Etnoarheologija

Etnoarheologija je etnografska studija naroda zbog arheoloških razloga, obično kroz istraživanje materijalih ostataka društva. Etnoarheologija pomaže aheologiji u rekonstruisanju načina života i proučavanju materijalne i nematerijalne tradicije modernih društava. Etnoarheologija takođe pomaže razumevanju načina na koji je objekat napravljen i potrebe za koje je služio. Arheolozi mogu zaključiti da su drevna društva koristila iste tehnike kao i njihovi naslednici u modernom vremenu, ukoliko imaju sličan skup ekoloških okolnosti.

Dobar primer etnoarheologije je dao Brajan Hajden 1987. godine. Njegov tim je istraživao proizvodnju mezoameričkih ručnih mlinova u današnje vreme, što mu je pružilo vredan uvid u proizvodnju praistorijskih ručni mlinova. Mnoge druge studije su se bavile proizvodnjom i korišćenjem keramike, hrane, arhitekture i mnogih drugih vrsta materijalne kulture. 

Poreklo i razvoj

Iako je etnografija već dugo korišćena od strane arheologa kako bi napravili poređenje sa prošlošću, etnografski podaci se ne prikupljaju zbog arheologije. Etnoarheologija se razvila zato što su arheolozi smatrali da etnografija nije pružala adekvatne odgovore na pitanja koja su oni postavljali. 

Američki arheolog Džesi Valter je prvi spomenu "etno-arheologiju" 1900. godine i ohrabrivao arheologe da sprovode svoj etnografski terenski rad. Prihvatanje etnoarheologije kao prave pod-discipline arheologije se ipak dešava tek kasnih 1950-ih i 1960-ih. Tada su arheolozi počeli da istražuju različite naučne primene koje ona može da ima. Etnoarheologija je danas postla prihvaćena istraživačka metoda. 

Analogija

Analogija u arheologiji je u suštini, primenjivanje posmatranog ponašanja, ne-posmatranom ponašanju. To je možda jedan od najčešće korišćenih istraživačkih alata u arheološkom tumačenju. Analogije se najbolje može povući između onih kultura koje dele slično okruženja. Još važnije, ove kulture moraju da interaguju sa njihovim staništem na način koji se može uporediti sa drugim.

Važno je imati na umu da analogije mogu da pružaju samo tragove, a ne konkretne odgovore na istraživačka pitanja.

Formalne analogije

Formalne analogije se prave uz pretpostavku da ako dva predmeta dele isti izgled, oni će verovatno deliti istu funkciju. Pol Lejn je rekao, "zato što dva objekta ili konteksta dele sličan izgled ili oblik, oni će verovatno da dele i druge osobine, a obično i funkcije." Jedan od glavnih problema sa ovim pristupom je da često ovi predmeti ili konteksti koji se se čine sličnim, mogu da se koriste za veoma različite svrhe ili služe različitim funkcijama. Možda su ovi predmeti čak napravljeni na različite načine. 

Relacione analogije

Relacione analogije su suprotno od formalnih analogija. Umesto da samo prave zaključci, mora se dokazati veza. Takođe se obe strane analogije moraju proučti, a mora se dokazati odnos između etnografskog predmeta i arheološkog objekta.

Direktni istorijski pristup

Jedan od popularanih metoda u etnoarheologiji je upotreba direktnog istorijskog pristupa. Ova tehnika se pretežno koristi u Americi. Pristup se oslanja na žive kulture koje mogu biti blisko vezane, genetski ili prostorno, za arheološki kulturi interes. Ovo se koristi u cilju formiranja analogije koje se mogu koristiti za objašnjenje arheološkog nalaza. Guld i njegov tim objašnjavju da arheolozi treba da bude u stanju da izmere stepen razlika između alata koji nalaze u etnografskom materijalu i artefakata koje nalaze.  Međutim, iako ova tehnika može biti korisna, važno je napomenuti da nju ometaju kulturne promene koje nastaju tokom vremena. "Narodni kulturni pristup" je pristup koji je u Evropi ekvivalentan direktom istorijskom pristupu.

Problemi

Etnografija može da pruži uvide od vrednosti za arheologa u to kako su ljudi u prošlosti možda živeli. Posebno vezano za njihove društvene strukture, verska uverenja i druge aspekte njihove kulture. Međutim, još uvek nije jasno kako da se primene uvidi stečeni antropološkm istraživanjima u arheološkim istraživanjima. 

Ovaj opšti problem je naterao arheologe da tvrde da antropološki rad nije adekvatan za odgovaranje na arheološke probleme, te da stoga arheolozi moraju da koriste etnoarheološki rad, kako bi mogli da odgovore na ove probleme. Ove studije su se fokusirali daleko više na proizvodnju, upotrebu i bacanje alata i drugih artefakata. Ovoim su mogli da odgovore na pitanja kakvi su se predmeti koristili u naseljima, kolika je verovatnoća da će baciti neki predmet i mnoga druga.

Reference

Bibliografija

• David, N. & C. Kramer (2001). Ethnoarchaeology in Action. Cambridge University Press.
• Deal, M. (1998). Pottery Ethnoarchaeology in the Central Maya Highlands. University of Utah Press.
• Dietler, M. & I. Herbich (1998). Habitus, techniques, style: an integrated approach to the social understanding of material culture and boundaries. The Archaeology of Social Boundaries. M. Stark, Smithsonian. p. 242—273.
• Hayden, B. (1987). Lithic studies among the contemporary Highland Maya. University of Arizona Press.
• Herbich, I. (1987). Learning patterns, potter interaction and ceramic style among the Luo of Kenya. The African Archaeological Review. 5: 193—204.
• Kohn, A. (2010). Of Bricks and Blood: Vernacular Spatial Practice and Social Relations in the City of LaPaz, Bolivia. University of Chicago.
• Kramer, C. (1997). Pottery in Rajasthan: Ethnoarchaeology in Two Indian Cities. Smithsonian.
• London, G. (2000). Ethnoarchaeology and interpretation. Near Eastern Archaeology. 63: 2—8.
• Longacre, W.; Skibo, J. (1994). Kalinga Ethnoarchaeology. Smithsonian.
• Kuzmanović, Zorica (2009). „Upotreba etnografskih analogija u arheološkom zaključivanju”. Etnoantropološki problemi. 4: 133—148. Pristupljeno 8. 6. 2017.