Energetika

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Energetika je oblast privrede koja se bavi proizvodnjom, prenosom i distribucijom energenata i energije. S obzirom da je u pitanju poznati i opšteprihvaćeni i zastupljen pojam može se definisati na više načina. U naučnom smislu je energetika nauka o energiji i tehničkom korišćenju izvora energije. U ekonomskom smislu je energetika skup privrednih aktivnosti usmerenih na istraživanje i proizvodnju primarnih ili sekundarnih izvora energije, transformaciju, prenos i distribuciju do potrošača. U filozofskom smislu je energetika pogled na svet koji sve što postoji i sve što se zbiva u prirodi i društvu svodi na energiju, čak i materiju i duh.

Energetika se bavi proizvodnjom i prometom čvrstih, tečnih i gasovitih energenata kao i električnom i nuklearnom energijom. Neki oblici energije se proizvode potrošnjom fosilnih goriva (ugalj, nafta, gas) i drugih neobnovljivih izvora (nuklearna energija) dok se drugi proizvode iz obnovljivih izvora (hidro, sunce, vetar, talasi, geotermalna energija).

Energija se troši najviše u oblasti transporta, grejanja, osvetljenja i u tehnološkim procesima.

Jedan od zadataka energetike je ekonomična proizvodnja i smanjenje gubitaka energije, efikasan razmeštaj proizvođača i izbor optimalnog načina transporta. Pored ovoga je značajan zadatak smanjenje negativnih uticaja na čovekovu okolinu. Ovde se prvenstveno misli smanjivanje emisije gasova (ugljen-dioksid) koji su uzrok efekta staklene bašte, ali i ostalih štetnih proizvoda koji nastaju tokom procesa proizvodnje energije (sumporni i azotni oksidi, pepeo, čađ, itd).

Oblici energije[uredi | uredi izvor]

Oblik energije je termin koji se koristi da opiše pojavu ili materiju koja se može koristiti za dobijanje energije. Svi izvori energije se mogu podeliti na primarne sekundarne i korisne oblike energije. Energija se javlja kao posledica stanja u kome se nalazi neko telo. Najčešće je definišemo kao sposobnost tela da vrši rad. Jedinica za energiju je džul [J] [1].

Primarni oblici energije[uredi | uredi izvor]

Primarni oblici energije se nalaze u prirodi ili se u njoj pojavljuju. Primarni oblici energije se mogu podeliti prema obnovljivostiu prirodi na:

Neobnovljive izvore energije

Obnovljivi izvori energije

Geotermalna energija je po definiciji neobnovljivi izvor energije. ali je s obzirom na ogroman potencijal energije Zemlje praktično obnovljiv, jer se toplotni fluks stalno prenosi iz unutrašnjosti ka površini Zemlje[2].

Sekundarni izvori energije[uredi | uredi izvor]

Određeni primarni oblici energije se ne mogu koristiti u u svom prirodnom obliku, iz razloga što je ekonomski ili tehnički neopravdano ili ekološki nepogodno. Zato je neophodno izvršiti energetske transformacije za dobijanje sekundarnih izvora energije.

U sekundarne oblike energije spadaju: toplotna i električna energija, derivati nafte, obogaćeno nuklearno gorivo, koks, briketi i slično.

Najčešće korišćena energetska transformacija je sagorevanje. Energetske transformacije koje su još u upotrebi su: koksovanje, destilacija, degazolinaža, turbinske transformacije.

Koksovanje[uredi | uredi izvor]

Koksovanje (suva destilacija) je proces dobijanja metalurškog koksa pri visokim temperaturama bez prisustva kiseonika. Koristi se visoko kvalitetan ugalj (kameni) sa malim sadržajem isparljivih komponenti.

Suva destilacija se obavlja u koksarama na visokim temperaturama. Pri višim temperaturama od 1000 °C do 1200 °C nastaje metalurški koks[3], dok pri nižim temperaturama nastaje polukoks. Ovaj proces nastajanja polukoksa naziva se polukoksovanje odnosno švelovanje.

Proizvodi koji nastajku tokom koksovanje su:

  • Ter i terna voda (tečni proizvodi);
  • Destilacioni gas (gasoviti proizvod);
  • Koks i polukoks (čvrsti proizvodi).

Koks je porozan, srebrnkasto sive boje, prizmatičnog loma i sadrži nešto pepela i sumpora.

Desttilacija u rafinerijama[uredi | uredi izvor]

Naftni derivati su materijali koji su izvedeni iz sirove nafte pri njenoj obradi u rafinerijama nafte. Za razliku od petrohemija, koje su kolekcija dobro definisanih i obično čistih hemijskih jedinjenja, naftni proizvodi su kompleksne smeša. Najveći deo nafte se konvertuje u naftne proizvode, čime je obuhvaćeno nekoliko klasa goriva.

Tečni naftni gas

Tečni naftni gas (TNG), u svetu poznatiji kao LPG (Liquefied Petroleum Gas), predstavlja smešu propana i butana, koja je uskladištena na povišenom pritisku, pri čemu se obe, pri normalnim uslovima gasovite komponente, nalaze u tečnom stanju.

Udeo pojedinih komponenata u TNG-u je različit od zemlje do zemlje. Pored propana i butana, u smeši se, u malim količinama, nalaze i neke druge komponente (propilen C3H6, butilen C4H8 i dr.), čiji je sadržaj regulisan odgovarajućim standardom. TNG ima široku primenu, kao gorivo za automobile, gorivo u industriji i za domaćinstva, kao i u poljoprivredi. Ukoliko se koristi kao pogonsko gorivo upotrebljava se naziv AUTO GAS, a ako se koristi u domaćinstvu naziva se plin, butan, gas, propan – butan.

Jedna od najznačajnijih karakteristika tečnog naftnog gasa je visoka otpornost ka samopaljenju što znači da TNG ima visok oktanski broj. Ovo ga čini posebno pogodnim za primenu u oto motorima.

TNG je sa ekološkog aspekta vrlo pogodno gorivo. S obzirom da lako obrazuje smešu sa vazduhom, TNG skoro potpuno sagoreva, pa u produktima sagorevanja dominira vodena para. U pogledu kvaliteta izduvne emisije, motori sa pogonom na TNG nadmašuju i najmodernije dizel motore sa naknadnim tretmanom izduvnih gasova[4].

Benzin

Benzin je najvažniji produkt destilacije nafte jer služi kao pogonsko gorivo. Sastav mu je različit. Merilo kvaliteta benzina je oktanski broj - brojčana oznaka stepena otpornosti prema pojavi detonatnog sagorevanja. Iako je nafta od ogromne važnosti za čoveka, sve češće je i jedan od najvećih zagađivača prirode.

Dizel-gorivo je jedan od glavnih produkata prerade sirove nafte. Ono se destiluje između 170 i 360 °C, a služi za pogon dizel-motora[5]

Bitumen

Bitumen je gusta, crna, lepljiva, visokoviskozna ugljovodonična smola na bazi nafte. Prirodnog je porekla, a može se dobiti eksploatacijom iz nalazišta gde je dostupan u dva pojavna oblika:

  • u slojevima zemljišta kao bitumenski pesak i u jezerima bitumena;
  • ili industrijskim putem, rafiniranjem sirove nafte.

Drugačije se naziva katran ili tar, a u nekim zemljama poput Sjedinjenih Američkih Država asfalt, jer je nezaobilazni sastojak ulica i puteva kao vezivo za pesak, šljunak i agregat.

Bitumen je čovečanstvu poznat još iz antičkog doba. Da ne propušta vodu dobro su znali Vavilonci i Hindusi koji su njime izolovali zidove drevnog grada Mohendžo-Daro u Pakistanu, a to saznanje kasnije su mudro iskoristili Stari Rimljani kao rešenje za oblaganje bazena i rezervoara[6].

Parafin

Parafin je smeša alkana, to jest zasićenih alifatskih parafinskih ugljovodonika (parafina) s 18 do 45 (do čak i 55°C) ugljenikovih atoma u molekulima, strukturne hemijske formule S(n)H(2n+2), ali za velike ugljovodonike se to može aproksimirati. U tečnom stanju se naziva i parafinskim uljem[7].

Lož ulje

Loživa ulja ili mazut su goriva dobijena frakcionom destilacijom nafte. Govoreći generalno, loživa ulja su svi tečni naftni proizvodi koji izgaraju u pećima i kotlovima za proizvodnju topline ili se koriste u motorima za dobijanje snage, kao pogonsko gorivo u industriji, termoelektranama, brodski pogon i dr[8]

Motorno ulje

Motorno ulje ili mazivo za vozila spada u tečno mazivo, u koje spadaju još i industrijska ulja (maziva za strojeve), a koriste se i marinska maziva za brodske motore i uređaje, maziva za železnice, vazduhoplovna vozila, poljoprivredne strojeve i druga. Motorna ulja čine približno polovinu ukupne proizvodnje svih maziva[9].

Degazolinaža[uredi | uredi izvor]

Degazolinaža je postupak kojim se iz vlažnog prirodnog gasa, izdvajaju tečni naftni gas (propan i butan) i ugljovodonici višeg reda (sa 5 i više ugljenikovih atoma) - iz kojih se kasnije dobija laki benzin, a pri kome ostaje suvi prirodni gas[10].

Korisni oblici energije[uredi | uredi izvor]

Korisni oblici energije nastaju kao rezultat neke od transformacija i dostupne su potrošačima za upotrebu. U korisne oblike energije spada: toplotna, mehanička, svetlosna i hemijska energija[11].

Mehanička energija je najčešći oblik energije koju čovek koristi i izražava mogućnost tela da izvrši neki rad. Može se pojaviti u dva oblika kao:

Potencijalna energija zavisi od položaja tela ili molekula (telo podignuto u gravitacionom polju, opruga, sabijen vazduh)

Ep=G*h=m*g*h

Kinetička energija je mera kretanja tela određene mase.

Toplotna energija je fizička veličina koja se obično označava sa Q. Osnovna jedinica za toplotnu energiju u Međunarodnom sistemu jedinica jeste džul.

Prenos toplote se može izvršiti na tri moguća načina:

  • kondukcijom kada su dva tela u direktnom kontaktu;
  • konvekcijom kada se toplota prenosi preko nekog posrednika, npr. fluida;
  • zračenjem kada se toplota prenosi između dva udaljena tela bez posredstva.

Hemijska energija je posledica rasporeda molekula u telima nastalog usled hemijskih i drugih procesa u prirodi. Sadrži je hrana, ugalj, nafta, prirodni gas i sl. Ovaj oblik energije je vrlo čest pri akumulaciji (skladištenju i čuvanju) energije.

Svetlosna energija nastaje pri sagorevanju materije kada nastaje i toplotna energija. Svetlosna energija se obezbeđuje korišćenjem električne energije koja je neophodna za rad računara, televizije i radio uređaja.

Energetski bilans[uredi | uredi izvor]

Energetski bilans se može definisati kako sa fizičkog i biološkog, tako i sa geografskog, energetskog i inženjerskog stanovišta. U ekonomici energetike, energetski bilans zemlje jeste agregatna slika svih ljudskih aktivnosti koje se tiču energije, izuzev prirodnih i bioloških procesa. Nacionalni energetski bilans se utvrđuje za najmanje godinu dana unapred[12].

Zajednička metodologija utvrđivanja i prezentovanja energetskog bilansa omogućava pregled i analizu stanja i projekcije energetskog sektora zemlje. Vrste u energetskom bilansu ukazuju na količine svakog izvora energije koji je raspoloživ, transformisan ili potrošen u tri glavna sektora:

  • primarni energetski bilans;
  • bilans konverzije energije;
  • finalni energetski bilans.

Neobnovljivi izvori energijeti[uredi | uredi izvor]

Neobnovljivi izvori energije su primarni oblici energije koji se ne mogu ponovo regenerisati ili proizvesti.

U neobnovljive izvore spadaju:

  • Fosilna goriva (Ugalj, sirova nafta, naftni šejlovi, treset, bitumenozni pesak) i
  • Nuklearne mineralne sirovine (Uranijum i torijum)

Dosadašnjim nivoom razvoja civilizacije dostigli smo korišćenjem pre svega fosilnim gorivima. Neobnovljivi izvori energije su danas osnovni oslonac svetske energetike.

Prednosti korišćenja neobnovljivihizvora energije[13]:

  • Visoka koncentracija energije po jedinici mase ili zapremine;
  • Mogu se transportovati i skladištiti;
  • Ne zavise od vremenskih prilika, perioda godine i slično;
  • Potrošnja se prilagođava potrebama.

Fosilna goriva[uredi | uredi izvor]

Fosilna goriva ili mineralna goriva su goriva koja nastaju od prirodnih resursa poput anaerobnog raspadanja zakopanih mrtvih organizama. Organizmi i fosilna goriva koja od njih nastaju su otprilike stara milion godina, a ponekad i više od 650 miliona godina. Ta goriva sadrže visoke postotke ugljenika i ugljovodonika[14].

Kada sagorevaju fosilna goriva, oslobađaju se sumpor, azot i vodonik koji sa kiseonikom stvaraju jedinjenja poznata kao oksidi. Kada ovi oksidi dospeju u atmosferu, hemijski reaguju sa vodenom parom i stvaraju sumpornu, azotnu i karbonsku kiselinu. Kondenzovana atmosferska vodena isparenja sa ovakvim kiselim sadržajem, uobičajeno nazvana kisele kiše, ulaze u ciklus kruženja vode i mogu da uzrokuju štetne posledice po biološki kvalitet šuma, zemljišta, jezera i vodenih tokova.

Ovaj ekološki problem je pokrenuo usvajanje velikog broja pravnih akata i rezolucija na međunarodnom i nacionalnom nivou koje regulišu pitanje zagađenja vazduha upotrebom fosilnih goriva. Na primer, neki od ovih propisa nalažu uklanjanje svih jedinjenja koja se nalaze u uglju a sadrže sumpor; uklanjanje sumpora mora da se izvrši pre procesa sagorevanja uglja – ova zakonska obaveza je doprinela značajnom smanjenju nivoa prisustva sumporne kiseline u atmosferi. Ekološki zakoni takođe obavezuju instaliranje sistema za prečišćavanje zagađujućih supstanci i gasova, kao što su filteri koji se montiraju na dimnjacima termoelektrana i gradskih toplana; oni zadržavaju isparenja sumpor-dioksida i druga štetna jedinjenja pre nego što dospeju u atmosferu[15].

Sagorevanje fosilnih goriva stvara nesagorele čestice goriva i pepeo. U prošlosti, termoelektrane na ugalj su u vazduh izbacivale ogromne količine pepela. Danas je i ovaj problem regulisan ekološkim propisima koji određuju da se emisije koje sadrže pepeo takođe moraju prečistiti pre nego što dospeju u atmosferu. Dok sa jedne strane sagorevanje nafte i prirodnog gasa proizvodi znatno manje pepela u odnosu na sagorevanje uglja, zagađenje vazduha nesagorelim česticama koje stvaraju automobili može sa druge strane postati velika glavobolja nadležnih u gradovima u kojima je velika koncentracija vozila sa benzinskim ili dizel motorima.

Vrste Goriva[uredi | uredi izvor]

Idealno gorivo, koje bi ispunilo sve uslove, ne postoji. Pored toga, pojedine primene zahtevaju određena specifična svojstva goriva, iz tog razloga postoji više vrsta goriva. Primer: nafta, koja je prvo korišćena samo kao sirovina za petrolej za osvetljenje, a kasnije je razvijen niz goriva kao što su benzin, dizel i mazut. Osnovna podela goriva prikazana je u tabeli.

Osnovna podela goriva
Agregatno stanje Priroda goriva Prerađena goriva
Čvrsto Drvo, ugalj Škriljci, drveni ugalj, briketi, polukoks, koks
Tečno Nafta Benzin, petrolej, dizel, mazut
Gasovito Zemni gas (metan) Gas (rafinisani, destilacioni, generatorski)

Pod prirodnim gorivima se podrazumevaju goriva koja se koriste nakon odstranjivanja grubih primesa, dok prerađena goriva zahtevaju komplikovaniji proces proizvodnje u kome mogu da učestvuju i veštačka goriva. Prerađena goriva se dalje dele na primarna i sekundarna. Primarni benzin se dobija razdvajanjem nafte na niz produkata, dok se sekundarni benzin dobija krekovanjem (razlaganje teških naftnih derivata na lakše). Osim osnovne podele, goriva se dele prema postojanosti na toplotu, zapaljivost i primeni[16].

Obnovljivi izvori energije[uredi | uredi izvor]

Filozofi u staroj Grčkoj, a još ranije ljudi u Indiji i Kini objašnjavali su strukturu prirode korišćenjem njenih osnovnih elemenata. Ovi elementi su u antičkoj filozofiji predstavljani kao fundamentalni delovi čitavog kosmosa uz čiju pomoć se ostvaruje postojanje svih stvari. Vetar, voda, zemlja i vatra. Tri od ova četiri osnovna elementa danas su nam poznata kao obnovljivi izvori energije.

Obnovljive izvore energije možemo podeliti u dve glavne kategorije:

  • tradicionalne obnovljive izvore energije kao što su biomasa i energija velikih hidroelektrana;
  • "nove obnovljive izvore energije" poput energije Sunca, energije vetra, geotermalne energije i slično.

Razvoj obnovljivih izvora energije pogotovo od vetra, vode, Sunca i biomase je važan iz nekoliko razloga:

  • ovi izvori energije imaju vrlo važnu ulogu u smanjenju emisije ugljen dioksida u atmosferu,
  • povećanje udela obnovljivih izvora energije povećava energetsku održivost sistema jedne zemlje. U isto vreme pomaže u poboljšanju sigurnosti dostave energije i tako smanjuje zavisnost od uvoza energetskih sirovina kao i električne energije;
  • smatra se da će u dogledno vreme obnovljivi izvori energije postati ekonomski konkurentni konvencionalnim izvorima energije.

Tehnologije obnovljivih izvora energije

Najveći deo tehnologija obnovljivih izvora energije se direktno ili indirektno napaja iz Sunca. Zemljina hidrosfera odnosno voda upija najveći deo dolazećeg zračenja. Količinski najviše zračenja se apsorbuje na maloj geografskoj širini u području oko ekvatora, ali putem vetrova i morskih struja ta energija raspršuje po čitavoj planeti. Sunčeva energija je nezaobilazna i za distribuciju padavina kao i za uzgajanje biljaka koje su potrebne za proizvodnju biogoriva. Strujanje obnovljive energije uključuje prirodne fenomene kao što su: sunčeva svetlost, vetar, valovi, geotermalna toplota i slično.

Energija se dobija direktno iz Sunca ili iz toplote stvarane duboko u Zemlji, u svojim različitim oblicima. To uključuje takođe električnu energiju i toplotu dobijenu iz izvora poput Sunčeve svetlosti, vetra, okeana, hidroenergije, biomase i geotermalne energije te biogoriva i hidrogena dobijenog iz obnovljivih izvora.

Svaki posebno od ovih obnovljivih izvora ima jedinstvena svojstva koje utiču na to kako i gde se upotrebljavaju.

Energija vetra[uredi | uredi izvor]

Od svih obnovljivih izvora energije energija vetra predstavlja najbrže rastući izvor. Kao i ostali izvori i ovde postoje negativne strane. Kod ovog izvora energije osnovni problem jeste efikasnost. Potrebno je istači da je prihvatljiva norma za elektrane na vetar između 25 i 30%.

Bez obzira što je energija vetra uvek relativno skupa u poređenju sa korišćenjem fosilnih goriva to nije zaustavilo razvoj industrije energije vetra.

Vetar ima ogromnu snagu koju povremeno uočimo kroz njegovu izrazitu razornu moć a u dužem perodu vetar može da oblikuje teren ili izazove erozije u nekim oblastima. Čovek je od vetra napravio saveznika, počevši još od pomorskih plovidbi a prvi pisani podaci govore o vetrenjači izgrađenoj u Persiji 947. godine. Veruje se da su vetrenjače korišćenje u Kini i Japanu još pre 3000 godina. Na tlu Evrope vetrenjače su se pojavile u 12. veku i od tada pa do 19. veka vetar je korišćen kao veoma značajan izvor energije.

Postoje geografske karte na kojima su ucrtane oblasti sa karakterističnim intenzitetima brzine vetra, odnosno gustinama snage vetra na određenoj visni iznad tla. Zbir ovakvih karata se naziva Atlas vetra a prvi evropski Atlas je objavljen 1989. godine. Prilikom izrade Atlasa vetra određenog područja korsite se baze podataka o karakteristikama vetra postojećih meteoroloških stanica i podaci satelitskih merenja kao i oni prikupljeni pomoću meteoroloških balona.

Energija Sunca[uredi | uredi izvor]

Sunčevo zračenje, odnosno energija Sunčevog zračenja je najveći i pri tome potpuno čist izvor energije. Sunce je na posredan ili neposredan način izvor gotovo sve raspoložive energije na Zemlji - ova energija potiče od nuklearnih reakcija u njegovom središtu u kome temperatura doseže 15 mil. °S. Ove reakcije predstavljaju fuziju, kod koje spajanjem vodonikovih atoma nastaje helijum, uz oslobađanje velike količine energije.

Direktno iskorišćenje energije Sunca može se uraditi na sledeće načine:

  • Pomoću solarnih panela ili kolektora – solarna energija se na ovaj način pretvara u toplotnu i u većini slučajeva se koristi za zagrevanje vode;
  • Koncentrisanje solarne energije – usmeravanje solarnog zračenja upotrebom polja ogledala u jednu tačku u kojoj se neka tečnost zagreva na visoku temperaturu. Ovako zagrejana tečnost se koristi za proizvodnju električne energije. Ovo je osnovni način rada u današnjim solarnim elektranama;
  • Solarne ćelije – pretvaranje solarne energije direktno u električnu energiju.

Bioenergija iz biomase[uredi | uredi izvor]

Biomasa predstavlja biološki materijal koji je nastao od živih organizama kao što je drvna masa i različitoh vrsta komunalnog i drugog otpada. Ona se može koristiti za genersanje toplote koja zatim može poslužiti između ostalog i za proizvodnju električne energije. U biomasu se takođe ubrajaju biljni i životinjski materijali koji se koriste prilikom proizvodnje različitih vlakana i hemikalija. Kao izvor energije biomasa ima veoma dugu istoriju jer je u svojim osnovnim oblicima korišćena od samih početaka ljudske civilizacije. Jednostavno rečeno – vatra pretvara organski materijal iz drveta u toplotu. Biomasa je bila dominantan izvor energije do 18. veka.

Izvori biomase iz kojih možemo dobiti energiju su: drvna masa, razne vrste otpada, otpadni gasovi i alkoholna goriva. Ona može biti na relativno jednostavan način biti prevedena u upotrebljive izvore energije poput metana ili goriva za transport kao što su etanol i biodizel. Iz dana u dan biomasa postaje sve popularnija i prihvaćenija širom sveta ali se i dalje spominje u mnogim debatama kod kojih se razrađuju prednosti i mane, naročito kad se biomasa uporedi s ostalim obnovljivim izvorima energije. I pored različitih mišljenja, većina naučnika i dalje tvrdi da biomasa ima mnoge prednosti pred fosilnim gorivima i da značajno doprinosi smanjenju ukupne emisije ugljen dioksida u atmosferu.

Čvrsta biomasa[uredi | uredi izvor]

Čvrsta biomasa se najčešće upotrebljava direktno kao sagorljivo gorivo. Ova vrsta biomase je dobijena iz drveta, biogenog dela iz komunalnog čvrstog otpada ili iz neiskorišćenih delova ratarskih kultura. Pomenute ratarske kulture se mogu i namenski uzgajati kao tzv. energetski usev.

Biogas[uredi | uredi izvor]

Nastaje iz razlaganja biološkog, organskog, otpada bez obzira da li se razlaganje odvija na deponiji, zatvorenom postrojenju za anaerobno razlaganje ili postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda. Ova vrsta goriva se može proizvesti iz ostataka nakon proizvodnje papira, šećera, zatim iz fekalnog otpada, životinjskih ostataka i slično. Po procenama ukupan energetski potencijal biomase kod nas je veći od ukupne potrošnje nafte u poljoprivrednoj proizvodnji Srbije. Na osnovu statističkih podataka, može se proračunati da bi Srbija mogla da proizvede toliko biogasa, da može nadomestiti 20% uvoza prirodnog gasa i to samo od biomase kao proizvoda stočarstva.

Biogas je svakako isplativ, a ono što ostane nakon prerade tečnog stajnjaka je najkvalitetnije veštačko đubrivo.

Energija vode[uredi | uredi izvor]

Hidroenergija predstavlja najbitniji obnovljivi izvor energije. Ona je obnovljiva zahvaljujući Sunčevoj energiji koja neprestano održava hidrološki ciklus. Istovremeno to je jedini izvor koji je ekonomski konkurentan nuklearnoj energiji i fosilnim gorivima. Naravno, korišćenje energije vode ima određena ograničenja koja se pre svega odnose na to da je neophodno dosta tekuće vode po mogućnosti tokom čitave godine. Promene vodostaja se rešavaju izgradnjom brana i akumulacionih jezera što podže cenu hidroelektrane i podiže nivo podzemnih voda u okolini i menja biološku sliku.

Geotermalna energija[uredi | uredi izvor]

Toplotna energija Zemlje predstavlja geotermalnu energiju. Ova toplota unutrašnjosti Zemlje je nastala još prilikom formiranja planete pre četiri milijarde godina a raspad radioaktivnih elemenata u stenama u kontinuitetu regeneriše tu toplotu. Baš iz tog razloga ovaj vid energije spada u obnovljive. Posrednik koji prenosi toplotu iz unutrašnjosti Zemlje na površinu je voda ili vodena para. Ona se kao kišnice probija duboko pa pukotinama gde se zagreva a zatim ide nazad ka površini u obliku gejzira. Elektrane koje koriste ovaj vid energije mogu da budu funkcionalne tokom 95% bilo kog prerioda.

Vekovima se geotremalna voda koristi za povećanje prinosa a dobar primer za to je i Mađarska koja trenutno pokriva 80% energetskih potreba staklenika geotermalnom energijom. Korišćenje geotermalne energije se vrši na direktan ili indirektan način.

Direktno način podrazumeva korišćenje vruće vode koja izbija ili se ispumpava iz Zemlje. Ta vruća voda služi za grejanje kuća ili staklenika, za određene procese u industriji i slično. U Rejkjaviku na Islandu se nalazi najveći geotermalni sistem za grejanje i tamo se skoro 90% domaćinstava greje na ovaj način.

Indirektno se ovaj vide energije koristi za dobijanje električne struje. Vruća voda i vodena para služe za pokretanje generatora i praktično nema emisije štetnih gasova. Predost se ogleda u tome što se ovaj tip elektrana može sagraditi u najrazličitijim okruženjima, od farmi, pustinjskih površina pa sve do šumsko rekreativnih područja.

Energija plime i oseke[uredi | uredi izvor]

Poreklo ove energije dugujemo gravitacionim silama Sunca i Meseca. Iako potencijal plime i oseke nije uopšte zanemarljiv za sada nema većih komercijalnih eksploatacija. Ovaj tip energije se može iskoristiti na mestima gde dosta izražena razlika plime i oseke – veća od 10 metara a princip rada je sličan hidroelektrani. U ulazu pogodnog zaliva se postavi brana i kada se nivo vode podigne propušta se preko turbine u zaliv. Pošto se zaliv napuni vodom brana se zatvara i čeka se na pad nivoa vode da bi se voda propustila van zaliva. Turbine mogu biti jednosmerne, što je jednostavnije, ili dvosmerne da bi se iskoritio protok vode u oba smera[17].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Tehnika i tehnologija”. 
  2. ^ 1Đajić, N. Energija i održivi svet, Rudarsko-geološki fakultet, Beograd, 2002. 
  3. ^ „Ugalj i koks”. 2016. 
  4. ^ „Tečni naftni gas”. 2017. 
  5. ^ „Organska hemija-ugljovodonici”. 
  6. ^ „Bitumen- zašita od vlage”. 
  7. ^ "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2019. 
  8. ^ "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2019. 
  9. ^ "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2016. 
  10. ^ „Degazolinaža”. 
  11. ^ „Oblici energije”. 
  12. ^ „Energetski bilans” (PDF). 
  13. ^ Marija Živković i Dejan Ivezić, Osnove energetike, Rudarsko-geološki fakultet, Beograd, 2019. 
  14. ^ „Fosilna goriva”. 
  15. ^ „Ekološke posledice nastale primenom fosilnih goriva”. 2008. 
  16. ^ „Pogonski materijali- goriva”. 
  17. ^ „OIE - Energija budućnosti”. 2020. 

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]