Etnički sukob

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

„Čečenska molitva” (Čečenskaя molitva) autora Mihaila Evstafjeva; prikazuje Čečena koji se moli za vreme bitke za Grozni 1995.
Izbeglički kamp za raseljene Tutse u Zairu nakon genocida u Ruandi 1994.

Etnički sukob je sukob dveju ili više suprotstavljenih etničkih grupa. Može se zasnivati na političkim, društvenim, ekonomskim ili religioznim izvorima/razlozima. Pojedinci u sukobu moraju se izričito boriti za položaj svoje etničke grupe u društvu. Pomenuti kriterijum razlikuje etnički od drugih oblika sukoba.[1][2]

Akademska objašnjenja etničkog sukoba uglavnom spadaju u tri škole misli: primordijalistička, instrumentalistička ili konstruktivistička. Nekoliko političkih naučnika raspravljalo je o objašnjenjima etničkih sukoba. Intelektualna debata se usredsredila i na to da li su etnički sukobi postali rasprostranjeniji od kraja Hladnog rata i na osmišljavanje načina upravljanja sukobima putem instrumenata kao što su konsocijacionalizam i federalizacija.

Neki od primera etničkih sukoba su: Rat u Bosni i Hercegovini, Pobuna na Severnom Kavkazu, Nagorno-karabaški sukob i Genocid u Ruandi.

Teorije uzroka[uredi | uredi izvor]

Tvrdi se da je veća verovatnoća da će se pobunjenički pokreti organizovati oko etničke pripadnosti jer su etničke grupe sklonije da budu oštećene, sposobnije da se mobilišu i veća je verovatnoća da će se suočiti sa teškim izazovima pregovaranja u poređenju sa drugim grupama.[3] Politolozi i sociolozi raspravljaju o uzrocima etničkih sukoba.

Primordijalističke procene[uredi | uredi izvor]

Zagovornici primordijalističkih izveštaja tvrde da „etničke grupe i nacionalnosti postoje zato što postoje tradicije verovanja i delovanja prema primordijalnim objektima kao što su biološke karakteristike i posebno teritorijalna lokacija“.[4] Primordijalistički prikazi se oslanjaju na čvrste srodničke veze među pripadnicima etničkih grupa. Donald L. Horovic tvrdi da ovo srodstvo „omogućava etničkim grupama da razmišljaju u smislu porodičnih sličnosti“.[5]

Kliford Džejms Gerc, osnivač primordijalizma, tvrdi da svaka osoba ima prirodnu vezu sa percipiranim srodnikom. Vremenom i kroz ponovljene sukobe, suštinske veze sa nečijim etničkim poreklom će se spojiti i ometaće veze sa civilnim društvom. Etničke grupe će stoga uvek ugrožavati opstanak civilnih vlada, ali ne i postojanje nacija koje formira jedna etnička grupa.[6] Dakle, kada se posmatra kroz primordijalno sočivo, etnički sukob u multietničkom društvu je neizbežan.

Jedan broj politikologa tvrdi da osnovni uzroci etničkih sukoba ne uključuju etničku pripadnost per se, već pre institucionalne, političke i ekonomske faktore. Ovi naučnici tvrde da je koncept etničkog rata pogrešan, jer dovodi do esencijalističkog zaključka da su određene grupe osuđene da se bore jedna protiv druge dok su u stvari ratovi među njima koji se dešavaju često rezultat političkih odluka.[7][8]

Štaviše, primordijalni izveštaji ne objašnjavaju prostorne i vremenske varijacije u etničkom nasilju. Ako te „drevne mržnje“ uvek tinjaju ispod površine i nalaze se na čelu svesti ljudi, onda bi etničke grupe trebalo stalno da budu zarobljene u nasilju. Međutim, etničko nasilje se javlja u sporadičnim ispadima. Na primer, Varšni ističe da iako se Jugoslavija raspala zbog etničkog nasilja 1990-ih, uživala je dug mir decenijama pre raspada SSSR-a. Stoga, neki naučnici tvrde da je malo verovatno da su iskonske etničke razlike same izazvale izbijanje nasilja 1990-ih.[7]

Primordijalisti su preformulisali hipotezu o „drevnim mržnjama“ i više su se fokusirali na ulogu ljudske prirode. Petersen tvrdi da postojanje mržnje i neprijateljstva ne mora biti ukorenjeno u istoriji da bi ono igralo ulogu u oblikovanju ljudskog ponašanja i delovanja: „Ako „drevna mržnja“ znači mržnju koja proždire svakodnevne misli velike mase ljudi, onda argument „drevne mržnje” zaslužuje da se odmah odbaci. Međutim, ako je mržnja zamišljena kao istorijski formirana „šema” koja vodi akciju u nekim situacijama, onda tu koncepciju treba shvatiti ozbiljnije."[9]

Instrumentalistička gledišta[uredi | uredi izvor]

Entoni Smit primećuje da je instrumentalistički prikaz „došao do izražaja 1960-ih i 1970-ih u Sjedinjenim Državama, u debati o (beloj) etničkoj istrajnosti u onome što je trebalo da bude delotvoran lonac za topljenje“.[10] Ova nova teorija je tražila da se upornost objasni kao rezultat akcija vođa zajednice, „koji su svoje kulturne grupe koristili kao mesta masovne mobilizacije i kao biračke jedinice u svom nadmetanju za moć i resurse, jer su smatrali da su efikasnije od društvenih klasa“.[10] U ovom prikazu etničke identifikacije, etnička pripadnost i rasa se posmatraju kao instrumentalna sredstva za postizanje određenih ciljeva.[11]

Da li je etnička pripadnost fiksna percepcija ili ne, nije presudno u instrumentalističkim izveštajima. Štaviše, naučnici ove škole generalno se ne protive stavu da etničke razlike igraju ulogu u mnogim sukobima. Oni jednostavno tvrde da etničke razlike nisu dovoljne da objasne sukobe.[12][13]

Masovna mobilizacija etničkih grupa može biti uspešna samo ako postoje latentne etničke razlike koje treba iskoristiti, inače političari ne bi ni pokušavali da upućuju političke apele zasnovane na etničkoj pripadnosti, već bi se umesto toga fokusirali na ekonomske ili ideološke apele. Iz ovih razloga, teško je potpuno odbaciti ulogu inherentnih etničkih razlika. Pored toga, etnički preduzetnici, ili elite, mogu biti u iskušenju da mobilišu etničke grupe kako bi dobili njihovu političku podršku u demokratizaciji država.[14] Teoretičari instrumentalista posebno ističu ovo tumačenje u etničkim državama u kojima se jedna etnička grupa promoviše na račun drugih etničkih grupa.[15][16][17]

Štaviše, etnička masovna mobilizacija će verovatno biti opterećena problemima kolektivnog delovanja, posebno ako je verovatno da će etnički protesti dovesti do nasilja. Naučnici instrumentalista su pokušali da odgovore na ove nedostatke. Na primer, Rasel Hardin tvrdi da se etnička mobilizacija suočava sa problemima koordinacije, a ne kolektivne akcije. On ističe da harizmatični lider deluje kao žarište oko koga se udružuju pripadnici etničke grupe. Postojanje takvog aktera pomaže da se razjasne uverenja o ponašanju drugih unutar etničke grupe.[18]

Konstruktivistička stanovišta[uredi | uredi izvor]

Treći, konstruktivistički, skup izveštaja naglašava važnost društveno konstruisane prirode etničkih grupa, oslanjajući se na koncept zamišljene zajednice Benedikta Andersona. Zagovornici ovog izveštaja navode Ruandu kao primer jer je razliku Tuci/Hutu kodifikovala Belgijska kolonijalna sila tokom 1930-ih na osnovu vlasništva stoke, fizičkih merenja i crkvenih zapisa. Po ovom osnovu su izdate lične karte i ta dokumenta su odigrala ključnu ulogu u genocidu 1994. godine.[19]

Neki tvrde da konstruktivistički narativi o istorijskim glavnim rascepima nisu u stanju da objasne lokalne i regionalne varijacije u etničkom nasilju. Na primer, Varšni naglašava da je 1960-ih „rasno nasilje u SAD bilo jako koncentrisano u severnim gradovima; južni gradovi, iako intenzivno politički angažovani, nisu imali nerede“.[9] Konstruktivistički glavni narativ je često varijabla na nivou zemlje, dok se studije o učestalosti etničkog nasilja često rade na regionalnom i lokalnom nivou.

Proučavaoci etničkih sukoba i građanskih ratova uveli su teorije koje crpe uvid iz sve tri tradicionalne škole mišljenja. U Geografiji etničkog nasilja, Monika Dafi Toft pokazuje kako obrasci naseljavanja etničkih grupa, društveno konstruisani identiteti, harizmatični lideri, nedeljivost pitanja i zabrinutost države oko postavljanja presedana mogu da navedu racionalne aktere da eskaliraju spor do nasilja, čak i kada je očigledno da će takve akcije naneti štetu sukobljene grupe.[20] Takva istraživanja se bave empirijskim zagonetkama koje je teško objasniti koristeći samo primordijalističke, instrumentalističke ili konstruktivističke pristupe. Kao što Varšni primećuje, „čisti esencijalisti i čisti instrumentalisti više ne postoje“.[9]

Studija u svetu posle hladnog rata[uredi | uredi izvor]

Mapa koja ističe trenutne zone sukoba u Mjanmaru

Kraj Hladnog rata je izazvao interesovanje za dva važna pitanja o etničkom sukobu: da li je etnički sukob u porastu i da li bi proučavaoci nasilja velikih razmera (studije bezbednosti, strateške studije, međudržavna politika) mogli da pomognu nalaženju razrešenja, s obzirom na to da su neki etnički sukobi eskalirali u ozbiljno nasilje.

Jedno od pitanja u kontekstu etničkih sukoba o kojima se najviše raspravlja jeste da li su oni postali manje ili više rasprostranjeni u periodu nakon hladnog rata. Iako je pad u stopi novih etničkih sukoba bio evidentan krajem 1990-ih, etnički sukob i danas ostaje najčešći oblik oružanog sukoba unutar države.[21] Na kraju Hladnog rata, akademici, uključujući Semjuela P. Hantingtona i Roberta D. Kaplana, predvideli su proliferaciju sukoba podstaknutih civilizacijskim sukobima, tribalizmom, nedostatkom resursa i prenaseljenošću.[22][23]

Nasilni etnički sukobi u Nigeriji, Maliju, Sudanu i drugim zemljama u regionu Sahela su pogoršani sušama, nestašicom hrane, degradacijom zemljišta i populacionim rastom.[24][25][26]

Međutim, neki teoretičari tvrde da to ne predstavlja porast učestalosti etničkih sukoba, jer su se mnogi proksi ratovi vodili tokom Hladnog rata, pošto su etnički sukobi zapravo bili žarišta Hladnog rata. Istraživanja pokazuju da su pad komunizma i povećanje broja kapitalističkih država bili praćeni opadanjem ukupnog ratovanja, međudržavnih ratova, etničkih ratova, revolucionarnih ratova i broja izbeglica i raseljenih lica.[27][28][29] Zaista, neki naučnici postavljaju pitanje da li je koncept etničkog sukoba uopšte koristan.[30] Drugi su pokušali da testiraju tezu o „sukobu civilizacija“, smatrajući da je teško operacionalizovati i da se intenzitet civilizacijskih sukoba nije povećao u odnosu na druge etničke sukobe od kraja Hladnog rata.[31][32]

Ključno pitanje sa kojim se suočavaju naučnici koji pokušavaju da prilagode svoje teorije o međudržavnom nasilju da bi objasnili ili predvideli etničko nasilje velikih razmera, jeste da li se etničke grupe mogu smatrati „racionalnim“ akterima.[33]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Varshney, Ashutosh (2002). Ethnic Conflict and Civic Life : Hindus and Muslims in India. New Haven: Yale University Press. 
  2. ^ Kaufman, Stuart J. (2001). Modern Hatreds: The Symbolic politics of ethnic warSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Ithaca: Cornell University. Press. str. 17. 
  3. ^ Denny, Elaine K; Walter, Barbara F (mart 2014). „Ethnicity and civil war”. Journal of Peace Research. 51 (2): 199—212. S2CID 110666158. doi:10.1177/0022343313512853. 
  4. ^ Grosby, Steven (1994). „The verdict of history: The inexpungeable tie of primordiality – a response to Eller and Coughlan”. Ethnic and Racial Studies. 17 (1): 164–171 [p. 168]. doi:10.1080/01419870.1994.9993817. 
  5. ^ Horowitz, Donald L. (1985). Ethnic Groups in Conflict. Berkeley, CA: University of California Press. str. 57. ISBN 0520053850. 
  6. ^ Geertz, Clifford (1963). Old societies and new States; the quest for modernity in Asia and Africa. London: Free Press of Glencoe. 
  7. ^ a b Lijphart, Arend (zima 2001). „Constructivism and Consociational Theory” (PDF). Newsletter of the Organized Section in Comparative Politics of the American Political Science Association. 
  8. ^ Giuliano, Elise (2011). Constructing Grievance: Ethnic Nationalism in Russia's Republics. Cornell University Press. 
  9. ^ a b v Varshney, Ashutosh (2007). „Ethnicity and Ethnic Conflict” (PDF). Oxford handbook of comparative politics. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 03. 2018. g. Pristupljeno 29. 07. 2022. 
  10. ^ a b Smith, Anthony (2001). Nationalism: Theory, Ideology, History. Cambridge: Polity. str. 54–55. ISBN 0745626580. 
  11. ^ Cornell, Stephen; Hartmann, Douglas (1998). Ethnicity and Race: Making Identities in a Changing World. Thousand Oaks, CA: Pine Forge. str. 59. ISBN 0761985018. 
  12. ^ Schlichting, Ursel (1997). „Conflict Between Different Nationalities: Chances for and Limits to Their Settlement”. Ur.: Klinke, Andreas; Renn, Ortwin; Lehners, Jean Paul. Ethnic Conflicts and Civil Society. Aldershot: Ashgate. ISBN 1840144556. 
  13. ^ Smith, Dan (2003). „Trends and Causes of Armed Conflicts” (PDF). Ur.: Austin, Alexander; Fischer, Martina; Ropers, Norbert. Berghof Handbook for Conflict Transformation. Berlin: Berghof Research Centre for Constructive Conflict Management/Berghof Foundation. 
  14. ^ Snyder, Jack (2000). From Voting to Violence: Democratization and Nationalist ConflictNeophodna slobodna registracija. W. W. Norton & Company. 
  15. ^ Brubaker, Roger (1996). Nationalism Reframed. New York: Cambridge. 
  16. ^ Kaufman, Stuart (jesen 1996). „Spiraling to Ethnic War: Elites, Masses, and Moscow in Moldova's Civil War”. International Security. 21 (2): 108—138. S2CID 57559698. doi:10.1162/isec.21.2.108. 
  17. ^ Kymlicka, Wil (2001). Can Liberalism Be Exported?. Oxford University Press. 
  18. ^ Evangelista, Matthew (2005). Peace studies: Critical concepts in political science. Taylor & Francis. ISBN 9780415339254. 
  19. ^ Mamdani, Mahmood (2001). When Victims Become Killers: Colonialism, Nativism, and the Genocide in Rwanda. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 0691058210. 
  20. ^ Toft, Monica Duffy (2003). The Geography of Ethnic Violence: Identity, Interests, and the Indivisibility of Territory. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 0691113548. 
  21. ^ Mishali-Ram, Meirav (septembar 2006). „Ethnic Diversity, Issues, and International Crisis Dynamics, 1918-2002”. Journal of Peace Research. 43 (5): 583—600. S2CID 110835057. doi:10.1177/0022343306066524. 
  22. ^ Huntington, Samuel P. (1993). „The clash of civilizations?”. Foreign Affairs. 72 (3): 22—49. JSTOR 20045621. doi:10.2307/20045621. Arhivirano iz originala 2007-06-29. g. 
  23. ^ Kaplan, Robert D. (1994). „The coming anarchy”. The Atlantic Monthly. 273 (2): 44—76. Arhivirano iz originala 2008-07-24. g. Pristupljeno 2017-03-06. 
  24. ^ „Climate change, food shortages, and conflict in Mali”. Al-Jazeera. 27. 4. 2015. 
  25. ^ „How Climate Change Is Spurring Land Conflict in Nigeria”. Time. 28. 6. 2018. 
  26. ^ „Farmer-Herder Conflicts on the Rise in Africa”. ReliefWeb. 6. 8. 2018. 
  27. ^ Wallensteen, Peter; Sollenberg, Margareta (1995). „After the Cold War: Emerging patterns of armed conflict 1989–94”. Journal of Peace Research. 32 (3): 345—360. S2CID 110533926. doi:10.1177/0022343395032003007. 
  28. ^ Harbom, Lotta; Wallensteen, Peter (2005). „Armed conflict and its international dimensions, 1946–2004” (PDF). Journal of Peace Research. 42 (5): 623—635. S2CID 111270925. doi:10.1177/0022343305056238. Arhivirano iz originala (PDF) 2007-06-16. g. Pristupljeno 2007-02-18. 
  29. ^ „Measuring systemic peace”. Center for Systemic Peace. 30. 10. 2006. Arhivirano iz originala 16. 6. 2006. g. Pristupljeno 18. 2. 2007. 
  30. ^ Gilley, Bruce (2004). „Against the concept of ethnic conflict”. Third World Quarterly. 25 (6): 1155—1166. S2CID 121147717. doi:10.1080/0143659042000256959. 
  31. ^ Fox, Jonathan (2002). „Ethnic minorities and the Clash of Civilizations: A quantitative analysis of Huntington's thesis”. British Journal of Political Science. 32 (3): 415—434. doi:10.1017/S0007123402000170. 
  32. ^ Chiozza, Giacomo (2002). „Is there a Clash of Civilizations? Evidence from patterns of international conflict involvement, 1946–97”. Journal of Peace Research. 39 (6): 711—734. JSTOR 1555255. S2CID 37203913. doi:10.1177/0022343302039006004. 
  33. ^ Kalyvas, Stathis N. (2006). The Logic of Violence in Civil War. New York: Cambridge University Press. ISBN 0521854091. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Etnički sukob na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Етнички_сукоб&oldid=27438812”