Ernst Buš

Ernst Buš
Ernst Buš
Lični podaci
Datum rođenja	(1885-07-06)6. jul 1885.
Mesto rođenja	Esen, Nemačko carstvo
Datum smrti	17. jul 1945.(1945-07-17) (60 god.)
Mesto smrti	London, Ujedinjeno Kraljevstvo
Vojna karijera
Služba	1904-1945
Vojska	Nemačko carstvo (do 1918) Vajmarska Republika (do 1933) Nacistička Nemačka
Čin	Feldmaršal
Učešće u ratovima	Prvi svetski rat Drugi svetski rat
Odlikovanja	Gvozdeni krst Viteški krst Orden za zasluge

Ernst Buš (nem. Ernst Busch; Esen, 6. jul 1885 — London, 17. jul 1945) je bio nemački feldmaršal tokom Drugog svetskog rata, komandant 16. armije a kasnije i grupa armija Centar.

Rani period

Ernst Buš se rodio 6. jula 1885. godine u Esenu, industrijska oblast Rur, Nemačka. Buš 1904. godine završava vojnu akademiju u Gros-Lihterfelu i dobija prvo oficirsko zvanje, pristupivši imperijskoj armiji u Vestfalijski 13. pešadijski puk u Minsteru. Tokom 1908. godine prisvojeno mu je zvanje mlađi potporučnik u 57. pešadijskom puku, a 1913. godine povišen u zvanje stariji potporučnik, i poslat na vojnu akademiju u Kaselu da bi produžio školovanje.

Skoro ceo Prvi svetski rat Buš provodi kao pešadijski komandir na Zapadnom frontu. Na početku borbenih dejstava, postavljen je za komandira čete, a već 1915. dobija čin kapetana. Malo nakon toga Buš dobija komandu bataljona u 56. pešadijskom puku. On uzima učešće u borbama kod Remsa, Namira, u sektoru Artua, u Flandriji, kod La Basa, Arasa, Verdena i rejonu Šampanje tokom 1918. godine. Za pokazanu hrabrost, nagrađen je ordenom Pour le Merite. U periodu 1919 — 1932. godina, Buš zauzima različita štabna i komandna mesta, nalazeći se u sastavu armije od 100.000 vojnika, koliko je bilo dozvoljeno Nemačkoj da poseduje posle Prvog svetskog rata. Tokom 1925. godine postavljen je na mesto inspektora za transport vojske Rajhsvera, a 1930. godine postaje komandant bataljona u 9. pešadijskom puku i dobija čin potpukovnika. Nakon dve godine Buš postaje komandant 9. pešadijskog puka u Potsdamu.

Dolazak nacista

Ernst Buš je bio nacista do koske, slepo verujući Hitleru. Takođe je bio nemilosrdan, priznajući da mu je prijatno da zaseda u „narodnom sudu“, često izričući smrtne presude. Njegova biografija nije se odlikovala nikakvim neobičnim događajima do dolaska Hitlera na vlast 1933. godine, nakon čega započinje brzo da napreduje. Buš je 1932. godine bio potpukovnik i vodio se pod rednim brojem 176 u spisku viših oficira u Nemačkoj armiji. Odmah po dolasku Hitlera na vlast on dobija čin pukovnik, a već 1935. godine čin general-major i dužnost komandanta 23. pešadijske divizije u Potsdamu. Dana, 1. oktobra 1937. godine postaje general-potpukovnik i aktivno podržava Hitlera u vreme krize Blomberg - Frič. Odmah nakon toga u svojoj 53. godini, Buš menja fon Klajsta na mesto komandanta 8 okruga u vreme čistke koju je sprovodio feldmaršal Valter fon Brauhič. Zatim je slepo podržao Hitlerove planove za upad u Čehoslovačku, uprkos riziku i opomenama od najviših i iskusnih oficira.

Drugi svetski rat

U vreme napada na Poljsku, 8 korpus Ernsta Buša (8., 28., i 239. pešadijska divizija, 5. oklopna divizija i SS puk „Germanija") nalazio se na levom krilu 14. armije generala Lista u sastavu grupe armija Jug. On ovladava Krakovom, približava po dužini Visli i završava borbena dejstva nedaleko od Lavova.

Buš menja Kihlera na mesto komandanta 16. armije (ranije 3. armija) u vreme invazije na Francusku. On nije poznavao tenkovsku taktiku niti je verovao u plan tenkovskog napada koji je predlagao Hajnc Guderijan, niti u tenkovski proboj do Meze bez pomoći pešadije a kamoli do Lamanša. Ipak glavni zadatak Buša za vreme započetog nastupanja u okviru zapadne kampanje se sastojao u pokrivanju levog krila Guderijana. U drugoj etapi operacije (čišćenje ovladalog terena od francuskih vojnika), Buš rukovodi sa 13. divizija - sve pešadijske - i sledi tenkovske jedinice na jug, duboko u Francusku teritoriju. Nakon kapitulacije Francuske, 19. jula 1940. godine Buš je unapređen u čin general-pukovnik.

Buš sa 16. armijom ostaje u Francusku sve do proleća 1941. godine, kada se predislocira u Poljsku. U vreme napada na Sovjetski Savez, 16. armija se nalazila na južnom krilu grupe armija Sever. Na dan 27. jun 1941. godine u sastavu 16. armije nalazilo se 7. pešadijskih divizija. Kasnije u toku godine u sastav ulaze i neke manje oklopne jedinice. Armija Buša prelazi sovjetsku granicu i za mesec i po se približava gradu Staraja Rusa, koji je zauzet tek u drugoj nedelji avgusta od strane tri divizije 10. korpusa nakon krvavih uličnih borbi. Nedugo zatim, sredinom avgusta 10. korpus je napadnut od sovjetske 34. armije (osam pešadijskih divizija, konjički korpus i oklopni korpus). Zato 56. oklopnom korpusu Erih fon Manštajn naređuje da se zaustavi sa nastupanjem ka Lenjingradu i uputi kao pomoć za rešavanje nastale situacije. Dana, 16. avgusta praveći obilazak štaba 16. armije, Manštajn je okarakterisao zatečeno stanje kao „izgubljeno“. Međutim iskusni Erih fon Manštajn uspeva sa izmeni situaciju, opkoljava 34. sovjetsku armiju i do 23. avgusta je potpuno razbija (ostaci armije se povlače u dubini svoje teritorije na ponovno formiranje).

Buš dočekuje zimsko nastupanje sovjeta 1941—1942. godine sa 38. i 39. oklopnim korpusom kao i 10. i 2. armijskim korpusom: devet pešadijskih divizija, jedna motorizovana divizija i jedna SS motorizovana divizija, koje su se nalazile u prednjoj liniji i 18. motorizovana divizija u rezervi. Dana, 9. januara 1942. godine uz žestok mraz, četiri sovjetske armije (52., 11., 34. i 3. udarna) kreću sa kontranapadom. Buš saopštava svojim komandantima, da ne raspolaže nikakvom rezervom i da su prinuđeni da ostanu na trenutnim pozicijama. Drugi korpus pod komandom Valtera fon Brokdorfa - Alefelta se našao 8. februara u okruženju kod Demjanska: 30., 32. i 123. pešadijska divizija, ostaci 290 pešadijske divizije, 3. SS motorizovana divizija „Mrtvačka glava“ i delovi 12. pešadijske divizije. Još ranije, 28. januara general-potpukovnik Šerer se našao opkoljen na jugu u rejonu Holma zajedno sa štabom 281. pešadijske izviđačke divizije i oko 5500 vojnika iz sastava različitih manjih jedinica. Uporna odbrana 290. pešadijske divizije general-pukovnika Teodora fon Vredea u trajanju od nekoliko nedelja protiv ogromnih snaga 34. armije južno od Ilmenskog jezera, dovela je do potpunig uništenja te divizije. Buš uspeva da zadrži životno važan naseljeni punkt i izvor snabdevanja - grad Staraja Rusa, na račun svoje jedine rezerve - 18. motorizovana divizija pod komandom Vernera fon Ermansdorfa. Štaviše u gradu su dugo tekle ulične borbe, ponekad poprimivši oblik prsa u prsa pred vratima glavnih magacina za snabdevanje 16. armije.