Žan Pol Sartr

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Жан-Пол Сартр)
Idi na: navigaciju, pretragu
Žan Pol Sartr
Jean-Paul Sartre FP.JPG
Žan Pol Sartr
Datum rođenja (1905-06-21)21. jun 1905.
Mesto rođenja Pariz
Francuska
Datum smrti 15. april 1980.(1980-04-15) (74 god.)
Mesto smrti Pariz
Francuska
Škola Licej Anri IV, Viša normalna škola, Cours Hattemer, Licej Luj Veliki[1]
Epoha 20. vek
Regija Zapadnjačka filozofija
Škola filozofije egzistencijalizam,[2] marksizam
Nobel prize medal.svg odbio Nobelovu nagradu za književnost 1964.
Interesovanja metafizika, epistemologija, etika, politika, fenomenologija, ontologija
Ideje Egzistencija prethodi esenciji
Loša sudbina
Ništavilo
Uticaji od Imanuel Kant, Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Karl Marks, Fjodor Dostojevski, Seren Kirkegor, Fridrih Niče, Edmund Huserl, Martin Hajdeger, Karl Jaspers, Simon de Bovoar, Alber Kami
Uticao na Simon de Bovoar, Alber Kami, Frantz Fanon, Ajris Merdok, R.D. Leing, Žil Delez, Feliks Gvatari, Alen Badju, Majkl Džekson

Žan Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980) je bio francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma.

Biografija[uredi]

Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom.

Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (19451949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960).

Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971).

Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama.

Sartrova metafizika[uredi]

Baza za Sartreov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l'Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartre naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“.

Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7]

Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi).

Mučnina i egzistencijalizam[uredi]

Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je.

Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda.

Sartre i Drugi svetski rat[uredi]

Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći s leva).

Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Барионà, филс ду тоннерре, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja.

Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka.

Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja.

Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode).

Sartre i komunizam[uredi]

Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom

Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kojemu su se trebali raskrinkati američki ratni zločini. Taj tribunal danas je poznat kao Ruselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni.

Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960.

Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa.

Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena.

Sartre i književnost[uredi]

Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije.

Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L'enfer, c'est les autres („Pakao, to su drugi“).

Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L'âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv.

Sartre nakon književnosti[uredi]

Žan Pol Sartr u Veneciji 1967.

Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama.

Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[8]

Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“

Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L'idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća.

Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar

Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao:

„Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[9]

Sartr je sahranjen na pariškom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan.

Sartre i terorizam[uredi]

Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minchenski maskar kao netolerantan skandal.

Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“.[10]

Dela[uredi]

Romani i novele[uredi]

Autobiografija[uredi]

Dramska dela[uredi]

Filozofija[uredi]

Eseji i kritike[uredi]

Reference[uredi]

  1. Schrift, Alan D. (2006). Twentieth-century French Philosophy: Key Themes and Thinkers. Blackwell Publishing. str. 174—5. ISBN 1-4051-3217-5. 
  2. „Jean-Paul Sartre”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Pristupljeno 27. 10. 2011. 
  3. Baird (1999). str. 226.
  4. Brabazon, James (1975). Albert Schweitzer: A Biography. Putnam. str. 28. 
  5. „Quelques Anciens Celebres”. Hattemer. Arhivirano iz originala na datum 18. 6. 2015. Pristupljeno 30. 06. 2015. 
  6. Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr („Večernje novosti“, 7. novembar 2013)
  7. Sartre, 1936 Transcendence of the Ego", Williams and Kirkpatrick, 1957 pp. 98-106 prijevod "La transcendence de l'Ego...
  8. Superstar of the Mind, Tom Bishop u «New York Timesu», 7. 6. 1987.
  9. Norman L. Geisler,Is Man the Measure? An Evaluation of Contemporary Humanism, 1983, pp. 46-47
  10. "Sartre par lui-même", 1976.

Literatura[uredi]

  • Schrift, Alan D. (2006). Twentieth-century French Philosophy: Key Themes and Thinkers. Blackwell Publishing. str. 174—5. ISBN 1-4051-3217-5. 
  • Aronson, Ronald (1980) Jean-Paul Sartre – Philosophy in the World. London: NLB
  • Baert, Patrick (2015) The Existentialist Moment; The Rise of Sartre as a Public Intellectual. Cambridge: Polity Press.
  • Gerassi, John (1989) Jean-Paul Sartre: Hated Conscience of His Century. Volume 1: Protestant or Protester? Chicago: University of Chicago Press
  • Judaken, Jonathan (2006) Jean-Paul Sartre and the Jewish Question: Anti-antisemitism and the Politics of the French Intellectual. Lincoln: University of Nebraska Press
  • Kirsner, Douglas (2003) The Schizoid World of Jean-Paul Sartre and R.D. Laing. New York: Karnac
  • Scriven, Michael (1993) Sartre and The Media. London: MacMillan Press Ltd
  • Scriven, Michael (1999) Jean-Paul Sartre: Politics and Culture in Postwar France. London: MacMillan Press Ltd
  • Thody, Philip (1964) Jean-Paul Sartre. London: Hamish Hamilton
  • Annie Cohen-Solal, Sartre: A Life. Translated by Anna Cancogni. New York: Pantheon Books, 1987.
  • Ronald Hayman, Sartre: A Biography. New York: Carroll & Graf Publishers, 1987. (Detailed chronology of Sartre's life on pages 485–510.)
  • Simone de Beauvoir, Adieux: A Farewell to Sartre, New York: Pantheon Books, 1984.
  • Steven Churchill and Jack Reynolds (eds.) Jean-Paul Sartre: Key Concepts, London/NewYork: Routledge, 2014.
  • Gianluca Vagnarelli, La democrazia tumultuaria. Sulla filosofia politica di Jean-Paul Sartre, Macerata, EUM, 2010.
  • Robert Doran, "Sartre’s Critique of Dialectical Reason and the Debate with Lévi-Strauss," Yale French Studies 123 (2013): 41–62.
  • Thomas Flynn, Sartre and Marxist Existentialism: The Test Case of Collective Responsibility, Chicago: University of Chicago Press, 1984.
  • John Gerassi, Jean-Paul Sartre: Hated Conscience of His Century, Volume 1: Protestant or Protester?, University of Chicago Press, 1989. ISBN 0-226-28797-1.
  • R. D. Laing and D. G. Cooper, Reason and Violence: A Decade of Sartre's Philosophy, 1950–1960, New York: Pantheon, 1971.
  • Suzanne Lilar, A propos de Sartre et de l'amour, Paris: Grasset, 1967.
  • Axel Madsen, Hearts and Minds: The Common Journey of Simone de Beauvoir and Jean-Paul Sartre, William Morrow & Co, 1977.
  • Heiner Wittmann, L'esthétique de Sartre. Artistes et intellectuels, translated from the German by N. Weitemeier and J. Yacar, Éditions L'Harmattan (Collection L'ouverture philosophique), Paris 2001.
  • Élisabeth Roudinesco, Philosophy in Turbulent Times: Canguilhem, Sartre, Foucault, Althusser, Deleuze, Derrida, Columbia University Press, New York, 2008.
  • Jean-Paul Sartre and Benny Levy, Hope Now: The 1980 Interviews, translated by Adrian van den Hoven, Chicago: University of Chicago Press, 1996.
  • P.V. Spade, Class Lecture Notes on Jean-Paul Sartre's Being and Nothingness. 1996.
  • Jonathan Webber The existentialism of Jean-Paul Sartre, London: Routledge, 2009
  • H. Wittmann, Sartre und die Kunst. Die Porträtstudien von Tintoretto bis Flaubert, Tübingen: Gunter Narr Verlag, 1996.
  • H. Wittmann, Sartre and Camus in Aesthetics. The Challenge of Freedom.Ed. by Dirk Hoeges. Dialoghi/Dialogues. Literatur und Kultur Italiens und Frankreichs, vol. 13, Frankfurt/M: Peter Lang 2009 ISBN 978-3-631-58693-8
  • Wilfrid Desan, The Tragic Finale: An Essay on the philosophy of Jean-Paul Sartre (1954)
  • BBC (1999). "The Road to Freedom". Human, All Too Human.
  • Joseph S. Catalano, A Commentary on Jean-Paul Satre's Critique of Dialectical Reason, 9780226097015, 0226097013 University of Chicago Press 1987

Spoljašnje veze[uredi]