Eutanazija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Eutanazija (grč. εὐθανασία; "dobra smrt": εὖ, eu; "dobra" – θάνατος, thanatos; "smrt") je ubistvo iz milosrđa ili samilosti. Omogućavanje lake i bezbolne smrti neizlečivim bolesnicima koji trpe neizdržive bolove. Većina pravnih sistema to smatra ubistvom, iako u mnogim jurisdikcijama lekar može zakonito da odluči da ne produži pacijentov život ili da izda lekove koji ublažavaju bol čak i kada skraćuju život pacijenta. Udruženja koja se zalažu za zakonitu eutanaziju postoje u mnogim zemljama. Eutanazija može biti:

1. voljna eutanazija kada sama osoba koja želi eutanaziju smatra da je njen život nedostojan življenja

2. nevoljna eutanazija kada osoba nije u stanju da odluči sama da li želi eutanaziju ili ne.

3. eutanazija protiv nečije volje kada se volja osobe uopšte ne uzima u obzir.

Treba napraviti razliku između eutanazije i potpomognutog samoubistva. Eutanazija predstavlja čin prekidanja nečijeg života od strane lekara, a potpomognuto samoubistvo je kada lekar obezbeđuje sredstvo kojim će osoba sama izvršiti samoubistvo. U prvom slučaju uloga lekara aktivna, a u drugom je pasivna. U nekim zemljama postoje javne kontroverze oko moralnih, etičkih i pravnih pitanja eutanazije. Nadležnosti gde je eutanazija zakonita obuhvata sledeće zemlje: Holandija, Kanada,[1] Kolumbija, Belgija i Luksemburg. Zagovornici legalizacije eutanazije obično nalaze opravdanje za svoj stav u postojanju terminalnih bolesnika, stavljaju naglasak na ublažavanje patnje i očuvanje telesnog integriteta, samoopredeljenja, i lične autonomije.[2] Protivnici eutanazije zastupaju stav da se danas u eri savremene medicine bolovi mogu eliminisati lekovima i hiruškim metodama.

Eutanazija u Evropi[uredi]

U Holandiji je 2002. godine donet zakon koji je legalizovao eutanaziju uključujući i potpomognuto samoubistvo.[3] Ovaj zakon kodifikuje dvadeset godina staru konvenciju o neporektanju krivičnog gonjenja nad lekrima koji su izvršili eutanaziju u vrlo specifičnim slučajevima, pod tačno određenim okolnostima. Ministarstvo zdravlja tvrdi da ova praksa dozvoljava osobama da dostojanstveno okončaju svoj život nakon dobijanja svih tipova palijativne nege.[4]

U Belgiji je parlament legalizovao eutanaziju 28.05.2002. godine.[5][6] Studija objavljena 2010. godine kaže da oni koji se najčeščće odlučuju za eutanaziju su mlađi muškarci, oboleli od raka. U skoro svim slučajevima zabeleežena je nepodnošljiva fizička bol. Eutanazija za pacijente koji nisu terminalno bolesti je bila retka.[7][8] Oko 1400 slučajeva godišnje, od kada je zakon stupio na snagu, dok je rekordnih 1807 slučaja zabeleženo u 2013. godini.[9][10]

U Luksemburgu parlament je izglasao zakon koji legalizuje eutanaziju 20.02.2008. godine. Na prvom čitanju 30 od 59 glasova bilo je za eutanaziju. Na drugom čitanju 19.03.2009 zakon je konačno usvojen, Tako je Luksemburg uz Belgiju i Holandiju postao treća zemlja u Evropskoh uniji koja je dekriminalizovala eutanaziju. Pacijenti u terminalnoj fazi bolesti se mogu opredeliti za eutanaziju nakon primanja odobrenja od strane dva doktora i panela eksperata.[11]

Palijativna nega[uredi]

Palijativna nega predstavlja suprotnost eutanaziji. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji palijativna nega je aktivna potpuna briga za bolesnike čija bolest više ne reaguje na postupak lečenja. Svrha palijativnog lečenja je postizanje najboljeg kvaliteta života terminalno bolesnih i njihovih bliznjih, i to pomoću kontrole bola i kontrole ostalih simptoma bolesnika te psihološke, socijalne i duhovne pomoći. Smrt je sastavni deo života, stoga kvalitet života do samog dostojanstvenog kraja mora biti optimalan i ne sme biti povezan sa bolom i patnjom. Članovi porodice terminalno obolele osobe ne smeju imati osećaj da su oni i njihov najbliži napušteni, nego da se cilj terapije menja od produžavanja života prema kvalitetu života. Palijativna nega je briga za bolesnika u terminalnoj fazi letalne bolesti, a obuhvata kontrolu i olakšavanje fizičkih simptoma, najviše bola, odgovarajuću njegu i prehranu te psihološku i duhovnu pomoć bolesniku i porodici.[12]

Religiozna viđenja[uredi]

Hrišćansko viđenje[uredi]

Sa aspekta hrišćanstva eutanazija je potpuno neprihvatljiv postupak. Prema hrišćanskom učenju, Bog je stvorio čoveka po svome obličju (kao Ličnost, a ne individualnu). Telo čoveka je hram Duha Svetoga, te svako ugrožavanje ljudskog života ujedno predstavlja protivljenje Božijoj volji, a time i prekršaj šeste (6) Božije zapovesti, „ne ubij"!

Domaće zakonodavstvo[uredi]

Srbija[uredi]

Eutanazija u krivičnom pravu Srbije definisana je kao zasebno krivično delo, to jest privilegovani oblik ubistva. Da bi bila ostvarena kao takva, potrebno je da je učinjena iz samilosti prema licu koje je lišeno života zbog teškog zdravstvenog stanja. Pored toga, potrebno je da je eutanazija izvršena na izričit zahtev lica koje je lišeno života.

Vikicitati „Ko liši života punoletno lice iz samilosti zbog teškog zdravstvenog stanja u kojem se to lice nalazi, a na njegov ozbiljan i izričit zahtev,kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.”

— Ubistvo iz samilosti, član 117.

Prednacrt Građanskog zakonika[uredi]

U prednacrtu zakona kaže se da se "pravo na eutanaziju, kao pravo fizičkog lica na saglasni i dobrovoljni prekid života može steći ako se ispune propisani, humani i medicinski uslovi". U zakonskim okvirima odredili bi se bliži uslovi za eutanaziju, dok bi zloupotreba bila osnov za krivičnu odgovornost.

Literatura[uredi]

  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige Ivana Vidanovića „Rečnik socijalnog rada” uz odobrenje autora.

Reference[uredi]

  1. „Supreme court gives Parliament 4-month extension on doctor-assisted dying law”. 15 January 2016. Pristupljeno 28 February 2016. 
  2. Euthanasia and Law in the Netherlands - Page 186, John Griffiths, Alex Bood, Heleen Weyers - 1998
  3. Janssen, André (2002). „The New Regulation of Voluntary Euthanasia and Medically Assisted Suicide in the Netherlands”. Int J Law Policy Family. 16 (2): 260—269. doi:10.1093/lawfam/16.2.260. PMID 16848072. 
  4. discussion of euthanasia on the site of the Dutch ministry of Health, Welfare and Sport
  5. http://www.ejustice.just.fgov.be/cgi/article_body.pl?language=nl&pub_date=2002-06-22&numac=2002009590&caller=summary
  6. Adams M, Nys H (2003). „Comparative reflections on the Belgian Euthanasia Act 2002”. Med Law Rev. 11 (3): 353—76. doi:10.1093/medlaw/11.3.353. PMID 16733879. 
  7. Smets T, Bilsen J, Cohen J, Rurup ML, Deliens L (February 2010). „Legal euthanasia in Belgium: characteristics of all reported euthanasia cases”. Med Care. 48 (2): 187—92. doi:10.1097/MLR.0b013e3181bd4dde. PMID 19890220. 
  8. Aviv, Rachel (22 June 2015). „The Death Treatment”. The New Yorker. Pristupljeno 19 June 2015. 
  9. AP (16 September 2014). „Belgian convicted killer with 'incurable' psychiatric condition granted right to die”. The Guardian. Pristupljeno 3 January 2015. 
  10. Tim Porter (3 January 2015). „Belgian serial rapist and murderer Frank Van Den Bleeken 'to be euthanised' in January”. International Business Times. Pristupljeno 3 January 2015. 
  11. Loi du 16 mars 2009 sur l’euthanasie et l’assistance au suicide
  12. „Palijativna nega”. 


Spoljašnje veze[uredi]