Ernst Mansfeld

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ernst fon Mansfeld
Ernst fon Mansfeld
Datum rođenja1580.
Mesto rođenjaLuksemburg
Datum smrti29. novembar 1626.(1626-11-29) (45/46 god.)
Mesto smrtiRakovica
RoditeljiPeter Ernest I of Mansfeld-Vorderort

Peter Ernst Mansfeld (nem. Peter Ernst, Graf von Mansfeld, 1580 - 29. novembra 1626) bio je najamnički vojskovođa iz tridesetogodišnjeg rata.[1][2]

Započevši vojničku karijeru kao najamnik u službi Habzburgovaca tokom Dugog rata (1593-1606) u Ugarskoj, Ernst fon Mansfeld bio je jedan od prvih najamničkih generala sa sopstvenom privatnom vojskom u Svetom rimskom carstvu. Savremenici su tvrdili da grof Mansfeld može da skupi veću vojsku od cara Fridriha II. Više puta je menjao strane, prodajući se uvek onom ko najviše plati.[2]

Rana vojna iskustva[uredi | uredi izvor]

Vojno iskustvo je stekao u Mađarskoj, gde mu je rođak bio na visokom položaju u carskoj komandi. Kasnije je služio u vojsci nadvojvode Leopolda i tu je postao neprijatelj Habzburga. Iako je ostao katolik udružio se sa protestantskim kneževima i tokom prve faze Tridesetogodišnjeg rata bio je jedan od istaknutih vojskovođa.

Na čelu plaćenika u Tridestogodišnjem ratu[uredi | uredi izvor]

Savojski vojvoda Karlo Emanuel I uputio je 1618. pod Mansfeldovim vodstvom 2.000 vojnika da pomognu pobunu u Bohemiji. Zauzeo je Pilsen, ali tokom leta 1619. pobeđen je u bici kod Sablata. Posle toga ponudio je svoje usluge caru Ferdinandu II i ostao je jedno vreme neaktivan.

Fridrih V Palatinski ga postavlja na čelo svoje vojske u Bohemiji, a 1621. zaustavlja pokušaje Johana Cerklasa Tilija da zauzme Gornji Palatinat. Mansfeld prelazi u Rajnski Palatinat, gde zauzima Hagenau i sprečava pad Frankentala. Kasnije mu se pridružuje Fridrih V Palatinski, pa zajedno pobeđuju Johana Cerklasa Tilija u bici kod Vizloha 25. aprila 1622. godine. Mansfeld je harao Alzasom i Hesenom. Nije pljačkao samo neprijateljske oblasti. On je često predstavljao opasnost za oblasti koje je branio. Zbog toga je Fridrih V Palatinski bio prinuđen da otpusti Mansfeldovu vojsku.

Falačka kampanja[uredi | uredi izvor]

U prvoj fazi tridesetogodišnjeg rata, Mansfeld se, iako lično katolik, borio na strani protestanata. Po završetku rata u Italiji, u jesen 1618. stigao je u Češku sa oko 2.000 najamnika i pridružio se protestantskim pobunjenicima.[3] Učestvovao je u bici na Beloj Gori 8. novembra 1620, odakle se, posle poraza, probio smelim maršem u Falačku[a].[1]

Pošto je do marta 1621. protestantski ustanak u Češkoj potpuno ugušen, težište operacija je preneto u Falačku, centar protestantskog pokreta u Nemačkoj. Tamo je 1620. iz Španske Nizozemske upao i pustošio Ambrozije Spinola sa oko 25. 000 španskih najamnika. Mansfeld je sa sv ojim najamnicima branio Gornju Falačku (nem. Oberpfalz), odakle su ga ubrzo Tili i Maksimilijan Bavarski potisli ka Donjoj Falačkoj. Zimi 1621/22. nije bilo operacija: obe strane iskoristile su zatišje za traženje novih saveznika. Fridrih V i Mansfeld pridobili su Kristjana Mlađeg, vojvodu od Braunšvajga (nem. Christian der Jüngere, Herzog von Braunschweig) i Georga Fridriha, grofa Badena (nem. Georg Friedrich, Graf von Baden), a dobili su i novčanu pomoć od Holandije, koja je nastavila rat protiv Španije.[3]

U proleće 1622. borbe su nastavljene. Mansfeld i Georg Fridrih Badenski zajedno su potukli snage Katoličke lige pod Johanom Tilijem kod Visloha (nem. Wiesloch) 27. aprila 1622, ali su se posle pobede, u potrazi za hranom, razdvojili. Tili je, pošto mu se pridružio kontigent španskih snaga pod Gonzalom Kordovom (šp. Gonzalo Hernández de Córdoba), pojedinačno potukao Georga Fridriha 6. maja 1622. kod Vimpfena (nem. Bad Wimpfen), a 20. juna vojvodu Kristjana kod Hehsta (nem. Höchst).[3]

Pošto je time rat u Falačkoj konačno izgubljen, Mansfeld i Kristjan povukli su se u Alzas i stupili u službu Holanđana.[3] U holandskoj službi, Mansfeld i Kristjan sa svojim najamnicima potukli su Špance pod Gonzalom Kordovom kod Flerisa u Španskoj Nizozemskoj (Belgiji) 29. avgusta 1622.[1] Pošto nisu mogli da podnesu strogu disciplinu u holandskoj vojsci, Mansfeld je posle ugovorenog roka prešao u istočnu Friziju, gde su mu se najamnici razišli zbog nedostatka novca i hrane, dok je Kristjan prešao u Vestfaliju, gde ga je Tili porazio 6. avgusta 1623. u bici kod Štatlona (nem. Stadtlohn).[3]

Odlazak u Holandiju i Englesku[uredi | uredi izvor]

Mansfeld se pridružio Kristijanu Brunsviškom, pa je vodio svoju vojsku kroz Lorenu, uništavajući usput sve duž svoga pohoda. U avgustu pobećuje Špance kraj Flera. Dolazi u Holandiju u službu Ujedinjenih provincija. Osvaja područja istočne Frizije, gde zauzima tvrđavu i ponovo njegova vojska pljačka i zlostavlja stanovništvo. Kao plaćenik i vođa plaćenika Mansfeld je često prekidao svoje ratne pohode i tražio način da skupi novac bilo pljačkom, bilo prodajom usluga svojih plaćenika onome ko ponudi više.

Tokom 1624. tri puta posećuje London, gde je bio slavljen kao heroj. Džejms I Stjuart oklevao je da mu da novac i ljude za obnovu Palatinata. Početkom 1625. ponovo prelazi u Holandiju.

Ernst fon Mansfeld.

Ponovo sa plaćenicima u Nemačkoj[uredi | uredi izvor]

Mansfeldova sreća ponovo se popravila kada su Danska, Holandija i Engleska, uz saglasnost Francuske, sklopile savez u Hagu 1625, čime je formirana antihabsburška koalicija. Njihovim novcem, Mansfeld je okupio novu najamničku vojsku za falačkog kneza, ali snage koalicije nisu bile jedinstvene.[3]

Tokom 1625. rat je bio obnovljen danskom invazijom pod vodstvom Kristijana IV Danskog. Mansfeld dolazi ponovo u Nemačku sa svojim plaćenicima. Albreht Valenštajn mu nanosi teški poraz 25. aprila 1626. prilikom neuspelog napada na utvrđeni mostobran kod Desaua.[1]

Mansfeld je ubrzo skupio novu vojsku, sa kojom je nameravao da napada nasledne habzburške zemlje u Austriji. Međutim progonio ga je Albreht Valenštajn sa svojom vojskom, pa Mansfeld skreće prema Mađarskoj, s ciljem da pomogne transilvanijskom knezu Betlenu Gaboru. Betlen Gabor je promenio politiku i pomirio se sa carem, pa i Mansfeld raspušta svoje plaćenike. Krenuo je prema Veneciji, ali kod Rakovice (najverovatnije blizu Ogulina) je oboleo. Umro je 29. novembra 1626. i sahranjen je u Splitu.[1]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Falačka je tradicionalno srpsko-hrvatsko ime za Palatinat

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Gažević, Nikola (1973). Vojna enciklopedija (knjiga 5). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 227. 
  2. ^ a b Živojinović, Dragoljub (1985). Uspon Evrope (1450-1789). Novi Sad: Matica Srpska. str. 247, 192. 
  3. ^ a b v g d đ Gažević, Nikola (1976). Vojna enciklopedija (knjiga 10). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 118—121. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Gažević, Nikola (1973). Vojna enciklopedija (knjiga 5). Beograd: Vojnoizdavački zavod. 
  • Gažević, Nikola (1976). Vojna enciklopedija (knjiga 10). Beograd: Vojnoizdavački zavod. 
  • Živojinović, Dragoljub (1985). Uspon Evrope (1450-1789). Novi Sad: Matica Srpska. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ернст_Мансфелд&oldid=27394088”