Ekosistemi kopnenih voda

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jezero Mellizas,Torres del Paine, Čile

Ekosistemi kopnenih slatkih voda su podskup Zemljinih vodenih ekosistema. Oni obuhvataju jezera i bare, reke, potoke, izvore i močvare.[1] Oni su suprotnost morskih ekosistema koji imaju veći sadržaj soli. Slatkovodna staništa mogu se klasifikovati po različitim faktorima, uključujući temperaturu, prodor svetlosti, hranljive materije i vegetaciju.

Specijalni rezervat prirode Carska bara, Srbija

Slatkovodni ekosistemi mogu se podeliti na ekosisteme stajaćih voda i ekosisteme tekućih voda. [1]

Limnologija (i njena grana biologija slatkih voda) proučava slatkovodne ekosisteme.[1] Ona je deo hidrobiologije.

Prvobitni pokušaji razumevanja i praćenja slatkovodnih ekosistema bili su podstaknuti pretnjama po zdravlje ljudi [2] (npr. izbijanje kolere zbog zagađenja kanalizacijom). Rani monitoring fokusiran je na hemijske pokazatelje, zatim na bakterije, i na kraju na alge, gljivice i protozoe. Nova vrsta monitoringa uključuje kvantifikaciju različitih grupa organizama (makrobeskičmenjake, makrofite i ribe) i merenje uslova koji su povezani sa njima.[3]

Ptice selice na Gangu u Benaresu

Pretnje slatkovodnim ekosistemima[uredi | uredi izvor]

Postoji pet široko rasprostranjenih opasnosti za biodiverzitet slatke vode: prekomerna eksploatacija, zagađenje vode, modifikacija protoka, uništavanje ili degradacija staništa i invazija egzotičnih vrsta.[4] Nedavni trendovi izumiranja uglavnom se mogu pripisati sedimentaciji, fragmentaciji toka, hemijskim i organskim zagađivačima, branama i invazivnim vrstama.[5] Uobičajeni hemijski stresni pritisci na slatkovodne ekosisteme uključuju acidifikaciju, eutrofikaciju i zagađenje bakrom i pesticidima.[6]

Izumiranje slatkovodne faune[uredi | uredi izvor]

Preko 123 vrste slatkovodne faune nestale su u Severnoj Americi od 1900. godine. Procenjeno je da je od slatkovodnih vrsta Severne Amerike ugroženo 48,5% školjki, 22,8% gastropoda, 32,7% rakova, 25,9% vodozemaca i 21,2% riba.[5] Stope izumiranja mnogih vrsta mogu se naglo povećati u narednom veku zbog invazivnih vrsta, gubitka ključnih vrsta i vrsta koje već funkcionalno izumiru (npr. vrste koje se ne razmnožavaju). Čak i koristeći konzervativne procene, stopa izumiranja slatkovodne ribe u Severnoj Americi 877 puta je veća od davnašnje stope izumiranja (1 na 3.000.000 godina).[7] Predviđene stope izumiranja za slatkovodne životinje su oko pet puta veće nego za kopnene životinje i uporedive su sa stopama zajednica prašume.

Savremeni postupci biomonitoringa slatke vode se pre svega fokusiraju na strukturu zajednice, ali neki programi mere funkcionalne pokazatelje poput biohemijske (ili biološke) potrebe za kiseonikom, potrebe za kiseonikom u sedimentu i rastvorenog kiseonika.[3] Struktura zajednice makrobeskičmenjaka obično se prati zbog raznolike taksonomije, lakoće sakupljanja, osetljivosti na niz stresnih pritisaka i ukupne vrednosti ekosistema.[8] Pored toga, struktura zajednica algi (koje često koriste dijatomeje) meri se u programima biomonitoringa. Alge su takođe taksonomski raznolike, lako se sakupljaju, osetljive su na niz stresnih pritisaka i od opšte su vrednosti za ekosistem.[9] Alge rastu vrlo brzo i zajednice mogu odražavati brze promene u okruženju.

Reka Drina

Pored strukture zajednice, reakcija na stresne pritiske slatke vode istražuje se eksperimentalnim studijama koje mere promene u ponašanju organizma, izmenjene stope rasta, reprodukcije ili smrtnosti.[3] Eksperimentalni rezultati na pojedinim vrstama pod kontrolisanim uslovima ne moraju uvek da odražavaju prirodne uslove i zajednice više vrsta.

Upotreba referentnih lokacija uobičajena je za definisanje idealizovanog „zdravlja“ slatkovodnog ekosistema. Referentne lokacije mogu se birati prostorno odabirom lokacija sa minimalnim uticajem ljudskog uznemiravanja i uticaja.[3] Međutim, referentni uslovi se takođe mogu vremenski uspostaviti korišćenjem sačuvanih indikatora, poput diatomejskih ljuštura, polena makrofita, hitina insekata i krljušti riba, koji se mogu koristiti za određivanje stanja pre velikih poremećaja ljudskog uticaja. Ove vremenske referentne uslove je često lakše rekonstruisati u stajaćoj vodi nego u tekućoj jer stabilni sedimenti mogu bolje sačuvati biološke indikatorske materije.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Wetzel, Robert G. (2001). Limnology : lake and river ecosystems (3rd izd.). San Diego: Academic Press. ISBN 978-0127447605. OCLC 46393244. 
  2. ^ Rudolfs, Willem; Falk, Lloyd L.; Ragotzkie, R. A. (1950). „Literature Review on the Occurrence and Survival of Enteric, Pathogenic, and Relative Organisms in Soil, Water, Sewage, and Sludges, and on Vegetation: I. Bacterial and Virus Diseases”. Sewage and Industrial Wastes. 22 (10): 1261—1281. JSTOR 25031419. 
  3. ^ a b v g Friberg, Nikolai; Bonada, Núria; Bradley, David C.; Dunbar, Michael J.; Edwards, Francois K.; Grey, Jonathan; Hayes, Richard B.; Hildrew, Alan G.; Lamouroux, Nicolas (2011), „Biomonitoring of Human Impacts in Freshwater Ecosystems”, Advances in Ecological Research, Elsevier: 1—68, ISBN 9780123747945, doi:10.1016/b978-0-12-374794-5.00001-8 
  4. ^ Dudgeon, David; Arthington, Angela H.; Gessner, Mark O.; Kawabata, Zen-Ichiro; Knowler, Duncan J.; Lévêque, Christian; Naiman, Robert J.; Prieur-Richard, Anne-Hélène; Soto, Doris (12. 12. 2005). „Freshwater biodiversity: importance, threats, status and conservation challenges”. Biological Reviews. 81 (2): 163—82. CiteSeerX 10.1.1.568.4047 Slobodan pristup. ISSN 1464-7931. PMID 16336747. doi:10.1017/s1464793105006950. 
  5. ^ a b Ricciardi, Anthony; Rasmussen, Joseph B. (23. 10. 1999). „Extinction Rates of North American Freshwater Fauna”. Conservation Biology. 13 (5): 1220—1222. ISSN 0888-8892. doi:10.1046/j.1523-1739.1999.98380.x. 
  6. ^ Xu, F (septembar 2001). „Lake Ecosystem Health Assessment: Indicators and Methods”. Water Research. 35 (13): 3157—3167. ISSN 0043-1354. PMID 11487113. doi:10.1016/s0043-1354(01)00040-9. 
  7. ^ Burkhead, Noel M. (septembar 2012). „Extinction Rates in North American Freshwater Fishes, 1900–2010”. BioScience. 62 (9): 798—808. ISSN 1525-3244. doi:10.1525/bio.2012.62.9.5. 
  8. ^ Johnson, R. K.; Wiederholm, T.; Rosenberg, D. M. (1993). Freshwater biomonitoring and benthic macroinvertebrates, 40-158. str. 40—158. 
  9. ^ Stevenson, R. Jan; Smol, John P. (2003), „Use of Algae in Environmental Assessments”, Freshwater Algae of North America, Elsevier, str. 775—804, ISBN 9780127415505, doi:10.1016/b978-012741550-5/50024-6 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ekosistemi kopnenih voda na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Екосистеми_копнених_вода&oldid=26876921”