Žvakanje

Glava i vrat

Žvakanje ili mastikacija je složen refleksni akt sa centrom u produženoj moždini, i predstavlja mehanički deo u ukupnom procesu prerade hrane. Ono se obavlja naizmeničnim podizanjem i spuštanjem donje vilice (glavni pokreti), kao i pokretima mandibule napred-nazad i desno-levo. Ovi pokreti su omogućeni anatomskim oblikom zglobnih površina donje vilice i slepoočne kosti, koje zajedno formiraju temporomandibularni zglob. Pokrete svih struktura koje učestvuju u procesu žvakanja omogućavaju mnogobrojni mišići, koji se na njih pripajaju.

U podizače donje vilice se ubrajaju: slepoočni mišić (lat. m. temporalis), maseterični mišić (lat. m. masseter), unutrašnji i spoljašnji krilasti mišić (lat. m. pterygoideus medialis et lateralis).

Temporalni mišić podiže mandibulu, a takođe svojim vlaknima može da ostvari propulziju i retropulziju. Maseterični mišić zatvara usta i podiže donju vilicu, a unilateralnom kontrakcijom je povlači na odgovarajuću stranu. Krilasti mišići, pored osnovne podizačke uloge, ostvaruju propulziju i rotiranje donje vilice.

U otvaranju usta učestvuju uglavnom mišići sa poda usne duplje, među kojima su najznačajniji: digastrični (lat. m. digastricus), genioglosni (lat. m. genioglossus) i milohioidni mišić (lat. m. mylohyoideus), a delimično im pomaže i spoljašnji krilasti mišić.

U premeštanju zalogaja i njegovom nameštanju na grizne površine zuba učestvuju jezični (lat. m. lingualis) i obrazni mišić (lat. m. buccinator).

Akt žvakanja se obavlja voljno i uz stalnu kontrolu i modifikaciju pokreta od strane kore velikog mozga, a kontrakcije mišića su koordinisane i usklađene. Sam proces uslovno može da se podeli u nekoliko faza:

• faza mira (pre otpočinjanja čitavog procesa),
• početna faza, koja podrazumeva unošenje hrane u usta, zagriz i kidanje,
• inicijalni pokreti, kojima se vrši orijentacija i dobijanje podataka o vrsti i kvalitetu unete hrane,
• serija snažnih pokreta, kojima se vrši sitnjenje i drobljenje hrane,
• rotacioni pokreti, usmereni na mlevenje hrane.

Trajanje čitavog akta je individualno i zavisi od velikog broja faktora, ali prosečno žvakanje traje 15-18 sekundi, a obično ne duže od 40 sekundi. Efikasnost je takođe različita i zavisi prvenstveno od vrste i stepena obrade hrane. Za meso stepen mehaničke prerade iznosi 20-30%, za termički obrađeno povrće 30%, a za sir 50-60%. Hrana se sitni do zalogaja, odnosno komadića prikladnih za gutanje koji nisu veći od 1 cm. Snaga zagriza je individualna i zavisi od oblika i broja zuba, valjanosti okluzije i sl. Kod osoba sa zubnim protezama ona se znatno smanjuje (u proseku za 50%).

Značaj akta žvakanja za preradu hrane je detaljno ispitivan i nije dokazana njegova velika uloga u ovom procesu. Unošenje nesažvakane hrane preko fistule direktno u želudac, nije značajnije produžilo varenjehrane. Ipak žvakanje je presudno za formiranje zalogaja i njegovu pripremu za gutanje. Osim toga, sitnjenjem hrane se sprečava oštećenje struktura digestivnog trakta i ubrzava pražnjenje želuca u tanko crevo i niže partije.

Pored mehaničke prerade, u ustima se istovremeno vrši i hemijska prerada hrane pod uticajem enzima (fermenata) u sastavu izlučenih digestivnih sokova. U lučenju tih sokova (pljuvačke) učestvuju tri parne žlezde: parotidna, podvilična i podjezična pljuvačna žlezda.

Vidi još

• Zubi
• Mišići za žvakanje
• Gutanje