Elizabeta II

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Elizabeta II
Elizabeta II, 1959.
Lični podaci
Puno imeElizabeta Aleksandra Meri
Datum rođenja(1926-04-21)21. april 1926.
Mesto rođenjaLondon, Engleska, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti8. septembar 2022.(2022-09-08) (96 god.)
Mesto smrtiZamak Balmoral, Škotska, Ujedinjeno Kraljevstvo
Porodica
Supružnikprinc Filip, vojvoda od Edinburga (v. 1947 —  s. 2021)
Potomstvo
RoditeljiDžordž VI
Elizabet
DinastijaVindzor
Kraljica Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske i ostalih Krunskih zemalja Komonvelta
Period6. februar 1952 — 8. septembar 2022.
PrethodnikDžordž VI
NaslednikČarls III
Potpis

Elizabeta II (engl. Elizabeth II), punim imenom Elizabeta Aleksandra Meri (engl. Elizabeth Alexandra Mary; London, 21. april 1926 — Zamak Balmoral, 8. septembar 2022), bila je kraljica Ujedinjenog Kraljevstva i krunskih zemalja Komonvelta od 6. februara 1952. do svoje smrti 2022. godine. Vladala je u 32 suverene države tokom svog života i ostala je monarh u 15 zemalja do svoje smrti. Njena vladavina od preko 70 godina je najduža vladavina nekog britanskog monarha, najduža vladavina nekog ženskog monarha i druga najduža verifikovana vladavina nekog monarha suverene države u istoriji.

Elizabeta je rođena u Mejferu, u Londonu, tokom vladavine njenog dede po ocu, kralja Džordža V. Bila je prvo dete vojvode i vojvotkinje od Jorka (kasnije kralja Džordža VI i kraljice Elizabete, kraljice majke). Njen otac je stupio na presto 1936. nakon abdikacije svog brata Edvarda VIII, čime je desetogodišnja princeza Elizabeta postala prestolonaslednica. Školovala se privatno kod kuće i počela je da obavlja javne dužnosti tokom Drugog svetskog rata, služeći u Pomoćnoj teritorijalnoj službi. U novembru 1947. udala se za Filipa Mauntbatena, bivšeg princa Grčke i Danske, a njihov brak je trajao 73 godine do njegove smrti 2021. godine. Imali su četvoro dece: Čarlsa, Anu, Endrua i Edvarda.

Kada je njen otac umro u februaru 1952, Elizabeta — tada 25-godišnjakinja — postala je kraljica sedam nezavisnih zemalja Komonvelta: Ujedinjenog Kraljevstva, Kanade, Australije, Novog Zelanda, Južne Afrike, Pakistana i Cejlona (danas poznatog kao Šri Lanka), kao kao i šef Komonvelta. Elizabeta je vladala kao ustavni monarh kroz velike političke promene kao što su bile Severnoirski sukob, devolucija u Ujedinjenom Kraljevstvu, dekolonizacija Afrike i pristupanje Ujedinjenog Kraljevstva Evropskoj zajednici, kao i njegovo naknadno povlačenje. Broj njenih krunskih zemalja je varirao tokom vremena kako su teritorije sticale nezavisnost, a neke oblasti postajale republike. Kao kraljicu, Elizabetu je služilo više od 170 premijera širom njenih zemalja. Njene brojne istorijske posete i sastanci uključivali su državne posete Kini 1986. godine, Rusiji 1994. i Republici Irskoj 2011. godine, kao i sastanke sa petoricom papa i četrnaest predsednika Sjedinjenih Država.

Značajni događaji tokom Elizabetine vladavine su uključivali njeno krunisanje 1953, kao i proslavu njenog Srebrnog, Zlatnog, Dijamantskog i Platinastog jubileja 1977, 2002, 2012. i 2022. godine. Iako se povremeno suočavala sa republikanizmom i medijskim kritikama svoje porodice — posebno nakon raspada brakova njene dece, njenog annus horribilis-a 1992. i smrti bivše snaje Dajane 1997. godine — podrška monarhiji u Ujedinjenom Kraljevstvu je ostalo konstantno visoka tokom njenog života, kao i njena lična popularnost. Elizabeta je umrla sa 96 godina u zamku Balmoral u septembru 2022. godine, a nasledio ju je njen najstariji sin, Čarls III.

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Elizabeta je rođena 21. aprila 1926, kao prvo dete princa Alberta, vojvode od Jorka (kasnije kralja Džordža VI), i njegove supruge Elizabete, vojvotkinje od Jorka (kasnije kraljice Elizabete, kraljice majke). Njen otac je bio drugi sin kralja Džordža V i kraljice Marije, a majka je bila najmlađa ćerka škotskog aristokrate Kloda Bouz Lajona, 14. grofa od Stratmora i Kinghorna. Došla je na svet carskim rezom u 02:40 po griničkom srednjem vremenu[1] u londonskoj rezidenciji njenog dede po majci, u Ulici Bruton broj 17.[2] Anglikanski nadbiskup od Jorka, Kosmo Gordon Leng, krstio ju je u privatnoj kapeli Bakingemske palate 29. maja,[3][a] kada je dobila ime Elizabeta po svojoj majci; Aleksandra po prababi po ocu, koja je umrla šest meseci ranije; a Meri po babi po ocu.[5] Njena bliža porodica zvala ju je „Lilibet”,[6] kako je ona samu sebe u početku zvala.[7] Bila je veoma draga svom dedi Džordžu V, koga je od milja zvala „Deda Engleska”,[8] a njenim redovnim posetama kralju tokom njegove teške bolesti 1929. se u štampi i kasnijim biografima pripisuju zasluge za podizanje njegovog raspoloženja i pomoć pri oporavku.[9]

Elizabeth as a thoughtful-looking toddler with curly, fair hair
Elizabeta na naslovnici časopisa Time u aprilu 1929.
Elizabeth as a rosy-cheeked young girl with blue eyes and fair hair
Elizabetin portret iz 1933.

Elizabetina jedina sestra, princeza Margareta, rođena je 1930. godine. Dve princeze su školovane kod kuće pod nadzorom svoje majke i guvernante Merion Kroford.[10] Njihove lekcije su se koncentrisale na istoriju, jezik, književnost i muziku.[11] Krofordova je 1950. objavila knjigu u kojoj je opisano Elizabetino i Margaretino detinjstvo pod naslovom Male princeze, koja je izazvala zgražavanje kraljevske porodice.[12] Knjiga opisuje Elizabetinu ljubav prema konjima i psima, njenu urednost i njen stav prema odgovornostima.[13] Drugi su takođe istakli takva zapažanja: Vinston Čerčil je opisao Elizabetu kada je imala dve godine kao „karakter. Ima zadivljujući autoritet i refleksivnost za jednu bebu.”[14] Njena rođaka Margaret Rouds ju je opisala kao „srećnu devojčicu, suštinski razumnu i lepo vaspitanu”.[15] Elizabeta je detinjstvo provela prvenstveno u rezidenciji Jorkovih na adresi Pikadili 145 (njihovoj gradskoj kući u Londonu) i Rojal lodžu u Vindzoru.[16]

Naslednica prestola[uredi | uredi izvor]

Tokom vladavine svog dede, Elizabeta je bila treća u redu nasledstva britanskog prestola, iza svog strica Edvarda, princa od Velsa, i svog oca. Iako je njeno rođenje izazvalo interesovanje javnosti, nije se očekivalo da ona postane kraljica, pošto je Edvard još uvek bio mlad i očekivalo se da će se oženiti i imati sopstvenu decu, koja bi imala prednost u naslednom redu u odnosu na Elizabetu.[17] Kada je njen deda umro 1936, a njen stric proglašen kraljem Edvardom VIII, postala je druga u redu za presto, posle svog oca. Kasnije te godine, Edvard je abdicirao, nakon što je njegov predloženi brak sa razvedenom Amerikankom Volis Simpson izazvao ustavnu krizu.[18] Shodno tome, Elizabetin otac je postao kralj, uzevši prestono ime Džordž VI. Pošto Elizabeta nije imala braće, postala je prestolonaslednica. Da su njeni roditelji kasnije dobili sina, on bi imao prednost u naslednom redu u odnosu na nju, što je bilo određeno primogeniturom muške preferencije koja je bila na snazi u to vreme.[19]

Elizabeta je pohađala privatne časove iz ustavne istorije Henrija Martena, zamenika direktora Koledža Iton,[20] i učila je francuski jezik od niza francuskih guvernanta.[21] Pokret izviđačica Bakingemske palate formiran je posebno da bi Elizabeta mogla da se druži sa devojčicama njenih godina.[22][21]

Godine 1939, Elizabetini roditelji su obišli Kanadu i Sjedinjene Države. Kao i 1927. godine, kada su bili na turneji po Australiji i Novom Zelandu, Elizabeta je ostala u Britaniji pošto je njen otac smatrao da je premlada za javne turneje.[23] „Delovala je uplakano” dok su joj roditelji odlazili.[24] Redovno su se dopisivali,[24] a ona i njeni roditelji su obavili prvi kraljevski transatlantski telefonski poziv 18. maja.[23]

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Elizabeta u uniformi Pomoćne teritorijalne službe u aprilu 1945.

U septembru 1939, Ujedinjeno Kraljevstvo je ušlo u Drugi svetski rat. Lord Hejlšam je predložio da princeze Elizabeta i Margareta budu evakuisane u Kanadu kako bi izbegle česta nemačka vazdušna bombardovanja Londona.[25] Ovaj predlog je odbacila njihova majka, koja je izjavila: „Deca neće ići bez mene. Ja neću otići bez kralja. A kralj nikada neće otići.”[26] Princeze su ostale u zamku Balmoral u Škotskoj, sve do decembra 1939, kada su se preselile u Sandringam haus u Norfoku.[27] Od februara do maja 1940. živele su u Rojal lodžu u Vindzoru, sve dok se nisu preselile u zamak Vindzor, gde su stanovale veći deo narednih pet godina.[28] U Vindzoru su princeze izvodile pantomimu tokom Božićnih predstava kako bi prikupile pomoć Kraljičinom fondu za vunu, koji je kupovao predivo za pletenje vojnih uniformi.[29] Godine 1940, 14-godišnja Elizabeta se prvi put obratila putem radija tokom BBC-jevog Dečjeg sata, obraćajući se drugoj deci koja su evakuisana iz gradova.[30] Ona je izjavila: „Trudimo se da učinimo sve što možemo da pomognemo našim galantnim mornarima, vojnicima i avijatičarima, a trudimo se da i sami izdržimo svoju porciju opasnosti i tuge rata. Svako od nas zna da će na kraju sve biti dobro.”[30]

Godine 1943, Elizabeta je imala svoj prvi samostalni javni nastup u poseti Grenadirskoj gardi, za koju je postavljena za pukovnika prethodne godine.[31] Kako se približavala svom 18. rođendanu, Parlament je promenio zakon tako da je mogla da deluje kao jedan od pet državnih savetnika u slučaju nesposobnosti ili odsustva njenog oca u inostranstvu, kao što je bila njegova poseta Italiji u julu 1944. godine.[32] Februara 1945. godine postavljena je za počasnog drugog podređenog u Pomoćnoj teritorijalnoj službi sa službenim brojem 230873.[33] Školovala se za vozača i mehaničara i pet meseci kasnije dobila je čin počasnog mlađeg komandanta (ženski ekvivalent kapetana u to vreme).[34]

Elizabeta (krajnje levo) na balkonu Bakingemske palate sa porodicom i Vinstonom Čerčilom, 8. maja 1945.

Na dan pobede u Evropi, Elizabeta i Margareta su se potajno pridružile slavljeničkoj masi na ulicama Londona. Elizabeta je kasnije u jednom retkom intervjuu izjavila: „Pitali smo moje roditelje da li možemo da izađemo i da se same uverimo. Sećam se da smo se plašili da nas prepoznaju... Sećam se redova nepoznatih ljudi koji su držali pod ruku i hodali niz Vajthol, da nas je sve zahvatila plima sreće i olakšanja.”[35]

Tokom rata, pravljeni su planovi da se uguši velški nacionalizam tako što bi se Elizabeta bliže povezala sa Velsom. Predlozi, kao što je bilo njeno imenovanje za konstabla zamka Kernarfon ili pokrovitelja Velške lige mladih, odbačeni su iz nekoliko razloga, uključujući strah od povezivanja Elizabete sa političkim protivnicima u vreme kada je Britanija bila u ratu.[36] Velški političari su predložili da ona postane princeza od Velsa na njen 18. rođendan. Ministar unutrašnjih poslova Herbert Morison je podržao tu ideju, ali ju je kralj odbacio jer je smatrao da takva titula pripada isključivo supruzi princa od Velsa, kao i da je princ od Velsa oduvek bio muški naslednik.[37]

Elizabeta je otišla na svoju prvu prekookeansku turneju 1947. godine, prateći svoje roditelje kroz južnu Afriku. Tokom turneje, u radio-emisiji emitovanoj širom Komonvelta na njen 21. rođendan, ona je dala sledeće obećanje:

Pred svima vama izjavljujem da će ceo moj život, bio on dug ili kratak, biti posvećen službi vama i službi našoj velikoj carskoj porodici kojoj svi pripadamo. Ali neću imati snage da sam sprovedem ovu odluku osim ako joj se ne pridružite sa mnom, kao što vas sada pozivam da učinite: znam da će vaša podrška nepogrešivo biti data. Bože pomozi mi da ispunim svoj zavet, i neka Bog blagoslovi sve vas koji ste voljni da učestvujete u njemu.[38]

Brak[uredi | uredi izvor]

Elizabeta je upoznala svog budućeg supruga, princa Filipa od Grčke i Danske, 1934. godine, a ponovo su se sreli tri godine kasnije.[39] Bili su rođaci u drugom kolenu preko kralja Kristijana IX Danskog i rođaci u trećem kolenu preko kraljice Viktorije. Nakon što se u julu 1939. sreli po treći put na Kraljevskom pomorskom koledžu u Dartmutu, Elizabeta je — iako je imala samo 13 godina — rekla da se zaljubila u Filipa, koji je imao 18 godina, i da su počeli da razmenjuju pisma.[40] Imala je 21 godinu kada je njihova veridba zvanično objavljena 9. jula 1947. godine.[41]

Veridba je izazvala neke kontroverze. Filip nije bio finansijski obezbeđen, bio je rođen u inostranstvu (iako je bio britanski podanik koji je služio u Kraljevskoj mornarici tokom Drugog svetskog rata), i imao je sestre koje su se udale za nemačke plemiće sa nacističkim vezama.[42] Merion Kroford je napisala: „Neki od kraljevih savetnika nisu ga smatrali dovoljno dobrim za nju. Bio je princ bez doma i kraljevstva. Neke od novina su na sva vrata isticala Filipovo strano poreklo.”[43] Kasnije biografije izveštavale su da je Elizabetina majka u početku gajila rezerve prema ovoj vezi i da je Filipa zadirkivala kao „Huna”.[44] Kasnije, međutim, rekla je biografu Timu Hildu da je Filip bio „engleski džentlmen”.[45]

Kraljevska porodica nakon venčanja Elizabete i Filipa, 1947.

Pre braka, Filip se odrekao svojih grčkih i danskih titula, zvanično prešao iz grčkog pravoslavlja u anglikanstvo, i usvojio titulu poručnika Filipa Mauntbatena, uzevši prezime britanske porodice svoje majke.[46] Neposredno pre venčanja, proglašen je za vojvodu od Edinburga i dodeljena mu je titula njegovog kraljevskog visočanstva.[47] Elizabeta i Filip venčali su se 20. novembra 1947. u Vestminsterskoj opatiji. Dobili su 2.500 svadbenih poklona iz celog sveta.[48] Elizabeta je zahtevala kupone za racionisanje kako bi kupila materijal za svoju haljinu (koju je dizajnirao Norman Hartnel) jer se Britanija još nije potpuno oporavila od ratnih razaranja.[49] U posleratnoj Britaniji nije bilo prihvatljivo da Filipovi nemački srodnici, uključujući njegove tri preživele sestre, budu pozvani na venčanje.[50] Poziv nije upućen ni vojvodi od Vindzora, bivšem kralju Edvardu VIII.[51]

Elizabeta je rodila svoje prvo dete, princa Čarlsa, u novembru 1948. godine. Mesec dana ranije, kralj je izdao patentna pisma koja su dozvoljavala njenoj deci da koriste titule kraljevskog princa ili princeze, na šta inače ne bi imali pravo pošto njihov otac više nije bio kraljevski princ.[52] Drugo dete, princeza Ana, rođeno je u avgustu 1950. godine.[53]

Nakon venčanja, bračni bar je zakupio kuću Vindlšam Mur, u blizini zamka Vindzor, do jula 1949.[48] kada su se nastanili u Klarens hausu u Londonu. U različitim periodima između 1949. i 1951. Filip je bio stacioniran u britanskoj krunskoj koloniji Malti kao oficir Kraljevske mornarice. On i Elizabeta su povremeno živeli na Malti nekoliko meseci u vili Gvardamanđa, iznajmljenom domu Filipovog ujaka lorda Mauntbatena. Njihovo dvoje dece ostalo je u Britaniji.[54]

Vladavina[uredi | uredi izvor]

Dolazak na presto i krunisanje[uredi | uredi izvor]

Krunidbeni portret Elizabete II, 1953.

Kako se zdravlje Džordža VI pogoršalo tokom 1951. godine, Elizabeta ga je često zamenjivala na javnim događajima. Kada je u oktobru 1951. posetila Kanadu i američkog predsednika Harija Trumana u Vašingtonu, njen lični sekretar Martin Čarteris je nosio nacrt deklaracije o dolasku na presto u slučaju da kralj umre dok u njenom odsustvu.[55] Početkom 1952, Elizabet i Filip su krenuli na turneju po Australiji i Novom Zelandu preko britanske kolonije Kenije. Njih dvoje su se 6. februara upravo vratili u svoj kenijski dom, Sagana lodž, nakon noći provedene u hotelu u nacionalnom parku Aberdare, kada je stigla vest o smrti Elizabetinog oca; Filip je saopštio novoj kraljici vest.[56] Ona je odabrala da zadrži ime Elizabeta kao svoje prestono ime,[57] pa je stoga proglašena Elizabetom II. Ova numeracija je uvredila neke Škote, pošto je ona bila prva Elizabeta koja je vladala Škotskom.[58] Proglašena je za kraljicu u svim svojim zemljama, a sa Filipom se brzo vratila u Ujedinjeno Kraljevstvo.[59] Elizabeta i Filip su se potom preselili u Bakingemsku palatu.[60]

Sa Elizabetinim dolaskom na presto, činilo se mogućim da će kraljevska dinastija poneti ime njenog muža, u skladu sa običajem udatih žena tog vremena. Lord Mauntbaten se zalagao za dinastiju Mauntbaten, a Filip je predložio dinastiju Edinburg, po svojoj vojvodskoj tituli.[61] Britanski premijer Vinston Čerčil i Elizabetina baka kraljica Marija su se zalagali za zadržavanje imena Vindzor. Elizabeta je 9. aprila 1952. izdala izjavu da će kraljevska dinastija i dalje nositi ime Vindzor. Filip nije bio zadovoljan ovom odlukom: „Ja sam jedini čovek u zemlji kome nije dozvoljeno da da svoje ime sopstvenoj deci.”[62] Godine 1960, prezime Mauntbaten-Vindzor je usvojeno za Filipove i Elizabetine potomke po muškoj liniji koji ne nose kraljevske titule.[63][64]

U toku priprema za krunisanje, princeza Margareta je rekla svojoj sestri da želi da se uda za Pitera Taunsenda, razvedenog oficira 16 godina starijeg od Margarete, sa dva sina iz prethodnog braka. Elizabeta ih je zamolila da sačekaju godinu dana; po rečima njenog privatnog sekretara: „Kraljica je bila prirodno popustljiva prema princezi, ali smatram da je mislila — nadala se — da će njihova afera s vremenom zgasnuti.”[65] Političari na viskim pozicijama su bili protiv ove veze, a Crkva Engleske nije dozvoljavala ponovni brak nakon razvoda. Da je Margareta sklopila građanski brak, od nje bi se očekivalo da se odrekne svog prava nasledstva.[66] Margareta je stoga odlučila da prekine svoje planove za brak sa Taunsendom.[67] Godine 1960, udala se za Entonija Armstronga-Džounsa, koji je sledeće godine proglašen za grofa od Snoudona. Razveli su se 1978. godine; Margareta se nije preudala.[68]

Uprkos smrti kraljice Marije 24. marta 1953. godine, krunisanje je održano po planu 2. juna, kao što je Marija tražila.[69] Ceremonija krunisanja u Vestminsterskoj opatiji je po prvi put emitovana na televiziji, sa izuzetkom miropomazanja i pričešća.[70][b] Po nalogu Elizabete, njena haljina sa krunisanja je bila izvezena cvetnim amblemima zemalja Komonvelta.[74]

Rana vladavina[uredi | uredi izvor]

Elizabetina kraljevstva (svetlocrveno i ružičasto) i njihove teritorije i protektorati (tamnocrveno) na početku njene vladavine 1952.

Od Elizabetinog rođenja pa nadalje, Britanska imperija je nastavila svoju transformaciju u Komonvelt nacija.[75] Kada je postala kraljica 1952. godine, njena uloga šefice više nezavisnih država već je bila ozvaničena.[76] Godine 1953, Elizabeta i njen suprug su krenuli na sedmomesečnu turneju oko sveta, posetivši 13 zemalja i prešavši više od 64.000 kilometara kopnom, morem i vazduhom.[77] Postala je prvi vladajući monarh Australije i Novog Zelanda koji je posetio te nacije.[78] Tokom turneje, gužve su bile ogromne; procenjuje se da ju je videlo tri četvrtine stanovništva Australije.[79] Tokom svoje vladavine, Elizabeta je obavila stotine državnih poseta drugih zemlja i obilazaka Komonvelta; bila je šef države sa najviše obavljenih poseta.[80]

Godine 1956, britanski i francuski premijeri, ser Entoni Idn i Gi Mole, razgovarali su o mogućnosti pridruživanja Francuske Komonveltu. Predlog nikada nije prihvaćen, a sledeće godine Francuska je potpisala Rimski ugovor kojim je uspostavljena Evropska ekonomska zajednica, preteča Evropske unije.[81] U novembru 1956, Britanija i Francuska su izvršile invaziju na Egipat u neuspešnom pokušaju da zauzmu Suecki kanal. Lord Mauntbaten je rekao da se Elizabeta protivila invaziji, iako je Idn to negirao. Idn je podneo ostavku dva meseca kasnije.[82]

Sa liderima Komonvelta na konferenciji zajednice 1960.

Vladajuća Konzervativna partija nije imala formalni mehanizam za izbor lidera, što je značilo da je na Elizabeti bilo da odluči kome da naloži da formira vladu nakon Idnove ostavke. Idn joj je preporučila da se konsultuje sa lordom Solsberijem, lordom predsednikom Saveta. Lord Solsberi i lord Kilmir, lord kancelar, konsultovali su se sa Kabinetom, Čerčilom i predsednikom komiteta iz 1922, što je rezultovalo time da je Elizabeta imenovala njoj preporučenog kandidata: Harolda Makmilana.[83]

Suecka kriza i izbor Idnovog naslednika doveli su 1957. do prve veće lične kritike kraljice Elizabete. U jednom časopisu, koji je posedovao i uređivao,[84] Lord Oltrinčem ju je optužio da je „bez dodira sa narodom”.[85] Oltrinčema su osudile javne ličnosti, a jedan građanin ga je ošamario zgrožen njegovim komentarima.[86] Šest godina kasnije, 1963. godine, Makmilan je podneo ostavku i savetovao Elizabet da imenuje Aleka Daglasa-Hjuma za premijera, što je ona i uradila.[87] Elizabeta se ponovo našla na meti kritika jer je imenovala premijera po savetu malog broja ministara ili jednog ministra.[87] Konzervativci su 1965. usvojili formalni mehanizam za izbor lidera, čime su kraljicu oslobodili njenog učešća.[88]

Sa Filipom u Parlamentu Kanade, 1957.

Godine 1957, Elizabeta je boravila u državnoj poseti Sjedinjenim Državama, gde se obratila Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u ime Komonvelta. Na istoj turneji otvorila je zasedanje 23. kanadskog parlamenta, postavši prvi monarh Kanade koji je otvorio parlamentarnu sednicu.[89] Dve godine kasnije, isključivo u svojstvu kraljice Kanade, ponovo je posetila Sjedinjene Države i obišla Kanadu.[89][90] Godine 1961, obišla je Kipar, Indiju, Pakistan, Nepal i Iran.[91] Tokom posete Gani iste godine, ona je odbacila strepnje za njenu bezbednost, iako je njen domaćin, predsednik Kvame Nkruma, koji ju je zamenio na mestu šefa države, bio meta atentatora.[92] Harold Makmilan je napisao: „Kraljica je bila apsolutno odlučna sve vreme... Nestrpljiva je zbog stava da se prema njoj odnosi kao prema... filmskoj zvezdi... Ona zaista ima 'srce i stomak muškarca'... Ona voli svoju dužnost i odlučna je da bude kraljica.”[92] Pre njene turneje po delovima Kvebeka 1964. godine, štampa je izvestila da su ekstremisti unutar separatističkog pokreta Kvebeka planirali Elizabetino ubistvo.[93] Nije bilo ovakvih pokušaja, ali je izbila pobuna dok je bila u Montrealu; zabeležena je njena „smirenost i hrabrost pred nasiljem”.[94]

Elizabeta je rodila svoje treće dete, princa Endrua, u februaru 1960. godine, što je bio prvi porođaj vladajuće britanske kraljice od 1857. godine.[95] Njeno četvrto dete, princ Edvard, rođen je u martu 1964. godine.[96]

Političke reforme i krize[uredi | uredi izvor]

U Kvinslendu, 1970.
Sa Josipom Brozom Titom u Beogradu, 1972.

Šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka došlo je do ubrzanja dekolonizacije Afrike i Kariba. Više od 20 zemalja steklo je nezavisnost od Britanije u sklopu planiranog prelaska na samoupravu. Godine 1965, međutim, rodezijski premijer Ijan Smit, u suprotnosti sa težnjama ka vladavini većine, jednostrano je proglasio nezavisnost, obećavajući „lojalnost i odanost” Elizabeti, proglašavajući je „kraljicom Rodezije”.[97] Iako ga je Elizabeta formalno otpustila, a međunarodna zajednica uvela sankcije Rodeziji, njegov režim je opstao više od jedne decenije.[98] Kako su veze Britanije sa njenom bivšom imperijom slabile, britanska vlada je zatražila ulazak u Evropsku zajednicu, kojoj je formalno pristupila 1973. godine.[99]

Kraljica se 1966. našla na meti kritika zato što je čekala osam dana pre nego što je posetila velško selo Aberfan, gde je rudarska katastrofa odnela živote 116 dece i 28 odraslih. Martin Čarteris je rekao da je ovo kašnjenje, napravljeno po njegovom savetu, bila greška zbog koje je Elizabeta kasnije požalila.[100][101]

Elizabeta je obišla Jugoslaviju u oktobru 1972, postavši prvi britanski monarh koji je posetio neku komunističku državu.[102] Na aerodromu ju je primio predsednik Josip Broz Tito, a u Beogradu su je dočekale hiljade ljudi.[103]

U februaru 1974, britanski premijer Edvard Hit savetovao je Elizabetu da raspiše opšte izbore usred svoje turneje po austronežanskom pacifičkom obruču, zahtevajući od nje da se vrati u Britaniju.[104] Izbori su rezultovali time da nijedna stranka nije imala većinu u parlamentu; Hitovi konzervativci nisu bili najveća stranka, ali su mogli da ostanu na vlasti ako bi formirali koaliciju sa Liberalnom strankom. Kada su diskusije o formiranju koalicije propale, Hit je podneo ostavku, a Elizabeta je zatražila od lidera opozicije, laburiste Harolda Vilsona, da formira vladu.[105]

Godinu dana kasnije, na vrhuncu ustavne krize u Australiji, australijskog premijera, Gofa Vitlama, razrešio je dužnosti generalni guverner ser Džon Ker, nakon što je Senat pod kontrolom opozicije odbacio Vitlamove predloge budžeta.[106] Pošto je Vitlam imao većinu u Predstavničkom domu, njegov predsednik Gordon Skols apelovao je na Elizabetu da poništi Kerovu odluku. Ona je odbila, rekavši da se neće mešati u odluke koje su Ustavom Australije rezervisane za generalnog guvernera.[107] Ova kriza je podstakla australijski republikanizam.[106]

Lideri država G7, članovi kraljevske porodice i Elizabeta (u sredini), u Londonu, 1977.

Godine 1977, Elizabeta je obeležila svoj srebrni jubilej (25. godišnjicu dolaska na presto). Razni zabavni događaji su održani širom Komonvelta, a mnogi su se poklapali sa njenom turnejom po Komonveltu. Proslave su potvrdile Elizabetinu popularnost, uprkos negativnom izveštavanju štampe o rastanku princeze Margarete od svog muža, lorda Snoudona.[108] Godine 1978, Elizabeta je bila domaćin državne posete rumunskog komunističkog vođe, Nikolaja Čaušeskua, i njegove supruge Elene,[109] iako je privatno mislila da su im „ruke krvave”.[110] Sledeća godina donela je dva udarca za Elizabetu: razotkrivanje Entonija Blanta, bivšeg nadzornika za kraljičine slike, kao komunističkog špijuna i atentat na lorda Mauntbatena koji je organizovala Privremena irska revolucionarna armija.[111]

Prema Polu Martinu Starijem, do kraja 1970-ih, Elizabeta je bila zabrinuta da kruna „nema preterani značaj” za Pjera Tridoa, kanadskog premijera.[112] Toni Ben je rekao da je Elizabeta smatrala Tridoa „poprilično razočaravajućim”.[112] Činilo se da je Tridoov navodni republikanizam potvrđen njegovim „nestašlucima”, kao što je bilo spuštanje niz gelendere u Bakingemskoj palati i izvođenje piruete iza Elizabetinih leđa 1977. godine, kao i uklanjanje raznih kanadskih kraljevskih simbola tokom njegovog mandata.[112] Godine 1980, kanadski političari poslati u London da razgovaraju o patrijaciji Ustava Kanade otkrili su da je Elizabeta „bolje informisana... od bilo kog od britanskih političara ili birokrate”.[112] Bila je posebno zainteresovana nakon neuspeha zakona C-60, koji bi uticao na njenu ulogu šefa države.[112]

Opasnosti i neslaganja[uredi | uredi izvor]

Na ceremoniji Pozdrava bojama 1986.

Tokom ceremonije Pozdrava bojama 1981. godine, šest nedelja pre venčanja princa Čarlsa i ledi Dajane Spenser, na Elizabetu je ispaljeno šest hitaca iz neposredne blizine dok je jahala londonskim Molom. Policija je kasnije otkrila da su hici bili ćorci. Sedamnaestogodišnji napadač, Markus Sardžent, osuđen je na pet godina zatvora, ali je pušten nakon tri.[113] Elizabetina pribranost i veština u kontroli svog konja bili su naširoko hvaljeni.[114] Tog oktobra, Elizabeta je bila meta još jednog napada dok je bila u poseti Danidinu na Novom Zelandu. Kristofer Džon Luis, koji je imao 17 godina, ispalio je hitac iz puške kalibra .22 sa petog sprata zgrade koja je gledala na paradu, ali je promašio.[115] Luis je uhapšen, ali je umesto da bude optužen za pokušaj ubistva ili izdaju osuđen na tri godine zatvora zbog nezakonitog posedovanja i upotrebe vatrenog oružja. Dve godine nakon kazne, pokušao je da pobegne iz psihijatrijske bolnice sa namerom da ubije Čarlsa, koji je bio u poseti zemlji sa Dajanom i njihovim sinom princem Vilijamom.[116]

Elizabeta sa Ronaldom Reganom u junu 1982.

Od aprila do septembra 1982, Elizabetin sin Endru je služio u britanskim snagama u Foklandskom ratu, zbog čega je ona navodno bila uznemirena[117] i ponosna.[118] Dana 9. jula probudila se u svojoj spavaćoj sobi u Bakingemskoj palati i otkrila provalnika, Majkla Fejgana, u sobi sa njom. U ozbiljnom propustu obezbeđenja, pomoć je stigla tek nakon dva poziva centrali policije u Palati.[119] Nakon što je ugostila američkog predsednika Ronalda Regana u zamku Vindzor 1982. i posetila njegov ranč u Kaliforniji 1983. godine, Elizabeta je bila ljuta kada je njegova administracija naredila invaziju na Grenadu, jednu od njenih karipskih zemalja, a da nije bila obaveštena.[120]

Intenzivno interesovanje medija za mišljenja i privatni život kraljevske porodice tokom 1980-ih dovelo je do serije senzacionalnih priča u štampi, čiji je pionir bio tabloid The Sun.[121] Kao što je Kelvin Makenzi, urednik pomenutog lista, rekao svojim zaposlenima: „Dajte mi nedelju da se pozabavim kraljevskom porodicom. Ne brinite ako nije istina — sve dok ne bude previše gužve oko toga posle.”[122] Urednik novina Donald Trelford je napisao u The Observer-u od 21. septembra 1986: „Kraljevska sapunica je sada dostigla takav nivo javnog interesa da je jasna granica između činjenica i fikcije izgubljena... ne radi se samo o tome da neke novine ne proveravaju svoje činjenice niti prihvataju poricanja: nije ih briga da li su priče istinite ili ne.” Objavljeno je, posebno u The Sunday Times-u 20. jula 1986, da je Elizabet bila zabrinuta da je ekonomska politika Margaret Tačer podstakla društvene podele i da je bila uznemirena visokom nezaposlenošću, nizom nereda, nasiljem tokom štrajka rudara i Tačerinim odbijanjem da uvede sankcije protiv režima aparthejda u Južnoj Africi. Izvori glasina su bili kraljevski pomoćnik Majkl Šej i generalni sekretar Komonvelta Šridat Ramfal, ali Šej je tvrdio da su njegove primedbe izvučene iz konteksta i ulepšane spekulacijama.[123] Tačerova je navodno rekla da bi Elizabeta glasala za Socijaldemokratsku partiju — Tačerine političke protivnike.[124] Tačerin biograf, Džon Kembel, tvrdio je da su ovu izjavu izmislili novinari.[125] Izveštaji o neprijateljstvu između kraljice i premijerke bili su preuveličani,[126] a Elizabeta joj je ukazala dve počasti — članstvo u Redu Zasluge i Redu Podvezice. Tačerovu je na mestu premijera zamenio Džon Mejdžor.[127] Brajan Malruni, kanadski premijer između 1984. i 1993. godine, rekao je da je Elizabeta bila „sila iza scene” u okončanju aparthejda.[128][129]

Godine 1986, Elizabeta je boravila u šestodnevnoj državnoj poseti Narodnoj Republici Kini, postavši prvi britanski monarh koji je posetio tu zemlju.[130] Obilazak je uključivao Zabranjeni grad, Kineski zid i Ratnike od terakote.[131] Na državnom banketu, Elizabeta se našalila o tome da je prvi britanski izaslanik u Kini izgubljen na moru sa pismom kraljice Elizabete I caru Vanliju, i primetila: „Na sreću poštanske usluge su se poboljšale od 1602. godine”.[132] Elizabetina poseta je takođe obeležilo prihvatanje obe zemlje da će suverenitet nad Hongkongom biti prenet sa Ujedinjenog Kraljevstva na Kinu 1997. godine.[133]

Do kraja 1980-ih, Elizabeta je postala meta satire.[134] Ismejano je učešće mlađih članova kraljevske porodice u dobrotvornoj emisiji It's a Royal Knockout 1987. godine.[135] U Kanadi, Elizabeta je javno podržala kontroverzne ustavne amandmane, što je izazvalo kritike protivnika predloženih promena, uključujući Pjera Tridoa.[128] Iste godine, izabrana vlada Fidžija je svrgnuta vojnim udarom. Kao monarh Fidžija, Elizabeta je podržala pokušaje generalnog guvernera Penaije Ganilaua da uspostavi izvršnu vlast i pregovara o nagodbi. Vođa državnog udara Sitiveni Rabuka svrgnuo je Ganilaua i proglasio Fidži republikom.[136]

Turbulentne godine[uredi | uredi izvor]

Nakon pobede koalicije u Zalivskom ratu, Elizabeta je postala prvi britanski monarh koji se obratio na zajedničkom zasedanju Kongresa Sjedinjenih Država u maju 1991. godine.[137]

Sa Filipom u Nemačkoj, oktobar 1992.

Dana 24. novembra 1992, u govoru povodom Rubinskog jubileja (40. godišnjice) njenog stupanja na presto, Elizabeta je 1992. godinu nazvala svojim annus horribilis-om.[v][138] Broj republikanaca u Britaniji je porastao zbog procena štampe o Elizabetinom privatnom bogatstvu i izveštaja o aferama i napetim brakovima među njenom širom porodicom.[139] U martu se njen drugi sin, princ Endru, rastao od svoje supruge Sare; njena ćerka, princeza Ana, razvela se od kapetana Marka Filipsa u aprilu;[140] besni demonstranti u Drezdenu gađali su Elizabetu jajima tokom državne posete Nemačkoj u oktobru;[141] i veliki požar je izbio u zamku Vindzor, jednoj od njenih zvaničnih rezidencija, u novembru. Monarhija se našla pod pojačanom kritikom i javnom osudom.[142] U neobično ličnom govoru, Elizabeta je rekla da svaka institucija mora očekivati kritiku, ali je sugerisala da bi to moglo da se uradi sa „dozom humora, nežnosti i razumevanja”.[143] Dva dana kasnije, Džon Mejdžor je objavio planove za reformu kraljevskih finansija, koji su sačinjeni prethodne godine, uključujući i to da Elizabeta plaća porez na dohodak od 1993. nadalje, i smanjenje civilne liste.[144] U decembru su se princ Čarls i njegova supruga Dajana zvanično rastali.[145] Krajem godine, Elizabeta je tužila novine The Sun zbog kršenja autorskih prava kada su objavile tekst njene godišnje Božićne poruke dva dana pre nego što je emitovana. Novine su bile prinuđene da joj plate pravne troškove i donirale su 200.000 funti u dobrotvorne svrhe.[146] Elizabetini advokati su preduzeli uspešnu akciju protiv pomenutog lista pet godina ranije zbog kršenja autorskih prava nakon što je objavio fotografiju njene snaje, vojvotkinje od Jorka i njene unuke princeze Beatris.[147]

U januaru 1994. Elizabeta je slomila čunastu kost na levom zglobu kada se konj na kome je jahala u Sandringemu spotaknuo i pao.[148] U oktobru 1994. postala je prvi vladajući britanski monarh koji je kročio na rusko tlo.[g] U oktobru 1995. Elizabeta je obavila telefonski poziv sa radio voditeljom iz Montreala, Pjerom Brasarom, koji je imitirao kanadskog premijera Žana Kretjena. Elizabeta, koja je verovala da razgovara sa Kretjenom, rekla je da podržava jedinstvo Kanade i da će pokušati da utiče na referendum u Kvebeku na kome se glasalo o otcepljenju od Kanade.[153]

U godini koja je usledila, došlo je do novih otkrića javnosti o stanju Čarlsovog i Dajaninog braka.[154] U konsultaciji sa svojim mužem i Džonom Mejdžorom, kao i sa Džordžom Kerijem, nadbiskupom kenterberijskim, i Robertom Felousom, njenim privatnim sekretarom, Elizabeta je pisala Čarlsu i Dajani krajem decembra 1995, sugerišući da bi njihov razvod bio preporučljiv.[155]

U avgustu 1997, godinu dana nakon razvoda, Dajana je poginula u saobraćajnoj nesreći u Parizu. Elizabeta je bila na odmoru sa svojom širom porodicom u Balmoralu. Dva Dajanina sina, prinčevi Vilijam i Hari, želeli su da idu u crkvu, pa su ih Elizabeta i Filip poveli tog jutra.[156] Narednih pet dana, kraljevski par je štitio svoje unuke od velikog interesovanja štampe tako što ih je držao u Balmoralu gde su mogli da tuguju nasamo,[157] ali tišina i povučenost kraljevske porodice, i propust da se zastave vijore na pola jarbola iznad Bakingemske palate, izazvao je uznemirenost javnosti.[129][158] Pod pritiskom javnosti, Elizabeta je pristala da se vrati u London i obrati se naciji u direktnom televizijskom prenosu 5. septembra, dan pre Dajanine sahrane.[159] U emisiji je izrazila divljenje prema Dajani i njena osećanja „kao bake” prema dvojici prinčeva.[160] Kao rezultat toga, veći deo javnog neprijateljstva se smirio.[160]

U oktobru 1997. godine, Elizabet i Filip su bili u državnoj poseti Indiji, koja je uključivala kontroverznu posetu mestu masakra u Džalijanvala Bagu da bi mu odali poštu. Demonstranti su uzvikivali „Kraljice ubica, odlazi”,[161] i bilo je zahteva da se ona izvini za akciju britanskih trupa 78 godina ranije.[162] Na spomen obeležju u parku, ona i Filip su položili venac i zastali na trenutak ćutanja od 30 sekundi.[162] Kao rezultat toga, veliki deo besa javnosti je ublažen, a protesti su otkazani.[161] Tog novembra, kraljevski par je održao prijem u Banketing hausu da obeleži svoju 50. godišnjicu venčanja.[163] Elizabeta je održala govor i pohvalila Filipovu ulogu supruga, nazvavši ga „mojom snagom i potporom”.[163]

Godine 1999, kao deo procesa devolucije u Ujedinjenom Kraljevstvu, Elizabeta je zvanično otvorila novoosnovana zakonodavna tela Velsa i Škotske: Nacionalnu skupštinu Velsa u Kardifu u maju,[164] i Škotski parlament u Edinburgu u julu.[165]

Novi milenijum[uredi | uredi izvor]

S leva na desno: Toni Bler, Margaret Tačer, Edvard Hit, kraljica Elizabeta, Džejms Kalahan i Džon Mejdžor na večeri povodom Zlatnog jubileja

Na predvečerje novog milenijuma, Elizabeta i Filip su se ukrcali na brod iz Sadarka, koji je išao za Milenijumsku kupolu. Pre nego što je prošla ispod Tauerbridža, Elizabeta je upalila Nacionalni milenijumski svetionik u londonskom Pulu pomoću laserske baklje.[166] Nešto pre ponoći, zvanično je otvorila Kupolu.[167] Tokom pevanja pesme Auld Lang Syne, Elizabeta se držala za ruke sa Filipom i premijerom Tonijem Blerom.[168] Posle napada 11. septembra u Sjedinjenim Državama, Elizabeta je, prekršivši tradiciju, naredila da se intonira američka himna tokom smene straže u Bakingemskoj palati kako bi izrazila svoju solidarnost sa pogođenom zemljom.[169][170]

Elizabeta je 2002. godine obeležila svoj Zlatni jubilej, 50. godišnjicu svog dolaska na presto. Njena sestra i majka umrle su u februaru, odnosno martu, a mediji su spekulisali o tome da li će jubilej biti uspešan ili neuspešan.[171] Sestrina smrt potresla je Elizabetu; njena sahrana je bila jedna od retkih prilika u kojima je Elizabeta otvoreno plakala.[172] Elizabeta je ponovo krenula na opsežnu turneju po svojim zemljama, počevši na Jamajci u februaru, gde je oproštajni banket nazvala „nezaboravnim” nakon što je nestanak struje zamračio Kraljevu kuću, zvaničnu rezidenciju generalnog guvernera.[173] Kao i 1977. godine, održane su ulične zabave i komemorativne manifestacije, a spomenici su imenovani u čast tog događaja. Milion ljudi prisustvovalo je svakog dana trodnevne glavne proslave jubileja u Londonu,[174] a entuzijazam koji je javnost pokazala prema Elizabeti bio je veći nego što su mnogi novinari očekivali.[175]

Elizabeta pozdravlja zaposlene u Nasinom svemirskom centru u Merilendu, 2007.

Godine 2003, Elizabeta je tužila Daily Mirror zbog kršenja poverenja i dobila sudski nalog koji je sprečio objavljivanje informacija koje je prikupio reporter koji se predstavljao kao lakej u Bakingemskoj palati.[176] Novine su takođe platile 25.000 funti na ime njenih sudskih troškova.[177] Iako je tokom svog života generalno bila zdrava, kraljica je 2003. operisala oba kolena. U oktobru 2006. propustila je otvaranje novog stadiona Emirejts zbog napregnutog mišića leđa koji ju je mučio od leta te godine.[178]

U maju 2007, pozivajući se na neimenovane izvore, The Daily Telegraph je izvestio da je Elizabeta bila „ogorčena i frustrirana” politikom Tonija Blera, da je zabrinuta da su britanske oružane snage preopterećene u Iraku i Avganistanu i da je izrazila zabrinutost zbog pitanja ruralnih sredina i sela.[179] Međutim, objavljeno je da se divi Blerovim naporima da postigne mir u Severnoj Irskoj.[180] Postala je prvi britanski monarh koji je proslavio 60. godišnjicu svog venčanja u novembru 2007. godine.[181] Dana 20. marta 2008. godine, u katedrali Svetog Patrika u severnoirskoj Armi, Elizabeta je prisustvovala prvoj velikoj službi održanoj van Engleske i Velsa.[182]

Elizabeta se obratila Generalnoj skupštini UN po drugi put 2010. godine, ponovo u svojstvu kraljice svih zemalja i šefa Komonvelta.[183] Generalni sekretar UN Ban Kimun ju je predstavio kao „sidro našeg doba”.[184] Tokom svoje posete Njujorku, koja je usledila nakon obilaska Kanade, zvanično je otvorila spomen baštu na britanske žrtve napada 11. septembra.[184] Elizabetina 11-dnevna poseta Australiji u oktobru 2011. bila je njena 16. poseta toj zemlji od 1954. godine.[185] Po pozivu irske predsednice Meri Makalis, u maju 2011. godine boravila je u prvoj državnoj poseti nekog britanskog monarha Republici Irskoj.[186]

Dijamantski jubilej i rekordi[uredi | uredi izvor]

U poseti Birmingemu u julu 2012. tokom turneje povodom svog Dijamantskog jubileja

Dijamantski jubilej 2012. obeležio je Elizabetinih 60 godina na prestolu, a proslave su održane širom Komonvelta i dalje. Ona i njen suprug su krenuli na opsežnu turneju po Ujedinjenom Kraljevstvu, dok su njena deca i unuci pošli na kraljevske turneje po drugim državama Komonvelta u njeno ime.[187] Dana 4. juna širom sveta su upaljeni jubilarni plamenovi.[188] Kraljica je 18. decembra postala prvi britanski suveren koji je prisustvovao sastanku mirnodopskog kabineta još od Džordža III 1781. godine.[189]

Elizabeta, koja je otvorila Letnje olimpijske igre u Montrealu 1976. godine, otvorila je i Letnje olimpijske i Paraolimpijske igre 2012. u Londonu, čime je postala prvi šef države koji je otvorio dve Olimpijade u dve zemlje.[190] Za Olimpijske igre u Londonu kraljica se pojavila u kratkom filmu prikazanom tokom ceremonije otvaranja, zajedno sa Danijelom Krejgom kao Džejmsom Bondom.[191] Dana 4. aprila 2013, dobila je počasnu nagradu BAFTA za pokroviteljstvo filmske industrije i na specijalnoj prezentaciji u zamku Vindzor nazvana je „najupečatljivijom Bondovom devojkom do sada”.[192]

Na otvaranju Granične železnice na dan kada je postala britanski monarh koji je najduže vladao, 2015. godine. U svom govoru je izjavila da nikada nije težila da dostigne taj rekord.[193]

Kraljica je 3. marta 2013. prenoćila u Bolnici kralja Edvarda VII zbog predostrožnosti nakon što je dobila simptome gastroenteritisa.[194] Nedelju dana kasnije, potpisala je novu Povelju Komonvelta.[195] Iste godine, zbog svojih godina i potrebe da ograniči putovanja, odlučila je da ne prisustvuje dvogodišnjem sastanku šefova vlada Komonvelta prvi put u 40 godina. Nju je na samitu u Šri Lanki predstavljao princ Čarls.[196] Dana 20. aprila 2018. godine, šefovi vlada Komonvelta objavili su da će je na mestu šefa Komonvelta naslediti njen sin Čarls, što je kraljica navela kao svoju „iskrenu želju”.[197] Podvrgnuta je operaciji katarakte u maju 2018. godine.[198] U martu 2019. odustala je od vožnje javnim putevima, uglavnom kao posledica saobraćajne nesreće u kojoj je učestvovao njen suprug dva meseca ranije.[199]

Dana 21. decembra 2007, Elizabeta je nadmašila svoju čukunbabu, kraljicu Viktoriju, i postala najdugovečniji britanski monarh, a postala je najduže vladajući britanski monarh i najduže vladajuća kraljica i žena na čelu države na svetu 9. septembar 2015. godine.[200] Postala je najstariji živi monarh nakon smrti kralja Abdulaha od Saudijske Arabije 23. januara 2015. godine.[201] Kasnije je postala aktuelni monarh sa najdužim stažom i aktuelni šef države sa najdužim stažom nakon smrti kralja Rame IX od Tajlanda 13. oktobra 2016,[202] i najstariji aktuelni šef države nakon ostavke Roberta Mugabea iz Zimbabvea 21. novembar 2017. godine.[203] Ona je 6. februara 2017. postala prvi britanski monarh koji je obeležio Safirni jubilej (65. godišnjica vladavine),[204] a 20. novembra te godine bila je prvi britanski monarh koji je proslavio 70. godišnjicu braka.[205] Filip se povukao sa svojih zvaničnih dužnosti kao kraljičin suprug u avgustu iste godine.[206]

Pandemija i udovištvo[uredi | uredi izvor]

Dana 19. marta 2020. godine, pošto je pandemija kovida 19 pogodila Ujedinjeno Kraljevstvo, Elizabeta se preselila u zamak Vindzor i tamo je odvojena iz predostrožnosti.[207] Njeni javni angažmani su otkazani, a zamak Vindzor je sledio strogi sanitarni protokol pod nadimkom „HMS Babl”.[208]

Virtuelni sastanak sa Sindi Kiro tokom pandemije, oktobar 2021.

Dana 5. aprila, u televizijskom prenosu koji je gledalo oko 24 miliona gledalaca u Ujedinjenom Kraljevstvu,[209] ona je zamolila ljude da se „uteše da će nam se, iako možda imamo još da izdržimo, vratiti bolji dani: ponovo ćemo biti sa našim prijateljima; ponovo ćemo biti sa svojim porodicama; ponovo ćemo se sresti.”[210] Dana 8. maja, na 75. godišnjicu Dana pobede u Drugom svetskom ratu, u televizijskom prenosu u 21 sat – u tačno vreme kada se njen otac Džordž VI obratio naciji istog dana 1945 — zamolila je ljude da „nikada ne odustaju, nikada ne očajavaju”.[211] Godine 2021, primila je prvu i drugu dozu vakcine protiv kovida 19 u januaru, odnosno aprilu.[212]

Princ Filip je umro 9. aprila 2021, posle 73 godine braka, čime je Elizabeta postala prvi britanski monarh koji je vladao kao udovica ili udovac od kraljice Viktorije.[213] Ona je navodno bila pored kreveta svog muža kada je umro,[214] i nasamo je primetila da je njegova smrt „ostavila ogromnu prazninu”.[215] Zbog ograničenja kovida 19 u Engleskoj u to vreme, Elizabeta je sedela sama na Filipovoj sahrani, što je izazvalo simpatije ljudi širom sveta.[216] U svom božićnom emitovanju te godine, koje je na kraju bilo njeno poslednje, odala je lično počast svom „voljenom Filipu”, rekavši: „Taj nestašna, upitna iskra na kraju je bila tako svetla kao kada sam ga prvi put ugledala”.[217]

Uprkos pandemiji, Elizabeta je prisustvovala državnom otvaranju parlamenta u maju 2021,[218] 47. samitu G7 u junu,[219] i ugostila američkog predsednika Džoa Bajdena u zamku Vindzor. Bajden je bio 14. predsednik SAD sa kojim se kraljica sastala.[220] Dana 25. decembra 2021. godine, dok je boravila u zamku Vindzor, 19-godišnji Džasvant Sing Čajl provalio je u baštu koristeći merdevine od užeta i noseći samostrel sa ciljem da ubije Elizabetu u znak osvete za masakr u Amritsaru. Pre nego što je mogao da uđe u bilo koju zgradu, uhapšen je i zadržan u skladu sa Zakonom o mentalnom zdravlju. On se 2023. godine izjasnio krivim za pokušaj da se povredi ili uzbuni suveren.[221]

Platinasti jubilej i posle[uredi | uredi izvor]

Sa kraljevskom porodicom na balkonu Bakingemske palate tokom proslave Platinastog jubileja, jun 2022.

Elizabetin Platinasti jubilej počeo je 6. februara 2022. godine, obeležavajući 70 godina od kada je stupila na presto posle očeve smrti.[222] U svojoj poruci povodom proslave, Elizabeta je obnovila svoju posvećenost doživotnoj javnoj službi, koju je prvobitno obećala 1947. godine.[223]

Kasnije tog meseca, Elizabeta je obolela od kovida 19 zajedno sa nekoliko članova porodice, ali je pokazala samo „blage simptome nalik prehladi”, i oporavila se do kraja meseca.[224][225] Elizabeta je bila prisutna na službi zahvalnosti za princa Filipa u Vestminsterskoj opatiji 29. marta,[226] ali nije mogla da prisustvuje godišnjoj službi Dana Komonvelta tog meseca[227] ili kraljevskoj velikoj službi u aprilu, zbog „epizodičnih problema sa mobilnošću”.[228] Propustila je državno otvaranje parlamenta u maju prvi put u 59 godina.[d][229]

Tokom proslave Platinastog jubileja, Elizabeta je uglavnom bila ograničena na pojavljivanja na balkonu i propustila je Nacionalnu službu zahvalnosti.[230] Dana 13. juna, postala je drugi najduže vladajući monarh u istoriji među onima čiji su tačni datumi vladavine poznati, sa 70 godina i 127 dana vladavine — nadmašivši tajlandskog kralja Ramu IX.[231] Ona je 6. septembra imenovala svog 15. britanskog premijera, Liz Tras, u zamku Balmoral u Škotskoj. Ovo je bio jedini put da nije primila novog premijera u Bakingemskoj palati tokom svoje vladavine.[232] Nijedan drugi britanski monarh nije imao toliko premijera.[233] Kraljičina poslednja javna poruka upućena je 7. septembra njenom narodu u Kanadi, nakon napada nožem u Saskačevanu.[234]

Elizabeta nikada nije planirala da abdicira,[235] iako je imala manje javnih angažmana kako je starila, a princ Čarls je preuzimao sve više njenih dužnosti.[236] Kraljica je rekla kanadskoj generalnoj guvernerki Adrijen Klarkson na sastanku 2002. godine da nikada neće abdicirati, izjavivši: „To nije naša tradicija. Mada, pretpostavljam da ako potpuno pošašavim, neko bi morao nešto da uradi”.[237] U junu 2022. godine, Elizabeta je srela nadbiskupa kenterverijskog, Džastina Velbija, koji ju je: „Smatrao nekim ko nema straha od smrti, ima nadu u budućnost, poznaje stenu na kojoj stoji i koja joj daje snagu”.[238]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Znak poštovanja ostavljen u uspomenu na kraljicu

Bakingemska palata je 8. septembra 2022. godine izdala saopštenje: „Nakon temeljne procene ovog jutra, kraljičini lekari su zabrinuti za zdravlje njenog veličanstva i preporučili su joj da ostane pod medicinskim nadzorom. Kraljica se oseća udobno i u Balmoralu.”[239][240] Njena uža porodica je požurila u Balmoral.[241][242] Umrla je mirno u 15:10 po britanskom vremenu u 96. godini.[243][244][245] Njena smrt je objavljena javnosti u 18:30,[246][247] pokrenuvši operaciju „Londonski most” i, pošto je umrla u Škotskoj, operaciju „Jednorog”.[248][249] Elizabeta je bila prvi monarh koji je umro u Škotskoj još od Džejmsa V 1542. godine.[250] U njenoj umrlici je uzrok smrti zabeležen kao „starost”;[244][251] Džajls Brandret je takođe izvestio da je Elizabeta imala rak koštane srži.[252]

Dana 12. septembra, Elizabetin kovčeg je odnesen uz Rojal majl u procesiji do katedrale Svetog Džajlsa, gde je na njega stavljena kruna Škotske.[253] Njen kovčeg je ostao u katedrali 24 sata, čuvan od strane Kraljevske čete strelaca, tokom kojih je oko 33.000 ljudi prošlo pored kovčega.[254] Dana 13. septembra, njen kovčeg je prebačen u vazduhoplovnu stanicu Nortolt u zapadnom Londonu gde ga je dočekala Liz Tras, pre nego što je nastavio putovanje do Bakingemske palate.[255] Dana 14. septembra, njen kovčeg je u vojnoj povorci odnesen u Vestminster Hol, gde je Elizabeta ležala četiri dana. Kovčeg su čuvali pripadnici i Telohranitelja suverena i Domaće divizije. Procenjuje se da je oko 250.000 građana prošlo pored kovčega, kao i političari i druge javne ličnosti.[256][257] Dana 16. septembra, Elizabetina deca su održala bdenje oko njenog kovčega, a sledećeg dana je isto učinilo i njenih osmoro unučadi.[258][259]

Elizabetin kovčeg tokom povorke u Londonu

Elizabetina državna sahrana održana je u Vestminsterskoj opatiji 19. septembra, što je bio prvi put da je sahrana nekog monarha održana u opatiji od Džordža II 1760. godine.[260] Više od milion ljudi stajalo je u nizu ulicama centralnog Londona,[261] a dan je proglašen neradnim u nekoliko zemalja Komonvelta. U Vindzoru je održana poslednja povorka u kojoj je učestvovalo 1.000 vojnih lica, kojoj je prisustvovalo 97.000 ljudi.[262][261] Elizabetin poni i dva korgija stajali su pored povorke.[263] Posle službe u kapeli Svetog Đorđa u zamku Vindzor, Elizabeta je sa svojim suprugom Filipom sahranjena u Memorijalnoj kapeli kralja Džordža VI kasnije istog dana, na privatnoj ceremoniji kojoj su prisustvovali njeni najbliži članovi porodice.[264][265][266][267]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Verovanja, aktivnosti i interesovanja[uredi | uredi izvor]

Elizabeta mazi psa tokom obilaska Novog Zelanda, 1974.

Elizabeta je retko davala intervjue, a malo se znalo o njenim političkim stavovima, koje nije eksplicitno iznosila u javnosti. Nekonvencionalno je pitati ili otkrivati stavove monarha. Kada ju je novinar Times-a Pol Rautledž pitao o štrajku rudara 1984/85. tokom njenog obilaska novinskih kancelarija, ona je odgovorila da se „sve radi o jednom čoveku” (pominjući Artura Skargila),[268] sa kojim se Rautledž nije slagao.[269] Rautledž je bio kritikovan u medijima zbog postavljanja ovog pitanja i tvrdio je da nije upoznat sa protokolima.[269] Posle referenduma o nezavisnosti Škotske 2014, neko je čuo da je premijer Dejvid Kameron rekao da je Elizabeta zadovoljna ishodom.[270] Ona je verovatno izdala javnu šifrovanu izjavu o referendumu tako što je jednoj ženi izvan Balmoral Kirka rekla da se nada da će ljudi „veoma pažljivo” razmisliti o ishodu. Kasnije se ispostavilo da je Kameron izričito zahtevao da ona izrazi svoju zabrinutost.[271]

Elizabeta je gajila dubok osećaj verske i građanske dužnosti i ozbiljno je shvatila svoju zakletvu sa krunisanja.[272] Pored svoje zvanične verske uloge kao vrhovnog guvernera službene Crkve Engleske, ona je bogoslužila sa tom crkvom i sa nacionalnom Crkvom Škotske.[273] Ona je pokazala podršku međuverskim odnosima i sastala se sa vođama drugih crkava i religija, uključujući petoricu papa: Pija XII, Jovana XXIII, Jovana Pavla II, Benedikta XVI i Franju.[274] Lična napomena o njenoj veri često se nalazila u njenoj godišnjoj božićnoj poruci koja se emitovala Komonveltu. Godine 2000. rekla je:[275]

Za mnoge od nas, naša verovanja su od fundamentalnog značaja. Za mene Hristovo učenje i moja lična odgovornost pred Bogom predstavljaju okvir u kojem pokušavam da vodim svoj život. I ja sam, kao i mnogi od vas, izvlačila veliku utehu u teškim vremenima iz Hristovih reči i primera.

Elizabeta je bila pokrovitelj više od 600 organizacija i dobrotvornih organizacija.[276] Fondacija Charities Aid Foundation procenjuje da je Elizabeta pomogla da se prikupi preko 1,4 milijarde funti za pokroviteljstvo tokom svoje vladavine.[277] U svoje slobodno vremen, kraljica se posebno zanimala za konje i pse, posebno svoje pembrok velške korgije.[278] Njena doživotna ljubav prema korgijima počela je 1933. sa Dukijem, prvim od mnogih kraljevskih korgija.[279] Ona i njena porodica, s vremena na vreme, zajedno su spremali spremali obroke, a potom prali sudove.[280]

Prikaz u medijima i javno mnjenje[uredi | uredi izvor]

Tokom 1950-ih, kao mlada žena na početku svoje vladavine, Elizabeta je bila prikazana kao glamurozna „kraljica iz bajke”.[281] Posle užasa Drugog svetskog rata, bilo je to vreme nade, period napretka i dostignuća koji je najavljivao „novo elizabetansko doba”.[282] Optužba lorda Oltrinčama iz 1957. da su njeni govori zvučali kao govori „pravoverne učenice” bila je izuzetno retka kritika.[283] Krajem 1960-ih, bilo je pokušaja da se prikaže modernija slika monarhije u televizijskom dokumentarcu Kraljevska porodica i televizijskim prenosom investiture Čarlsa kao princa od Velsa.[284] Elizabeta je takođe uspostavila druge nove prakse; njena prva kraljevska šetnja, susret sa običnim članovima javnosti, desila se tokom turneje po Australiji i Novom Zelandu 1970. godine.[285] Njena garderoba razvila je prepoznatljiv stil vođen više praktičnošću nego modom.[286] U javnosti je nosila uglavnom jednobojne kapute i ukrasne šešire, što joj je omogućavalo da se lako prepozna u gomili.[287] Do kraja njene vladavine, skoro jedna trećina Britanaca je videla ili srela Elizabetu lično.[288]

Na Elizabetinom srebrnom jubileju 1977. godine, publika je bila istinski oduševljena;[289] međutim, 1980-ih, javna kritika kraljevske porodice je porasla, pošto su lični i poslovni životi Elizabetine dece bili pod prismotrom medija.[290] Njena popularnost je pala na najnižu tačku 1990-ih. Pod pritiskom javnog mnjenja, počela je prvi put da plaća porez na dohodak, a Bakingemska palata je otvorena za javnost.[291] Iako se činilo da je podrška republikanizmu u Britaniji bila veća nego u bilo kom trenutku to tada, ova ideologija je i dalje bila stanovište manjine, a sama Elizabeta je imala visok rejting odobravanja.[292] Kritika je bila usmerena na samu instituciju monarhije i ponašanje šire Elizabetine porodice, a ne na njeno sopstveno ponašanje i postupke.[293] Nezadovoljstvo monarhijom dostiglo je vrhunac nakon smrti Dajane, princeze od Velsa, iako je Elizabetina lična popularnost — kao i opšta podrška monarhiji — ponovo porasla nakon njenog televizijskog prenosa pet dana nakon Dajanine smrti.[294]

Kraljica u Brizbejnu, 1982.

U novembru 1999, održan je referendum u Australiji na kome su se glasači izjasnili za očuvanje monarhije.[295] Mnogi republikanci su Elizabetinoj ličnoj popularnosti pripisali opstanak monarhije u Australiji. Godine 2010, premijerka Džulija Gilard je primetila da postoji „duboka naklonost” prema Elizabeti u Australiji i da bi još jedan referendum o monarhiji trebalo da sačeka posle njene vladavine.[296] Gilardin naslednik, Malkom Ternbul, koji je vodio republikansku kampanju 1999. godine, takođe je verovao da Australijanci neće glasati za republiku za njenog života.[297] „Ona je izvanredan šef države”, rekao je Ternbul 2021. godine, „i iskreno mislim da u Australiji ima više Elizabetanaca nego monarhista”.[298] Slično tome, na referendumima u Tuvaluu 2008. i Sent Vinsentu i Grenadinima 2009. birači su odbili predloge za uspostavljanje republike.[299]

Ankete u Britaniji 2006. i 2007. otkrile su snažnu podršku monarhiji,[300] a 2012. godine, u godini Elizabetinog Dijamantskog jubileja, njen rejting je dostigao 90 procenata.[301] Njena porodica je ponovo bila pod lupom u poslednjih nekoliko godina njenog života zbog povezanosti njenog sina Endrua sa osuđenim seksualnim prestupnicima Džefrijem Epstinom i Gilejn Maksvel, njegove tužbe sa Virdžinijom Đufre usred optužbi za seksualnu nepogodnost, kao i povlačenja njenog unuka Harija i njegove supruge Megan iz kraljevske porodice i preseljenja u Sjedinjene Države.[302] Ankete u Velikoj Britaniji tokom Platinastog jubileja, međutim, pokazale su podršku održanju monarhije[303] i Elizabetina lična popularnost je ostala jaka.[304] Do 2021. godine ostala je treća žena na svetu sa najvećim divljenjem prema godišnjoj anketi Galupa, a njena 52 pojavljivanja na listi znače da je bila među prvih deset više od bilo koje druge žene u istoriji sprovođenja ove ankete.[305]

Elizabetu su u raznim medijima portretisali mnogi poznati umetnici, uključujući slikare Pjetra Anigonija, Pitera Blejka, Činvea Čukvuogo-Roja, Terensa Kunea, Lusijana Frojda, Rolfa Harisa, Dejmijena Hersta, Džulijet Panet i Taj-Šana Širenberga.[306][307] Među poznatim Elizabetinim fotografima bili su Sesil Biton, Jusuf Karš, Anvar Husein, Eni Libovic, Lord Ličfild, Teri O’Nil, Džon Svonel i Doroti Vajlding. Prvu zvaničnu portretnu fotografiju Elizabete napravio je Markus Adams 1926. godine.[308]

Titule, počasti i obeležja[uredi | uredi izvor]

Kraljevski monogram Elizabete II sa krunom Svetog Edvarda
Lična zastava Elizabete II

Titule i počasti[uredi | uredi izvor]

Elizabeta je imala mnoge titule i počasne vojne položaje širom Komonvelta, bila je suverena mnogih ordena u svojim zemljama i dobijala je počasti i nagrade iz celog sveta. U svakom od svojih zemalja, imala je posebnu titulu koja je sledila sličnu formulu: kraljica Svete Lucije i njenih drugih krunskih zemalja i teritorija u Svetoj Luci, kraljica Australije i njenih drugih krunskih zemalja i teritorija u Australiji, itd. Elizabeta je takođe bila proglašena braniteljkom vere.

Grbovi[uredi | uredi izvor]

Od 21. aprila 1944. do njenog stupanja na vlast, Elizabetin grb se sastojao od štita sa kraljevskim grbom Ujedinjenog Kraljevstva sa razlikom od tri mala srebrna polja, od kojih je središnje nosilo tjudorsku ružu, a prvo i treće krst Svetog Đorđa.[309] Po stupanju na vlast, nasledila je razne grbove koje je njen otac držao kao suveren, sa izmenjenom predstavom krune. Elizabeta je takođe posedovala kraljevske standarde i lične zastave za upotrebu u Ujedinjenom Kraljevstvu, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, Jamajci i drugde.[310]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Albert fon Saksen-Koburg i Gota
 
 
 
 
 
 
 
8. Edvard VII
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Viktorija Hanoverska
 
 
 
 
 
 
 
4. Džordž V
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Kristijan IX
 
 
 
 
 
 
 
9. Aleksandra od Danske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Lujza od Hesen-Kasela
 
 
 
 
 
 
 
2. Džordž VI
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Aleksandar od Virtemberga
 
 
 
 
 
 
 
10. Frensis od Teka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Klodin Redi fon Kis-Rede
 
 
 
 
 
 
 
5. Marija od Teka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Adolf, vojvoda od Kembridža
 
 
 
 
 
 
 
11. Marija Adelajda od Kembridža
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Augusta od Hesen-Kasela
 
 
 
 
 
 
 
1. Elizabeta II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Tomas Lajon Bouz
 
 
 
 
 
 
 
12. Klod Bouz-Lajon, 13. grof od Stratmora i Kinghorna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Šarlot Grimsted
 
 
 
 
 
 
 
6. Klod Bouz Lajon, 14. grof od Stratmora i Kinghorna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Osvald Smit
 
 
 
 
 
 
 
13. Franses Dora Smit
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Henrijenta Mildred Hodžson
 
 
 
 
 
 
 
3. Elizabet Bouz Lajon
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Čarls Kevendiš-Bentink
 
 
 
 
 
 
 
14. Čarls Kevendiš-Bentink
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Ana Velesli
 
 
 
 
 
 
 
7. Sesilija Kevendiš-Bentink
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Edvard Bernabi
 
 
 
 
 
 
 
15. Luiza Kevendiš-Bentink
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Ana Karolina Solsberi
 
 
 
 
 
 

Porodica[uredi | uredi izvor]

Supružnik[uredi | uredi izvor]

Ime Slika Datum rođenja Datum smrti
Princ Filip, vojvoda od Edinburga 10. jun 1921. 9. april 2021.

Deca[uredi | uredi izvor]

Ime Slika Datum rođenja Supružnik
Čarls III 14. novembar 1948. Dajana, princeza od Velsa; Kraljica Kamila
Princeza Ana 15. avgust 1950. Mark Filips; Timoti Lorens
Princ Endru 19. februar 1960. Sara, vojvotkinja od Jorka
Princ Edvard 10. mart 1964. Sofija, vojvotkinja od Edinburga

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Njeni kumovi su bili: kralj Džordž V i kraljica Marija; lord Stratmor; princ Artur, vojvoda od Konota i Straterna (brat njenog pradede po ocu); princeza Meri, vojvotkinja od Hervuda (njena tetka po ocu); i ledi Elfinston (njena tetka po majci).[4]
  2. ^ Televizijski prenos krunisanja bio je ključan za povećanje popularnosti ovog medija; broj televizijskih pretplatnika u Ujedinjenom Kraljevstvu se udvostručio na 3 miliona,[71] a više od 20 miliona Britanaca prvi put je gledalo televiziju u domovima svojih prijatelja ili komšija.[72] U Severnoj Americi, skoro 100 miliona gledalaca je pratilo prenos.[73]
  3. ^ Latinski izgraz koji označava „užasnu godinu”.
  4. ^ Jedinu prethodnu državnu posetu britanskog monarha Rusiji obavio je kralj Edvard VII 1908. godine. Kralj nikada nije izašao na obalu, i sreo se sa Nikolajem II na jahti kraj luke u Talinu.[149][150] Tokom četvorodnevne posete, koja se smatrala jednim od najvažnijih inostranih putovanja za vreme Elizabetine vladavine,[151] ona i Filip su prisustvovali raznim događajima u Moskvi i Sankt Peterburgu.[152]
  5. ^ Nije prisustvovala državnim otvaranjima 1959. i 1963. jer je bila trudna sa princem Endruom i princem Edvardom, respektivno.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „No. 33153”, The London Gazette, 21. 4. 1926, str. 1 
  2. ^ Bradford 2012, str. 22; Brandreth 2004, str. 103; Marr 2011, str. 76; Pimlott 2001, str. 2–3; Lacey 2002, str. 75–76; Roberts 2000, str. 74
  3. ^ Hoey 2002, str. 40
  4. ^ Brandreth 2004, str. 103; Hoey 2002, str. 40
  5. ^ Brandreth 2004, str. 103
  6. ^ Pimlott 2001, str. 12
  7. ^ Williamson 1987, str. 205
  8. ^ Pimlott 2001, str. 15
  9. ^ Lacey 2002, str. 56; Nicolson 1952, str. 433; Pimlott 2001, str. 14–16
  10. ^ Crawford 1950, str. 26; Pimlott 2001, str. 20; Shawcross 2002, str. 21
  11. ^ Brandreth 2004, str. 124; Lacey 2002, str. 62–63; Pimlott 2001, str. 24, 69
  12. ^ Brandreth 2004, str. 108–110; Lacey 2002, str. 159–161; Pimlott 2001, str. 20, 163
  13. ^ Brandreth 2004, str. 108–110
  14. ^ Brandreth 2004, str. 105; Lacey 2002, str. 81; Shawcross 2002, str. 21–22
  15. ^ Brandreth 2004, str. 105–106
  16. ^ Crawford 1950, str. 14–34; Heald 2007, str. 7–8; Warwick 2002, str. 35–39
  17. ^ Bond 2006, str. 8; Lacey 2002, str. 76; Pimlott 2001, str. 3
  18. ^ Lacey 2002, str. 97–98
  19. ^ Marr 2011, str. 78, 85; Pimlott 2001, str. 71–73
  20. ^ Brandreth 2004, str. 124; Crawford 1950, str. 85; Lacey 2002, str. 112; Marr 2011, str. 88; Pimlott 2001, str. 51; Shawcross 2002, str. 25
  21. ^ a b „Her Majesty The Queen: Early life and education”, Royal Household, 29. 12. 2015, Arhivirano iz originala 7. 5. 2016. g., Pristupljeno 18. 4. 2016 
  22. ^ Marr 2011, str. 84; Pimlott 2001, str. 47
  23. ^ a b Pimlott 2001, str. 54
  24. ^ a b Pimlott 2001, str. 55
  25. ^ Warwick 2002, str. 102
  26. ^ Goodey, Emma (21. 12. 2015), „Queen Elizabeth the Queen Mother”, The Royal Family, Royal Household, Arhivirano iz originala 7. 5. 2016. g., Pristupljeno 18. 4. 2016 
  27. ^ Crawford 1950, str. 104–114; Pimlott 2001, str. 56–57
  28. ^ Crawford 1950, str. 114–119; Pimlott 2001, str. 57
  29. ^ Crawford 1950, str. 137–141
  30. ^ a b „Children's Hour: Princess Elizabeth”, BBC Archive, 13. 10. 1940, Arhivirano iz originala 27. 11. 2019. g., Pristupljeno 22. 7. 2009 
  31. ^ „Early public life”, Royal Household, Arhivirano iz originala 28. 3. 2010. g., Pristupljeno 20. 4. 2010 
  32. ^ Pimlott 2001, str. 71
  33. ^ „No. 36973”, The London Gazette (Supplement), 6. 3. 1945, str. 1315 
  34. ^ Bradford 2012, str. 45; Lacey 2002, str. 136–137; Marr 2011, str. 100; Pimlott 2001, str. 75;
    • „No. 37205”, The London Gazette (Supplement), 31. 7. 1945, str. 3972 
  35. ^ Bond 2006, str. 10; Pimlott 2001, str. 79
  36. ^ „Royal plans to beat nationalism”, BBC News, 8. 3. 2005, Arhivirano iz originala 8. 2. 2012. g., Pristupljeno 15. 6. 2010 
  37. ^ Pimlott 2001, str. 71–73
  38. ^ Fisher, Connie (20. 4. 1947), „A speech by the Queen on her 21st birthday”, The Royal Family, Royal Household, Arhivirano iz originala 3. 1. 2017. g., Pristupljeno 18. 4. 2016 
  39. ^ Brandreth 2004, str. 132–139; Lacey 2002, str. 124–125; Pimlott 2001, str. 86
  40. ^ Bond 2006, str. 10; Brandreth 2004, str. 132–136, 166–169; Lacey 2002, str. 119, 126, 135
  41. ^ Heald 2007, str. 77
  42. ^ Edwards, Phil (31. 10. 2000), „The Real Prince Philip”, Channel 4, Arhivirano iz originala 9. 2. 2010. g., Pristupljeno 23. 9. 2009 
  43. ^ Crawford 1950, str. 180
  44. ^ Davies, Caroline (20. 4. 2006), „Philip, the one constant through her life”Neophodna novčana pretplata, The Telegraph, London, Arhivirano iz originala 9. 1. 2022. g., Pristupljeno 23. 9. 2009 ;
  45. ^ Heald 2007, str. xviii
  46. ^ Hoey 2002, str. 55–56; Pimlott 2001, str. 101, 137
  47. ^ „No. 38128”, The London Gazette, 21. 11. 1947, str. 5495 
  48. ^ a b „60 Diamond Wedding anniversary facts”, Royal Household, 18. 11. 2007, Arhivirano iz originala 3. 12. 2010. g., Pristupljeno 20. 6. 2010 
  49. ^ Hoey 2002, str. 58; Pimlott 2001, str. 133–134
  50. ^ Hoey 2002, str. 59; Petropoulos 2006, str. 363
  51. ^ Bradford 2012, str. 61
  52. ^ Letters Patent, 22 October 1948;
  53. ^ Pimlott 2001, str. 163
  54. ^ Brandreth 2004, str. 226–238; Pimlott 2001, str. 145, 159–163, 167
  55. ^ Brandreth 2004, str. 240–241; Lacey 2002, str. 166; Pimlott 2001, str. 169–172
  56. ^ Brandreth 2004, str. 245–247; Lacey 2002, str. 166; Pimlott 2001, str. 173–176; Shawcross 2002, str. 16
  57. ^ Bousfield & Toffoli 2002, str. 72; Bradford 2002, str. 166; Pimlott 2001, str. 179; Shawcross 2002, str. 17
  58. ^ Mitchell 2003, str. 113
  59. ^ Pimlott 2001, str. 178–179
  60. ^ Pimlott 2001, str. 186–187
  61. ^ Soames, Emma (1. 6. 2012), „Emma Soames: As Churchills we're proud to do our duty”, The Telegraph, London, Arhivirano iz originala 2. 6. 2012. g., Pristupljeno 12. 3. 2019 
  62. ^ Bradford 2012, str. 80; Brandreth 2004, str. 253–254; Lacey 2002, str. 172–173; Pimlott 2001, str. 183–185
  63. ^ Pimlott 2001, str. 297–298
  64. ^ „No. 41948”, The London Gazette (Supplement), 5. 2. 1960, str. 1003 
  65. ^ Brandreth 2004, str. 269–271
  66. ^ Brandreth 2004, str. 269–271; Lacey 2002, str. 193–194; Pimlott 2001, str. 201, 236–238
  67. ^ Bond 2006, str. 22; Brandreth 2004, str. 271; Lacey 2002, str. 194; Pimlott 2001, str. 238; Shawcross 2002, str. 146
  68. ^ „Princess Margaret: Marriage and family”, Royal Household, Arhivirano iz originala 6. 11. 2011. g., Pristupljeno 8. 9. 2011 
  69. ^ Bradford 2012, str. 82
  70. ^ „50 facts about The Queen's Coronation”, Royal Household, 25. 5. 2003, Arhivirano iz originala 7. 2. 2021. g., Pristupljeno 18. 4. 2016 
  71. ^ Pimlott 2001, str. 207
  72. ^ Briggs 1995, str. 420 ff.; Pimlott 2001, str. 207; Roberts 2000, str. 82
  73. ^ Lacey 2002, str. 182
  74. ^ Lacey 2002, str. 190; Pimlott 2001, str. 247–248
  75. ^ Marr 2011, str. 272
  76. ^ Pimlott 2001, str. 182
  77. ^ „The Commonwealth: Gifts to the Queen”, Royal Collection Trust, Arhivirano iz originala 1. 3. 2016. g., Pristupljeno 20. 2. 2016 
  78. ^ „Australia: Royal visits”, Royal Household, 13. 10. 2015, Arhivirano iz originala 1. 2. 2019. g., Pristupljeno 18. 4. 2016 ;
  79. ^ Brandreth 2004, str. 278; Marr 2011, str. 126; Pimlott 2001, str. 224; Shawcross 2002, str. 59
  80. ^ Campbell, Sophie (11. 5. 2012), „Queen's Diamond Jubilee: Sixty years of royal tours”Neophodna novčana pretplata, The Telegraph, Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g., Pristupljeno 20. 2. 2016 
  81. ^ Thomson, Mike (15. 1. 2007), „When Britain and France nearly married”, BBC News, Arhivirano iz originala 23. 1. 2009. g., Pristupljeno 14. 12. 2009 
  82. ^ Pimlott 2001, str. 255; Roberts 2000, str. 84
  83. ^ Marr 2011, str. 175–176; Pimlott 2001, str. 256–260; Roberts 2000, str. 84
  84. ^ Lacey 2002, str. 199; Shawcross 2002, str. 75
  85. ^ Altrincham in National Review, quoted by
  86. ^ Brandreth 2004, str. 374; Pimlott 2001, str. 280–281; Shawcross 2002, str. 76
  87. ^ a b Hardman 2011, str. 22; Pimlott 2001, str. 324–335; Roberts 2000, str. 84
  88. ^ Roberts 2000, str. 84
  89. ^ a b „Queen and Canada: Royal visits”, Royal Household, Arhivirano iz originala 4. 5. 2010. g., Pristupljeno 12. 2. 2012 
  90. ^ Bradford 2012, str. 114
  91. ^ Pimlott 2001, str. 303; Shawcross 2002, str. 83
  92. ^ a b Macmillan 1972, str. 466–472
  93. ^ Dubois, Paul (12. 10. 1964), „Demonstrations Mar Quebec Events Saturday”, The Gazette, str. 1, Arhivirano iz originala 23. 1. 2021. g., Pristupljeno 6. 3. 2010 
  94. ^ Bousfield & Toffoli 2002, str. 139
  95. ^ „Royal Family tree and line of succession”, BBC News, 4. 9. 2017, Arhivirano iz originala 11. 3. 2021. g., Pristupljeno 13. 5. 2022 
  96. ^ „No. 43268”, The London Gazette, 11. 3. 1964, str. 2255 
  97. ^ Williams, Kate (18. 8. 2019), „As The Crown returns, watch out for these milestones”, The Guardian, Arhivirano iz originala 4. 7. 2021. g., Pristupljeno 5. 7. 2021 
  98. ^ Bond 2006, str. 66; Pimlott 2001, str. 345–354
  99. ^ Bradford 2012, str. 123, 154, 176; Pimlott 2001, str. 301, 315–316, 415–417
  100. ^ „Aberfan disaster: The Queen's regret after tragedy”, BBC News, 10. 9. 2022, Arhivirano iz originala 23. 11. 2022. g., Pristupljeno 20. 12. 2022 
  101. ^ „How filming the agony of Aberfan for The Crown revealed a village still in trauma”, The Guardian, 17. 11. 2019, Arhivirano iz originala 21. 12. 2022. g., Pristupljeno 20. 12. 2022 
  102. ^ Hoey 2022, str. 58
  103. ^ „Big Crowds in Belgrade Greet Queen Elizabeth”, The New York Times, 18. 10. 1972, Arhivirano iz originala 6. 6. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  104. ^ Bradford 2012, str. 181; Pimlott 2001, str. 418
  105. ^ Bradford 2012, str. 181; Marr 2011, str. 256; Pimlott 2001, str. 419; Shawcross 2002, str. 109–110
  106. ^ a b Bond 2006, str. 96; Marr 2011, str. 257; Pimlott 2001, str. 427; Shawcross 2002, str. 110
  107. ^ Pimlott 2001, str. 428–429
  108. ^ Pimlott 2001, str. 449
  109. ^ Hardman 2011, str. 137; Roberts 2000, str. 88–89; Shawcross 2002, str. 178
  110. ^ Elizabeth to her staff, quoted in Shawcross 2002, str. 178
  111. ^ Pimlott 2001, str. 336–337, 470–471; Roberts 2000, str. 88–89
  112. ^ a b v g d Heinricks, Geoff (29. 9. 2000), „Trudeau: A drawer monarchist”, National Post, Toronto, str. B12 
  113. ^ „Queen's 'fantasy assassin' jailed”, BBC News, 14. 9. 1981, Arhivirano iz originala 28. 7. 2011. g., Pristupljeno 21. 6. 2010 
  114. ^ Lacey 2002, str. 281; Pimlott 2001, str. 476–477; Shawcross 2002, str. 192
  115. ^ McNeilly, Hamish (1. 3. 2018), „Intelligence documents confirm assassination attempt on Queen Elizabeth in New Zealand”, The Sydney Morning Herald, Arhivirano iz originala 26. 6. 2019. g., Pristupljeno 1. 3. 2018 
  116. ^ Ainge Roy, Eleanor (13. 1. 2018), „'Damn ... I missed': the incredible story of the day the Queen was nearly shot”, The Guardian, Arhivirano iz originala 1. 3. 2018. g., Pristupljeno 1. 3. 2018 
  117. ^ Bond 2006, str. 115; Pimlott 2001, str. 487
  118. ^ Pimlott 2001, str. 487; Shawcross 2002, str. 127
  119. ^ Lacey 2002, str. 297–298; Pimlott 2001, str. 491
  120. ^ Bond 2006, str. 188; Pimlott 2001, str. 497
  121. ^ Pimlott 2001, str. 488–490
  122. ^ Pimlott 2001, str. 521
  123. ^ Hardman 2011, str. 216–217; Pimlott 2001, str. 503–515; see also
  124. ^ Thatcher to Brian Walden, quoted in Neil 1996, str. 207;
    • Neil quoted in Wyatt 1999, diary of 26 October 1990
  125. ^ Campbell 2003, str. 467
  126. ^ Hardman 2011, str. 167, 171–173
  127. ^ Roberts 2000, str. 101; Shawcross 2002, str. 139
  128. ^ a b Geddes, John (2012), „The day she descended into the fray”, Maclean's (Special Commemorative izd.), str. 72 
  129. ^ a b MacQueen, Ken; Treble, Patricia (2012), „The Jewel in the Crown”, Maclean's (Special Commemorative izd.), str. 43—44 
  130. ^ „Queen fulfills a Royal Goal: To visit China”, The New York Times, 13. 10. 1986, Arhivirano iz originala 6. 6. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  131. ^ BBC Books 1991, str. 181
  132. ^ Hardman 2019, str. 437
  133. ^ Bogert, Carroll R. (13. 10. 1986), „Queen Elizabeth II Arrives In Peking for 6-Day Visit”, The Washington Post, ISSN 0190-8286, Arhivirano iz originala 26. 3. 2023. g., Pristupljeno 12. 10. 2022 
  134. ^ Lacey 2002, str. 293–294; Pimlott 2001, str. 541
  135. ^ Hardman 2011, str. 82–83; Lacey 2002, str. 307; Pimlott 2001, str. 522–526
  136. ^ Pimlott 2001, str. 515–516
  137. ^ Pimlott 2001, str. 538
  138. ^ Fisher, Connie (24. 11. 1992), „Annus horribilis speech”, The Royal Family, Royal Household, Arhivirano iz originala 3. 1. 2017. g., Pristupljeno 18. 4. 2016 
  139. ^ Pimlott 2001, str. 519–534
  140. ^ Lacey 2002, str. 319; Marr 2011, str. 315; Pimlott 2001, str. 550–551
  141. ^ Stanglin, Douglas (18. 3. 2010), „German study concludes 25,000 died in Allied bombing of Dresden”, USA Today, Arhivirano iz originala 15. 5. 2010. g., Pristupljeno 19. 3. 2010 
  142. ^ Brandreth 2004, str. 377; Pimlott 2001, str. 558–559; Roberts 2000, str. 94; Shawcross 2002, str. 204
  143. ^ Brandreth 2004, str. 377
  144. ^ Bradford 2012, str. 229; Lacey 2002, str. 325–326; Pimlott 2001, str. 559–561
  145. ^ Bradford 2012, str. 226; Hardman 2011, str. 96; Lacey 2002, str. 328; Pimlott 2001, str. 561
  146. ^ Pimlott 2001, str. 562
  147. ^ „Queen Threatens to Sue Newspaper”, Associated Press News, London, 3. 2. 1993, Arhivirano iz originala 7. 4. 2022. g., Pristupljeno 27. 12. 2021 
  148. ^ „Queen Breaks Wrist in Riding Accident”, Associated Press News, 17. 1. 1994, Arhivirano iz originala 31. 8. 2022. g., Pristupljeno 1. 9. 2022 
  149. ^ „Elizabeth II to visit Russia in October”, Evansville Press, Associated Press, 15. 7. 1994, str. 2, Arhivirano iz originala 6. 6. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 ;
  150. ^ Sloane, Wendy (19. 10. 1994), „Not all's forgiven as queen tours a czarless Russia”, The Christian Science Monitor, Moscow, Arhivirano iz originala 5. 9. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  151. ^ „British queen in Moscow”, United Press International, Moscow, 17. 10. 1994, Arhivirano iz originala 12. 3. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  152. ^ de Waal, Thomas (15. 10. 1994), „Queen's Visit: Lifting the Clouds of the Past”, Moscow Times 
  153. ^ „Allo! Allo! Ici the Queen. Who's This?”, The New York Times, 29. 10. 1995, Arhivirano iz originala 6. 6. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 ;
  154. ^ Brandreth 2004, str. 356; Pimlott 2001, str. 572–577; Roberts 2000, str. 94; Shawcross 2002, str. 168
  155. ^ Brandreth 2004, str. 357; Pimlott 2001, str. 577
  156. ^ Brandreth 2004, str. 358; Hardman 2011, str. 101; Pimlott 2001, str. 610
  157. ^ Bond 2006, str. 134; Brandreth 2004, str. 358; Marr 2011, str. 338; Pimlott 2001, str. 615
  158. ^ Bond 2006, str. 134; Brandreth 2004, str. 358; Lacey 2002, str. 6–7; Pimlott 2001, str. 616; Roberts 2000, str. 98; Shawcross 2002, str. 8
  159. ^ Brandreth 2004, str. 358–359; Lacey 2002, str. 8–9; Pimlott 2001, str. 621–622
  160. ^ a b Bond 2006, str. 134; Brandreth 2004, str. 359; Lacey 2002, str. 13–15; Pimlott 2001, str. 623–624
  161. ^ a b „Indian group calls off protest, accepts queen's regrets”, Amritsar, India: CNN, 14. 10. 1997, Arhivirano iz originala 3. 5. 2021. g., Pristupljeno 3. 5. 2021 
  162. ^ a b Burns, John F. (15. 10. 1997), „In India, Queen Bows Her Head Over a Massacre in 1919”, The New York Times, Arhivirano iz originala 17. 5. 2013. g., Pristupljeno 12. 2. 2013 
  163. ^ a b Fisher, Connie (20. 11. 1997), „A speech by The Queen on her Golden Wedding Anniversary”, The Royal Family, Royal Household, Arhivirano iz originala 10. 1. 2019. g., Pristupljeno 10. 2. 2017 
  164. ^ Gibbs, Geoffrey (27. 5. 1999), „Welsh crown day with a song”, The Guardian, Arhivirano iz originala 20. 9. 2022. g., Pristupljeno 16. 9. 2022 
  165. ^ Engel, Matthew (2. 7. 1999), „Something for everyone as Scots at last put history behind them”, The Guardian, Arhivirano iz originala 14. 9. 2022. g., Pristupljeno 14. 9. 2022 
  166. ^ „Queen to visit Southwark on Millennium Eve”, London SE1, decembar 1999, Arhivirano iz originala 13. 2. 2022. g., Pristupljeno 13. 2. 2022 ;
  167. ^ Knappett 2016, str. 24
  168. ^ Shawcross 2002, str. 224; Bedell Smith 2017, str. 423
  169. ^ Kelso, Paul (14. 9. 2001), „US anthem played at changing of the guard”, The Guardian, Arhivirano iz originala 8. 12. 2015. g., Pristupljeno 14. 12. 2023 
  170. ^ „After Sept. 11, Queen Elizabeth Ordered Up 'The Star-Spangled Banner'”, The New York Times, 11. 9. 2022, Arhivirano iz originala 14. 12. 2023. g., Pristupljeno 14. 12. 2023 
  171. ^ Bond 2006, str. 156; Bradford 2012, str. 248–249; Marr 2011, str. 349–350
  172. ^ McDowell, Erin (6. 12. 2022), „13 photos that show Queen Elizabeth and Princess Margaret's close sisterly bond”, Insider, Pristupljeno 8. 11. 2023 
  173. ^ Brandreth 2004, str. 31
  174. ^ Bond 2006, str. 166–167
  175. ^ Bond 2006, str. 157
  176. ^ Higham, Nick (14. 9. 2012), „Analysis: The Royal Family's history of legal action”, BBC News, Arhivirano iz originala 6. 6. 2022. g., Pristupljeno 31. 5. 2022 
  177. ^ Wells, Matt (24. 11. 2003), „Palace and Mirror settle over fake footman”, The Guardian, Arhivirano iz originala 1. 6. 2022. g., Pristupljeno 22. 5. 2022 
  178. ^ „Queen cancels visit due to injury”, BBC News, 26. 10. 2006, Arhivirano iz originala 17. 2. 2007. g., Pristupljeno 8. 12. 2009 
  179. ^ Alderson, Andrew (28. 5. 2007), „Revealed: Queen's dismay at Blair legacy”Neophodna novčana pretplata, The Telegraph, Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g., Pristupljeno 31. 5. 2010 
  180. ^ Alderson, Andrew (27. 5. 2007), „Tony and Her Majesty: an uneasy relationship”Neophodna novčana pretplata, The Telegraph, Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g., Pristupljeno 31. 5. 2010 
  181. ^ „Queen celebrates diamond wedding”, BBC News, 19. 11. 2007, Arhivirano iz originala 13. 9. 2021. g., Pristupljeno 10. 2. 2017 
  182. ^ „Historic first for Maundy service”, BBC News, 20. 3. 2008, Arhivirano iz originala 12. 4. 2009. g., Pristupljeno 12. 10. 2008 
  183. ^ Berry, Ciara (6. 7. 2010), „A speech by the Queen to the United Nations General Assembly”, The Royal Family, Royal Household, Arhivirano iz originala 14. 11. 2018. g., Pristupljeno 18. 4. 2016 
  184. ^ a b „Queen addresses UN General Assembly in New York”, BBC News, 7. 7. 2010, Arhivirano iz originala 15. 7. 2010. g., Pristupljeno 7. 7. 2010 
  185. ^ „Royal tour of Australia: The Queen ends visit with traditional 'Aussie barbie'”, The Telegraph, 29. 10. 2011, Arhivirano iz originala 30. 10. 2011. g., Pristupljeno 30. 10. 2011 
  186. ^ Bradford 2012, str. 253
  187. ^ „Prince Harry pays tribute to the Queen in Jamaica”, BBC News, 7. 3. 2012, Arhivirano iz originala 18. 3. 2012. g., Pristupljeno 31. 5. 2012 ;
  188. ^ „Event News”, The Queen's Diamond Jubilee Beacons, Arhivirano iz originala 16. 11. 2018. g., Pristupljeno 28. 4. 2016 
  189. ^ „UK to name part of Antarctica Queen Elizabeth Land”, BBC News, 18. 12. 2012, Arhivirano iz originala 28. 1. 2013. g., Pristupljeno 9. 6. 2019 
  190. ^ „Canada's Olympic Broadcast Media Consortium Announces Broadcast Details for London 2012 Opening Ceremony, Friday”, PR Newswire, 24. 7. 2012, Arhivirano iz originala 2. 4. 2015. g., Pristupljeno 22. 3. 2015 
  191. ^ Brown, Nicholas (27. 7. 2012), „How James Bond whisked the Queen to the Olympics”, BBC News, Arhivirano iz originala 19. 4. 2019. g., Pristupljeno 27. 7. 2012 
  192. ^ „Queen honoured with Bafta award for film and TV support”, BBC News, 4. 4. 2013, Arhivirano iz originala 7. 4. 2013. g., Pristupljeno 7. 4. 2013 
  193. ^ Berry, Ciara (9. 9. 2015), „A speech by The Queen at the Borders Railway, Scotland”, The Royal Family, Arhivirano iz originala 6. 6. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  194. ^ „Queen leaves hospital after stomach bug”, BBC News, 4. 3. 2013, Arhivirano iz originala 4. 3. 2013. g., Pristupljeno 4. 3. 2013 
  195. ^ „Recovering Queen signs Commonwealth charter”, BBC News, 11. 3. 2013, Arhivirano iz originala 24. 10. 2016. g., Pristupljeno 23. 10. 2016 
  196. ^ „Queen to miss Commonwealth meeting”, BBC News, 7. 5. 2013, Arhivirano iz originala 25. 1. 2021. g., Pristupljeno 7. 5. 2013 
  197. ^ „Charles to be next Commonwealth head”, BBC News, 20. 4. 2018, Arhivirano iz originala 20. 4. 2018. g., Pristupljeno 21. 4. 2018 
  198. ^ Collier, Hatty (8. 6. 2018), „The Queen undergoes eye surgery to remove cataract”, Evening Standard, Arhivirano iz originala 8. 3. 2021. g., Pristupljeno 19. 3. 2021 — preko Yahoo! News 
  199. ^ Nikkash, Roya (31. 3. 2019), „Queen slams brakes on driving in public”Neophodna novčana pretplata, The Times, Arhivirano iz originala 31. 3. 2019. g., Pristupljeno 31. 3. 2019 
  200. ^ „Elizabeth Set to Beat Victoria's Record as Longest Reigning Monarch in British History”, HuffPost, 6. 9. 2014, Arhivirano iz originala 26. 9. 2014. g., Pristupljeno 28. 9. 2014 ;
  201. ^ „Queen Elizabeth II is now world's oldest monarch”, The Hindu, 24. 1. 2015, Arhivirano iz originala 2. 1. 2020. g., Pristupljeno 20. 11. 2017 ;
  202. ^ „Thailand's King Bhumibol Adulyadej dies at 88”, BBC News, 13. 10. 2016, Arhivirano iz originala 13. 10. 2016. g., Pristupljeno 23. 4. 2022 ;
  203. ^ „Queen Elizabeth II will be the world's oldest head of state if Robert Mugabe is toppled”, MSN, 14. 11. 2017, Arhivirano iz originala 15. 11. 2017. g., Pristupljeno 20. 11. 2017 
  204. ^ Rayner, Gordon (29. 1. 2017), „The Blue Sapphire Jubilee: Queen will not celebrate 65th anniversary but instead sit in 'quiet contemplation' remembering father's death”Neophodna novčana pretplata, The Telegraph, Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g., Pristupljeno 3. 2. 2017 
  205. ^ „Queen and Prince Philip portraits released to mark 70th anniversary”, The Guardian, Press Association, 20. 11. 2017, Arhivirano iz originala 20. 11. 2017. g., Pristupljeno 20. 11. 2017 
  206. ^ Bilefsky, Dan (2. 8. 2017), „Prince Philip Makes His Last Solo Appearance, After 65 Years in the Public Eye”, The New York Times, Pristupljeno 4. 8. 2017 
  207. ^ Friel, Mikhaila (16. 3. 2020), „The royal family is canceling events because of the coronavirus, and the Queen may be asked to self-isolate for up to 4 months”, Insider, Arhivirano iz originala 8. 9. 2022. g., Pristupljeno 5. 7. 2021 
  208. ^ „Coronavirus: Queen and Prince Philip return to Windsor Castle for lockdown”, Sky News, 2. 11. 2020, Arhivirano iz originala 21. 6. 2021. g., Pristupljeno 5. 7. 2021 
  209. ^ „Coronavirus: The Queen's message seen by 24 million”, BBC News, 6. 4. 2020, Arhivirano iz originala 10. 7. 2021. g., Pristupljeno 5. 7. 2021 
  210. ^ „Coronavirus: The Queen's broadcast in full”, BBC News, 5. 4. 2020, Arhivirano iz originala 25. 8. 2021. g., Pristupljeno 5. 7. 2021 
  211. ^ „VE Day: UK's streets not empty as filled with love, says Queen”, BBC News, 8. 5. 2020, Arhivirano iz originala 9. 7. 2021. g., Pristupljeno 5. 7. 2021 
  212. ^ Busby, Mattha (9. 1. 2021), „The Queen and Prince Philip receive first dose of Covid vaccine”, The Guardian, Arhivirano iz originala 9. 7. 2021. g., Pristupljeno 5. 7. 2021 ;
  213. ^ „Prince Philip: After over 70 years by her side, the Queen faces a future without her 'strength and stay'”, ITV News, 9. 4. 2021, Arhivirano iz originala 9. 4. 2021. g., Pristupljeno 9. 4. 2021 ;
  214. ^ Tominey, Camilla (9. 4. 2021), „Prince Philip's peaceful passing reflects a remarkable life lived in self-effacing dignity”Neophodna novčana pretplata, The Telegraph, Arhivirano iz originala 10. 4. 2021. g., Pristupljeno 11. 5. 2021 
  215. ^ „Prince Philip: The Queen says his death has 'left a huge void' – Duke of York”, BBC News, 11. 4. 2021, Arhivirano iz originala 8. 9. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  216. ^ Abraham, Ellie (17. 4. 2021), „Social Media Reacts to 'heartbreaking' Image of Queen Sitting Alone at Prince Philip's Funeral”, The Independent, Arhivirano iz originala 6. 7. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 ;
  217. ^ „Queen's Christmas message pays tribute to 'beloved' Philip”, BBC News, 25. 12. 2021, Arhivirano iz originala 20. 2. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 ;
  218. ^ „Queen's Speech 2021: What can we expect?”, BBC News, 10. 5. 2021, Arhivirano iz originala 10. 5. 2021. g., Pristupljeno 10. 5. 2021 
  219. ^ Mills, Rhiannon (12. 6. 2021), „G7 summit: Queen charms prime ministers and presidents”, Sky News, Arhivirano iz originala 12. 6. 2021. g., Pristupljeno 12. 6. 2021 
  220. ^ „Queen meets Joe Biden at Windsor Castle”, BBC News, 13. 6. 2021, Arhivirano iz originala 17. 6. 2021. g., Pristupljeno 8. 9. 2023 
  221. ^ „Man admits treason after breaking into grounds of Windsor Castle with crossbow 'to kill Queen'”, Sky News, 3. 2. 2023, Arhivirano iz originala 3. 2. 2023. g., Pristupljeno 3. 2. 2023 
  222. ^ Turner, Lauren (5. 2. 2022), „Queen holds reception to mark Platinum Jubilee”, BBC News, Arhivirano iz originala 21. 2. 2022. g., Pristupljeno 5. 2. 2022 
  223. ^ Goodey, Emma (5. 2. 2022), „Accession Day 2022”, Royal Family, Arhivirano iz originala 20. 2. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  224. ^ Lee, Dulcie; Durbin, Adam (20. 2. 2022), „The Queen tests positive for Covid”, BBC News, Arhivirano iz originala 20. 2. 2022. g., Pristupljeno 20. 2. 2022 ;
  225. ^ Hinton, Megan (28. 2. 2022), „Queen enjoys time with family after recovering from Covid”, LBC, Arhivirano iz originala 5. 3. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  226. ^ Lauren, Turner (29. 3. 2022), „Queen attends Prince Philip memorial service at Westminster Abbey”, BBC News, Arhivirano iz originala 6. 6. 2022. g., Pristupljeno 5. 4. 2022 
  227. ^ Thompson, Eliza (14. 3. 2022), „Prince Charles Fills in for Queen Elizabeth II at Commonwealth Day Service Alongside Prince William”, Us Weekly, Arhivirano iz originala 14. 3. 2022. g., Pristupljeno 14. 3. 2022 
  228. ^ Adams, Charley (14. 4. 2022), „Prince Charles stands in for Queen at Maundy Service”, BBC News, Arhivirano iz originala 6. 6. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  229. ^ „Queen to miss State Opening of Parliament – Prince of Wales to read speech instead”, Sky News, 9. 5. 2022, Arhivirano iz originala 11. 6. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  230. ^ Furness, Hannah (2. 6. 2022), „The Queen to miss service of thanksgiving after suffering discomfort”, The Telegraph, Arhivirano iz originala 27. 6. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  231. ^ Turner, Lauren (13. 6. 2022), „Queen Elizabeth II becomes second-longest serving monarch”, BBC News, Arhivirano iz originala 15. 6. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  232. ^ Foster, Max; Said-Moorhouse, Lauren (31. 8. 2022), „Queen won't return to London to appoint new British PM, for first time in her reign”, CNN, Arhivirano iz originala 2. 9. 2022. g., Pristupljeno 2. 9. 2022 
  233. ^ „10 Little known facts about British Prime Ministers”, history.co.uk, Arhivirano iz originala 10. 10. 2022. g., Pristupljeno 10. 10. 2022 
  234. ^ „In last public statement, Queen Elizabeth extended condolences following Saskatchewan stabbing rampage”, The StarPhoenix, 8. 9. 2022, Arhivirano iz originala 8. 9. 2022. g., Pristupljeno 29. 1. 2023 
  235. ^ Brandreth 2004, str. 370–371; Marr 2011, str. 395
  236. ^ Mansey, Kate; Leake, Jonathan; Hellen, Nicholas (19. 1. 2014), „Queen and Charles start to 'job-share'”, The Sunday Times, Arhivirano iz originala 3. 2. 2014. g., Pristupljeno 20. 1. 2014 ;
  237. ^ Tasker, John Paul (19. 9. 2022), „Canada is the country it is today because of Queen Elizabeth, Mulroney says at memorial service”, CBC News, Arhivirano iz originala 13. 1. 2023. g., Pristupljeno 15. 10. 2022 
  238. ^ Sherwood, Harriet (9. 9. 2022), „Queen had no fear of death, says archbishop of Canterbury”, The Guardian, Arhivirano iz originala 9. 9. 2022. g., Pristupljeno 9. 9. 2022 
  239. ^ „Queen's doctors concerned for her health – palace”, BBC News, 8. 9. 2022, Arhivirano iz originala 8. 9. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  240. ^ Davies, Caroline (8. 9. 2022), „Queen under medical supervision at Balmoral after doctors' concerns”, The Guardian, Arhivirano iz originala 8. 9. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  241. ^ „Queen under medical supervision as doctors are concerned for her health. Prince Charles, Camilla and Prince William are currently travelling to Balmoral, Clarence House and Kensington Palace said”, Sky News, 8. 9. 2022, Arhivirano iz originala 8. 9. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  242. ^ Shaw, Neil (8. 9. 2022), „Duke of York, Princess Anne and Prince Edward all called to Queen's side”, Plymouth Live, Arhivirano iz originala 8. 9. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  243. ^ Furness, Hannah (12. 1. 2024), „King found out his mother had died while 'driving back to Balmoral from picking mushrooms'”, The Telegraph, ISSN 0307-1235, Arhivirano iz originala 14. 1. 2024. g., Pristupljeno 14. 1. 2024 
  244. ^ a b Coughlan, Sean (29. 9. 2022), „Queen's cause of death given as 'old age' on death certificate”, BBC News, Arhivirano iz originala 1. 10. 2022. g., Pristupljeno 29. 9. 2022 
  245. ^ Prynn, Jonathan (9. 9. 2022), „Queen died 'with Charles and Anne by side as other royals dashed to Balmoral'”, Evening Standard, Arhivirano iz originala 9. 9. 2022. g., Pristupljeno 17. 10. 2022 
  246. ^ „Queen Elizabeth II has died”, BBC News, 8. 9. 2022, Arhivirano iz originala 8. 9. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  247. ^ Kottasová, Ivana; Picheta, Rob; Foster, Max; Said-Moorhouse, Lauren (8. 9. 2022), „Queen Elizabeth II dies at 96”, CNN, Arhivirano iz originala 8. 9. 2022. g., Pristupljeno 8. 9. 2022 
  248. ^ „Operation Unicorn: what happens after the Queen's death in Scotland?”, The Guardian, 8. 9. 2022, Arhivirano iz originala 8. 9. 2022. g., Pristupljeno 4. 10. 2022 
  249. ^ „"Operation Unicorn", Not "London Bridge": The Codename For Queen's Death”, NDTV, Agence France-Presse, 8. 9. 2022, Arhivirano iz originala 21. 9. 2022. g., Pristupljeno 4. 10. 2022 
  250. ^ Silver, Christopher (13. 9. 2022), „Elizabeth, the last Queen of Scots?”, Prospect, Arhivirano iz originala 13. 9. 2022. g., Pristupljeno 26. 9. 2022 
  251. ^ „Queen Elizabeth died of 'old age', death certificate says”, The Guardian, 29. 9. 2022, Arhivirano iz originala 4. 12. 2022. g., Pristupljeno 8. 12. 2022 
  252. ^ Dawson, Bethany (26. 11. 2022), „Queen Elizabeth II was battling bone marrow cancer before she died, claims new book”, Insider, Pristupljeno 5. 1. 2024 
  253. ^ „The quiet symbolism of the Queen's farewell to Scotland”, BBC News, 13. 9. 2022, Arhivirano iz originala 23. 9. 2022. g., Pristupljeno 22. 9. 2022 
  254. ^ „Queen's coffin vigil in Edinburgh witnessed by 33,000 people”, BBC News, 13. 9. 2022, Arhivirano iz originala 13. 9. 2022. g., Pristupljeno 13. 9. 2022 
  255. ^ „Plane carrying coffin of Queen Elizabeth lands in London”, Reuters, 13. 9. 2022, Arhivirano iz originala 7. 6. 2023. g., Pristupljeno 13. 9. 2022 
  256. ^ „In Photos: World Leaders Join Public to Pay Respects to Queen”, Voice of America, 18. 9. 2022, Arhivirano iz originala 13. 1. 2023. g., Pristupljeno 18. 9. 2022 
  257. ^ „At least 250,000 people lined up to see queen's coffin”, AP News, 20. 9. 2022, Arhivirano iz originala 20. 9. 2022. g., Pristupljeno 20. 9. 2022 
  258. ^ Therrien, Alex (16. 9. 2022), „Royals hold sombre watch over Queen's coffin”, BBC News, Arhivirano iz originala 23. 9. 2022. g., Pristupljeno 16. 9. 2022 
  259. ^ Bowden, George; Faulkner, Doug (16. 9. 2022), „Queen Elizabeth II's grandchildren to observe lying-in-state vigil”, BBC News, Arhivirano iz originala 22. 9. 2022. g., Pristupljeno 16. 9. 2022 
  260. ^ „A History of Royal Burials and Funerals”, Westminster Abbey, Arhivirano iz originala 12. 9. 2022. g., Pristupljeno 11. 9. 2022 
  261. ^ a b Minelle, Bethany (19. 9. 2022), „Tens of thousands in London and Windsor as world says goodbye to the Queen at her funeral”, Sky News, Arhivirano iz originala 19. 9. 2022. g., Pristupljeno 19. 9. 2022 
  262. ^ „Your complete guide to the Queen's funeral”, BBC News, 19. 9. 2022, Arhivirano iz originala 9. 9. 2022. g., Pristupljeno 19. 9. 2022 
  263. ^ Heald, Claire (19. 9. 2022), „Queen's corgis and pony wait at Windsor Castle as coffin approaches”, BBC News, Arhivirano iz originala 24. 9. 2022. g., Pristupljeno 19. 9. 2022 
  264. ^ „Family say final goodbye as Queen buried next to Philip”, BBC News, 19. 9. 2022, Arhivirano iz originala 19. 9. 2022. g., Pristupljeno 19. 9. 2022 
  265. ^ „Your complete guide to the Queen's funeral”, BBC News, 19. 9. 2022, Arhivirano iz originala 9. 9. 2022. g., Pristupljeno 19. 9. 2022 
  266. ^ Hunter, Sophie (19. 9. 2022), „The State Funeral for Her Majesty The Queen”, The Royal Family, Arhivirano iz originala 25. 9. 2022. g., Pristupljeno 19. 9. 2022 
  267. ^ „State Funeral for Her Majesty The Queen”, The Royal Family, Arhivirano iz originala 18. 9. 2022. g., Pristupljeno 19. 9. 2022 — preko YouTube 
  268. ^ Walton, John (16. 1. 1999), „The author of political scandal”, BBC News, Arhivirano iz originala 18. 12. 2022. g., Pristupljeno 19. 11. 2022 
  269. ^ a b Routledge 1994, str. xiii
  270. ^ Dominiczak, Peter (24. 9. 2014), „David Cameron: I'm extremely sorry for saying Queen 'purred' over Scottish Independence vote”Neophodna novčana pretplata, The Telegraph, Arhivirano iz originala 9. 1. 2022. g., Pristupljeno 8. 10. 2018 
  271. ^ Quinn, Ben (19. 9. 2019), „David Cameron sought intervention from Queen on Scottish independence”, The Guardian, Arhivirano iz originala 7. 11. 2021. g., Pristupljeno 16. 10. 2022 
  272. ^ „Queen 'will do her job for life'”, BBC News, 19. 4. 2006, Arhivirano iz originala 8. 12. 2008. g., Pristupljeno 4. 2. 2007 ;
  273. ^ „Our structure”, Church of Scotland, 22. 2. 2010, Arhivirano iz originala 25. 1. 2020. g., Pristupljeno 23. 4. 2022 
  274. ^ „Queen meets Pope Francis at the Vatican”, BBC News, 3. 4. 2014, Arhivirano iz originala 28. 5. 2017. g., Pristupljeno 28. 3. 2017 
  275. ^ Fisher, Connie (25. 12. 2000), „Christmas Broadcast 2000”, The Royal Family, Royal Household, Arhivirano iz originala 7. 5. 2016. g., Pristupljeno 18. 4. 2016 ;
  276. ^ „About The Patron's Lunch”, The Patron's Lunch, 5. 9. 2014, Arhivirano iz originala 17. 3. 2016. g., Pristupljeno 28. 4. 2016 
  277. ^ Hodge, Kate (11. 6. 2012), „The Queen has done more for charity than any other monarch in history”, The Guardian, Arhivirano iz originala 22. 2. 2021. g., Pristupljeno 25. 2. 2021 
  278. ^ „80 facts about The Queen”, Royal Household, Arhivirano iz originala 21. 3. 2009. g., Pristupljeno 20. 6. 2010 
  279. ^ Bush 2007, str. 115;
  280. ^ Delacourt, Susan (25. 5. 2012), „When the Queen is your boss”, Toronto Star, Arhivirano iz originala 7. 3. 2013. g., Pristupljeno 27. 5. 2012 
  281. ^ Bond 2006, str. 22
  282. ^ Bond 2006, str. 35; Pimlott 2001, str. 180; Roberts 2000, str. 82; Shawcross 2002, str. 50
  283. ^ Bond 2006, str. 35; Pimlott 2001, str. 280; Shawcross 2002, str. 76
  284. ^ Bond 2006, str. 66–67, 84, 87–89; Bradford 2012, str. 160–163; Hardman 2011, str. 22, 210–213; Lacey 2002, str. 222–226; Marr 2011, str. 237; Pimlott 2001, str. 378–392; Roberts 2000, str. 84–86
  285. ^ Hardman 2011, str. 213–214
  286. ^ Hardman 2011, str. 41
  287. ^ Cartner-Morley, Jess (10. 5. 2007), „Elizabeth II, belated follower of fashion”, The Guardian, Arhivirano iz originala 7. 11. 2021. g., Pristupljeno 5. 9. 2011 
  288. ^ Smith, Matthew (17. 5. 2018), „Almost a third of the country has seen or met the Queen in real life”, YouGov, Arhivirano iz originala 18. 4. 2021. g., Pristupljeno 11. 8. 2023 
  289. ^ Bond 2006, str. 97; Bradford 2012, str. 189; Pimlott 2001, str. 449–450; Roberts 2000, str. 87; Shawcross 2002, str. 1114–117
  290. ^ Bond 2006, str. 117; Roberts 2000, str. 91
  291. ^ Bond 2006, str. 134; Pimlott 2001, str. 556–561, 570
  292. ^ MORI poll for The Independent newspaper, March 1996, quoted in
  293. ^ Pimlott 2001, str. 578
  294. ^ Bond 2006, str. 134; Pimlott 2001, str. 624–625
  295. ^ Hardman 2011, str. 310; Lacey 2002, str. 387; Roberts 2000, str. 101; Shawcross 2002, str. 218
  296. ^ „Australia's PM says Elizabeth II should be country's last British monarch”, The Guardian, Canberra, Associated Press, 17. 8. 2010, Arhivirano iz originala 27. 10. 2022. g., Pristupljeno 16. 10. 2022 
  297. ^ Ireland, Judith (15. 7. 2017), „We're all Elizabethans now: When Malcolm Turnbull met the monarch”, The Sydney Morning Herald, Arhivirano iz originala 1. 7. 2021. g., Pristupljeno 16. 10. 2022 
  298. ^ Lagan, Bernard (9. 3. 2021), „Australians in new push to break royal links after Meghan and Harry interview”Neophodna novčana pretplata, The Times, Sydney, Arhivirano iz originala 2. 12. 2021. g., Pristupljeno 16. 10. 2022 
  299. ^ „Vincies vote 'No'”, BBC News, 26. 11. 2009, Arhivirano iz originala 10. 10. 2021. g., Pristupljeno 26. 11. 2009 
  300. ^ „Monarchy poll”, Ipsos MORI, april 2006, Arhivirano iz originala 23. 1. 2021. g., Pristupljeno 22. 3. 2015 ;
  301. ^ „Monarchy/Royal Family Trends – Satisfaction with the Queen”, Ipsos MORI, 19. 5. 2016, Arhivirano iz originala 23. 1. 2021. g., Pristupljeno 19. 9. 2017 
  302. ^ Mills, Rhiannon (7. 9. 2019), „Epstein, Andrew and private jets: The royals have had a tumultuous summer”, Sky News, Arhivirano iz originala 23. 9. 2021. g., Pristupljeno 26. 9. 2021 ;
  303. ^ Skinner, Giden; Garrett, Cameron (11. 1. 2022), „Three in five favour Britain remaining a monarchy, although support falls from 2012 peak as more become uncertain”, Ipsos, Arhivirano iz originala 12. 7. 2022. g., Pristupljeno 26. 7. 2022 ;
  304. ^ „The Queen remains the nations' favourite royal as the public associate her with tradition and a positive symbol of Britain at home and abroad”, Ipsos MORI, 30. 5. 2022, Arhivirano iz originala 20. 9. 2022. g., Pristupljeno 4. 10. 2022 ;
  305. ^ Smith, Matthew (14. 12. 2021), „World's most admired 2021”, YouGov America, Arhivirano iz originala 18. 4. 2022. g., Pristupljeno 14. 12. 2021 
  306. ^ Riley, Ben (12. 2. 2016), „Revealed: Damien Hirst's only portrait of the Queen found in government archives”Neophodna novčana pretplata, The Telegraph, Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g., Pristupljeno 10. 9. 2016 
  307. ^ „Elizabeth II”, National Portrait Gallery, Arhivirano iz originala 3. 12. 2013. g., Pristupljeno 22. 6. 2013 
  308. ^ „Marcus Adams”, National Portrait Gallery, Arhivirano iz originala 15. 1. 2013. g., Pristupljeno 20. 4. 2013 
  309. ^ „Coat of Arms: Her Royal Highness The Princess Elizabeth”, Lieutenant Governor of British Columbia, Arhivirano iz originala 6. 11. 2013. g., Pristupljeno 6. 4. 2013 
  310. ^ Berry, Ciara (15. 1. 2016), „Personal flags”, The Royal Family, Royal Household, Arhivirano iz originala 7. 5. 2016. g., Pristupljeno 18. 4. 2016 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Kraljica Ujedinjenog Kraljevstva
1952—2022.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Елизабета_II&oldid=27707371”