Akutni stresni poremećaj
| Akutni stresni poremećaj | |
|---|---|
 | |
| Nakon što je napadnuta i ubodena nožem, austrijska carica Elizabeta Bavarska otišla je na brod nesvesna ozbiljnosti svoje situacije usled akutne stresne reakcije. Krvareći do smrti, usled proboda srca, Elizabetine zadnje reči bile su, „Šta mi se dogodilo?" | |
| Klasifikacija i spoljašnji resursi | |
| Specijalnost | psihijatrija, psihologija |
| MKB-10 | F43.0 |
| MKB-9-CM | 308 |
| MeSH | D040701 |
Akutni stresni poremećaj (ASP, takođe poznat kao akutna stresna reakcija, psihološki šok, mentalni šok ili jednostavno šok) je psihološki odgovor na zastrašujuće, traumatično ili iznenađujuće iskustvo. Može da izazove odložene reakcije na stres (poznatije kao posttraumatski stresni poremećaj ili PTSP) ako se ne reši pravilno. Akutni stres se može pojaviti u reakcijama koje uključuju, ali nisu ograničene na: intruzivne ili disocijativne simptome i simptome reaktivnosti kao što su izbegavanje ili uzbuđenje. Reakcije se mogu manifestovati danima ili nedeljama nakon traumatskog događaja.
Dijagnostički kriterijumi[uredi | uredi izvor]
Prema DSM-5, akutni stresni poremećaj zahteva stanje ugroženosti usled stvarne mogućnosti smrti ili pretnje o smrti, ozbiljnoj povredi ili seksualnom nasilju. Ovo se može ostvariti kroz nekoliko načina:
- tako što će osoba događaj direktno doživeti
- prisustvovati takvom događaju
- saznati da se to dogodilo bliskoj porodici ili prijatelju
- ili doživeti ponovljeno izlaganje na averzivne detalje traumatskog događaja.[1]
Pored inicijalnog izlaganja, pojedinci mogu imati i niz različitih simptoma koji spadaju u nekoliko grupa uključujući intruziju, negativno raspoloženje, disocijaciju, izbegavanje uznemirujućih sećanja i emocionalno uzbuđenje. Simptomi intruzije uključuju ponavljajuće i uznemirujuće snove, flešbekove ili sećanja u vezi sa traumatskim događajem i povezanim somatskim simptomima.[1]
Simptomi[uredi | uredi izvor]
Negativno raspoloženje se odnosi na nesposobnost osobe da doživi pozitivne emocije kao što su sreća ili zadovoljstvo. Disocijativni simptomi uključuju osećaj utrnulosti ili odvojenosti od emocionalnih reakcija, osećaj fizičke odvojenosti, smanjenu svest o svom okruženju, percepciju da je nečija okolina nestvarna ili nalik na snove, i nemogućnost da se prisete kritičnih aspekata traumatskog događaja (disocijativna amnezija). Simptomi emocionalnog uzbuđenja uključuju poremećaj sna, hiperbudnost, poteškoće sa koncentracijom, češći odgovor na prepad i razdražljivost. Prezentacija simptoma mora trajati najmanje tri uzastopna dana nakon izlaganja traumatskom događaju da bi se klasifikovala kao akutni stresni poremećaj. Ako simptomi traju i posle mesec dana, treba proceniti dijagnozu PTSP-a. Prezentirajući simptomi takođe moraju uzrokovati značajno oštećenje u više domena nečijeg života da bi se poremećaj mogao dijagnostifikovati.[1]
Dodatne dijagnoze koje se mogu razviti iz akutnog stresnog poremećaja uključuju depresiju, anksioznost, poremećaje raspoloženja i probleme sa zloupotrebom supstanci. Nelečeni akutni stresni poremećaj takođe može dovesti do razvoja posttraumatskog stresnog poremećaja.[2]
Kulturno specifični simptomi[uredi | uredi izvor]
Profil simptoma akutnog stresnog poremećaja može da varira međukulturalno, posebno u pogledu disocijativnih simptoma, noćnih mora, izbegavanja i somatskih simptoma (npr. vrtoglavica, kratak dah, osećaj toplote). Kulturološki sindromi i idiomi distresa oblikuju lokalne profile simptoma akutnog stresnog poremećaja. Neke kulturne grupe mogu pokazati varijante disocijativnih odgovora, kao što su posedovanje ili ponašanja nalik transu u prvom mesecu nakon izlaganja traumi. Simptomi panike mogu biti izraženi u akutnom stresnom poremećaju među Kambodžanima zbog povezanosti traumatskog izlaganja sa paničnim kjal napadima (engl. Khyâl cap), a napad nerava (šp. ataque de nervios) među Latinoamerikancima takođe može pratiti izloženost traumi.[1]
Diferencijalna dijagnoza[uredi | uredi izvor]
Akutni stresni poremećaj treba razlikovati od paničnog poremećaja, disocijativnih poremećaja, post-traumatskog poremećaja ličnosti, opsesivno-kompulzivnog poremećaja, psihotičnih poremećaja i traumatične povrede mozga.[1]
Epidemiologija[uredi | uredi izvor]
Prevalencija akutnog stresnog poremećaja u nedavno izloženim populacijama (tj. u roku od 1 meseca od izlaganja traumi) varira u zavisnosti od prirode događaja i kontekst u kome se procenjuje. I u populaciji SAD i van SAD, akutni stresni poremećaj ima tendenciju da se identifikuje u manje od 20% slučajeva nakon traumatskih događaja koji ne uključuju međuljudski napad; 13%–21% saobraćajnih nesreća, 14% lakih traumatskih povrede mozga, 19% napada, 10% teških opekotina i 6%–12% industrijskih nesreća. Veće stope (tj. 20%–50%) prijavljuju se nakon interpersonalnih traumatskih događaja, uključujući napad, silovanje i prisustvovanje masovnoj pucnjavi.[1]
Akutni stresni poremećaj je češći među ženama nego među muškarcima. Polno povezane neurobiološke razlike u odgovoru na stres mogu doprineti povećanom riziku kod žena akutni stresni poremećaj. Povećan rizik od poremećaja kod žena može se pripisati da postoji veća verovatnoća izloženosti traumatskim događajima sa visokim uslovnim rizikom za akutni stresni poremećaj, kao što je silovanje i drugo međuljudsko nasilje.[1]
Razvoj i tok[uredi | uredi izvor]
Postoji nekoliko teorijskih perspektiva o odgovoru na traumu, uključujući kognitivne, biološke i psihobiološke. Iako su specifične za PTSP, ove teorije su i dalje korisne u razumevanju akutnog stresnog poremećaja, pošto ova dva poremećaja dele mnoge simptome.[3] Nedavno istraživanje je pokazalo da čak i jedan stresni događaj može imati dugoročne posledice na kognitivne funkcije. Ovaj rezultat dovodi u pitanje tradicionalnu razliku između efekata akutnog i hroničnog stresa.[4]
Faktori rizika[uredi | uredi izvor]
Faktori rizika za razvoj akutnog stresnog poremećaja uključuju prethodno postojeću dijagnozu mentalnog poremećaja, izbegavanje mehanizama suočavanja i precenjivanje događaja. Dodatni faktori takođe uključuju prethodnu traumatsku istoriju i povećanu emocionalnu reaktivnost.[1]
Vidi više[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž American Psychiatric Association (2013-05-22). Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. American Psychiatric Association. ISBN 0-89042-555-8.
- ^ Joseph, Jeffrey S; Ramesh, Vinith; Allaham, Kholoud K; Ilangovan, Gurubharath; Khan, Moien AB (2021-09-23). „Gallbladder Agenesis Mimicking Chronic Cholecystitis in a Young Woman”. Cureus. ISSN 2168-8184. doi:10.7759/cureus.18222.
- ^ Bryant, Richard A.; Harvey, Allison G. (2000), Treating acute stress disorder., American Psychological Association, str. 87—134, ISBN 1-55798-612-6, Pristupljeno 2024-01-04
- ^ Musazzi, L; Tornese, P; Sala, N; Popoli, M (2017). „Acute stress is not acute: sustained enhancement of glutamate release after acute stress involves readily releasable pool size and synapsin I activation”. Molecular Psychiatry (na jeziku: engleski). 22 (9): 1226—1227. ISSN 1359-4184. doi:10.1038/mp.2016.175.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Emotivni šok i traume Arhivirano na sajtu (27. novembar 2006)
- Kjal napadi, Vikipedija na engleskom jeziku
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
