa jednostavnijim oblicima distribucije rada, što dovodi do većeg finansijskog rasta BDP-a i proizvodnje. Efikasno tržište rada je važno za privatni sektor, jer povećava prihod od derivata kroz smanjenje relativnih troškova rada. Ovo pretpostavlja da se podela rada koristi kao metod za postizanje troškovne efikasnosti.[8][9][10]

Promenljive kao što su nivo zaposlenosti, nivo nezaposlenosti, radna snaga i nepopunjena slobodna radna mesta nazivaju se varijable zaliha, jer mere količinu u određenom trenutku. Mogu se suprotstaviti protočnim varijablama koje mere količinu tokom određenog vremena. Promene u radnoj snazi su posledica varijabli toka kao što su prirodni priraštaj stanovništva, neto imigracija, novi ulasci i penzionisanje. Promene u nezaposlenosti zavise od priliva (nezaposleni koji počinju da traže posao i zaposleni koji gube posao koji traže novi) i odliva (ljudi koji se zaposle i ljudi koji prestaju da traže posao). Posmatrajući ukupnu makroekonomiju, identifikovano je nekoliko vrsta nezaposlenosti, koje se mogu podeliti u dve kategorije prirodne i neprirodne nezaposlenosti.[7]

Prirodna nezaposlenost

  • Frikciona nezaposlenost – Ovo odražava činjenicu da je ljudima potrebno vreme da pronađu i nastane se na novim poslovima za koje smatraju da su prikladni za njih i njihov skup veština.[7] Tehnološki napredak često smanjuje frikcionu nezaposlenost; na primer, internet pretraživači su smanjili troškove i vreme vezano za lociranje zaposlenja ili izbor osoblja.[11]
  • Strukturna nezaposlenost – Broj raspoloživih poslova u industriji nije dovoljan da obezbedi posao svim osobama koje su zainteresovane za rad ili su kvalifikovane za rad u toj industriji. Ovo može biti zbog promena u industrijama koje preovlađuju u nekoj zemlji ili zato što su plate za industriju previsoke, što dovodi do toga da ljudi žele da snabdevaju svoju radnu snagu toj industriji.[7]
  • Prirodna stopa nezaposlenosti (poznata i kao puna zaposlenost) – Ovo je zbir frikcione i strukturne nezaposlenosti, koja isključuje ciklične doprinose nezaposlenosti (npr. recesije) i sezonske nezaposlenosti. To je najniža stopa nezaposlenosti koju stabilna privreda može očekivati da će postići, s obzirom na to da je izvesna frikcijska i strukturna nezaposlenost neizbežna. Ekonomisti se ne slažu ni oko visine prirodne stope, sa procenama od 1% do 5%, ni oko njenog značenja – neki je povezuju sa „neubrzavanjem inflacije“. Procenjena stopa varira između zemalja i tokom vremena.[7]

Neprirodna nezaposlenost

  • Nezaposlenost sa manjkom potražnje (takođe poznata kao ciklična nezaposlenost) – U kejnzijanskoj ekonomiji, bilo koji nivo nezaposlenosti iznad prirodne stope verovatno je posledica nedovoljne potražnje za robom u ukupnoj ekonomiji. Tokom recesije, ukupni rashodi su deficitarni, što uzrokuje nedovoljnu iskorišćenost inputa (uključujući radnu snagu). Agregatni rashodi (AE) se mogu povećati, prema Kejnsu, povećanjem potrošnje (C), povećanjem investicione potrošnje (I), povećanjem državne potrošnje (G) ili povećanjem neto izvoza minus uvoz (X−M), pošto AE = C + I + G + (X−M).
  • Sezonska nezaposlenost – Nezaposlenost zbog sezonskih fluktuacija tražnje za radnicima u različitim industrijama, kao što je maloprodaja, nakon što su praznici koji uključuju mnogo kupovine završeni.[7]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Borjas, George J. (14. 1. 2015). Labor economics (Seventh izd.). New York, NY. ISBN 978-0-07-802188-6. OCLC 889577338. 
  2. ^ „Definition of LABOR”. www.merriam-webster.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-01. 
  3. ^ Tarling, R. (1987). „Labour Markets”. Ur.: Eatwell, John; Milgate, Murray; Newman, Peter. The New Palgrave: A Dictionary of Economics (1st izd.). London: Palgrave Macmillan. str. 1—4. ISBN 978-1-349-95121-5. doi:10.1057/978-1-349-95121-5_1213-1. 
  4. ^ Graham, Mark; Anwar, Mohammad Amir (2019-04-01). „The global gig economy: Towards a planetary labour market?”. First Monday (na jeziku: engleski). ISSN 1396-0466. S2CID 108292032. doi:10.5210/fm.v24i4.9913. 
  5. ^ answers.com - Labour economics
  6. ^ Kenton, Will (30. 3. 2022). „Labor Market Explained: Theories and Who Is Included”. Investopedia. Pristupljeno 26. 1. 2023. 
  7. ^ a b v g d đ e Mankiw, N. Gregory (2016). Principles of economics (Eighth izd.). Boston, MA, USA: Cengage Learning. ISBN 978-1-305-58512-6. OCLC 974706695. 
  8. ^ „What is 'Labour Market'”. The Economic Times. Pristupljeno 15. 9. 2022. 
  9. ^ Karanassou, Marika; Sala, Hector; Snower, Dennis J. „The Macroeconomics of the Labor Market: Three Fundamental Views” (PDF). Institute for the Study of Labor. Pristupljeno 15. 9. 2022. 
  10. ^ Frenkel, Roberto; Ros, Jaime. „Unemployment, macroeconomic policy and labor market flexibility: Argentina and Mexico in the 1990s” (PDF). repositorio.cepal.org. Pristupljeno 15. 9. 2022. 
  11. ^ Muchinsky, P. (2012). Psychology Applied to Work, (10th ed.). Summerfield, NkluC: Hypergraphic Press.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Orley C. Ashenfelter and Richard Layard, ed., 1986, v. 1 & 2;
Orley Ashenfelter and David Card, ed., 1999, v. 3A, 3B, and 3C
Orley Ashenfelter and David Card, ed., 2011, v. 4A & 4B.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ekonomija rada na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Економија_рада&oldid=27558660”