Efor

Εfor iz Kima (grč. Ἔφορος), sin Demofilov, rođen je u Kimi, u eolskoj Maloj Aziji, između 408. i 405. godine. Dvaput je dolazio u Atinu i slušao Isokrata. O njegovom životu se gotovo ništa ne zna osim da je odbio da poseti dvor Aleksandra Velikog. Napisao je Opštu istoriju (Ίστορίη κοινών πράξεων) u trideset knjiga, i to od povratka Heraklovaca kao prvog utvrđenog događaja sve do opsedanja Perinta (god. 340). Što se delo završavalo baš tim događajem, koji nije podesan da se njime završi takvo delo, čini se da se tako dogodilo zbog piščeve smrti. Da je pisac duže poživeo, jamačno bi delo drukčije bilo završeno, jer on je doživeo celu vladavinu Filipovu i Aleksandrov polazak u Aziju. Da pisac delo nije dovršio, vidi se i otuda što je posle njegove smrti tridesetu knjigu napisao njegov sin Demofil (Diod. XVI 14, 3; Athen. VI 232). Efor je bio prvi istoričar koji je svoj rad podelio na knjige.

Delo

Kao Teopompovo, i Eforovo delo imponuje već svojom obimnošću: pisac je hteo da Helenima napiše celu njihovu istoriju, i on je u neku ruku postao njihov Livije. On uzima u obzir sve države i zemlje u kojima su događaji za prosečnog Helena imali istorijskog značaja. U istoriji svoga vremena on je nalazio uniformnu, samo malo nijansiranu manifestaciju helenske prosečne kulture, i njegov racionalistički universalizam pojavljuje se kao prirodna posledica opšteg izjednačavanja u opadanju helenske prosvete. Efor i njegov naraštaj osećali su da se osnovi potonje istorije ne postavljaju više u gradskim republikama, nego izvan njih. Pored universalizma, njegova istoriografija, kao i tadašnja filozofija, nosi i obeležje etičke orijentisanosti: ona postaje pohvala i osuda ličnosti prema njenoj zasluzi.

Efor ne izlaže događaje u analističkom obliku gradske hronike, koji nimalo nije podesan za univerzalnu istoriju, nego κατά γένος (Diod. V 1), tj. svaku knjigu izrađuje kao jednu celinu s jedinstvenim i zaokruženim sadržajem. On je prvi istoričar ο kome znamo da je sam svoje delo podelio na knjige; svaka knjiga imala je svoj uvod (Diod. XVI 76, 5), tako da se mogla i posebno izdati, i to je bio veoma važan napredak u ekonomiji istoriografije. Eforova naročita zasluga jeste u tome što je skupio i obradio svu sgariju istoriografsku književnost: služio se Ksantom i Helanikom; iz Herodota je gotovo doslovce uzimao pojedine partije, a služio se i Ktesijom, te je iz njega i popravljao Herodota; upotrebljavao je Tukidida i Ksenofonta, ali i atidografe i mnoge lokalne istoričare. Osim toga, skupio je i obradio i stariju geografsku književnost, i zato će ga ceniti geograf Strabon; IV knjiga po svom geografskom sadržaju dobila je ime Evropa.

Iako ističe važnost istinitog prikazivanja događaja (frg. 1 i 3 M), te je i bio cenjen kao jedan od najsavesnijih pisaca (Polyb. VI 45, XII 28; Joseph. S. Α. Ι 67), Efor odbacuje mogućnost potpune tačnosti u izlaganju prošlosti: „Koji ο onom što se u naše vreme dogodilo najtačnije govore, njih smatramo za najverodostojnije, a koji stare događaje tako pripovedaju, za njih mislimo da su najmanje verodostojni, jer se ni svih dela ni većeg dela govora čovek ne može sećati posle toliko godina“ (frg. 2). Το načelo je sasvim opravdano, ali se i prošlost može kritički izlagati i ocenjivati kad se ne meri merom sadašnjosti, nego merom koja je njoj imanentna, a to je Eforu nedostajalo. Njemu i celom njegovu naraštaju nedostajahu ne samo veličina i trezvenost u političkom mišljenju nego i pronicljivost za razabiranje dubljih veza u velikim razvićima: iako su Peloponeski rat i racionalistička prosvećenost rasturili predrasude klasne etike, Efor ipak događaje još ocenjuje s gledišta građanskog morala.

Napisao još tri spisa:

• Ο stilu (Περί λέξεως),
• Spis ο zavičaju (Έπιχώριος sc. λόγος) i
• Pronalasci (Ευρημάτων βιβλία β'), u kojima je reč o počecima i začetnicima ljudske kulture.