Emanuel Le Roa Ladiri

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Emanuel Le Roa Ladiri
Emanuel Le Roa Ladiri
Datum rođenja(1929-07-19)19. jul 1929.
Mesto rođenjaLe Mutijen Sangle
 Francuska
Datum smrti22. novembar 2023.(2023-11-22) (94 god.)
Mesto smrtiPariz
 Francuska
ZanimanjeIstoričar
Značajni radoviLes Paysans de Languedoc
Montaillou, village occitan
Le Carnaval de Romans
L'Ancien Régime

Emanuel Bernard Le Roa Ladiri (franc. Emmanuel Le Roy Ladurie; Le Mutijen Sangle, 19. jul 1929 — Pariz, 22. novembar 2023) bio je jedan od najeminentnijih francuskih istoričara i predvodnika treće generacije škole Anala. Bavio se različitim istorijskim razdobljima, uz poseban osvrt na društvenu istoriju, a u tom kontekstu prvenstveno istoriju seljaštva u predelu Langdoka u Francuskoj.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost i karijera[uredi | uredi izvor]

Emanuel Le Roa Ladiri je rođen 19. jula 1929. godine u jednom mestu u okviru francuskog departmana Kalvados[1]. Porodica Ladiri bila je veoma čuvena, izvodila je poreklo od katoličkog sveštenika, tako da je u političkom smislu bila naklonjena konzervativizmu. Njegov otac, Žak bio je ministar poljoprivrede u vladi maršala Filipa Petena, ali je, nakon raskrsta sa Višijevskom Francuskom postao član francuskog Pokreta otpora[2]. Ipak, žig zbog očevog služenja Višijevskoj vladi učinilo je da Emanuelovo odrastanje bude obeleženo osećajem stida i sramote.

Kada je bio dečak, Ladiri je maršala Petena smatrao svojim herojem. Upravo je sudbina ovog junaka bitke kod Verdena i jednog od najpoštovanijih ljudi toga vremena koji je u izmenjenim političkim okolnostima postao simbol kolaboracije sa nacistima, bila od presudnog značaja za oblikovanje Ladirijeve percepcije istorije.

Govoreći o usponu i padu maršala Petena - od heroja do izdajnika, kao primeru istorijskog preokreta, Ladiri je u intervjuu iz 1998. godine izjavio: "Od tada sam ostao fasciniran onim što zovemo sunovratom i padom. U Francuskoj je bilo puno ljudi koji su bili veoma značajni, a onda su postali ništa. Moja fascinacija je verovatno posledica činjenice da je i moja porodica nekada bila značajna, a onda izgubila svoj integritet“[3].

Ladiri se školovao Kanu i Parizu. Diplomirao je na Višoj normalnoj školi, a doktorirao na Univerzitetu u Parizu. Najpre je predavao u gimnaziji u Monpeljeu, pa na tamošnjem univerzitetu, a potom na univerzitetu u Parizu i najzad na Kolež de Fransu. Tamo je u periodu od 1973. do 1999. godine predavao Istoriju moderne civilizacije i postao profesor emeritus[1].

Godine 1955. Ladiri se oženio Madlenom Puponi sa kojom ima ćerku i sina[1].

Pored uspešne akademske karijere, pisao je za nekoliko francuskih listova i često nastupao na televiziji.

Politika i borba za intelektualnu slobodu[uredi | uredi izvor]

Ladiri je bio član francuske Komunističke partije od 1945. do 1956. godine. Poput velikog broja ljudi u posleratnoj Francuskoj, i on je verovao da sovjetsko iskustvo planske ekonomije i njegov „naučni socijalizam“, kao model predstavljaju nadu za budućnost čovečanstva[4]. Međutim, 1956. godine držanje Sovjetskog Saveza tokom Mađarske revolucije navelo je Ladirija da preispita svoja uverenja i napusti Komunističku partiju[5]. Nakon tog iskustva pridružuje se Socijalističkoj partiji, čiji je član bio od 1957 do 1963. godine. Takođe je bio i socijalistički kandidat Monpeljea na izborima, gde je pobedio osvojivši 2,5% glasova[6].

U Francuskoj postoji tradicija oglašavanja intelektualaca povodom aktuelnih političkih pitanja. Tako je u januaru 1978. godine Ladiri bio osnivač Komiteta intelektualaca za Evropu sloboda, antikomunističke grupe liberalnih francuskih intelektualaca  koja se protivila moćnom uticaju francuske Komunističke partija na intelektualni život. Savez socijalista i komunista videli su kao pretnju francuskoj demokratiji. U osnivačkom manifestu Komitet je objavio nameru da "brani povezanost ovih tri reči: Evropa, kultura i sloboda" i to ne samo na prostoru Francuske, već i na čitavom evropskom prostoru[7].

U narednim decenijama, Ladiri je bio prisutan kako u politici, tako i u različitim pokretima i organizacijama.

Les paysans de Languedoc[uredi | uredi izvor]

Ladiri je privukao pažnju nauke svojom doktorskom tezom, u originalu Les paysans de Languedoc, iz 1966. godine. U ovoj studiji  o seljaštvu u Langdoku tokom nekoliko vekova, Ladiri je koristio obilje kvantitativnih informacija, kao što su knjiga plata, poreza, prihoda, podataka o iznajmljivanju, profitne evidencije kako bi objasnio pojave i procese[1]   On je tvrdio da je istorija Langdoka obeležena talasima rasta i opadanja koji su se u suštini promenili veoma malo tokom vremena[1]. Za razliku od svog mentora, Fernana Brodela koji je u svom radu u velikoj meri razmatrao uticaj geografije i klime na istorijske tokove, Ladiri je smatrao kulturu i ekonomiju jednako značajnim uzročnim faktorima. Međutim, kao i Brodel, i Ladiri je imao naročite sklonosti ka pisanju „totalne istorije“, te tako njegovo delo posvećeno Langdoku prestavlja spoj političke, kulturne, ekonomske, društvene istorije[8].

Ladiri je zastupao tezu da je determinišući faktor života u Langdoku kultura ljudi koji su tamo živeli. U svojoj knjizi je tvrdio da je razlog zašto narod Langdoka nije mogao da utiče na ciklus napredovanja i pada nije bio tehnološki faktor. On je smatrao da je kultura ta koja je sprečavala ljude da razvijaju progresivniju tehnologiju i poljoprivrednu praksu[9].

Autor je tvrdio da je nespremnost seljaka Langdoka da se angažuju u tehnološki inovativnim poljoprivrednim tehnikama kako bi se povećala produktivnost zemlje, kako se to dešavalo tokom istog perioda u Engleskoj, rezultat "nedostatka savesti, kulture, morala, politike, obrazovanja, reformističkog duha i neograničene želje za uspehom" koja je karakterisala čitavu kulturu Langdoka tokom ovih vekova. Kada je reč o ekonomskim promenama, značajan pomak autor dovodi u vezu sa početkom osnovnih škola u kojima su sinovi farmera stekli obrazovanje. Usledio je i pad religioznog fanatizma, te su ovi faktori doveli do "ekonomskog uzleta" 18. veka[10].

Montaillou, village occitan de 1294 à 1324.[uredi | uredi izvor]

Montaillou, village occitan de 1294 à 1324 ( u originalu) je najpoznatije delo ovog autora. Ova studija predstavlja selo Montaju, u oblasti Langdoka na jugu Francuske u periodu katarske jeresi i daje podrobne informacije o različitim aspektima života njegovih stanovnika. Autor je kao glavni izvor za prikazivanje života ljudi na ovom prostoru u navedenom periodu koristio zapise sa ispitivanja koje je u Montajuu sprovodio Žak Furnije, pokretač inkvizitorskog suda i biskup u Pamijeu[11].

Kritika ovog dela od strane kanadskog istoričara Normana Kantora dovodi u pitanje verodostojnost Furnijeovog registra kao istorijskog izvora[12]. Neke druge kritike se osvrću na sadržaj izvora, s obzirom da je originalni izveštaj koji je autor koristio bio na latinskom jeziku, dok su Furnijeovi ispitanici govorili izvornim oksitanskim[13].

Istoriografija[uredi | uredi izvor]

Početkom sedamdesetih godina, Ladiri je osnovao pokret Nova istorija[14]. Ladiri je vodeći istoričar takozvane mikroistorije, gde istoričar koristi proučavanje događaja, lokaliteta ili porodice kako bi otkrio "strukture" koje su karakteristične za određena razdoblja. Neki, poput Nila Fergusona, su doveli u pitanje vrednost mikroistorija, tvrdeći da je pogrešno pretpostaviti da proučavanje jednog sela, grada ili jedne porodice otkriva šire obrasce života u Francuskoj, a kamoli ostatku Evrope. Druga linija kritike je usmerena na upotrebu Ladirijevog izraza "strukture". Njegovi kritičari tvrde da nikad nije jasno definisao pojam, niti je objasnio zašto se "strukture" vremenom menjaju, ili čak i da li "strukture" postoje[15].

Ladiri je takođe radio na istoriji određenih francuskih regiona, na antropometrijskoj istoriji, kao i na uticaju klimatskih promena na ljudsku istoriju. Ladiri  je poznat kao jedan od prvih modernih istoričara životne sredine jer se u svom delu bavio ispitivanjem ljudske uloge u promeni životne sredine[16].

Iako je najpoznatiji po svom doprinosu proučavanju mikroistorije, Ladiri je takođe dao pregled političke istorije Francuske između 1460. i 1774. godine u dva toma[1].

Dela[uredi | uredi izvor]

  •  Les Paysans de Languedoc - 1966
  • · Histoire du climat depuis l'An Mil, 1967
  • · Montaillou, village occitan, 1975
  • Le Territoire de l'historien Vol. 1 - 1973
  • Le Territoire de l'historien Vol. 1 - 1978
  • · Le Carnaval de Romans, 1579-1580 - 1980
  • · L'État royal - 1987
  • · L'Ancien Régime - 1991
  • · Le Siècle des Platter (1499—1628), Le mendiant et le professeur - 1995
  • · Saint-Simon, le système de la Cour - 1997
  • · Histoire de la France des Régions - 2001
  • · Histoire des paysans français, de la peste noire à la Révolution - 2002
  • · Histoire humaine et comparée du climat - 2004
  • · Abrégé d'Histoire du climat - 2007

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ Hughes-Warrington, Marnie (31. 10. 2007). Hughes-Warrington, Marnie, ur. Fifty Key Thinkers on History. ISBN 9781134212491. doi:10.4324/9780203019177. 
  2. ^ „Bio Le Roy Ladurie”. www.histoire-contemporaine-languedoc-roussillon.com. Pristupljeno 8. 12. 2018. 
  3. ^ „The paratrooping truffler”. Times Higher Education (THE) (na jeziku: engleski). 9. 10. 1998. Pristupljeno 8. 12. 2018. 
  4. ^ The Columbia history of twentieth-century French thought. Kritzman, Lawrence D., Reilly, Brian J., DeBevoise, M. B. New York: Columbia University Press. 2006. ISBN 978-0-231-10791-4. OCLC 61458354. 
  5. ^ Hazareesingh, Sudhir (2008). Intellectuals and the French Communist Party : disillusion and decline. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-827870-2. OCLC 871586424. 
  6. ^ „Héraut de l'histoire”. Libération.fr (na jeziku: francuski). 22. 7. 2004. Pristupljeno 9. 12. 2018. 
  7. ^ Champagne, Roland A.; Marx-Scouras, Danielle (1997). „The Cultural Politics of Tel Quel: Literature and the Left in the Wake of Engagement”. World Literature Today. 71 (3): 560. ISSN 0196-3570. JSTOR 40152852. doi:10.2307/40152852. 
  8. ^ Encyclopedia of historians and historical writing. Boyd, Kelly. London: Fitzroy Dearborn. 1999. ISBN 978-1-884964-33-6. OCLC 40991180. 
  9. ^ Goubert, Pierre (1967). „Le Roy-Ladurie (Emmanuel). Les paysans de Languedoc”. Revue belge de Philologie et d'Histoire. 45 (3): 957—959. 
  10. ^ Emmanuel, Le Roy Ladurie (1976, ©1974). The peasants of Languedoc. Urbana: University of Illinois Press. OCLC 13618162.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  11. ^ jar35@cam.ac.uk. „Emmanuel Le Roy Ladurie, Montaillou — Faculty of History”. www.hist.cam.ac.uk (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 08. 01. 2019. g. Pristupljeno 9. 12. 2018. 
  12. ^ Murphy, Cullen (25. 7. 2013). God's Jury : the Inquisition and the Making of the Modern World. Penguin Books Limited. ISBN 9780141977874. OCLC 1004978224. 
  13. ^ jar35@cam.ac.uk. „Emmanuel Le Roy Ladurie, Montaillou: Language and Sources — Faculty of History”. www.hist.cam.ac.uk (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 07. 01. 2019. g. Pristupljeno 9. 12. 2018. 
  14. ^ Hervé, Coutau-Bégarie (1989). Le phénomène "nouvelle histoire" : grandeur et décadence de l'école des Annales (2e éd. ent. refondue izd.). Paris: Économica. ISBN 978-2-7178-1699-0. OCLC 299427743. 
  15. ^ Popović, Miroslav. „Jedan osvrt na školu "Anala" i delo Fernana Brodela, Naš trag 2 (2014), 74-86.” (na jeziku: engleski). 
  16. ^ Histoire environnementale. OCtobre-décembre 2009, Tome 56, n°4. Quenet, Grégory, (1972- ...)., Locher, Fabien, (1974- ...)., Fressoz, Jean-Baptiste., Thomas, Frédéric, (1965- ...)., Doel, Ronald Edmund. str. 7—164. ISBN 9782701151083. OCLC 863974002. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Емануел_Ле_Роа_Ладири&oldid=27632120”