El Farabi

Abu Naser el Farabi

Abu Nasr Muhamed ibn Tarhan Farabi, poznatiji kao El Farabi ili na zapadu Alfarabijus (oko 870 — 950) je bio veliki persijski filozof, naučnik i muzičar. Smatra se „drugim učiteljem islamske filozofije“, posle Aristotela i jednim od najvećih islamskih filozofa i naučnika svoga vremena. Bavio se još i kosmologijom, logikom, muzikom, psihologijom i sociologijom.

El Farabi je bio jedan od prvih filozofa koji su preneli Aristotelovu logiku u islamski svet. Iscrpno je komentarisao Aristotelove spise iz logike, i razvio Aristotelov opis intelekta. O njemu se pričalo da je Aristotelovu raspravu O duhu pročitao 40 puta, a njegovu Retoriku 200 puta, a da pritom nije osetio nikakvu prezasićenost. „Mora da je imao dobar stomak“, komentarisao je tu anegdotu Hegel.

Takođe pokazuje uticaj neoplatonizma — smatra da je stvaranje emanacija, a tela u prosloru slika duše sveta. Njegovo delo „Grad vrlina“ predstavlja verziju Platonove „Države“, koja je opis idealnog društva gde cvetaju sve vrline.

Biografija

Abu Nasr el Farabi je rođen u Farabu, u današnjem Otraru u Kazahstanu, koji se nalazio na Putu svile. Učio je filozofiju i logiku kod nestorijanskih hrišćana Juhane ibn Gajlana i Abu Bišra Mataa ibn Junusa. Farabi je proputovao mnoge krajeve islamskog sveta, uključujući i Egipat i Damask. Pred kraj života pozvan je na dvor Sajfudavla, hamdanitskog vladara Damaska, gde je umro u 80. godini.

Dela

Prema mišljenju mnogih istraživača i pisaca, Farabi je utemeljivač islamske filozofije, s obzirom na to da je prvi u svetu predstavio potpuno samostalnu filozofsku školu. On je takođe utemeljio političku filozofiju u islamu i ostavio iza sebe dragocena dela iz te oblasti, od kojih možemo izdvojiti: Arau ahl al-madina al-fadila [Mišljenja stanovnika „vrlog grada”], Tahsil as-sa'ada [Sticanje blaženstva] i Kitab as-sijasat al-madanijja [Građanska politika].

Farabi je u islamskom svetu bio poznat kao vrhunski poznavalac logike. Logiku je učio kod slavnog logičara Abu Bišra Mataa ibn Junusa (umro 940.). Kifti i Ibn Abi Usajbi'a tvrde da je Farabi za kratko vreme prevazišao svog učitelja u logici iako je bio mnogo mlađi od Abu Bišra.

Farabi je takođe napisao mnoge druge knjige u kojima maestralno iznosi svoja učenja. Naravno, kad je reč o nekim naslovima, postoji sumnja u to da li su ispravno njemu pripisani.

Kao što u starogrčkoj filozofiji Aristotel prvi put prezentuje sistemsku kategorizaciju nauka, iako on nije prvi filozof niti prvi naučnik, u islamskom svetu Kindi i njegovi učenici, koji su pre ostalih počeli da se bave filozofijom u islamu, nisu uspeli da predstave novi sistemski pogled na nauku i metodologiju nego je to prvi učinio Farabi u svom delu Ihsa al-'ulum [Prebrojavanje nauka]. Ovu knjigu kasnije na latinski jezik prevodi Domingo Gundisalvo pod naslovom De scientiis.

Farabijevi savremenici i njegovi naslednici

Od Farabijeve smrti 950. godine, do naučnog uspona Ibn Sine početkom XI veka − u periodu koji je potrajao nekih pedesetak godina − pojavio se veliki broj učenjaka i uticajnih autoriteta u islamskom svetu. Neki od njih bili su direktni učenici i sledbenici Farabijeve filozofske škole, dok su drugi u svojim filozofskim istraživanjima sledili Kindijeve doktrine.

Neki od Farabijevih sledbenika i naslednika su:

• Jahja ibn Adij;
• Abu Sulejman Sidžistani;
• Abul-Hasan Amiri;
• Abu Hajan Touhidi.

Literatura

• Halilović, T., Halilović, S. i Halilović, M. (2014), Kratka istorija islamske filozofije, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”, str. 27—44.

Spoljašnje veze

• Politika i etika od tradicije do moderniteta s osvrtom na Farabijevu političku filozofiju