Žil Ofman

Žil Alfons Ofman
Žil Ofman
Lični podaci
Datum rođenja	(1941-08-02)2. avgust 1941.
Mesto rođenja	Ehternah, Luksemburg
Prebivalište	Luksemburg Francuska
Obrazovanje	Univerzitet u Strazburu
Naučni rad
Polje	fiziologija, medicina
Institucija	Francuski Nacionalni centar za naučna istraživanja
Poznat po	istraživanjima aktivacije urođenog imuniteta
Nagrade	Nobelova nagrada za medicinu
Zvanični veb-sajt
www-ibmc.u-strasbg.fr/ridi/profil.php?equipe_id=10
Nobelovu nagradu je dobio zajedno sa Brusom Bojtlerom i Ralfom Stajnmanom za istraživanja u oblasti imunskog sistema.

Žil Alfons Ofman (franc. Jules Hoffmann; Ehternah, 2. avgust 1941) francuski je biolog, poreklom Luksemburžanin, direktor i član Upravnog odbora Nacionalnog centra za naučna istraživanja u Strazburu, Francuska. Godine 2007. imenovan je za predsednika Francuske akademije nauka.

Zajedno sa Brusom Bojtlerom, američkim imunologom i genetičarem, dobio je polovinu novčanog iznosa Nobelove nagrade za fiziologiju ili medicinu za 2011. za „otkrića u oblasti aktiviranja urođenog imuniteta”. Druga polovina nagrade pripala je Ralfu M. Stajnmanu, kanadskom imunologu i ćelijskom biologu, za „otkriće dendritskih ćelija i njihove uloge u adaptivnom imunitetu”.

Život i karijera

Žil Ofman je rođen 2. avgusta 1941. u gradu Ehternah u Luksemburgu. Godine 1969, Na univerzitetu u Strazburu Ofman je stekao zvanje doktora nauka za biologiju. Od 1973. do 1974. pohađao je postdoktorske studije na Univerzitetu Marburg u Nemačkoj, a od 1964. do 1968. radio je kao istraživač u francuskom Nacionalnom centru za naučna istraživanja. Godine 1974. imenovan je za direktora istraživačkog centra.

Od 1978. do 2005. Ofman je radio kao direktor Odeljenja „9022” za „imunski odgovor i njihov razvoj u insekata”.

U periodu od 1993. do 2005. je bio na čelu Instituta za molekularnu i ćelijsku biologiju u Strazburu.

Žil Ofman je član nekoliko akademija nauka širom sveta i nosilac brojnik naučnih priznanja, od kojih je sigurno najznačajnije Nobelova nagrada.

Doprinos nauci

Institut za molekularnu i ćelijsku biologiju u Strazburu, u kome Ofman izučava funkcije imunskog sistema

Naučnici su već dug niz godina u potrazi za čuvarima imunog odgovora kojim se čovek i druge životinje brane od napada bakterija i drugih mikroorganizama. Zahvaljujući istraživanjima Žila Ofman i Brusa Bojtlera otkriveni su proteinski receptori koji mogu da prepoznaju takve mikroorganizme i aktiviraju urođeni imunitet, kao prvi korak u imunom odgovoru organizma. Njihov rad je otvorio nove puteve razvoja prevencije i terapije infekcija, raka i inflamatornih oboljenja.

Najnovija istraživanja Žila Ofmana i saradnika prvenstveno su bila usmerena na prepoznavanju receptora na koje se vezuju bakterijski proizvodi, lipopolisaharidi (LPS), što može izazvati septički šok i ugroziti život u uslovima preterane stimulacije imunskog sistema.

Godine 1998, Ofman, Bojtler i njegove kolege otkrili su da su miševi otporni na LPS imali mutacije gena koje su bile veoma slične Toll genu voćne mušice. Ovaj gen, kao i Toll receptori (TLR) ispostavilo se da su prijemni receptori za lipopolisaharide (LPS). Kada se vezuje LPS, aktiviraju se signali koji izazivaju zapaljenje, a kada je pojava LPS prevelika — septički šok. Ova otkrića su pokazala da sisari i mušice koriste slične molekule da aktiviraju urođeni imunitet u prisustvu patogenih mikroorganizama. Ovim istraživanjima Bojtlera i saradnika konačno su otkriveni senzori urođenog imuniteta.

Otkriće Ofmana i Brusa Bojtlera izazvalo je „eksploziju” istraživanja urođenog imuniteta.

Otkriće Ofmana i Brusa Bojtlera izazvalo je „eksploziju” istraživanja urođenog imuniteta. Oko desetak različitih Toll lipopopolisaharidnih receptora (TLRs) do sada je identifikovano kod ljudi i miševa. Svaki od njih prepoznaje određene vrste molekula uobičajenih za određen mikroorganizam. Pojedinci sa određenim mutacijama u ovim receptorima nose povećan rizik od infekcija, dok su kod drugih genetske varijante TLRs povezane sa povećanim rizikom za hronične zapaljenske bolesti.

Ova otkrića Žila Ofmana, Brusa Bojtlera i saradnika sa kojima je on podelio Nobelovu nagradu na ravne časti, stvorila su mogućnost za dalji razvoj novih metoda za sprečavanje i lečenje bolesti, na primer poboljšane vakcine protiv infekcija i pokušaj stimulacije imunskog sistema da napadne tumor. Ova otkrića, takođe će pomoći da se shvati zašto imunski sistem može da napadne ljudska tkiva, čime se obezbeđuju i novi metodi u lečenju inflamatornih (autoimunih) bolesti.

U toku svog rada, Ofman i njegove kolege identifikovali su i gene važne u drugim biološkim procesima, uključujući i regulaciju apsorpcije gvožđa, sluha, i embrionalnog razvoja, jer njihovi poremećaji kod visoko potentnih mutagena (ENU) mogu izazvati upadljivo nenormalne forme vidljivih fenotipova.

Nagrade i priznanja

Nagrade

• 2003: Nagrada „Vilijam B. Koli” Instituta za istraživanje kancera
• 2004: Nagrada „Robert Koh” (zajedno sa Brusom Bojtlerom i Akirom Šizuom)
• 2007: Nagrada „Balcan” (zajedno sa Brusom Bojtlerom)

• 

  Žil Ofman i Brus Bojtler i Göran K. Hansson (predsedavajući Nobelovog komiteta za fiziologiju i medicinu) nakon dodele Nobelove nagrade.

  2010: Rozentalova nagrada (zajedno sa Ruslanom M. Medhitovim)
• 2010: Nagrada Kejo
• 2011: Nagrada Gairdner Foundation International (zajedno sa Akirom Šizuom)
• 2011: Šoova nagrada (zajedno sa Brusom Bojtlerom i Ruslanom M. Medhitovim)
• 2011: Zlatna medalja Francuskog nacionalnog centra za naučna istraživanja (CNRS)
• 2011: Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu (zajedno sa Brusom Bojtlerom i Ralfom Stajnmanom)
• 2011: Nagrada Canada International Gairdner Prize for Life Sciences

Priznanja

• 1965: Član Luksemburškog Instituta za nauku „Grand-Dukal”
• 1987: Član Akademije nauka Leopoldine
• 1993: Član Evropske akademije
• 1995: Član Evropske organizacije za molekularnu biologiju
• 2003: Član Američke akademije nauka i umetnosti
• 2006: Strani član Ruske akademije nauka
• 2008: Strani saradnik Nacionalne akademije nauka (SAD)

Bibliografija

• Hoffmann, J. A.; Porte, A.; Joly, P. (1968). Présence d'un tissu hématopoiétique au niveau du diaphragme dorsal de Locusta migratoria. C.R. Acad. Sciences, Paris. 267: 1882—1883.
• Hoffmann, J. A. (1973). Blood-forming tissues in Orthopteran Insects: an analogue to Vertebrate hemopoietic organs. Experientia. 29: 50—51.
• Karlson, P.; Koolman, J.; Hoffmann, J. A. (1975). Biochemistry of ecdysone. Amer. Zool. 15: 49—59.
• Lagueux, M.; Hetru, C.; Luu B.; Hoffmann, J. A. (1978). Adult ovaries of Locusta migratoria contain the sequence of biosynthetic intermediate for ecdysone. Life Sciences. 22: 2141—2154.
• Lagueux, M.; Sall, C.; Hoffmann J. A. (1981). Ecdysteroids during embryogenesis in Locusta migratoria. Amer. Zool. 21: 715—726.
• Tsoupras, G.; Luu, B.; Hoffmann J. A. (1983). A cytokinin (Isopentenyl-Adenosyl-Mononucleotide) is linked to ecdysone in newly-laid eggs of Locusta migratoria. Science. 220: 507—509.
• Hoffmann, J. A.; Hoffmann, D. (1990). The inducible antibacterial peptides of dipteran insects Res. Immunol. 141: 910—918.
• Meister, M.; Braun, A.; Kappler, C.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A. (1994). Insect immunity. A transgenic analysis in Drosophila defines several functional domains in the diptericin promoter. EMBO J. 13: 5958—5966.
• Lemaitre, B.; Kromer-Metzger, E.; Michaut, L.; Nicolas, E.; Meister, M.; Georgel, P.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A. (1995). A recessive mutation, immune-deficiency (imd), defines two distinct control pathways in the Drosophila host defense Proc. Natl. Acad. Sci. USA. 92: 9465—9469.
• Lemaitre, B.; Nicolas, E.; Michaut, L.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A. (1996). The dorsoventral regulatory gene cassette spaetzle/toll/cactus controls the potent antifungal response in Drosophila adults. Cell. 86: 973—983.
• Lemaitre, B.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A. (1997). Drosophila host defense: differential induction of antimicrobial peptide genes after infection by various classes of microorganisms Proc. Natl. Acad. Sci. USA. 94: 14614—14619.
• Hoffmann, J. A.; Kafatos, F. C.; Janeway Jr., C. A.; Eezekowitz, R. A. B. (1999). Phylogenetic perspectivesin innate immunity. Science. 284: 1313—1318.
• Levashina, E.; Langley, E.; Green, C.; Gubb, D.; Ashburner, M.; Hoffmann, J. A.; Reichhart, J. M. (1999). Deficiency of a blood serpin leads to constitutive activation of the Toll-mediated antifungal defense in Drosophila. Science. 285: 1917—1919.
• Rutschmann, S.; Jung, A. C.; Hetru, C.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A.; Ferrandon, D. (2000). The Rel protein DIF mediates the antifungal but not the antibacterial host defensein Drosophila. Immunity. 12: 569—580.
• Rutschmann, S; Jung, A. C.; Zhou, R.; Silverman, N.; Hoffmann, J. A.; Ferrandon, D. (2000). Role of Drosophila IKK in a Toll-independent antibacterial immune response. Nature Immunology. 1: 342—347.
• Tzou, P.; Ohresser, S.; Ferrandon, D.; Capovilla, M.; Reichhart, J. M.; Lemaitre, B.; Hoffmann, J. A.; Imler J. L. (2000). Tissue-specific inducible expression of antimicrobial peptide genes in Drosophila surface epithelia. Immunity. 13: 737—748.
• Georgel, P.; Naitza, S.; Kappler, C.; et al. (2001). Drosophila Immune Deficiency (IMD) is a Death Domain Protein that Activates Antibacterial Defence and Can Promote Apoptosis. Developmental Cell. 1: 1—20, 503—514.
• Michel, T.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A.; Royet, J. (2001). Drosophila Toll is activated by Gram-positive bacteria via a circulating peptidoglycan recognition protein. Nature. 414: 756—759.
• Ligoxygakis, P.; Pelte, N.; Hoffmann, J. A.; Reichhart, J. M. (2002). Activation of Drosophila Toll during fungal infection by a novel blood serine protease. Science. 297: 114—116.
• Hoffmann, J. A. (2003). The Immune Response of Drosophila. Nature. 426: 33—38.
• Gobert, V.; Gottar, M.; Matskevich, A. A.; Rutschmann, S.; Royet, J.; Belvin, M.; Hoffmann, J. A.; Ferrandon, D. (2003). Dual activation of the Drosophila toll pathway by two pattern recognition receptors. Science. 302: 2126—2130.
• Hoffmann, J. A. (2004). Primitive Immune System. Immunological Reviews. 198: 5—9.
• Dostert, C.; Jouanguy, E.; Irving, P.; Troxler, L.; Galiana-Arnoux, D.; Hetru, C.; Hoffmann, J. A., Imler J. L. (2005). The Jak-STAT signaling pathway is required but not sufficient for the antiviral response of Drosophila. Nature Immunology. 6: 946—953.
• Frolet, C.; Thoma, M.; Blandin, S.; Hoffmann J. A.; Levashina, E. A. (2006). Boosting NF-κB Dependent Basal Immunity of Anopheles gambiae Aborts Development of Plasmodium berghei. Immunity. 25: 677—685.
• Beutler, B.; Eidenschenk, C.; Crozat, K.; Imler, J. L.; Takeuchi, O.; Hoffmann, J. A.; Akira, S. (2007). Genetic analysis of resistance to viral infection. Nature Reviews of Immunology. 7: 753—766.
• Ferrandon, D.; Imler J. L.; Hetru, C.; Hoffmann, J. A. (2007). The Drosophila systemic immune response: sensing and signalling during bacterial and fungal infections. Nature Reviews of Immunology. 7: 862—874.
• Lemaitre, B.; Hoffmann, J. A. (2007). The host defense of Drosophila melanogaster. Annual Review of Immunology. 25: 697—743.
• Hoffmann, J. A. (2007). Antifungal defense in Drosophila. Nature Immunology. 8: 543—545.
• Deddouche, S.; Matt, N.; Budd, A.; Mueller, S.; Kemp, C.; Galiana-Arnoux, D.; Dostert, C.; Antoniewski, C.; Hoffmann, J. A.; Imler J. L. (2008). The DExD/H-box helicase Dicer-2 mediates the induction of antiviral activity in Drosophila. Nature Immunology. 9: 1425—1432.

Spoljašnje veze

• Žil Ofman, na sajtu Francuske akademije nauka
• Žil Ofman, na sajtu fondacije Balzan
• Žil Ofman, na sajtu Nobelove nagrade
• „Kako osetimo mikrobe: Genetska disekcija prirodnog imuniteta kod insekata i sisara”, Međunarodna Balzanova fondacija „Fond”