Empatija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Empatija (od grč. εν — u; i grč. παθος — osećanje, strast) doslovno označava uosećavanje, uživljavanje. Empatija podrazumeva sposobnost da se emocionalno razume šta druga osoba doživljava.[1] U suštini, to je stavljanje u tuđu poziciju i doživljavanje tuđih osećaja. Termin empatija je prvi put uveden 1909. godine od strane psihologa Edvard B. Tičnera, kao prevod nemačkog termina einfühlung (što znači „osećam za”). Empatija nam omogućava da razumemo druge i, često nas „prisiljava” da preduzmu mere kako bi ublaži patnju druge osobe. Tipovi empatije su kognitivna empatija, emociona empatija, i somatska empatija.[2]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Reč empatija je izvedena iz antičke grčke reči εμπάθεια (empatheia, sa značenjem „psihička naklonost ili suosećanje”). Ona potiče od reči ( εμπάθεια {empatheia, „suosecanje").[3] Ovaj termi su adaptirali Herman Loc i Robert višer čime su formirali nemačku reč Einfühlung („saosećanje”), koju je na engleski preveo Edvard Tičener kao empatija.[4][5][6]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Termin potiče iz estetike. Nemački filozof i psiholog Teodor Lips (Lipps) je početkom 20. veka uveo izraz uživljavanje (nem. Einfühlung), u engleskom prevodu empathy (empatija), da bi njime označio „unošenje“ (putem intuicije i motorne mimikrije) vlastitih stavova i osećanja u neko umetničko delo ili prirodnu pojavu (natmuren oblak, vedar dan itd.).

Osnovne postavke[uredi | uredi izvor]

Empatija podrazumeva emocionalno stapanje osobe sa objektom svog estetskog doživljaja. Mada je za pojavu uživljavanja paradigmatična empatija u recepciji umetničkog dela, po Lipsu, ova pojava je opštija i javlja se i van sfere umetničkog.

Empatija se razlikuje od simpatije u tome što simpatija zasniva na pasivnoj vezi, dok empatija obično uključuje mnogo aktivniji odnos i pokušaj da se razume druga osoba.

Na primarnom nivou, postoje dva glavna faktora koji doprinose našoj sposobnosti da doživimo empatiju: genetika i socijalizacija. U suštini, to se svodi na relativne doprinose prirode i prastara vaspitanja unutar društva ili porodice.[7]

Međutim u savremenom dehumanizovanom društvu ljudi postaju žrtve empatije: jer padaju u zamku razmišljanja da su pojedini ljudi drugačiji od nas i da oni ne osećaju i ne ponašaju se isto kao i mi. Ovo je posebno izraženo u slučajevima kada su ljudi fizički udaljeni od nas. U takvim uslovima kada gledamo izveštaje katastrofa ili sukoba u stranoj zemlji, kod pojedinaca se stvara verovatno drugojačiji osećaj empatije jer mislimo da su oni koji pate fundamentalno drugačiji od nas. U takvim uslovima ponekad kada druga osoba pretrpi užasno iskustvo, ljudi greše i okrivljuju žrtvu za svoje okolnosti. Koliko često se kod ljudi čuje stav; šta je žrtva zločina mogao da učini da se izazove napad? Ova tendencija proizlazi iz naše potrebe da verujemo da je svet fer i pravedno mesto. Ako verujemo da ljudi dobiju ono što zaslužuju i zaslužuju ono što dobijaju, to nas čini nerealnim da mislimo da se takve strašne stvari nikada ne bi mogle nama desiti.[8]

U društvenim odnosima postoji nešto što Kendas Klark naziva „rezervama empatije" kao neku vrstu prethodnih zasluga koje pojedincima omogućavaju da traže razumevanje, empatiju i oproštenje drugih ljudi kada nešto zgreše, postanu žrtva itd.[9]

Dinamika empatije u savremenoj kulturi, ima karakter razmene, kao i specifične strateške dramaturgije. Kulturna pravila diktiraju da članove porodice imaju najveću rezervu empatije, kao i da pojedinci koji imaju veću društvenu vrednost (u kontekstu obrazovanja, bogatstva, autoriteta, lepote, slave, itd.) takođe imaju značajne količina empatije od drugih.

Empatija u psihologiji[uredi | uredi izvor]

U psihologiji, termin empatija upotrebljava se da označi proces neposrednog uživljavanja u emocionalna stanja, mišljenje i ponašanje kako ljudi tako i svih ostalih osećajnih živih bića. Empatija predstavlja neposredno saznanje osećanja, želja i namera drugih osećajnih živih bića, za razliku od simpatije koja podrazumeva saživljavanje sa osećanjima drugih osećajnih živih bića, saučestvovanje u emocionalnom stanju drugih. Npr. kada putem simpatije otkrivamo strah ili bol drugog živog bića bez obzira na vrstu, mi prvenstveno znamo šta oni osećaju, a kada preko empatije doživljavamo ova osećanja koja imaju druga osećajna živa bića, tada i sami proživljavamo, osećamo strah ili bol.

Empatija je takođe moguće povezati sa emocionalnim i socijalnim problemima kao što su stres, razvod, usamljenost, viktimizacija, nezadovoljstvo radom itd, A institucija preduzetnika empatije je u funkciji smanjivanja ovih pishičkih problema. Zanimljivo je da pojedini istraživači tvrde da društvene nauke imaju sličnu funkciju kada se bave temama poput rasizma, seksizma, patrijarhata, diskriminacije, položaja niže klase itd.[10]

U psihoanalizi i psihoterapiji uopšte, empatija kao sposobnost da „budemo drugi“ jeste nesvesni kanal komunikacije terapeutovog predsvesnog i nesvesnog sa nesvesnim pacijenta. Po Frojdu, empatija je derivat procesa identifikacije sa objektom. Neki klinički psiholozi razlikuju imitativnu i projektivnu empatiju. H. A. Mari (Murray) se zalaže za primenu kritičke empatije u kliničkoj psihologiji.[11]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bellet, Paul S.; Maloney, Michael J. (1991). „The importance of empathy as an interviewing skill in medicine”. JAMA. 226 (13): 1831—1832. doi:10.1001/jama.1991.03470130111039. Arhivirano iz originala na datum 26. 6. 2015. 
  2. ^ Rothschild, B. (with Rand, M. L.). (2006). Help for the Helper: The psychophysiology of compassion fatigue and vicarious trauma.
  3. ^ Empatheia, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, at Perseus
  4. ^ Titchener E.B. (1909/2014) Introspection and empathy Arhivirano 2014-07-26 na sajtu Wayback Machine Dialogues in Philosophy, Mental and Neuro Sciences 2014; 7: 25–30
  5. ^ Gallese, Vittorio (2003). „The Roots of Empathy: The Shared Manifold Hypothesis and the Neural Basis of Intersubjectivity”. Psychopathology. 36 (4): 171—180. CiteSeerX 10.1.1.143.2396Slobodan pristup. PMID 14504450. doi:10.1159/000072786. 
  6. ^ Koss, Juliet (mart 2006). „On the Limits of Empathy”. The Art Bulletin. 88 (1): 139—157. 
  7. ^ Bandura, A. Ross, D., & Ross, S. A. (1961). Transmission of aggression through the imitation of aggressive models. Journal of Abnormal and Social Psychology, 63, 575-582.
  8. ^ Wispe, L. (1986). The distinction between sympathy and empathy: To call forth a concept, a word is needed. Journal of Personality and Social Psychology, 50(2), 314-321.
  9. ^ Clark, C. (1997). Misery and Company: Sympathy in Everyday Life. Chicago: University of Chicago Press
  10. ^ Clark, C. (1987). Sympathy biography and sympathy margin. American Journal of Sociology 93 (2): 290-321.
  11. ^ Davis, M. H. (1994). Empathy: A social psychological approach. Madison, Wisconson: Westview Press, Inc.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Davis, M. H. (1994). Empathy: A social psychological approach. Madison, Wisconson: Westview Press, Inc.
  • Epley, N. (2014). Mindwise: How we understand what others think, believe, feel, and want. Knopf.
  • Hoffman, M. L. (1987). The contribution of empathy to justice and moral judgement. In N. Eisenbert and J. Strayer (Eds.), Empathy and its development. New York: Cambridge University Press.
  • Stotland, E. (1969). The psychology of hope. Jossey-Bass.
  • Wispe, L. (1986). The distinction between sympathy and empathy: To call forth a concept, a word is needed. Journal of Personality and Social Psychology, 50(2), 314-321.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]