Завеса (roman)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zavesa: Poaroov poslednji slučaj
Orig. naslovCurtain: Poirots Last Case
AutorAgata Kristi
Zemlja UK
Jezikengleski
Žanr / vrsta delakrimi
Izdavanje
Datumseptembar 1975.
Broj stranica224
Tip medijatvrdi povez
Hronologija
PrethodnikPoaroovi rani slučajevi
NaslednikUsnulo ubistvo

Zavesa: Poaroov poslednji slučaj je detektivski roman britanske spisateljice Agate Kristi prvi put objavljen u Velikoj Britaniji od strane izdavačke kuće "Collins Crime Club" u septembru 1975.[1] i u SAD od strane izdavačke kuće "Dodd, Mead and Company" kasnije iste godine u prodaji za 7,95 dolara.[2][3]

U romanu se pojavljuju Herkul Poaro i Artur Hejstings u svom poslednjem pojavljivanju u Kristinim delima. Zavesa je seoski roman, a svi likovi i ubistvo smešteni su u jednoj kući. Ne samo da roman vraća likove na okruženje njenog prvog romana Tajanstveni događaj u Stajlsu, već ponovo ujedinjuje Poaroa i Hejstingsa koji su se poslednji put zajedno pojavili u romanu Nemi svedok 1937. godine. Izmišljeni detektiv umire na kraju. Roman je ekranizovan 2013. godine.

Ovo je poslednji roman koji je Kristijeva objavila pre svoje smrti. Usnulo ubistvo, objavljen posthumno, je njen poslednji roman.

Radnja[uredi | uredi izvor]

 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje!

Izvesna osoba nije osumnjičena za učešće u pet ubistava od strane policije i porodice žrtava. U svim slučajevima postojao je jasan osumnjičeni. Četvoro od ovih osumnjičenih su od tada pomrli (jedan od njih je obešen). U slučaju Fride Klej, koja je svojoj tetki dala preveliku količinu morfijuma, bilo je premalo dokaza za krivično gonjenje. Poaro poziva nedavno postalog udovca Hejstingsa da mu se pridruži u rešavanju ovog slučaja. Samo Poaro vidi obrazac umešanosti. Poaro, koji koristi invalidska kolica zbog artritisa, a prati ga i njegov novi sobar Kertis, neće da kaže ime osobe na koju se ranije nije sumnjalo, već umesto toga koristi slovo "H". "H" je među gostima u Stajlsu. Stara kuća je sada hotel pod novim vlasnicima, pukovnikom i gospođom Latrel. Gosti se poznaju, a ovo okupljanje je pokrenuto kada je ser Vilijam Bojd-Karington pozvao Frenklinove da mu se pridruže na letnjem odmoru. Pet prethodnih ubistava se dogodilo na tom području, među ljudima poznatim ovoj skupini.

Elizabet Kol govori Hejstingsu da je sestra Margaret Ličfild koja je priznala ubistvo njihovog oca u jednom od pet slučajeva. Margaret je umrla u psihijatrijskoj bolnici "Brodmur", a Elizabet je stigmatizovana traumom. Tri događaja su se desila u narednih nekoliko dana, pokazujući otisak "H"-a. Prvo, Hejstings i drugi čuli su svađu između Latrelovih. Ubrzo nakon toga, Latrel je ranio svoju ženu puškom, rekavši da ju je mislio da je zec. Gospođa Latrel se oporavila, a događaj je dobro uticao na njihov brak. Zatim, Hejstings je zabrinut da njegova ćerka Džudit provodi vreme sa majorom Alertonom, oženjenim čovekom. Dok su Hejstings i Elizabet bili napolju sa posmatračem ptica Stivenom Nortonom, Norton je video kroz dvogled nešto što ga je uznemirilo. Hejstings je pretpostavio da ima veze sa Alertonom. Kada su njegovi pokušaji da ubedi Džudit da se okane Alertona doneli samo protiv-učinak, zabrinuti otac planira Alertonovo ubistvo. Zaspao je dok je čekao da otruje Alertona, sa olakšanjem što ništa nije preduzeo kada se probudio sledećeg dana. Najzad, Barbara Frenklin, supruga Džuditinog poslodavca dr. Frenklina, umrla je sledeće večeri. Ona je otrovana fizostigmin sulfatom, izvodom iz Kalabarskog pasulja koji je njen suprug istraživao. Poaroovo svedočenje na istrazi da je gospođa Frenklin bila uznemirena i da ju je video kako izlazi iz laboratorije dr. Frenklina sa malom flašom, ubeđuje porotu da vrati presudu o samoubistvu.

Norton je i dalje zabrinut zbog onoga što je video nekoliko dana ranije kada je bio sa Hejstingsom i Kolovom. Hejstings savetuje Nortona da se poveri Poarou. Sastaju se u Poaroovoj sobi. Te noći, Hejstingsa je probudila buka i video je Nortona kako ulazi u svoju spavaću sobu. Sledećeg jutra, Norton je pronađen mrtav u svojoj zaključanoj sobi sa rupom od metka po sred čela, ključem u džepu kućnog ogrtača i pištoljem u blizini.

Kada je Hejstings rekao Poarou da je video kako se Norton vraćao u svoju sobu prethodne noći, Poaro govori da je to slab dokaz jer nije video lice: i kućni ogrtač i kosa i mlohavost mogu da se oponašaju. Ipak, u kući ne postoji muškarac koji bi mogao da oponaša Nortona, a koji nije bio visok. Poaro umire od srčanog udara nekoliko sati kasnije. Hestingsu ostavlja tri traga: kopiju Otela, kopiju Džona Fergusona (drama iz 1915. Sent Džona Grira Ervina) i belešku da razgovara sa njegovim dugogodišnjim sobarom Džordžom. Pošto je Poaro sahranjen u Stajlsu, Hejstings saznaje da je Džudit sve vreme bila zaljubljena u dr. Frenklina. Ona će se udati za njega i otići da se bavi istraživanjem u Africi. Kada je Hejstings razgovarao sa Džordžom, saznao je da je Poaro nosio periku i da su Poaroovi razlozi za zapošljavanje Kertisa bili nejasni.

Četiri meseca nakon Poaroove smrti, Hejstings dobija pismo u kome Poaro sve objašnjava. "H" je bio Norton, čovek koji je usavršio tehniku komom je Jago iz Otela (i lik u Ervinovom komadu) majstor nanošenje psihološkog pritiska koji je potreban da izazove nekoga da počini ubistvo, a da njegova žrtva ne shvata šta se dešava. Norton je pokazao ovu sposobnost na pukovniku Latrelu, Hejstingsu i gospođi Frenklin. Poaro je te noći intervenisao tabletama za spavanje u Hestingsovoj vrućoj čokoladi kako bi sprečio katastrofalni ishitreni postupak. Poružno, Hejstings je nesvesno intervenisao u planu gospođe Frenklin da otruje svog muža kada je slučajno okrenuo sto za časopise dok je tražio ukrštene reči i tako zamenio šoljice sa kafama pa se gospođa Frenklin otrovala. Poaro ovo nije mogao da dokaže. Osećao je da je Norton, koji je namerno bio nejasan šta je video kroz dvogled, nagovestio da je video Frenklina i Džudit kako bi ih umešao u ubistvo gospođe Frenklin, a ne za nenamerno samoubistvo kakvo je bilo. Ovo objašnjava Poaroovo svedočenje na pretresu kako bi se osiguralo da policija zaustaviti istragu.

S obzirom na njegovo veoma slabo srce, Poaro shvata da mora da prekine niz ubistava ubistvom Nortona. Poaro poziva Nortona na toplu čokoladu i na njihovom sastanku govori Nortonu šta sumnja i planira da ga pogubi. Norton, nadmen i samouveren, navaljuje na zameni šoljica. Pošto je predvideo ovaj potez, Poaro je drogirao obe čaše, znajući da ima veću trpeljivost na količinu koja bi onesposobila Nortona. Poaro premešta usnulog Nortona nazad u svoju sobu koristeći invalidska kolica. Poaro je mogao da hoda sve vreme, a jedan od razloga što mu je bio potreban novi sobar koji nije bio svestan toga za ovaj poslednji slučaj. Zatim, budući da je iste visine kao Norton, on se prerušava u Nortona tako što je skinuo periku i lažne brkove, razbarušio sedu kosu, zatim obukao Nortonov kućni ogrtač i hodao šepajući. Kada je Hejstings ustanovio da je Norton bio živ nakon što je napustio Poaroovu sobu, Poaro puca u Nortona, ostavlja pištolj na stolu i zaključava sobu duplikatom ključa. Poaro je tada počeo da piše svoju priču i prestao da uzima svoj amil nitrit za srce. Ne može da kaže da je bilo ispravno počiniti ubistvo, ali je svejedno bio siguran da je sprečio još ubistava koje bi podstakao Norton. Njegova poslednja želja za Hejstingsom je tipična za Poaroa, provodadžiju. On predlaže da Hejstings bude sa Elizabet Kol.

Likovi[uredi | uredi izvor]

  • Herkul Poaro, belgijski detektiv, sada već ostareo, ali još uvek razmišlja
  • Kapetan Artur Hejstings, Poaroov prijatelj, nedavno postao udovac, otac četvoro odrasle dece među kojima je i Džudit
  • Kertis, Poirotov novi sobar
  • Dr Džon Frenklin, lekar i hemičar istraživač, 35 godina, idealista snažnog karaktera
  • Barbara Frenklin, njegova nepokretna žena, 30 godina, ambiciozna žena
  • Džudit Hejstings, Frenklinova pomoćnica u laboratoriji i ćerka kapetana Hejstingsa, 21 godina, godinu dana van univerziteta
  • Sestra Krejven, medicinska sestra Barbare Frenklin
  • Ser Vilijam Bojd Karington, bivši guverner provincije Indije, oko 15 godina stariji od gospođe Frenklin, prijatelj njene porodice od njenog detinjstva, u Engleskoj živi kao baronet u kući koju je nasledio kada se kuća preuredila
  • Major Alerton, dugo otuđen od svoje žene, uglađene ženskaroše, u ranim četrdesetim
  • Pukovnik Tobi Latrel, vlasnik "Stajlsa", oko 50 godina
  • Gospođa Dejzi Latrel, njegova žena
  • Elizabet Kol, 35 godina, jedna od tri preživele sestre nekada poznate po prezimenu "Ličfild"
  • Stiven Norton, sedokosi čovek tihe naravi, koristi dvogled za posmatranje ptica
  • Džordž, Poaroov dugogodišnji sobar

Književni značaj i prijem[uredi | uredi izvor]

U recenziji pod naslovom „Poslednji Herkulov zadatak“, Metju Kodi ja za časopis „Čuvar“ 9. oktobra 1975. godine napisao da je knjiga i „radoznalost i pobeda“. Ponovio je priču o knjizi koja je napisana pre tridesetak godina, a zatim je izjavio da se „kroz nju gospođa Agata, čiji je nedavni rad pokazao opadanje, još jednom vidi na vrhuncu svoje genijalnosti“. Kodi je nazvao kapetana Hejstingsa „najgušćim od dr. Votsonsa [ali]... nikada glupost vernog pratioca-hroničara nije bila tako lukavo iskorišćena kao što je ovde“. Kodi je sažeo apsolutne osnove zapleta i pitanja koja se u njemu postavljaju, a zatim je rekao:

Dajući odgovore, veliki iluzionista kriminalističke fantastike daje uzorno pokazivanje varanja čitalaca. Naizgled bezumetna, pojednostavljena Kristina proza je minirana obmanama. Unutar starih, suludih skupova u kući na selu, ona prerađuje najmanje verovatnu varku sa osobom sa svežinom koja parira izvornosti koju je pokazala pre skoro 50 godina u romanu Ubistvo Rodžera Akrojda. Za egoističnog Poaroa, junaka 40-ak knjiga... to je zaslepljujuće teatralna završnica. 'Zbogom, cher ami', glasi njegova poslednja poruka nesrećnom Hejstingsu. 'Bili su to dobri dani.' Za zavisnike, svuda su bili među najboljima.[4]

Dva meseca kasnije, Kodi je nominovao Zavesu za svoju knjigu godine u koloni izbora kritičara. Rekao je: "Nijedna krimi priča iz 1975. nije mi pružila više nerazvodnjenog zadovoljstva. Kao kritičar, pozdravljam je, kao podsetnik da čista domišljatost još uvek može da zadivi."[5]

Moris Ričardson je za časopis Posmatrač 5. oktobra 1975. sabrao utiske rekavši: „Jedan od njenih najizmišljenijih poslova, veštački kao mehanički kavez za ptice, ali neopisivi labudov pev.“[6]

Robert Barnard je za tekst pod nazivom Dar za obmanu manje povoljno napisao:

Napisan četrdesetih godina, uređen za objavljivanje nakon Kristine smrti, ali u stvari objavljen neposredno pre nje. Zasnovano na zamisli korišćenoj u romanu Opasnost u End Hausu (poglavlje 9) – pametnom i zanimljivom, ali kome je potrebna veća suptilnost u rukovanju nego što to Kristin stil ili karakterizacija dozvoljava (likovi ovde su u svakom slučaju izuzetno bledi). U stvari, za dugo negovanu zamisao i kao izlaz za Poaroa, ovo je čudno površno u izvršenju.[7]

Zavesa je bila jedna od najprodavanijih knjiga 1976. godine.

Pominjanja i aludiranja[uredi | uredi izvor]

Pošto je njihov poslednji zajednički slučaj, pominju se raniji slučajevi. Hejstings se uključio u prvu istragu u Stajlsu 1916. godine kada je imao trideset godina.[8] Oženio se na kraju sledećeg Poaroovog romana Ubistvo na terenu za golf što se dva puta pominje u ovom romanu pošto je Hejstings sada udovac.

Poaro pominje da je jednom u Egiptu pokušao da upozori ubicu pre nego što je ta osoba počinila zločin. Taj slučaj je ispričan u romanu Smrt na Nilu. On napominje da je postojao još jedan slučaj u kojem je uradio istu stvar: gotovo sigurno je to slučaj iz priče „Trouglu na Rodosu“ (objavljenom u zbirci priča Ubistvo u Mjusu 1937. godine). U romanu Ubistva po abecedi, inspektor Džap kaže Poarou: „Ne bi me čudilo da na kraju rešavate sopstvenu smrt, što je ukazalo da se zamisao o Zavesi već formirala u autorkinom umu još 1935. godine. Dana 6. avgusta 1975. godine časopis Njujork tajms je objavio Poaroovu čitulju na naslovnoj strani sa slikom kojom je obeležena njegova smrt.[9][10][11]

Hejstings takođe pominje „slučaj Evelin Karlajl“ dok je nagađao o mogućem skrivenoj finansijskoj pobudi za "H"-ove postupke, pozivajući se na roman Tužni čempres koji se usredsredio na otkrivanje novca kao motivaciju za zločin.

Objavljivanje romana[uredi | uredi izvor]

Kristijeva je napisala roman početkom 1940-ih tokom Drugog svetskog rata. Delimično plašeći se za sopstveni opstanak i želeći da ima prikladan kraj niza romana o Poarou, Kristijeva je roman dala da se zaključa u trezor banke više od trideset godina. Poslednji Poaroov roman koji je Kristijeva napisala, Slonovi pamte, objavljen je 1972. godine nakon čega je usledio poslednji Kristin roman Zaleđe sudbine. Kristina zvanična Zavesa je izvučena iz trezora i naknadnog objavljena. Bila je to poslednja njena knjiga objavljena tokom njenog života.

Zbog ranog datuma sastavljanja, Zavesa ne pominje Poaroove kasnije slučajeve u romanima objavljenim posle Drugog svetskog rata. Pojedinosti su samo povremeno anahrone (kao što je pominjanje vešanja koje je u Velikoj Britaniji ukinuto 1965. godine). Kristijeva nije mogla da zna koliko će dugo živeti niti koliko će Poaro ostati popularan. Peti pasus u Zavesi („Ranjen u ratu koji će za mene uvek biti rat — rat koji je sada zbrisan drugim i očajnijim ratom“, kaže Hejstings) obeležava prolazak vremena za Hejstingsa i dugo prijateljstvo dvojice muškaraca kao i pravljenje veze sa prvim Poaroovim romanom.

Iako je objavljen 1975. godine, roman je napisan više od 30 godina ranije, a tačno vremensko razdoblje priče je nepoznato osim letnjeg. Godine Hejstingsove ćerke stavljaju priču posle Drugog svetskog rata kao i potpuno odsustvo ratnih uslova i ograničenja (npr. nema pomena o racioniranju ili bombardovanju u Londonu), ali ništa ne određuje tačnu posleratnu godinu. Deo aritmetike koji pokazuje da je priča postavljena posle rata počinje od braka Artura Hejstingsa i Dulsi (Pepeljuge) Duvin na kraju romana Ubistvo na terenu za golf (objavljeno 1923) i nekoliko godina potrebnih za rođenje njihovog četvoro dece, od kojih je Džudit koja ima 21 godinu, izgleda najmlađa. Priča nije prepisana da bi se dodali konkretnije oznake godina nakon Drugog svetskog rata kao što su modeli kola, stilovi odeće ili svetski događaji. Priča jasno završava Poaroovu karijeru jer on umire u romanu, koristeći svoju smrt za rešenje koje nikada ranije nije razmatrao: da i sam postane ubica. Poaroova smrt je objavljena u časopisu Njujork tajms što je retka čast za nekog izmišljenog lika.[9][12]

Ekranizacija[uredi | uredi izvor]

Roman je ekranizovan 2013. sa Dejvidom Sačetom u ulozi Poaroa. Bila je to poslednja epizoda poslednje sezone serije Poaro i prva snimljena epizoda poslednje sezone. Hju Frejzer se ponovo vratio ulozi Hejstingsa posle deset godina. U epizodi su se pojavili i Alis Or-Juing (Džudit Hejstings), Helen Beksendejl (Elizabet Kol), En Rid (Dejzi Lutrel), Metju Meknalti (major Alerton), Šon Dingvol (Dr Frenklin), Ejdan Mekardl (Stiven Norton) i Filip Glenister (Ser Vilijam Bojd-Karington). Epizoda je emitovana u Britaniji 13. novembra 2013. godine i kasnije na AcornTV 25. avgusta 2014. godine.[13] U ekranizaciji se pominju samo ubistva Ličfilda, Šarplsa i Eteringtona. Margaret Ličfild je obešena tokom uvodne špice dok u romanu umire u psihijatriji. Ubica nije označen sa 'H' kao u romanu jer se svrha obeležavanja postigla na druge načine. Inače, ekranizacija je bila izuzetno verna romanu.[14] Ostatak serije Poaro smešten je u 1930-te bez obzira na to kada su romani napisani ili savremene karakteristike u svakom od romana, a ova poslednja priča označava vreme radnje kao 1949. godinu.[15]

Dana 19. decembra 2013. godine, Barnabi Volter iz časopisa Ivica uvrstio je ekranizaciju i Poaroovu smrt na drugo mesto na spisku najboljih trenutaka TV drame 2013. godine.[16] Godine 2015. epizoda Zavesa je odabrana za najbolju epizodu za svoju 67. Emi nagradu,[17][18] ali je na kraju izgubiola od filma Besi.[19]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Peers, Chris; Spurrier, Ralph; Sturgeon, Jamie (mart 1999). Collins Crime Club – A checklist of First Editions (Second izd.). Dragonby Press. str. 15. 
  2. ^ Cooper, John; Pyke, B A (1994). Detective Fiction – the collector's guide (Second izd.). Scholar Press. str. 82, 87. ISBN 0-85967-991-8. 
  3. ^ „American Tribute to Agatha Christie: Twilight Years 1968-1976”. maj 2007. Pristupljeno 7. 3. 2014. 
  4. ^ The Guardian. 9 October 1975 (p. 13).
  5. ^ The Guardian. 11 December 1975 (p. 14).
  6. ^ The Observer, 5 October 1975 (p. 23)
  7. ^ Barnard, Robert (1990). A Talent to Deceive – an appreciation of Agatha Christie (Revised izd.). Fontana Books. str. 191. ISBN 0-00-637474-3. 
  8. ^ Hejstings je pisao o Džonu Kevendišu u 1. poglavlju romana Tajanstveni događaj u Stajlsu: "Bio je dobrih 15 godina stariji od mene […] iako nije izgledao kao da mu je 45 godina."
  9. ^ a b Haining, Peter (1990). Agatha Christie: Murder in Four Acts. Virgin Books. str. 17. ISBN 1-85227-273-2. 
  10. ^ Lask, Thomas (6. 8. 1975). „Hercule Poirot Is Dead; Famed Belgian Detective; Hercule Poirot, the Detective, Dies”Neophodna novčana pretplata (PDF). The New York Times Archives. Pristupljeno 17. 3. 2015. 
  11. ^ Bosman, Julie (14. 9. 2008). „Books: Tapes Offer New Clues to a Master of Mystery”. The New York Times. Pristupljeno 17. 3. 2015. 
  12. ^ Hughes, Olga (6. 9. 2013). „Hercule Poirot is Back from the Dead: New Agatha Christie Book in the Works”. Australia: Nerdalicious online magazine. Arhivirano iz originala 3. 4. 2015. g. Pristupljeno 17. 3. 2015. „Image of Front Page Obituary” 
  13. ^ Hinckley, David (25. 8. 2014). „'Curtain: Poirot's Last Case,' TV review”. New York Daily News. Pristupljeno 17. 3. 2015. 
  14. ^ Curtain: Poirot's Last Case na sajtu IMDb (jezik: engleski)
  15. ^ McArdle, Molly (25. 11. 2013). „A Time-Lapse Detective: 25 Years of Agatha Christie's "Poirot"”. Los Angeles Review of Books. Pristupljeno 17. 3. 2015. 
  16. ^ Walter, Barnaby (19. 12. 2013). „The Best TV Drama Moments of 2013”. The Edge. Pristupljeno 1. 10. 2014. 
  17. ^ Serrao, Nivea (17. 7. 2015). „5 Emmy-Nominated Shows Going Through Their Swan Songs”. TV Insider. Pristupljeno 9. 9. 2015. 
  18. ^ TV Insider staff (16. 7. 2015). „2015 Emmys: Full List of Nominees”. TV Insider. Pristupljeno 9. 9. 2015. 
  19. ^ „Emmy Awards 2015: The complete winners list”. CNN. 20. 9. 2015. Pristupljeno 21. 9. 2015. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Завеса_(роман)&oldid=27536324”