Zaporožje

Koordinate: 47° 50′ 23″ S; 35° 08′ 14″ I / 47.839822° S; 35.137274° I / 47.839822; 35.137274
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zaporožje
ukr. Запоріжжя, rus. Запорожье
Zaporožje — kolaž
Zastava
Zastava
Grb
Grb
Administrativni podaci
Država Ukrajina
OblastZaporoška oblast
Osnovan1770.
Stanovništvo
Stanovništvo‍
 — 2012.772.627 (procena)
Geografske karakteristike
Koordinate47° 50′ 23″ S; 35° 08′ 14″ I / 47.839822° S; 35.137274° I / 47.839822; 35.137274
Vremenska zonaUTC+2 (EET), leti UTC+3 (EEST)
Aps. visina86 m
Površina334 km2
Zaporožje na karti Ukrajine
Zaporožje
Zaporožje
Zaporožje na karti Ukrajine
Ostali podaci
GradonačelnikAnatolij Kurtev
Poštanski broj69001–69124
Pozivni broj+380 61
Veb-sajt
meria.zp.ua

Zaporožje (ukr. Запоріжжя, rus. Запорожье) grad je u Ukrajini, u Zaporoškoj oblasti. Prema proceni iz 2012. u gradu je živelo 772.627 stanovnika.

Zaporožje se nalazi na oko 70 km južno od Dnjepropetrovska na reci Dnjepar.

Aleksandrovska tvrđava je osnovana 1770, oko koje je nastalo naselje. Ime je dobila po knezu Aleksandru Golicinu. Status grada Aleksandrovsk je dobio 1806. Grad nosi današnje ime od 1921.

Najznačajnija preduzeća u Zaporožju su velika hidrocentrala DniproGES i fabrika automobila ZAZ (Запорізький автомобільний завод).

U gradu igra fudbalski klub Metalurg.

Imena i etimologija[uredi | uredi izvor]

Do 1921. grad je nosio ime Aleksandrovsk po imenu tvrđave (rus. Александровская крепость) koja je činila deo odbrambene linije Dnjepra Ruske Imperije. Godine 1921. ime grada je promenjeno u ukrajinsko Zaporožje.

Naziv Zaporožje bukvalno se odnosi na položaj grada koji se nalazi iza brzaka - nizvodno ili južno od brzaka reke Dnjepar, koji je ranije bio velika prepreka plovidbi i mesto važnih luka. (Kasnije, 1932. godine, brzaci na reci Dnjepar su potopljeni da bi postali deo rezervoara Dnjeparske hidroelektrane).[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Istorija pre osnivanja[uredi | uredi izvor]

Kurganska stela[nb 1]

Arheološka nalazišta pokazuju da su na području savremenog grada pre oko dve ili tri hiljade godina živeli Skiti. Kasnije su tu živeli Hazari, Pečenezi, Kumani, Tatari i Sloveni. Tu je prolazio trgovački put od Varjaga do Grka preko ostrva Horticija. Ove teritorije su nazvane "Divlja polja", jer nisu bile pod kontrolom nijedne države (to je bila zemlja između veoma nestabilnih granica Državne zajednice Poljske i Litvanije, Velike moskovske kneževine i Osmanskog carstva).

Godine 1552. Dmitrij Višnjevecki je podigao utvrđenja od drveta na malom ostrvu Mala Horticija, koje se nalazi blizu zapadne obale ostrva Horticija. Arheolozi smatraju da su ova utvrđenja preteča Zaporoškog Siča — uporišta paravojnih seljačkih pukova Kozaka.

Ruska Imperija (1654–1917)[uredi | uredi izvor]

Osnivanje Zaporožja[uredi | uredi izvor]

Plan Aleksandrovska, 1823

Godine 1770. podignuta je tvrđava Aleksandrovskaja (Aleksandrovskaя) koja se smatra godinom osnivanja Zaporožja. Kao deo odbrambene linije Dnjepra, tvrđava je štitila južne teritorije Ruske Imperije od invazije Krimskih Tatara.[2] Neizvesno je u čiju čast je tvrđava dobila ime. Neki veruju da je to bio Aleksandar Golicin, general koji je služio Katarini Velikoj.[1] Druge mogućnosti su knez Aleksandar Vjazemski[2][3] ili Aleksandar Rumjancev.[4]

prema kojem su južne zemlje Ruske ravnice i poluostrva Krim postale teritorije pod ruskom upravom. Zbog toga je Aleksandrovska tvrđava izgubila vojni značaj i pretvorena u mali provincijski seoski grad, poznat od 1806. pod imenom Aleksandrovsk (Aleksandrovsk).[1]

Menonitski doseljenici[uredi | uredi izvor]

Pogled na Aleksandrovsk krajem 19. veka.

Godine 1789. menoniti iz Gdanjska (Pruska) prihvatili su poziv Katarine Velike da nasele nekoliko kolonija na području savremenog grada. Ostrvo Horticiju im je poklonila ruska vlada na večni posed. Godine 1914. Menoniti su prodali ostrvo nazad gradu. Menoniti su izgradili mlinove i poljoprivredne fabrike u Aleksandrovsku.[5]

Tokom ruske revolucije a posebno tokom Drugog svetskog rata, većina menonita je pobegla u Severnu i Južnu Ameriku, a neki su i nasilno preseljeni u istočnu Rusiju. Trenutno malo menonita živi u Zaporožju, iako su u toj oblasti očuvane mnoge industrijske zgrade i kuće koje su izgradili menoniti.[6]

Skela[uredi | uredi izvor]

Godine 1829. predloženo je da se izgradi žična skela preko Dnjepra. Skela je mogla da nosi desetak kola. Projekat je odobrio car i kasnije je kopiran u drugim delovima Ruske Imperije. Godine 1904. skelu je zamenio Kičkaski most, koji je izgrađen na najužem delu reke zvanom"Vučje grlo", u blizini severnog dela ostrva Horticija.[7]

Uspostavljanje železničke pruge i Kičkaškog mosta[uredi | uredi izvor]

Prvi železnički most preko Dnjepra bio je Kičkaski most (Kičkasskiй) koji je projektovao I.D. Proskurjakov i E.O. Paton. Građevinske radove je nadgledao F. V. Lat. Ukupna dužina mosta bila je 336 metara. Dužina mosta nad rekom je iznosila 190 m. Na gornjem delu je bila železnička pruga sa dva koloseka, dok je donji deo korišćen za druge tipove vozila; na oba nivoa su izgrađene i pešačke staze. Izgrađen je na najužem delu reke Dnjepra poznatom kao Vučje grlo. Izgradnja je počela 1900. godine, a za pešački saobraćaj je otvoren 1902. godine. Zvanično otvoren most je bio 17. aprila 1904. godine, iako je železnički saobraćaj na mostu počeo tek 22. januara 1908. godine.[7] Otvaranje Kičkaskog mosta dovelo je do industrijskog rasta Aleksandrovska.[7]

Godine 1916, tokom Prvog svetskog rata, fabrika avio-motora DEKA Stock Association (danas poznata kao Motor Sič) je prebačena iz Sankt Peterburga u Aleksandrovsk.[8]

Građanski rat (1917–1921)[uredi | uredi izvor]

Kičkaški most je bio od strateškog značaja za vreme građanskog rata u Rusiji, i preko njega su prevožene trupe, municija, ranjenici i saniteti. Zbog ovog mosta, Aleksandrovsk i okolina su od 1918. do 1921. godine bili poprište žestokih borbi između Crvene armije i Bele armije Denjikina i Vranglera, Petljurine Narodne armije NR Ukrajine i nemačko-austrijskih trupa, a nakon njihovog poraz, borba sa ustanicima predvođenim Grigorijevim i Mahnom. Most je više puta oštećen. Najveću štetu nanele su Mahnove trupe kada su se 1920. godine povukle iz Aleksandrovska i raznele oko 40 metara mosta u srednjem delu.[7]

Narodni komesar za železnice boljševičke vlade Dzeržinski naredio je popravku mosta. Metalurški kombinat Brjanskog akcionarskog društva (rus. Dnepropetrovskiй metallurgičeskiй zavod imeni Petrovskogo) (sada Dnjeprovski pogon) u Dnjepropetrovsku krenuo je sa sanacijom mosta. Kičkaski most je ponovo otvoren 14. septembra 1921. godine.[7] Dana 19. oktobra 1921. godine, Sovjetski savet rada i odbrane (kojim je predsedavao Lenjin) dodelio je Jekaterinjinskoj železnici Orden Crvene zastave Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike za prevremenu restauraciju Kičkaskog mosta.[7]

U vreme Sovjetske Ukrajine u sastavu SSSR-a (1922–1991)[uredi | uredi izvor]

Industrijalizacija 1920-1930-ih godina[uredi | uredi izvor]

Stambeni okrug -SocGorod. Zgrade u Sobornoj aveniji (arhitekta Lavrov, izgrađena 1936)

Početkom 20. veka, Zaporožje je bilo mali neugledni ruralni grad Ruske Imperije, koji je dobio industrijski značaj tokom industrijalizacije koju je sprovela sovjetska vlast 1920–1930. U periodu 1929–1932. izrađen je glavni plan za izgradnju grada. Na 10 km od starog grada Aleksandrovska, na najužem delu reke Dnjepar, planirana je izgradnja hidroelektrane, najmoćnije u Evropi u to vreme. U blizini stanice trebalo bi da se izgradi novi moderni grad i džinovska fabrika čelika i aluminijuma. Kasnije je stanica dobila ime DniproGES, čeličana – Zaporožstal, i novi deo grada – Socgorod.[9] (Socijalistički grad)[10][11] Proizvodnja aluminijumskog kombinata (DAZ- Dnjeparski aluminijski zavod) prema planu trebalo bi da premaši tadašnju ukupnu proizvodnju aluminijuma u Evropi.[12]

Državni institut za projektovanje metalurških postrojenja (GIPROMEZ) razvio je projekat stvaranja industrijskog kompleksa Dnjepra. GIPROMEZ se konsultovao sa različitim kompanijama, uključujući Freyn Engineering Company iz Čikaga (SAD), koja je učestvovala u projektovanju i izgradnji visokih peći.

Tokom 1930-ih, američka kompanija United Engineering and Foundry Company izgradila je trake za toplo i hladno valjanje. Ovo je bila kopija čeličane Ford River Rouge. Godišnji kapacitet čeličane dostigao je 600.000 tona. Širina trake je bila 66 inča.[13] Postojala je druga sekcija koja je koristila sovjetsku kopiju čeličane Demag AG za traku koja je proizvodila čelik širine 45 inča.[13]

Hidroelektrana, DniproGES[uredi | uredi izvor]

Hidroelektrana Dnjepar

Prekretnica u istoriji grada bila je izgradnja brane hidroelektrane, koja je počela 1927. a završena 1932. Glavni projektant projekta bio je I. G. Aleksandrov, rukovodilac izgradnje – A. V. Vinter, glavni arhitekta – V. A. Vesnin i glavni američki savetnik – pukovnik Hju Kuper. Proizvodna snaga je bila 560 megavata, dužina konveksne brane 760 m, širina 56 m, visina 60 m.

Osam turbina i pet električnih generatora projektovano je i proizvedeno u Sjedinjenim Državama. Ostala tri generatora su napravljena u lenjingradskoj fabrici Elektrosila. Nakon puštanja u rad, brzaci Dnjepra su bili poplavljeni, a reka je postala plovna od Kijeva do Hersona. Godine 1980. izgrađena je nova zgrada generatora, a snaga stanice je povećana na 1.388 megavata.

Grad socijalizma (Socgorod)[uredi | uredi izvor]

Između brane hidroelektrane i industrijske zone na 10 km od centra starog Aleksandrovska osnovan je stambeni kvart br. 6, koji je dobio ime Socgorod. U 20-oj doktrinarni idealistički entuzijazam arhitekata ogledao se u intenzivnoj raspravi o stanovanju socijalističke zajednice. Arhitekte su verovali da korišćenjem novih arhitektonskih oblika mogu stvoriti novo društvo. Distrikt broj 6 bio je jedan od retkih implementacija koncepta urbanog razvoja. Izgradnja okruga počela je 1929. a završena 1932. godine.

Glavna ideja koja je vodila arhitekte bila je stvaranje grada budućnosti. U Socgorodu su izgrađene višespratne zgrade (ne veće od 4 sprata) sa velikim, prostranim stanovima sa prostranim dvorištima zasađenim travom i drvećem oko zgrada. Nikolaj Koli,[14] V.A.Vesnin, G.M.Orlov, V.G.Lavrov i drugi dizajnirali su DniproGES i SocGorod. Le Korbizje je posetio grad nekoliko puta tokom 1930-ih. Arhitekte su koristile ideje konstruktivističke arhitekture.

Zgradu 31 u ulici Nezavisne Ukrajine (ranije – Ulica 40 godina Sovjetske Ukrajine) projektovao je V.G. Lavrov. U Socgorodu su tada živele porodice sovjetskih i američkih inženjera, savetnika i šefova industrije. Međutim, većina radnika tokom izgradnje hidroelektrane i postrojenja živela je u zgradi br. 15 i aluminijumskim kvartovima. Južna granica Socgoroga ograničena je Verhnja ulicom (Gornja ulica), a severna granica - hidroelektranom. Na raskrsnici Soborne avenije i ulice Verkhnja, arhitekta I. L. Kosliner je izgradio kulu sa sedam spratova. Ova kula navodno ukazuje na ulaznu kapiju Socgoroda sa juga (od Aleksandrovska). Bliže brani podignuta je druga kula (arhitekata I. L. Kosliner i L. J. Gershovich). Obe kule ističu pravu liniju centralne ulice okruga.

Nazivi ulica su se nekoliko puta menjali. Prvobitni naziv Avenije Metalurga bio je Aleja entuzijasta. Ovaj put vodi do fabrika. U to vreme su verovali da ljudi koji idu u fabriku imaju samo pozitivna osećanja kao što su radost, ponos i entuzijazam. Na kraju puta stoji skulptura metalurga vajara Ivana Nosenka iz 1963. godine. Za vreme nemačke okupacije nosila je ime Ševčenkova avenija. Kasnije je preimenovana u Staljinovu aveniju; a nakon njegove smrti dobila je današnje ime Avenija Metalurga. Avenija Soborni je prvobitno imala ime Libhnet avenija. Ulica 40. godina Sovjetske Ukrajine nekada se zvala Sovnarkomovska ulica a za vreme nemačke okupacije Hitlerova aleja.

Veliko Zaporožje

Okrug broj 6 je mali deo globalnog projekta pod nazivom Veliko Zaporožje. Ovaj projekat je osmišljen za grad, kako bi se omogućilo da pola miliona ljudi žive u sedam različitih oblasti: Voznesenka, Baburka, Kičkas, Aleksandrovsk, Pavlo-Kičkas, ostrvo Horticija i (nepoznato). Svaki okrug je morao biti nezavisan od drugih, a ipak deo ujedinjenog grada. Linija grada je trebalo da se proteže duž obale reke Dnjepar u dužini od 22 km.[15]

Dnjeparski železnički mostovi[uredi | uredi izvor]

Lokacija Kičkaskog mosta bila je u zoni plavljenja uzvodno od brane hidroelektrane. U početku je bilo planirano da se rastavi i ponovo izgradi na drugoj lokaciji. Ali savet stručnjaka je bio da to nije isplativo jer je jeftinije izgraditi novi most.[7]

Izgradnja hidroelektrane značila je da je bio neophodan novi most za prelazak železničke pruge preko Dnjepra. Umesto jedinstvenog mosta, kao ranije, odlučeno je da se prugom pređe preko ostrva Horticije. Široki deo reke između Horticije i grada poznat je kao Novi Dnjepar, a uži između Horticije i predgrađa na desnoj obali reke poznat je kao Stari Dnjepar.[7] Preko Novog Dnjepra je prelazio trolučni dvostepeni most. Svaki od lukova se prostire na 140 m. Kada se uračunaju prilazni rasponi, ukupna dužina je 715 m a konstrukcija je teška 8.480 tona.[7]

Stari Dnjepar je prelazio jednokraki lučni most ukupne dužine 370 m; lučnih raspona od 224 m i tada je bio najveći jednokraki most u Evropi. Ovaj most je bio težak 5.220 tona.[7] Oba mosta je projektovao profesor Strelecki. Izrađivali su se od čelika sa zakovicama, i imali su dva nivoa: gornji za železnički saobraćaj i donji za drumski i pešački saobraćaj. Sastavljala ih je kombinacija čehoslovačkih i sovjetskih radnika pod upravom sovjetskog inženjera Konstantinova. Čelični lukovi su proizvedeni u Čehoslovačkoj, čeličani Vitkovetskom, ostali čelični elementi su napravljeni u Dnjepropetrovskom metalurškom zavodu. Novi mostovi otvoreni su 6. novembra 1931. Kičkaski most je potom srušen.[7]

Drugi svetski rat (1941–1945)[uredi | uredi izvor]

Vojnik Crvene armije u blizini brane hidroelektrane Dnjepar

Nemačka okupacija[uredi | uredi izvor]

Rat između SSSR-a i nacističke Nemačke počeo je 22. juna 1941.

Posle izbijanja rata, sovjetska vlada je započela evakuaciju industrijske opreme iz grada u Sibir.[16] Sovjetske snage bezbednosti NKVD streljale su političke zatvorenike u gradu.[17] Dana 18. avgusta 1941, elementi nemačke 1. oklopne armije stigli su do predgrađa Zaporožja na desnoj obali i zauzeli ostrvo Horticiju.[16][18]

Crvena armija je 18. avgusta 1941. godine u 16:00 sati raznela rupu veličine 120 m h 10 m u brani hidroelektrane Dnjepar, što je izazvalo poplavni talas koji je poplavio Zaporožje do Nikopolja, ubivši lokalno stanovništvo, kao i vojnike obe strane.[16] Pošto u to vreme nije objavljen nijedan zvanični broj žrtava, procenjeni broj žrtava uveliko varira. Većina istoričara ga procenjuje na između 20.000 i 100.000, na osnovu broja ljudi koji su tada živeli u poplavljenim područjima.[19] Posle dva dana, branioci grada su dobili pojačanje, i držali levu obalu reke 45 dana.[16] Za to vreme ljudi su demontirali tešku mašineriju, pakovali je i utovarivali na železnički peron, obeležavali i obračunavali dijagramima ožičenja.[16] Samo Zaporožstal je izvezao 9.600 vagona sa opremom.[16] Zaporožje je zauzeto 3. oktobra 1941.[7][20]

Nemačka okupacija Zaporožja trajala je 2 godine i 10 dana.[16] Za to vreme Nemci su streljali preko 35.000 ljudi, a 58.000 ljudi poslali u Nemačku na prinudni rad.[16] Nemci su koristili prinudni rad (uglavnom ratne zarobljenike) da pokušaju da obnove branu hidroelektrane Dnjepar i čeličanu.[16] Meštani su osnovali podzemnu organizaciju otpora u proleće 1942. godine.[16]

Železničke linije Krivi Rog – Staljingrad i Moskva – Krim kroz Zaporožje bile su važne linije snabdevanja Nemaca tokom 1942–43, ali je veliki trolučni Dnjeparski most u Zaporožju digla u vazduh Crvena armija koja se povlačila 18. avgusta 1941, dalje akcije rušenja izvedene su tokom septembra 1941. godine.[7] a Nemci su ga vratili u funkciju tek leta 1943. godine.[21][nb 2]

Kada su Nemci reformisali grupu armija Jug u februaru 1943. godine, ona je imala svoj štab u Zaporožju. Gubitak Harkova i drugih gradova doveo je do toga da je Adolf Hitler 17. februara 1943. doleteo u ovaj štab, gde je ostao do 19. februara i upoznao komandanta armijske grupe feldmaršala Eriha fon Manštajna, i naredio je grupi armija Jug da se bori sa mobilnom odbranom što je brzo dovela do toga da su Nemci ponovo zauzeli veći deo izgubljenog terena u trećoj bici za Harkov.[22][23] Hitler je ponovo posetio štab u Zaporožju 10. marta 1943, gde su mu dostavili izveštaje fon Manštajn i feldmaršal Volfram fon Rihthofen.[24][25] Hitler je poslednji put posetio štab u Zaporožju 8. septembra 1943. godine.[26] Sredinom septembra 1943. grupa armija Jug je premestila svoj štab iz Zaporožja u Kirovograd.[27]

I veliki železnički most preko Novog Dnjepra i manji preko Starog Dnjepra oštećeni su u vazdušnom napadu grupe od osam aviona modela Iljušin Il-2, koju je predvodio poručnik A. Usmanov 21. septembra 1943.[7]

Oslobođenje[uredi | uredi izvor]

Sredinom avgusta 1943. Nemci su počeli da grade odbrambenu liniju Panter-Votan duž Dnjepra od Kijeva do Krima, da bi se na nju povukli u septembru 1943. Nemci su držali grad kao mostobran preko Dnjepra sa elementima 40. oklopne armije i 17. korpusa.[28] Sovjetski jugozapadni front, kojim je komandovao armijski general Rodion Malinovski, napao je grad 10. oktobra 1943. godine.[28] Kada su branioci uspeli da zadrže napade, Crvena armija je pojačala svoje trupe i započela iznenadni noćni napad u 22:00 sata 13. oktobra,[16][29] ispalivši salvu granata (tu su se prvi put pojavile čitave 'divizione' artiljerije) i dolaskom ne manje od deset divizija snažno potpomognutih oklopnom artiljerijom.[27]

Crvena armija je probila mostobran, primoravajući Nemce da ga napuste 14. oktobra.[16] Nemci koji su se povlačili gotovo u potpunosti su uništili čeličanu Zaporožstal;[16] ponovo su srušili veliki železnički most,[27] i srušili zgradu turbine i oštetili 32 od 49 generatora Dnjeparske hidroelektrane.[16] Grad ima ulicu između Voznesenskog i Oleksandrovskog okruga i spomen-obeležje u Aleksandrovskom okrugu posvećeno poručniku Crvene armije Mikoli Jacenku koji je komandovao prvim tenkom koji je ušao u Zaporožje; on i njegova posada su poginuli u bici za grad.[16][nb 3]

Crvena armija je tek 1944. godine ponovo zauzela delove grada na desnoj obali.[16]

Obnova brane hidroelektrane Dnjepar počela je 7. jula 1944. Prva električna energija proizvedena je iz obnovljene brane 3. marta 1947. godine.[16]

Savremeni grad (1991—danas)[uredi | uredi izvor]

Zaporožje 2015. godine.

Novi mostovi preko Dnjepra[uredi | uredi izvor]

Automobilska saobraćajna veza između gradskih četvrti desne obale i centra grada preko Preobraženskog mosta bila je zakrčena već krajem devedesetih. Godine 2004. počela je izgradnja novih mostova preko Dnjepra. Ovi mostovi su paralelni sa postojećim Preobraženskim mostom na maloj udaljenosti nizvodno. Izgradnja mostova je zaustavljena ubrzo nakon što je počela, a ostali su nedovršeni zbog nedostatka finansijskih sredstava. Projekat treba revidirati, a procenjuje se da će cena mosta dostići 8 milijardi grivni (za razliku od prvobitnih 2 milijarde).[31] Sredinom novembra 2020. godine, turski izvođač radova najavio je da počinje završnu fazu puštanja u rad prve faze izgradnje. Planirano je da radovi budu završeni pre decembra.

Evromajdanski događaji, 2013–2014[uredi | uredi izvor]

Tokom Evromajdana 2014. okupacioni protesti regionalne državne administracije protiv predsednika Viktora Janukoviča takođe su održani u Zaporožju.[32] Dana 23. februara 2014. zgradu regionalne državne administracije u Zaporožju zauzelo je 4.500 demonstranata,[33] Sredinom aprila 2014. došlo je do sukoba između ukrajinskih i proruskih aktivista.[34] Ukrajinski aktivisti bili su brojniji od proruskih demonstranata.[35][36]

Preimenovanje gradskih ulica, parkova, domova kulture (2016)[uredi | uredi izvor]

Vrhovna rada Ukrajine je 19. maja 2016. usvojila takozvani Zakon o dekomunizaciji.[37] Zbog ovih zakona, gradsko veće je moralo da preimenuje više od 50 glavnih ulica i administrativnih delova grada[nb 4], dok su spomenici posvećeni vođama Sovjetskog Saveza uništeni.[38][39] Imena sovjetskih lidera u nazivima industrijskih postrojenja, fabrika, kulturnih centara su uklonjena.[40]

Ruska invazija (2022)[uredi | uredi izvor]

Tokom ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, ruske snage su bile angažovane u stalnim napadima na grad. Dana 27. februara, zabeležene su neke borbe u južnom predgrađu Zaporožja.[41] Ruske snage su kasnije te večeri počele da granatiraju Zaporožje.[42] Dana 3. marta, ruske snage koje su se približavale nuklearnoj elektrani u Zaporožju pucale su na ukrajinske tenkove nakon čega je izbio požar i javila se zabrinutost zbog potencijalnog nuklearnog topljenja. Vatrogasci su uspeli da obuzdaju vatru.[43][44] Ruske vojne snage su 12. i 13. maja uveče ispalile rakete na Zaporožje.[45]

Geografija[uredi | uredi izvor]

Grad se nalazi na jugoistoku Ukrajine. Reka Dnjepar deli grad na dva dela, između njih se nalazi ostrvo Horticija. Grad se prostire na 334 km 2 na nadmorskoj visini od 50 metara.[46]

Dva kraka reke oko ostrva Horticije zovu se Novi i Stari Dnjepar. Novi Dnjepar je širok oko 800 m, a Stari Dnjepar oko 200 m. Ostrvo je veličine 12 km × 2 km. U gradu postoji i nekoliko malih reka koje se ulivaju u Dnjepar: Suha i Mokra Moskovka, Kušuhum i Verhnja Horticija.

Flora ostrva Horticija je jedinstvena i raznolika zbog suvog stepskog vazduha i velikog slatkovodnog basena u okolini, koji čisti zagađen vazduh iz industrije. Ostrvo Horticija je nacionalni park. Površina ostrva je ispresecana velikim uvalama ("balkama"), pešačkim stazama i istorijskim spomenicima. Ostrvo je veoma popularno rekreativno područje i za decu i za odrasle. Postoji veliki broj sanatorijuma, odmarališta i zdravstvenih centara. Tu su i peščane plaže sa pristupom za kupanje.[47]

Klima[uredi | uredi izvor]

Klima Zaporožje (1991–2020, ekstremi 1959–danas)
Pokazatelj \ Mesec .Jan. .Feb. .Mar. .Apr. .Maj. .Jun. .Jul. .Avg. .Sep. .Okt. .Nov. .Dec. .God.
Apsolutni maksimum, °C (°F) 12,2
(54) 		17,1
(62,8) 		24,0
(75,2) 		31,4
(88,5) 		35,9
(96,6) 		36,5
(97,7) 		39,5
(103,1) 		40,2
(104,4) 		35,9
(96,6) 		35,0
(95) 		20,9
(69,6) 		16,0
(60,8) 		40,2
(104,4)
Maksimum, °C (°F) −0,3
(31,5) 		1,2
(34,2) 		7,5
(45,5) 		16,1
(61) 		22,6
(72,7) 		26,6
(79,9) 		29,3
(84,7) 		29,0
(84,2) 		22,7
(72,9) 		14,7
(58,5) 		6,5
(43,7) 		1,3
(34,3) 		14,8
(58,6)
Prosek, °C (°F) −3,1
(26,4) 		−2,2
(28) 		3,0
(37,4) 		10,5
(50,9) 		16,7
(62,1) 		20,9
(69,6) 		23,2
(73,8) 		22,6
(72,7) 		16,7
(62,1) 		9,7
(49,5) 		3,1
(37,6) 		−1,3
(29,7) 		10,0
(50)
Minimum, °C (°F) −5,8
(21,6) 		−5,3
(22,5) 		−0,9
(30,4) 		5,0
(41) 		10,9
(51,6) 		15,2
(59,4) 		17,1
(62,8) 		16,4
(61,5) 		11,3
(52,3) 		5,5
(41,9) 		0,2
(32,4) 		−3,8
(25,2) 		5,5
(41,9)
Apsolutni minimum, °C (°F) −29,3
(−20,7) 		−26,1
(−15) 		−25
(−13) 		−8,2
(17,2) 		−2
(28) 		3,9
(39) 		8,2
(46,8) 		3,9
(39) 		−3
(27) 		−8,9
(16) 		−18,6
(−1,5) 		−26,2
(−15,2) 		−29,3
(−20,7)
Količina padavina, mm (in) 39
(1,54) 		32
(1,26) 		37
(1,46) 		41
(1,61) 		51
(2,01) 		61
(2,4) 		45
(1,77) 		44
(1,73) 		38
(1,5) 		34
(1,34) 		40
(1,57) 		53
(2,09) 		515
(20,28)
Dani sa kišom 10 8 11 12 13 13 10 8 10 11 13 11 130
Dani sa snegom 14 14 9 1 0 0 0 0 0 1 6 13 58
Relativna vlažnost, % 85,2 82,4 77,6 67,2 63,1 66,0 63,6 62,1 68,5 75,5 84,3 86,1 73,5
Izvor #1: Pogoda.ru.net[48]
Izvor #2: Svetska meteorološka organizacija (vlažnost 1981–2010)[49]
Zgrada regionalne uprave Zaporožja
Zgrada gradskog veća Zaporožja

Uprava[uredi | uredi izvor]

Zaporožje je regionalno sedište Zaporoške oblalsti i grad od regionalnog značaja što znači da ima oblik samouprave u okviru oblasti (regiona).

Upravna podela[uredi | uredi izvor]

Grad je podeljen na 7 administrativnih oblasti.

  1. Oleksandrivski
  2. Zavodski
  3. Komunjarski
  4. Dnjeprovski
  5. Voznesenjivski
  6. Horticki
  7. Ševčenkivski


Stanovništvo okruga grada Zaporožja 1. novembra 2015.:[50]

Br. Oblast Populacija Procenat od ukupnog broja
1 Oleksandrivski 68 666 9,06 %
2 Zavodski 50 750 6,7 %
3 Komunjarski 133 752 17,64 %
4 Dnjeprovski 135 934 17,95 %
5 Voznesenjivski 101 349 13,37 %
6 Horticki 115 641 15,27 %
7 Ševčenkivski 151 558 20,0 %
Zaporoška administrativna podela (oblasti)

Demografija[uredi | uredi izvor]

Gradska populacija[uredi | uredi izvor]

Stanovništvo grada opada od prvih godina državne nezavisnosti. U periodu 2014–2015. stopa smanjenja stanovništva iznosila je −0,56% godišnje.[51]

U januaru 2017. godine, gradsko stanovništvo je iznosilo 750.685 stanovnika.[52] Ukupno smanjenje stanovništva grada tokom državne nezavisnosti je oko 146 hiljada ljudi (godine 2017–2018. nisu uključene u ovu procenu).

Grafikon stanovništva Zaporožja
Godina Populacija Izvor
1781 329 [8]
1795 1.230 [8]
1804 2.500 [8]
1824 1.716 [5]
1859 3.100 [5]
1861 3.819 [8][53]
1864 4.354 [5]
1870 4.601 [54]
1885 6.707 [55]
1894 16.100 [56]
1897 16.393 [57]
Godina Populacija Izvor
1900 24.196 [58]
1902 35.000 [5]
1910 38.000 [59]
1913 63.000 [8]
1915 oko 60.000 [5]
1916 72.900 [8]
1917 58.517 [60]
1926 55.744 [61][62]
1937 243.148 [62]
1939 289.188 [63][64]
1943 120.000 [63][65]
Godina Populacija Izvor
1956 381.000 [59]
1959 449.000 [64]
1970 658.000 [66]
1971 676.000 [64]
1979 781.000 [67]
1989 897.600 [68]
1991 896.600 [69]
2001 815.300 [70]
2010 776.918 [71]
2011 775.678 [72]
2015 757.650 [2][mrtva veza]
2017 750.685 [3] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. februar 2022)

Etnička struktura[uredi | uredi izvor]

Prema popisu iz 2001. godine, Zaporožje je imalo sledeću etničku strukturu:[73]

Ukupno (hiljade) Ukrajinci Rusi Belorusi Bugari Jevreji Gruzini Jermeni Tatari Azeri Romi Poljaci Nemci Moldavci Grci
815.3 573 207 5.5 3.6 3.4 3.11 3.08 2.2 1.2 0.92 0.78-1.8[74] 0.76 0.72 0.6
100% 70.28% 25.39% 0.67% 0.44% 0.42% 0.38% 0.38% 0.27% 0.15% 0.11% 0.1% 0.09% 0.09% 0.07%

Jezik[uredi | uredi izvor]

Ukrajinski se koristi za službene državne poslove.

Maternji jezik stanovnika Zaporožja, prema popisu stanovništva u Ukrajini (procenat):

Jezik 1897[75] 1926[76] 1989[77] 2001[78]
Ukrajinski  43.0  33.8  41.3  41.6
Ruski  24.8  52.2  57.0  56.8
Jidiš  27.8  9.7  0.1

Religija[uredi | uredi izvor]

U Zaporožju su prisutne sledeće verske zajednice:[79]

Hrišćani
Pravoslavlje
Holy Protection Cathedral

Većina građana su pravoslavni hrišćani Ukrajinske pravoslavne crkve (Moskovske patrijaršije) ili Pravoslavne crkve Ukrajine. Među pravoslavnim crkvama najpopularnija je Pokrovska crkva, koja je pod Moskovskom patrijaršijom. U gradu se nalaze i crkva Svetog Nikole i Katedrala Svetog Andreja.

Protestantizam

Protestantizam propovedaju:

Katolicizam

Katolicizam propovedaju:

Najveća katolička crkva je Crkva Boga, Oca milosrđa

Judaizam

Ortodoksni judaizam predstavljaju jedan sindikat i šest zajednica.

Islam

U Zaporoškom okrugu postoji pet zajednica koje su deo Duhovne muslimanske uprave Ukrajine i četiri nezavisne muslimanske zajednice.

Hinduizam

U gradu postoji ogranak Vedske akademije.

Ekonomija[uredi | uredi izvor]

Industrija[uredi | uredi izvor]

Industrija i rečna luka

Zaporožje je važan industrijski centar Ukrajine, ono je sedište glavne kompanija za proizvodnju automobila u zemlji, kao i svetski poznatog proizvođača avionskih motora Motor-Siča. Dobro snabdeveno električnom energijom, Zaporožje, zajedno sa susednim Donječkim basenom i nikopoljskim rudnicima mangana i krivoroškim rudnicima gvožđa, čini jedan od vodećih industrijskih kompleksa u Ukrajini.

Grad je sedište najveće ukrajinske automobilske fabrike ZAZ (Zaporіzьkiй avtomobіlьniй zavod) koja proizvodi ukrajinske automobilske marke kao što su Zaporožec i Tavria.

Nakon završetka ruske revolucije, grad je postao važan industrijski centar. Prisustvo jeftine radne snage i blizina nalazišta uglja, gvozdene rude i mangana stvorili su povoljne uslove za velika preduzeća gvožđarske i mašinske industrije. Danas je Zaporožje važan industrijski centar regiona sa teškom industrijom (posebno metalurškom), aluminijumskom i hemijskom industrijom. U gradu se proizvode automobili, avionski motori, radioelektronika. Luka Zaporožje je važno mesto za pretovar robe iz Donbasa.

Zaporožstal, četvrti najveći proizvođač čelika u Ukrajini, nalazi se na 54. mestu u svetu i ima sedište u gradu.

Električne energije[uredi | uredi izvor]

Zaporožje je veliko čvorište za proizvodnju električne energije. Postoje hidroelektrana poznata kao DniproGES Dnjeparska hidroelektrana i najveća nuklearna elektrana u Evropi. Fabrike u Zaporožju proizvode oko 25% ukupne ukrajinske potrošnje električne energije. Nuklearna elektrana Zaporožja nalazi se u blizini Energodara (u prevodu darivatelj energije), oko 60 km od Zaporožja, koja je najveća nuklearna elektrana u Evropi. Takođe u Energodaru se nalazi termoelektrana Zaporožje.

Kultura[uredi | uredi izvor]

Akademsko dramsko pozorište Magara

Zaporožje ima filharmoniju, nekoliko muzeja, pozorišta, biblioteka. Među njima su:

  • Akademsko dramsko pozorište Magara
  • Opštinska pozorišna laboratorija «VIE»
  • Dečje pozorište
  • Pozorište «Zaporoški kozaci»
  • Zaporoški regionalni muzej
  • Nacionalni muzej istorije Zaporoških kozaka
  • Zaporoški regionalni umetnički muzej
  • Muzej vazduhoplovstva Motor Sič
  • Univerzalna naučna biblioteka Zaporoške oblasti

U Zaporožju postoji niz malih amaterskih grupa narodnih muzičkih bendova, umetničkih galerija. U gradu se redovno održavaju festivali i proslave, takmičenja kozačkih borilačkih veština i umetničke izložbe.

U Zaporožju postoji izložba i prodaja Zaporožskog gradskog udruženja umetnika «Kolorit» na otvorenom u blizini 'Fontane života' Dnevna izložba umetničkih organizacija grada je jedinstveno mesto u Zaporožju, gde ljudi mogu da komuniciraju sa zanatlijama i umetnicima, gledaju časove rezbarenja, vezenja, tkanja i drugih kreativnih radova, dobijaju lekcije od profesionalnih umetnika, dizajnera i karikaturista.

Glavne znamenitosti[uredi | uredi izvor]

Ostrvo Horticija.
'Fontana života' u Zaporožju (izgrađena 2004) sa dnevnom izložbom zaporoških umetnika.

Ostrvo Horticija veličine 12 km h 2 km nalazi se u geografskom centru grada. Dva betonska mosta povezuju ostrvo sa gradom. Projektovao ih je i konstruisao inženjer Boris N. Preobraženski 1952. godine. Dva nivoa mosta imaju visinu od oko 54 metra. Gornji nivo mostova je namenjen za železnicu a donji – za automobile i pešake.

Istorijski i kulturni muzej Zaporoška Sič nalazi se na severnom stenovitom delu ostrva Horticije. Muzej je rekonstruisano uporište Zaporoških kozaka. U muzeju su predstavljene sve karakteristike logorskog života vojnih Kozaka i njihovog načina života.

Manja ostrva se nalaze između brane i ostrva Khorticija. Svako od ovih ostrva ima svoju legendu. Na jednom od njih po imenu Durnja Skala car Petar Veliki je kaznio Kozake bičevanjem zbog njihove izdaje na strani Karla XII tokom Velikog severnog rata između Rusije i Švedske.

Još jedno malo ostrvo, nazvano Stolb, ima geološko obeležje, koje izgleda kao velika zdela u granitnoj ploči, čiji prečnik iznosi 1,4 metara a dubina 1 metar. Ova zdela se zove Kozačka zdela. Narod kaže da se u letnjim danima pod vrelim suncem lako prokuva voda u ovoj zdeli a kozaci su je koristili za kuvanje gulaša.[81]

Panoramski pogled na DniproGES sa ostrva Horticija je veoma impresivan. Prava i duga Soborna avenija (10 km) završava se u SocGorodu kod brane, koja je izgrađena u stilu konstruktivističke arhitekture 20. veka.

Infrastruktura[uredi | uredi izvor]

Grad Zaporožje je važno saobraćajno čvorište u Ukrajini i ima duboko razvijen transportni sistem koji uključuje putne, železničke, rečne i vazdušne opcije za putnički, teretni i komunalni tranzit. Javni gradski prevoz obuhvata autobuse, kombije, tramvaje, trolejbuse i železnicu.

Na istočnoj periferiji Zaporožja prolazi glavni nacionalni autoput M-18 koji povezuje Harkov sa Simferopoljom. Tri druga nacionalna autoputa završavaju u Zaporožju, jedan H-23 koji počinje u Kropivnickom i prolazi kroz Krivi Rog i završava u Zaporožju; drugi H-08 koji počinje u Kijevu i putuje duž Dnjepra sve do juga prolazeći kroz niz važnih gradova kao što su Kremenčug, Kamjanske, Dnjepar, i drugi; i drugi autoput H-15 koji u Zaporožje stiže iz Donjecka.

Preko Dnjepra postoje četiri drumska i dva železnička mosta. Svi mostovi osim jednog povezuju grad sa ostrvom Horticija. Drugi most ide preko brane Dnjeprovske hidroelektrane.

Grad Zaporožje ima dve železničke stanice, Zaporožje-Prva i Zaporožja-Druga. Prva je centralna stanica. Nalazi se u južnom delu grada i deo je tranzitne rute sever-jug Simferopolj-Harkov. Linija stanice Zaporožje-Druga povezuje rudnike uglja u Donbasu sa rudnicima gvožđa u Krivom Rogu.

Dve gradske rečne luke su deo nacionalne infrastrukture vodnog saobraćaja koja povezuje Kijev i Herson duž reke Dnjepar i koristi neke teretne brodove, kao i kutere za putovanje između Zaporožja i obližnjih sela. Veliko ostrvo Horticija deli Dnjepar na dva kraka (kanala), glavni krak koji prolazi pored ostrva na njegovoj istočnoj strani i alternativni krak poznat i kao Stari Dnjepar koji protiče pored ostrva na njegovoj zapadnoj strani.

Jedini gradski aerodrom koji se nalazi istočno od grada (leva obala Dnjepra) uključuje domaće i međunarodne letove. Zapadno od grada (desna obala Dnjepra) nalazi se manji aerodrom Široke.

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

U Zaporožju se odvija radnja dve kratke fikcije američkog pisca Harija Turtledava: Za Otadžbinu spremni (1991) i Fantom Tolbuhin (1998).

Partnerski gradovi[uredi | uredi izvor]

Zaporoški trg (nem. Saporoshjeplatz) u Oberhauzenu, nazvan po gradu pobratimu Oberhauzena - Zaporožju

Zaporožje je grad pobratim sa sledećim gradovima:[82][83]

Pored toga, 1969. grad je preimenovao jednu od svojih ulica u Vroclavsku, komunistička vlada Vroclava je odlučila da oda počast ukrajinskom gradu na sličan način, a deo ulice Sudecka – Grabižinska prema trgu Šleskih ustanika – je preimenovana u Zaporošku ulicu. Dugačka je oko 1,3 km.[87]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Beleške[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ova slika kurganske stele snimljena je u Harkovu, ali se slične statue mogu naći na ostrvu Horticija.
  2. ^ Izgubljena pobeda, feldmaršala Erika fon Manštajna, kaže da su Nemci završili popravku železničkog mosta samo nekoliko meseci pre nego što su izgubili grad u oktobru 1943. "Kao rezultat toga, sva roba je morala da se pretovari, a vagoni cisterne sa benzinom nisu mogli proći na front."
  3. ^ Poručnik Mikola Jacenko (1923–1943) bio je komandir voda 39. tenkovske brigade (23. tenkovski korpus, Jugozapadni front); 14. oktobra 1943. njegov tenk je ušao u grad i uništio tri neprijateljska tenka u uličnim borbama; Jacenko je ubijen. Posthumno je proglašen za Heroja Sovjetskog Saveza 1944. Članovi posade bili su: narednik Varecun (vozač), Lebedev (tobdžija) i Šepelev (radiooperater).[30]
  4. ^ Pošto je moderno Zaporožje u Sovjetskom Savezu bilo značajno prošireno, mnoge tipografije u gradu su morale biti preimenovane. U godini pada Ruske Imperije (1917), stanovništvo Aleksandrovska je brojalo oko 60.000 ljudi. U godini proglašenja nezavisnosti Ukrajine (1991), stanovništvo grada dostiglo je skoro milion ljudi.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Pospelov, str. 25–26
  2. ^ a b Я. P. Novickiй. Istoriя goroda Aleksandrovska, (Ekaterinoslavskoй gub.) v svяzi s istorieй vozniknoveniя kreposteй Dneprovskoй linii 1770–1806 g. – Ekaterinoslav: Tipografiя Gubernskogo Zemstva, 1905. – 176 s.
  3. ^ Vіtalій Bondar; Іrina Kozlova. (25. 9. 2010). Taєmnicі unіkalьnih dokumentіv (na jeziku: ukrajinski). Zaporіzьka pravda. Arhivirano iz originala 06. 06. 2022. g. Pristupljeno 31. 05. 2022. 
  4. ^ Z іstorії Oleksandrіvsьka
  5. ^ a b v g d đ Natalia Ostasheva Venger (2003). „The Mennonite Industrial Dynasties in Alexandrovsk”. Journal of Mennonite Studies. V21. Dnepropetrovsk National University. str. 89—110. 
  6. ^ Friesen, R. Building on the Past: Mennonite Architecture, Landscape and Settlements in Russia/Ukraine. Raduga Publications, 2004.
  7. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj The bridges of Zaporizhzhia (Mostы Zaporožья), by L. Adelberg (Adelьberg L), pub RA Tandem st, Zaporizhzhia, 2005.
  8. ^ a b v g d đ e Official Portal Zaporizhzhia city authorities, History (Ofіcійniй portal, Zaporіzьkoї mіsьkoї vladi, Іstorія mіsta) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. januar 2012), accessed 11 April 2011.
  9. ^ „Sovetskai︠a︡ arkhitektura”. Iskusstvo. 27. 10. 1969 — preko Google Books. 
  10. ^ New world review, p40
  11. ^ Meerovič M. G. Socgorod – bazovoe ponяtie sovetskoй gradostroitelьnoй teorii pervыh pяtiletok Arhivirano 28 septembar 2011 na sajtu Wayback Machine
  12. ^ „Istoriя Zaporožья”. photoalbum.zp.ua. 
  13. ^ a b The Soviet economy and the Red Army, 1930–1945, by Walter Scott Dunn, Greenwood Publishing Group. 1995. ISBN 0-275-94893-5. str. 13.
  14. ^ „Kolli Nikolaй Džemsovič”. bse.sci-lib.com. 
  15. ^ V.E. Alyeshin, Dissertation, (Alёšin V. Э., Glava III. Praktičeskoe voploщenie teoretičeskiй idei v gradostroitelьstve Ukrainы v period industrializacii i pervoй pяtiletki. Razvitie predstavleniя o socialističeskom poselenii v gradostroitelьstve Ukrainы v 1920–h – načale 1930–h godov (Dissertaciя na soiskanie učenoй stepeni kandidata arhitekturы)) [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. septembar 2011)
  16. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj The Great Patriotic War on the territory of Zaporizhzhia (Velikaя Otečestvennaя voйna na territorii Zaporožья)
  17. ^ Germany and the Second World War, Volume IV The Attack on the Soviet Union, by Horst Boog, Jürgen Förster, Joachim Hoffmann, Ernst Klink, Rolf-Dieter Müller, Gerd R. Ueberschär, pub Clarendon Press. 1998. ISBN 0-19-822886-4. str. 909.
  18. ^ „The Eastern Front, Timeline 1941”. Arhivirano iz originala 19. 7. 2011. g. Pristupljeno 18. 4. 2011. 
  19. ^ Radio Free Europe Radio Liberty, Ukrainian Activists Draw Attention To Little-Known WWII Tragedy , by Dmytro Moroz and Claire Bigg, 23 August 2013.
  20. ^ Germany and the Second World War, Volume IV The Attack on the Soviet Union, p 607 says that Zaporizhzhia was captured on 1 October 1941.
  21. ^ Lost Victories, by Field Marshal Eric von Manstein, pdf version p263.
  22. ^ Germany and the Second World War, Volume VI The Global War, by Horst Boog, Werner Rahn, Reinhard Stumpf, and Bernd Wegner, pub Clarendon Press. 2001. ISBN 0-19-822888-0. str. 1184–1193.
  23. ^ Lost Victories, by Field Marshal Eric von Manstein, translated by Anthony G Powell, pdf version p267-270[mrtva veza].
  24. ^ Lost Victories, by Field Marshal Eric von Manstein, pdf version p 274.
  25. ^ There are photographs of Hitler's meeting at HQ Army Group South taken by Heinrich Hoffmann in the Bavarian State Library Arhivirano 16 maj 2011 na sajtu Wayback Machine; the library records show them as taken on 10 March 1943. The following instructions will find the photos on the site:
    Special collections->Image archive->Start search->Freie suche-> type Manstein ->click "Suchen" -get results-> Look at photos 28–43.
    The German Federal Archive has one of these photos, but recorded under the date 18 March 1943.
  26. ^ Lost Victories, by Field Marshal Eric von Manstein, pdf version p290-2.
  27. ^ a b v Lost Victories, by Field Marshal Eric von Manstein, says that the Germans finished repairing the railway bridge only a few months before they lost the city in October 1943.
  28. ^ a b „The Eastern Front, Timeline 1943”. Arhivirano iz originala 19. 7. 2011. g. Pristupljeno 18. 4. 2011. 
  29. ^ Moscow-Stalingrad-Berlin-Prague, Memories of Army Commander ("Moskva-Stalіngrad-Berlіn-Praga". Zapiski komandarma), by Dmitri Danilovich Lelyushenko (Lelюšenko Dmitro Danilovič), pub Nauka, Moscow, 1987, chapter 4.
  30. ^ Zaporizhzhia Streets – The Mirror of History: brief biographical directory and lists of streets, alleys, boulevards, avenues and streets of the town (Vulicі Zaporіžžя – dzerkalo іstorії: dovіdnik і korotkі bіblіografіčnі spiski pro vulicі, provulki, prospekti, bulьvari ta maйdani mіsta), by Uklad O Dutova (Uklad O Dutova), pub Dike Pole, 2008.
  31. ^ „Počemu mostы stroяt po 14 let – i čto govorit Ukravtodor”. Arhivirano iz originala 13. 08. 2018. g. Pristupljeno 31. 05. 2022. 
  32. ^ Buckley, Neil (26. 1. 2014). „Ukraine protests spread to Yanukovich heartland”Neophodna novčana pretplata. Financial Times. 
  33. ^ „V Zaporožьe učastniki Maйdana opečatali kabinetы rukovodstva Zaporožskoй OGA : Novosti UNIAN”. Ukrainian Independent Information Agency. Pristupljeno 24. 2. 2014. 
  34. ^ Ukraine Tensions Escalate as Russia, U.S. Exchange Barbs Arhivirano 15 septembar 2014 na sajtu Wayback Machine
  35. ^ Ukraine crisis: What is happening where?, BBC News (15 April 2014)
  36. ^ „Armed, pro-Russian separatists lay siege to Donetsk Oblast; at least three dead (VIDEOS, UPDATES) – Apr. 14, 2014”. 14. 4. 2014. 
  37. ^ Poroshenko signed the laws about decomunization. Ukrayinska Pravda. 15 May 2015
    Poroshenko signs laws on denouncing Communist, Nazi regimes, Interfax-Ukraine. 15 May 20
    Goodbye, Lenin: Ukraine moves to ban communist symbols, BBC News (14 April 2015)
  38. ^ Vitaly Shevchenko (1. 6. 2016), In pictures: Ukraine removes communist-era symbols, BBC News 
  39. ^ Polnый perečenь pereimenovannыh v Zaporožьe ulic
  40. ^ In Zaporizhzhia began to "dekomunize" DniproGES, Radio Free Europe (4 April 2016)
  41. ^ „Tehnіka rosіяn zaйšla do Berdяnsьka, v Zaporіžžі zbroю daюtь usіm gotovim zahiщati oblasniй centr”. Radіo Svoboda (na jeziku: ukrajinski). Arhivirano iz originala 27. 2. 2022. g. Pristupljeno 28. 2. 2022. 
  42. ^ „Žitelіv Zaporіžžя prosяtь ne pokidati ukrittя: Obstrіlююtь aerodrom – novini Zaporіžžя”. www.depo.ua (na jeziku: ukrajinski). Arhivirano iz originala 27. 2. 2022. g. Pristupljeno 28. 2. 2022. 
  43. ^ „Video analysis reveals Russian attack on Ukrainian nuclear plant veered near disaster”. NPR. 11. 3. 2022. Pristupljeno 1. 4. 2022. 
  44. ^ "Update 1-Ukraine nuclear power plant Zaporizhzhia on fire, town mayor says". Reuters. 4 March 2022. Retrieved 7 March 2022.
  45. ^ https://www.ukrinform.net/rubric-ato/3482044-invaders-fire-missiles-on-zaporizhzhia-sumy-region-at-night.html
  46. ^ „Pasport goroda Zaporožьe”. photoalbum.zp.ua. 
  47. ^ „The interactive map of island of Khortitsa (Russian)”. Arhivirano iz originala 2. 7. 2011. g. Pristupljeno 2. 7. 2011. 
  48. ^ POGODA v Zaporožьe (na jeziku: ruski). Pogoda i klimat. Arhivirano iz originala 13. 12. 2019. g. Pristupljeno 8. 11. 2021. . Snow days have been taken to mean days on which it snowed, not days with snow cover on the ground.
  49. ^ „World Meteorological Organization Climate Normals for 1981–2010”. World Meteorological Organization. Arhivirano iz originala 17. 7. 2021. g. Pristupljeno 18. 7. 2021. 
  50. ^ Golovne upravlіnnя statistiki v Zaporіzьkій oblastі — Čiselьnіstь naselennя m. Zaporіžžя Arhivirano 2019-02-13 na sajtu Wayback Machine na 1 listopada 2015 roku]
  51. ^ „Zaporizhzhia • Population”. population.city. 
  52. ^ „Deržstat Ukraїni” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 25. 02. 2022. g. Pristupljeno 31. 05. 2022. 
  53. ^ Collection of scientific works of graduate students (Zbirnik naukovih pracь aspіrantіv), by T H Shevchenka, pub Vyd-vo Kyïvsʹkoho University, 1963, p87 gives the 1861 population as 3,729.
  54. ^ Ripley, George; Dana, Charles A. (Charles Anderson) (27. 10. 1879). „The American cyclopaedia: a popular dictionary of general knowledge. Edited by George Ripley and Charles A. Dana”. New York D. Appleton — preko Internet Archive. 
  55. ^ Brockhaus and Efron's Encyclopedia (Эnciklopedičeskiй Slovarь F.A.Brokgauza i I.A.Efrona), edited by Professor IE Andreevskago, and K. Arseniev, pub FA Brockhaus (Leipzig) and IA Efron (St Petersburg), 1890–1907, entry for Aleksandrovsk in Yekaterinoslavskaya province (Aleksandrovsk, uezdnый gorod Ekaterinoslavskoй gubernii).
  56. ^ Universal Calendar for 1898 (Vseobщiй kalendarь na 1898 god), pub Hermann Hoppe (St Petersburg), 1898, p217 List of the populated areas of the Russian Empire, Abakan – Alekseevskoe (Rospisь naselёnnыh mestnosteй Rossiйskoй imperii, Abakanskoe – Alekseevskoe).
  57. ^ Large Encyclopedia (Bolьšaя Znciklopedія) Volume I, pub Prosveshechenie (St Petersburg), 1903, p323. pdf version
  58. ^ Russian Calendar for 1906 (Russkiй kalendarь na 1906 g.), pub A. Suvorina (St Petersburg), 1906, p108 List of the populated areas of the Russian Empire, Abbas-Tuman – Belev (Spisok gorodov i drugih naselёnnыh punktov Rossiйskoй imperii, Abbas-Tuman – Belev).
  59. ^ a b Ukrainian SSR (Ukrainskaя SSR), pub Economic Institute of the Ukrainian Academy of Sciences, 1958, p87.
  60. ^ Sergina V. "City Z:1921-199", film "Year 1926" Sergina V. Gorod Z: 1921–1991 (Nevыdumannыe istorii): Istoričeski–poznavatelьnый TV proekt dlя lюboй zritelьskoй auditorii. – K., 2005.- 1 kompakt – disk. Filьm "God 1926"
  61. ^ Economic geography of the USSR by S S Balźak, V F Vasyutin, Ya G Feigin, pub Macmillan, 1956.
  62. ^ a b Half a century classified as 'Secret': All-Union census in 1937 (Polveka pod grifom 'sekretno': Vsesoюznaя perepisь naseleniя 1937 goda) Arhivirano 25 maj 2013 na sajtu Wayback Machine, by Valentina B Zhiromskaya, I Kiselev, Yu A Polyakov, pub Nauka, 1996. This gives the 1926 population as 55,295.(DJV-ZIP – requires DjVu viewer software)
  63. ^ a b Zelinsky, Wilbur; Kosiński, Leszek A. (1991). The Emergency Evacuation of Cities: A Cross-national Historical and Geographical Study. Rowman & Littlefield. ISBN 0-8476-7673-0. .
  64. ^ a b v The Great Soviet Encyclopedia (Bolьšaя Sovetskaя Эnciklopediя), entry for Zaporizhzhia – Zaporizhzhia oblast center (Zaporožьe – centr Zaporіzьkoї obl.), 3rd edition, pub 1969 to 1978.
  65. ^ Sergina V. "City Z:1921-199", film "Year 1942" (Sergina V. Gorod Z: 1921–1991 (Nevыdumannыe istorii): Istoričeski–poznavatelьnый TV proekt dlя lюboй zritelьskoй auditorii. – K., 2005.- 1 kompakt – disk. Filьm "God 1942") said the population for 1942 was 103,400.
  66. ^ The Ukrainian quarterly, Volumes 26–27, pub Ukrainian Congress Committee of America, 1970, p223.
  67. ^ The population of the USSR: According to the Proc. Census 1979 (Naselenie SSSR: Po dannыm Vsesoюznoй perepisi naseleniя 1979 g.), pub Politizdat (Moscow), 1980 – table: USSR, the Soviet population in 1979, cities with a population of 100 thousand and more people (SSSR, naselenie SSSR na 1979 god, Naselenie soюznыh i avtonomnыh respublik).
  68. ^ www.larousse.fr/encyclopedie L’Encyclopédie en ligne entry for Zaporojie.
  69. ^ Rand McNally atlas of world geography, pub Rand McNally Company, 1996, p38.
  70. ^ The size and composition of the population of Zaporizhzhia region up to the Ukrainian population census 2001 (Čislennostь i sostav naseleniя Zaporožskoй oblasti po itogam Vseukrainskoй perepisi naseleniя 2001 goda).
  71. ^ Population on 1 August 2010 (Čiselьnіstь naselennя na 1 serpnя 2010 roku), press release No 1377 issued by the State Department of Statistics in the Zaporizhzhia oblast (Deržkomstat. Golovne upravlіnnя statistiki u Zaporіzьkій oblastі), 16 September 2010[mrtva veza].
  72. ^ Population on 1 March 2011 (Čiselьnіstь naselennя na 1 bereznя 2011 roku), press release No 1163 issued by the State Department of Statistics in the Zaporizhzhia oblast (Deržkomstat. Golovne upravlіnnя statistiki u Zaporіzьkій oblastі), 18 April 2011.
  73. ^ Lozovoй N. (17. 1. 2011). „Эtničeskie voйnы: ukrainskaя versiя”. Isteblišment. Arhivirano iz originala 23. 8. 2011. g. 
  74. ^ Helena Krasowska,The Polish Minority in South-Eastern Ukraine, pub Institute of Slavic Studies, Polish Academy of Sciences. 2017. ISBN 978-83-64031-65-6. str. 49.
  75. ^ „Demoskop Weekly: Prilozhenie. Spravochnik statisticheskikh pokazateleĭ” Demoskop Weekly - Priloženie. Spravočnik statističeskih pokazateleй. [Demoscope Weekly: appendix. Digest of statistical indicators.]. www.demoscope.ru. Pristupljeno 2021-01-15. 
  76. ^ Vsesoi͡uznai͡a perepisʹ naselenii͡a 1926 goda Vsesoюznaя perepisь naseleniя 1926 goda [All-union census of population 1926]. Moscow: Izdanie CSU Soюza SSR. 1928—29. 
  77. ^ Romant͡sov, V. O. „Naselennя Ukraїni і йogo rіdna mova za časіv radяnsьkoї vladi ta nezaležnostі” Naselenni͡a Ukraïny i ĭoho ridna mova za chasiv radi͡ansʹkoï vlady ta nezalez͡hnosti [The population of Ukraine and its native language in the periods of the Soviet régime and independence]. Arhivirano iz originala 2016-03-06. g. Pristupljeno 2021-01-15. 
  78. ^ „Vseukraïnsʹkyĭ perepys naselenni͡a 2001 roku: Rozpodil naselenni͡a za ridnoi͡u movoi͡u, Zaporizʹka oblastʹ” Vseukraїnsьkiй perepis naselennя 2001 roku. Rozpodіl naselennя za rіdnoю movoю, Zaporіzьka oblastь [All-Ukrainian census of population 2001: Distribution of population by native language, Zaporizka oblast.]. Arhivirano iz originala 6. 3. 2016. g. Pristupljeno 1. 6. 2021. 
  79. ^ „Religioznaя karta oblasti - Pervaя besplatnaя informacionnaя gazeta Zaporožья "Ostrov Svobodы". Dostupno i sovremenno”. Arhivirano iz originala 17. 6. 2008. g. Pristupljeno 17. 4. 2011.  Ostrov Svobodы (gazeta)
  80. ^ Helena Krasowska,The Polish Minority in South-Eastern Ukraine, pub Institute of Slavic Studies, Polish Academy of Sciences. 2017. ISBN 978-83-64031-65-6. str. 50-52.
  81. ^ Galina and Maxim Ostapenko, History of our Khortytsia (Galina i Maksim Ostapenko Istoriя našeй Horticы) Arhivirano 31 avgust 2011 na sajtu Wayback Machine
  82. ^ a b v g d đ e ž Mіsta-pobratimi m. Zaporіžžя [Twin Cities Zaporizhzhia]. City of Zaporizhzhia (na jeziku: ukrajinski). Šanovnі vіdvіduvačі і koristuvačі saйtu. Arhivirano iz originala 3. 8. 2012. g. Pristupljeno 7. 8. 2013. 
  83. ^ Belяeva L. Goroda-pobratimы Zaporožья // Pravda. – 2011. – № 16. – S. 9.
  84. ^ „Belfort – Les Relations Internationales” [Belfort – International Relations]. Belfort Mairie (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 20. 7. 2011. g. Pristupljeno 21. 12. 2013. 
  85. ^ ‘Zaporozhe : Birmingham’s twin city in the USSR’. Typescript (photocopy), [1980]Birmingham and Zaporizhia, Ukraine. Twin cities, back in the USSR?
  86. ^ Zachert, Uwe; Annica Kunz. „Twin cities”. Landeshauptstadt Magdeburg [City of Magdeburg]. Arhivirano iz originala 1. 9. 2012. g. Pristupljeno 7. 8. 2013. 
  87. ^ „Wrocław, ul. Zaporoska – Dolny.Slask.org.pl”. Arhivirano iz originala 29. 9. 2011. g. Pristupljeno 29. 7. 2011. 

Dodatni izvori[uredi | uredi izvor]

  • E. M. Pospelov (Ye. M. Pospelov). "Imena gorodov: včera i segodnя (1917–1992). Toponimičeskiй slovarь." (City Names: Yesterday and Today (1917–1992). Toponymic Dictionary." Moskva, "Russkie slovari", 1993.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Zaporožje na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Запорожје&oldid=27379690”