Zavisnost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Adikcija
PET images showing brain metabolism in drug addicts vs controls
Snimci moždane pozitronske emisione tomografije kojima se može uporediti moždani metabolizam zdrave osobe i kokainskog zavisnika
Klasifikacija i spoljašnji resursi
SpecijalnostAdikciona psihijatrija
Adikciona medicina
MKB-10F10-F19 odsek .2

Zavisnost ili adikcija je podložnost nekoj štetnoj navici, najčešće, psihofizička zavisnost od droga (uključujući legalne lekove, nikotin, kofein i alkohol).[1] U poslednjih par decenija, od pojave interneta, spominje se i mogućnost postojanja zavisnosti od interneta. Klasifikacije uključuju više vrsta zavisnosti, poput fiziološke, psihološke, bihevioralne i konzumptivne. Sve vrste imaju sličan tok, dijagnozu, prognozu i proceduru tretmana.

Zavisnost je moždani poremećaj karakterisan kompulsivnim angažovanjem radi realizacije stimulusa nagrađivanja, uz ignorisanje štetnih posledica.[8] Uprkos učešća brojnih psihosocioloških faktora, biološki proces – onaj koji je indukovan repetitivnim izlaganjem adiktivnom stimulusu – je sržna patologija koja podstiče razvoj i održavanje zavisnosti.[2][9] Dva svojstva koja karakterišu sve adiktivne stimuluse su potkrepljenje (i.e., oni povećavaju verovatnoću da će osoba tražiti ponovljeno izlaganje njima) i intrinzično nagrađivanje (i.e., oni se spoznaju kao inherentno pozitivni, poželjni i ugodni).[2][3][7]

Zavisnost je poremećaj moždanog sistema nagrađivanja koji nastaje putem transkripcionih i epigenetičkih mehanizama i javlja se tokom vremena usled hronično visokih nivoa izlaganja adiktivnom stimulusu (npr., morfinu, kokainu, seksualnom odnosu, kockanju, itd.).[2][10][11] ΔFosB, gen transkripcionog faktora, je kritična komponenta i čest faktor u razvoju virtualno svih formi bihevioralne adikcije i narkomanije.[10][11][12][13] Tokom dve decenije istraživanja uloge ΔFosB u adikciji je pokazano da ona nastaje, i da se povezano kompulsivno ponašanje intenzivira ili umanjuje, zajedno sa prekomernim izražavanjem ΔFosB гена у D1-tipu MSN neurona nukleus akumbensa.[2][10][11][12] Zbog uzročnog odnosa između ΔFosB izražavanja i adikcija, to se koristi kao preklinički biomarker adikcije.[2][10][12] ΔFosB izražavanje u tim neuronima direktno i pozitivno reguliše samodoziranje droge i senzibilizaciju nagrađivanja putem pozitivnog pojačavanja, uz umanjivanje senzitivnosti na averziju.[note 1][2][10]

Dve grupe istraživača su objasnile kako adikcija proizvodi „zapanjujuće visoke finansijske i ljudske troškove” kod osoba i društva kao celine putem direktnih nepoželjnih dejstava droga, vezanih zdravstvenih troškova, dugoročnih komplikacija (npr., rak pluća usled pušenja duvana, ciroza jetre usled konzumiranja alkohola, ili met usta usled intravenoznog unosa metamfetamina), funkcionalnih posledica usled izmenjene neuroplastičnosti mozga, i konsekventnog gubitka produktivnosti.[14][15][16] Klasične oznake zavisnosti obuhvataju umanjenu kontrolu nad supstancama ili ponašanjem, preokupaciju supstancom ili ponašanjem i kontinuiranu upotrebu uprkos posledica.[17] Navike i obrasci vezani za zavisnost obično se karakterišu neposrednim zadovoljavanjem (kratkoročna nagrada), zajedno sa odloženim štetnim efektima (dugoročnim troškovima).[18]

Primeri narkomanije i bihevioralnih adikcija su: alkoholizam, amfetaminska adikcija, kokainska adikcija, nikotinska adikcija, opijatna adikcija, adikcija na hranu, kockarska adikcija, i seksualna adikcija. Jedina bihevioralna adikcija prepoznata u DSM-5 je kockarska adikcija. Termin adikcija se često neispravno koristi za označavanje drugih kompulzivnih ponašanja ili poremećaja.[19] Važna razlika između adikcije na drogu i toksikomanije jeste da toksikomanija predstavlja poremećaj u kome prekid upotrebe droga rezultira neprijatnim stanjem povlačenja, što može dovesti do dalje upotrebe droga. Adikcija je kompulsivna upotreba supstance ili ispoljavanje ponašanja koje je nezavisno od povlačenja.

Neuropsihologija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Adiktologija

Kognitivna kontrola i kontrola stimulusa, koja je povezana sa operantom i klasičnim kondicioniranjem, predstavlja suprotne procese (tj., unutrašnji vs spoljašnji ili ekološki, respektivno) koji se nadmeću za kontrolu nad izazvanim ponašanjima osobe.[20] Kognitivna kontrola, a posebno inhibitorna kontrola nad ponašanjem, je umanjena kod adikcije i hiperkinetičkog poremećaja.[21][22] Stimulusom podstaknuti bihevioralni responsi (tj., stimulusna kontrola) koji su asocirani sa datim nagradnim podsticajem imaju tendenciju domiranja ponašanja osobe podložne adikciji.[22]

Bihevioralna zavisnost[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bihevioralna zavisnost

Termin bihevioralna zavisnost se odnosi na kompulziju uzimanja učešća u bihevioralnom nagrađivanju – što je ponašanje koje je inherentno nagrađujuće (tj., poželjno ili privlačno) – uprkos štetnim posledicama.[6][11][13] Prekliničkom evidencijom je demonstrirano da znatno povećano izražavanje ΔФосБ gena usled repetitivnog i prekomernog izlaganja prirodnom nagrađivanju indukuje iste bihevioralne efekte i neuroplastičnost kao što se javlja i kod adikcije na drogu.[11][23][24][25]

Pregledom kliničkih istraživanja kod ljudi i prekliničkih studija u kojima ΔFosB uzima učešća je identifikovana kompulzivna seksualna aktivnost – specifično, bilo koja forma seksualnog odnosa – kao adikcija (tj., seksualna adikcija).[11][23] Povrh toga, unakrsna senzibilizacija nagrađivanja između amfetamina i seksualne aktivnosti, svojstvo u kome sa izlaganjem dolazi do povećavanja želje za oba stimulusa, je pokazana da se javlja preklinički i klinički kao dopaminski disregulacioni sindrom;[11][23][24][25] ΔFosB ekspresija je neophodna za ispoljavanje efekta unakrsne senzibilizacije, koji se intenzivira sa povećanjem nivoa ΔFosB izražavanja.[11][24][25]

Pregledi prekliničkih istraživanja indiciraju da dugoročna frekventna i prekomerna konzumacija hrane sa visokim sadržajem masti i šećera može da dovede do adikcije (adikcija na hranu).[11][13]

Kockanje je vid prirodnog nagrađivanja koji je asociran sa kompulzivnim ponašanjem i za koji su klinički dijagnostički priručnici, poput DSM-5, identifikovali dijagnostičke kriterijume za „adikciju”.[11] Postoji evidencija izvedena iz funkcionalnog neuroimidžinga da kockanje aktivira sistem nagrađivanja, a posebno Mezolimbični put.[11][26] Slično tome, šoping i igranje video-igara su povezani sa kompulzivnim ponašanjima kod ljudi, a takođe je pokazano da aktiviraju mezolimbički put i druge delove sistema nagrađivanja.[11] Na bazi ove evidencije, kockarska adikcija, zavisnost od video igara i kupovinska adikcija se shodno klasifikuju.[11][26]

Faktori rizika[uredi | uredi izvor]

Postoji opseg genetičkih i ekoloških faktora rizika za razvijanje zavisnosti koji variraju unutar populacije.[2][27] Približno polovina rizika osobe od razvoja zavisnosti proizilazi iz njene genetičke konstitucije, dok se druga polovina izvodi iz okruženja.[2] Međutim, čak i kod individua sa relativno niskom genetičkom predispozicijom, izlaganje dovoljno visokim dozama adiktivne droge tokom dugog vremenskog perioda (npr. nedelja – meseci) može da dovede do adikcije.[2] Drugim rečima, svako može da postane zavisan pod odgovarajućim okolnostima.

Genetički faktori[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Alkoholizam § Genetičke varijacije

Dugo je poznato da genetski faktori zajedno sa faktorima životne sredine (npr. psihosocijalnim) značajno doprinose podložnosti na zavisnost.[2][28] Na bazi epidemioloških studija se procenjuje da genetički faktori sačinjavaju 40–60% faktora rizika za alkoholizam. Slične stope uticaja naslednih faktora su uočene i za druge tipove zavisnosti u korespondirajućim studijama.[29] Nestler je pretpostavio 1964. godine da gen ili grupa gena mogu da doprinesu predispoziciji za razvoj zavisnosti na nekoliko načina. Na primer, izmenjeni nivoi normalnog proteina usled faktora životne sredine mogli bi da promene strukturu ili funkcionisanje specifičnih moždanih neurona tokom razvoja. Ovi izmenjeni moždani neuroni mogu da promene podložnost pojedinca na inicijalna iskustva u korišćenju droge. U podršci ove hipoteze, studije na životinjama su pokazale da faktori životne sredine kao što je stres mogu uticati na genotip životinje.[29]

Sveukupno, podaci koji impliciraju određene gene u razvoju zavisnosti od droga su kontradiktorni za većinu gena. Jedan od mogućih razloga za to je da je fokus trenutnog istraživanja na zajedničkim varijantama. Mnoge studije zavisnosti imaju fokus na zajedničkim varijantama sa frekvencijom alela većom od 5% u opštoj populaciji; međutim, kada su povežu sa bolestima, te varijante su karakterisane samo malom količinom dodatnog rizika sa odnosom verovatnoća od 1,1-1,3 procenata. S druge strane, hipoteza retke varijante tvrdi da geni sa niskim frekvencijama u populaciji (<1%) nose mnogo veći dodatni rizik od razvoja bolesti.[30]

Izučavanje genomskih asocijacija (engl. Genome-wide association study - GWAS) se koristi u proučavanju genetičkih veza sa zavisnošću i korišćenjem druga. Te studije primenjuju nepristrasan pristup pronalaženju genetičkih povezanosti sa specifičnim fenotipima i daju jednaku težinu svim regionima DNK, uključujući i one bez pretpostavljenog odnosa sa metabolizmom ili responsom na droge. Ove studije retko identifikuju gene za proteine koji su ranije opisani putem životinjskih nokaut modela i analize genskih kandidata. Umesto toga, najčešće se identifikuje veliki procenat gena uključenih u procese kao što je ćelijska adhezija. Ovo ne znači da su prethodni nalazi ili zaključci GWAS inicijative pogrešni. Važni efekti endofenotipova se tipično ne mogu uočiti putem tih metoda. Pored toga, moguće je da geni identifikovani u okviru GWAS istraživanja zavisnosti učestvuju u moždanom prilagođavanju pre i nakon izlaganja drogi, ili tokom oba perioda.[31]

Studija koja naglašava značajnu ulogu genetike u zavisnosti je istraživanje blizanaca. Blizanci imaju sličnu i ponekad identičnu genetiku. Analiziranje njihovih gena pomoglo je genetičarima da utvrde veličinu uloge gena u zavisnosti. Istraživanja koja su obavljena na blizancima pokazala su da retko samo jedan blizanac ima zavisnost. U većini slučajeva gde je bar jedan blizanac bio podložan zavisnosti, oba su imala problem, i često u pogledu zavisnosti od iste supstance.[32] Unakrsna zavisnost se javlja kad osoba koja već ima vid predisponirane zavisnosti razvije zavisnost od nečega drugog. Ako jedan član porodice ima istoriju zavisnosti, šanse da će srodnici ili članovi bliske porodice razviti iste navike su mnogo veće nego kod onih koji nisu bili upoznati sa zavisnošću u mladosti.[33] Prema nalazu nedavnog istraživanja koje je sprovedeno posredstvom Nacionalnog instituta za istraživanja zloupotrebe droge, od 2002. do 2017. godine, smrtni ishodi usled predoziranja skoro su utrostručeni među muškarcima i ženama. Godine 2017. u Sjedinjenim Državama se bilo 72.306 smrtnih slučajeva usled predoziranja.[34]

Uzrast[uredi | uredi izvor]

Adolescencija predstavlja period jedinstvene ranjivosti za razvoj zavisnosti.[35] Ne samo da su adolescenti skloniji da iniciraju i održavaju upotrebu droga, nego i kada postanu zavisni, oni su otporniji na lečenje i podložniji su relapsu.[36][37] Statističari su pokazali da su oni koji počnu da konzumiraju alkohol u mlađem dobu skloniji da postanu zavisni od njega kasnije u životu. Oko 33% populacije konzumira alkohol prvi put u uzrastu između 15 i 17, dok je 18% izloženo pre tog uzrasta. Što se tiče zloupotrebe alkohola ili zavisnosti, zastupljenost je visoka među onima koji su prvo konzumirali alkohol pre nego što su imali 12 godina, a zatim opada nakon toga. Na primer, 16% alkoholičara je počelo sa konzumacijom pre dvanaeste godine života, dok samo 9% je prvi put konzumiralo alkohol pri uzrastu između 15 i 17. Ovaj procenat je još niži, 2,6%, za one koji su počeli sa navikom nakon svoje 21. godine.[38]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Smanjenje osećajne averzije, najjenostavnije gledano, znači da je ponašanje osobe manje verovatno da bude pod uticajem neželjenih ishoda.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Trebješanin, Žarko (2018). Rečnik psihologije. Beograd: Agape knjiga. str. 19. ISBN 978-86918127-8-2. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j Nestler, E. J. (decembar 2013). „Cellular basis of memory for addiction”. Dialogues Clin. Neurosci. 15 (4): 431—443. PMC 3898681 Slobodan pristup. PMID 24459410. 
  3. ^ a b „Glossary of Terms”. Mount Sinai School of Medicine. Department of Neuroscience. Arhivirano iz originala 10. 05. 2019. g. Pristupljeno 9. 2. 2015. 
  4. ^ Volkow ND, Koob GF, McLellan AT (januar 2016). „Neurobiologic Advances from the Brain Disease Model of Addiction”. N. Engl. J. Med. 374 (4): 363—371. PMID 26816013. doi:10.1056/NEJMra1511480. 
  5. ^ Angres DH, Bettinardi-Angres K (oktobar 2008). „The disease of addiction: origins, treatment, and recovery”. Dis Mon. 54 (10): 696—721. PMID 18790142. doi:10.1016/j.disamonth.2008.07.002. 
  6. ^ a b Malenka RC, Nestler EJ, Hyman SE (2009). „Chapter 15: Reinforcement and Addictive Disorders”. Ur.: Sydor A, Brown RY. Molecular Neuropharmacology: A Foundation for Clinical Neuroscience (2nd izd.). New York: McGraw-Hill Medical. str. 364—365,375. ISBN 9780071481274. „The defining feature of addiction is compulsive, out-of-control drug use, despite negative consequences. ... compulsive eating, shopping, gambling, and sex–so-called "natural addictions"– Indeed, addiction to both drugs and behavioral rewards may arise from similar dysregulation of the mesolimbic dopamine system.” 
  7. ^ a b Taylor SB, Lewis CR, Olive MF (februar 2013). „The neurocircuitry of illicit psychostimulant addiction: acute and chronic effects in humans”. Subst. Abuse Rehabil. 4: 29—43. PMC 3931688 Slobodan pristup. PMID 24648786. doi:10.2147/SAR.S39684. 
  8. ^ [2][3][4][5][6][7]
  9. ^ American Society for Addiction Medicine (2012). „Definition of Addiction”. Arhivirano iz originala 14. 06. 2018. g. Pristupljeno 13. 11. 2017. 
  10. ^ a b v g d Ruffle, J. K. (novembar 2014). „Molecular neurobiology of addiction: what's all the (Δ)FosB about?”. Am. J. Drug Alcohol Abuse. 40 (6): 428—437. PMID 25083822. doi:10.3109/00952990.2014.933840. 
  11. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Olsen, C. M. (decembar 2011). „Natural rewards, neuroplasticity, and non-drug addictions”. Neuropharmacology. 61 (7): 1109—1122. PMC 3139704 Slobodan pristup. PMID 21459101. doi:10.1016/j.neuropharm.2011.03.010. 
    Table 1: Summary of plasticity observed following exposure to drug or natural reinforcers"
  12. ^ a b v Biliński P, Wojtyła A, Kapka-Skrzypczak L, Chwedorowicz R, Cyranka M, Studziński T (2012). „Epigenetic regulation in drug addiction”. Ann. Agric. Environ. Med. 19 (3): 491—496. PMID 23020045. 
  13. ^ a b v Robison AJ, Nestler EJ (novembar 2011). „Transcriptional and epigenetic mechanisms of addiction”. Nat. Rev. Neurosci. 12 (11): 623—637. PMC 3272277 Slobodan pristup. PMID 21989194. doi:10.1038/nrn3111. 
  14. ^ Malenka RC, Nestler EJ, Hyman SE (2009). „Chapter 1: Basic Principles of Neuropharmacology”. Ur.: Sydor A, Brown RY. Molecular Neuropharmacology: A Foundation for Clinical Neuroscience (2nd izd.). New York: McGraw-Hill Medical. str. 4. ISBN 9780071481274. 
  15. ^ KR Merikangas KR, McClair VL (jun 2012). „Epidemiology of Substance Use Disorders”. Hum. Genet. 131 (6): 779—789. PMC 4408274 Slobodan pristup. PMID 22543841. doi:10.1007/s00439-012-1168-0. 
  16. ^ „AMERICAN BOARD OF MEDICAL SPECIALTIES RECOGNIZES THE NEW SUBSPECIALTY OF ADDICTION MEDICINE” (PDF). American Board of Addiction Medicine. 14. 3. 2016. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 03. 2021. g. Pristupljeno 3. 4. 2016. 
  17. ^ Morse RM, Flavin DK (avgust 1992). „The definition of alcoholism. The Joint Committee of the National Council on Alcoholism and Drug Dependence and the American Society of Addiction Medicine to Study the Definition and Criteria for the Diagnosis of Alcoholism”. JAMA. 268 (8): 1012—4. PMID 1501306. doi:10.1001/jama.1992.03490080086030. 
  18. ^ Marlatt GA, Baer JS, Donovan DM, Kivlahan DR (1988). „Addictive behaviors: etiology and treatment”. Annu Rev Psychol. 39: 223—52. PMID 3278676. doi:10.1146/annurev.ps.39.020188.001255. 
  19. ^ Association, American Psychiatric (2013). „Substance-Related and Addictive Disorders” (PDF). American Psychiatric Publishing. str. 1—2. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 8. 2015. g. Pristupljeno 10. 7. 2015. „Additionally, the diagnosis of dependence caused much confusion. Most people link dependence with "addiction" when in fact dependence can be a normal body response to a substance.” 
  20. ^ Washburn DA (2016). „The Stroop effect at 80: The competition between stimulus control and cognitive control”. J Exp Anal Behav. 105 (1): 3—13. PMID 26781048. doi:10.1002/jeab.194. 
  21. ^ Diamond, A. (2013). „Executive functions”. Annu Rev Psychol. 64: 135—168. PMC 4084861 Slobodan pristup. PMID 23020641. doi:10.1146/annurev-psych-113011-143750. 
  22. ^ a b Malenka RC, Nestler EJ, Hyman SE (2009). „Chapter 13: Higher Cognitive Function and Behavioral Control”. Ur.: Sydor A, Brown RY. Molecular Neuropharmacology: A Foundation for Clinical Neuroscience (2nd izd.). New York: McGraw-Hill Medical. str. 313—321. ISBN 9780071481274. 
  23. ^ a b v Karila L, Wéry A, Weinstein A, Cottencin O, Petit A, Reynaud M, Billieux J (2014). „Sexual addiction or hypersexual disorder: different terms for the same problem? A review of the literature”. Curr. Pharm. Des. 20 (25): 4012—4020. PMID 24001295. doi:10.2174/13816128113199990619. 
  24. ^ a b v Pitchers KK, Vialou V, Nestler EJ, Laviolette SR, Lehman MN, Coolen LM (februar 2013). „Natural and drug rewards act on common neural plasticity mechanisms with ΔFosB as a key mediator”. The Journal of Neuroscience. 33 (8): 3434—3442. PMC 3865508 Slobodan pristup. PMID 23426671. doi:10.1523/JNEUROSCI.4881-12.2013. 
  25. ^ a b v Beloate LN, Weems PW, Casey GR, Webb IC, Coolen LM (februar 2016). „Nucleus accumbens NMDA receptor activation regulates amphetamine cross-sensitization and deltaFosB expression following sexual experience in male rats”. Neuropharmacology. 101: 154—164. PMID 26391065. doi:10.1016/j.neuropharm.2015.09.023. 
  26. ^ a b Grant JE, Potenza MN, Weinstein A, Gorelick DA (septembar 2010). „Introduction to behavioral addictions”. Am. J. Drug Alcohol Abuse. 36 (5): 233—241. PMC 3164585 Slobodan pristup. PMID 20560821. doi:10.3109/00952990.2010.491884. 
  27. ^ Vassoler FM, Sadri-Vakili G (2014). „Mechanisms of transgenerational inheritance of addictive-like behaviors”. Neuroscience. 264: 198—206. PMC 3872494 Slobodan pristup. PMID 23920159. doi:10.1016/j.neuroscience.2013.07.064. 
  28. ^ Vassoler FM, Sadri-Vakili G (2014). „Mechanisms of transgenerational inheritance of addictive-like behaviors”. Neuroscience. 264: 198—206. PMC 3872494 Slobodan pristup. PMID 23920159. doi:10.1016/j.neuroscience.2013.07.064. „However, the components that are responsible for the heritability of characteristics that make an individual more susceptible to drug addiction in humans remain largely unknown given that patterns of inheritance cannot be explained by simple genetic mechanisms (Cloninger et al., 1981; Schuckit et al., 1972). The environment also plays a large role in the development of addiction as evidenced by great societal variability in drug use patterns between countries and across time (UNODC, 2012). Therefore, both genetics and the environment contribute to an individual's vulnerability to become addicted following an initial exposure to drugs of abuse. ...
    The evidence presented here demonstrates that rapid environmental adaptation occurs following exposure to a number of stimuli. Epigenetic mechanisms represent the key components by which the environment can influence genetics, and they provide the missing link between genetic heritability and environmental influences on the behavioral and physiological phenotypes of the offspring.    ”     
  29. ^ a b Kendler KS, Neale MC, Heath AC, Kessler RC, Eaves LJ (maj 1994). „A twin-family study of alcoholism in women”. Am J Psychiatry. 151 (5): 707—15. PMID 8166312. doi:10.1176/ajp.151.5.707. 
  30. ^ Clarke TK, Crist RC, Kampman KM, Dackis CA, Pettinati HM, O'Brien CP, Oslin DW, Ferraro TN, Lohoff FW, Berrettini WH (2013). „Low frequency genetic variants in the μ-opioid receptor (OPRM1) affect risk for addiction to heroin and cocaine”. Neuroscience Letters. 542: 71—5. PMC 3640707 Slobodan pristup. PMID 23454283. doi:10.1016/j.neulet.2013.02.018. 
  31. ^ Hall, F. Scott; Drgonova, Jana; Jain, Siddharth; Uhl, George R. (decembar 2013). „Implications of genome wide association studies for addiction: Are our a priori assumptions all wrong?”. Pharmacology & Therapeutics. 140 (3): 267—279. PMC 3797854 Slobodan pristup. PMID 23872493. doi:10.1016/j.pharmthera.2013.07.006. 
  32. ^ Crowe, J.R. „Genetics of alcoholism”. Alcohol Health and Research World: 1—11. Pristupljeno 13. 12. 2017. 
  33. ^ Life, Dr. Steven Melemis, I Want to Change My. „The Genetics of Addiction – Is Addiction a Disease?”. I Want to Change My Life. Pristupljeno 17. 9. 2018. 
  34. ^ Abuse, National Institute on Drug (9. 8. 2018). „Overdose Death Rates” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 17. 9. 2018. 
  35. ^ Spear LP (jun 2000). „The adolescent brain and age-related behavioral manifestations”. Neuroscience and Biobehavioral Reviews. 24 (4): 417—463. PMID 10817843. doi:10.1016/s0149-7634(00)00014-2. 
  36. ^ Catalano RF, Hawkins JD, Wells EA, Miller J, Brewer D (1990). „Evaluation of the effectiveness of adolescent drug abuse treatment, assessment of risks for relapse, and promising approaches for relapse prevention”. The International Journal of the Addictions. 25 (9A-10A): 1085—140. PMID 2131328. 
  37. ^ Perepletchikova F, Krystal JH, Kaufman J (novembar 2008). „Practitioner review: adolescent alcohol use disorders: assessment and treatment issues”. Journal of Child Psychology and Psychiatry, and Allied Disciplines. 49 (11): 1131—1154. PMC 4113213 Slobodan pristup. PMID 19017028. doi:10.1111/j.1469-7610.2008.01934.x. 
  38. ^ „Age and Substance Abuse”. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Malenka RC, Nestler EJ, Hyman SE (2009). „Chapter 13: Higher Cognitive Function and Behavioral Control”. Ur.: Sydor A, Brown RY. Molecular Neuropharmacology: A Foundation for Clinical Neuroscience (2nd izd.). New York: McGraw-Hill Medical. str. 313—321. ISBN 9780071481274. 
  • Malenka RC, Nestler EJ, Hyman SE (2009). „Chapter 1: Basic Principles of Neuropharmacology”. Ur.: Sydor A, Brown RY. Molecular Neuropharmacology: A Foundation for Clinical Neuroscience (2nd izd.). New York: McGraw-Hill Medical. str. 4. ISBN 9780071481274. 
  • Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зависност&oldid=27440644”