Zajednica nezavisnih država

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zajednica nezavisnih država
rus. Содружество Независимых Государств
Amblem organizacije
Amblem organizacije

Zastava organizacije
Zastava organizacije

Sedište Minsk,
 Belorusija
Moskva,
 Rusija
Sankt Peterburg,
 Rusija
Članice  Jermenija
 Azerbejdžan
 Belorusija
 Kazahstan
 Kirgistan
 Moldavija
 Rusija
 Tadžikistan
 Uzbekistan
Pridružene članice
  Turkmenistan
Posmatrači  Avganistan
 Mongolija
Sporni status  Ukrajina
Stanovništvo 282.214.245 (2017)
Predsedništvo  Kazahstan
Službeni jezik ruski
Sekretar Rusija Sergej Lebedev
Osnovana 18. decembar 1991.[1]
Zvanični sajt cis.minsk.by (jezik: ruski) (jezik: engleski)
Učesnici poslednjeg Samita Zajednice nezavisnih država, Soči, Rusija, 11. oktobar 2017.

Zajednica nezavisnih država (ZND; rus. Содружество Независимых Государств, СНГ) je međunarodna organizacija ili savez koje čine 9 bivših SSSR republika.[2]

Da bi umanjili posledice raspada prethodne države i unapredili međusobne odnose, bivše sovjetske republike su stvorile Zajednicu nezavisnih država. U trenucima raspada države koje je vodilo i prekidima mnogih postojećih veza između bivših sovjetskih republika je nastala inicijativa da se na drugim osnovama sačuvaju i na novi način definišu odnosi u oblasti političke, ekonomske, humanitarne, kulturne i druge saradnje. Mnogi su posmatrači, međutim, videli ovu organizaciju kao pokušaj uspostavljanja ponovne kontrole Rusije nad bivšim republikama. Od osnivanja, zemlje članice su potpisale mnoge dokumente i ugovore o zajedničkoj saradnji u ekonomiji, odbrani i spoljnoj politici. Zajednica nezavisnih država nije konfederacija.

Članstvo[uredi | uredi izvor]

Postoji devet punopravnih zemalja članica Zajednice nezavisnih država.

Sporazum o stvaranju je ostao na snazi kao glavni konstitucioni dokument organizacije do januara 1993, kad je ZND povelja (rus. Устав) stupio na snagu.[3] Povelja je formalizovala koncept članstva: zemlja članica je definisana kao zemlja koja ratifikuje ZND povelju (sekcija 2, član 7).

Turkmenistan nije ratifikovao povelju, te je promenio svoj ZND status u pridruženi član 26. avgusta 2005 da bi bio konzistentan sa svojim međunarodno neutralnim položajem koji su priznale UN.[4][5]

Mada je Ukrajina jedna od osnivačkih zemalja i ratifikovala je Sporazum o stvaranju decembra 1991, Ukrajina je izabrala da ne ratifikuje ZND povelju[6][7] pošto se ne slaže sa stanjem u kome je Rusija jedini legalni naslednik Sovjetskog Saveza. Ona ne smatra sebe članom ZND.[8][9] Godine 1993, Ukrajina je postala „pridruženi član” ZND.[10] Dana 14. marta 2014, zakon kojim se odbacuje ratifikacija Sporazuma o uspostavljanu ZND iz 1991, stavljen je na glasanje u ukrajinskom parlamentu, tek nakon Ruske vojne intervencije u Ukrajini i aneksije Krima i taj zakon nije prošao u skupštini.[11][12][13] Nakon parlamentarnih izbora iz 2014, novi zakon kojim se odbacuje ZND sporazum je primenjen.[14][15] U septembru 2015, Ukrajinsko ministarstvo spoljnih poslova je potvrdilo da će Ukrajina nastaviti da učestvuje u ZND „na selektivnoj bazi”.[16][17] Od tada, Ukrajina nije imala predstavnika u izvršnom komitetu ZND.[16]

U svetlu Ruske podrške nezavisnost odvojenih regiona Moldavije, Gruzije i Ukrajine,[18][19][20] kao i njenog kršenja Istanbulskog sporazuma (pogledajte Sporazum o prilagođenim konvencionalnim oružanim snagama u Evropi), zakonodavne inicijative za otkazivanje sporazuma o kreiranju ZND su pokrenute u Moldavskom parlamentu 25. marta 2014, mada nisu odobrene.[21][22][23]

Države članice[uredi | uredi izvor]

Pridružene članice[uredi | uredi izvor]

  •  Turkmenistan — izašao iz stalnog članstva 26. avgusta 2005. u skladu sa strategijom neutralnosti, ali ima status pridružene članice.
  •  Ukrajina — istupila iz članstva 2014. zbog Krimske krize, ali je u septembru 2015. godine nastavila da bude deo Zajednice nezavisnih država na selektivnoj bazi.

Posmatrači[uredi | uredi izvor]

Bivše članice[uredi | uredi izvor]

Ljudska prava[uredi | uredi izvor]

Od vremena osnivanja organizacije, jedan od primarnih zadataka ZND je bio da se obezbedi forum za diskusiju o pitanjima vezanim za socijalni i ekonomski razvoj novih nezavisnih država. Da bi se postigao ovaj cilj, države članice su se složile da promovišu i zaštite ljudska prava. U početku, napori za postizanje ovog cilja bili su samo izjave dobre volje, ali je 26. maja 1995. godine ZND usvojila konvenciju Komonvelta nezavisnih država o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.[26]

Čak i pre sporazuma o ljudskim pravima iz 1995, povelja ZND koja je prihvaćena 1991, kreirala je u članu 33 komisiju za ljudska prava sa sedištem u Minsku, Belorusija. To je bilo potvrđeno odlukom Veća šefova država ZND iz 1993. Godine 1995, ZND je adaptirala sporazum o ljudskim pravima koji je obuhvatao civilna i politička kao i društvena i ekonomska ljudska prava. Ovaj sporazum je stupio na snagu 1998. godine. ZND sporazum je bio modelovan po uzoru na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, ali su mu nedostajali dovoljno snažni mehanizmi implementacije. Po ZND sporazumu, komisija za ljudska prava je imala veoma nejasno definisan autoritet. Statut komisije za ljudska prava je međutim adaptiran odlukom ZND zemalja članica, kojom se daje komisiji pravo da prima međudržavne kao i individualne komunikacije.

ZND članovi, posebno u srednjoj Aziji, i dalje se ubrajaju u zemlje sa najlošijim statusom ljudskih prava. Mnogi aktivisti ukazuju na Anđanski masakr iz 2005. u Uzbekistanu, ili kult ličnosti predsednika Turkmenistana Gurbanguli Berdimuhamedova (mada ta zemlja nije član ZND), da pokažu da gotovo da nema poboljšanja u ljudskim pravima u Centralnoj Aziji od raspada Sovjetskog Saveza. Konsolidacija moći predsednika Vladimira Putina je dovela do stalnog pada u skromnom napretku prethodnih godina u Rusiji. Zajednica nezavisnih država se i dalje suočava sa ozbiljnim izazovima u ispunjavanju čak i osnovnih međunarodnih standarda.[27]

Oružane snage[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti i Zajednički ZND sistem vazdušne odbrane

ZND povelja uspostavlja Veće ministara odbrane, koje je zaduženo za koordinaciju vojne saradnje zemalja članica ZND. U tom svojstvu, Veće razvija konceptualne pristupe pitanjima vojne i odbrambene politike zemalja članica ZND; razvija predloge za prevenciju oružanih sukoba na teritoriji država članica ili uz njihovo učešće; daje stručna mišljenja o nacrtima ugovora i sporazuma koji se odnose na pitanja odbrambenog i vojnog razvoja. Važan je i rad Saveta za usklađivanje pravnih akata iz oblasti odbrane i vojnog razvoja.

Jedna važna manifestacija integracionog procesa u oblasti vojne i odbrambene saradnje među ZND državama članicama je stvaranje zajedničkog ZND vazdušnog odbrambenog sistema 1995. godine. Tokom godina, broj vojnog osoblja zajedničkog ZND sistema vazdušne odbrane se udvostručio duž zapadne, evropske granice ZND, i povećao se 1,5 puna na njihovim južnim granicama.[28]

Kad je Boris Jeljcin postao ruski ministar odbrane 7. maja 1992, Jevgeni Šapošnikov, čovek imenovan za vrhovnog komandanta oružanih snaga ZND, i njegovo osoblje, su bili izvačeni iz MOD i zgrade generalštaba oružanih snaga Ruske Federacije i dodeljen im je prostor u bivšem sedištu Varšavskog pakta na lokaciji 41 Leljingradski prospekt[29] na severnom rubu Moskve.[30] Šapošnikov je dao ostavku u junu 1993. godine.

U decembru 1993. je uspostavljeno sedište ZND oružanih snaga.[31] Umesto, „ZND saveta ministara odbrane kreirano je ZND sedište za koordinaciju vojne saradnje (SKVS) u Moskvi, pri čemu je 50 procenata troškova finansiranja pružala Rusija.”[32] General Viktor Samsonov je imenovan za načelnika štaba. Sedište je sada preseljeno na lokaciju 101000, Moskva, Sverčkov pereulok, 3/2, dok je lokaciju 41 Lenjingradski prospekt preuzela jedna druga ruska agencija.

Šefovi generalštaba ZND su govorili u prilog integracije svojih nacionalnih oružanih snaga.[33]

Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti
  Članovi ODKB
  Članovi GUAM
  Drugi ZND članovi

Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) (rus. Организация Договора о Коллективной Безопасности) ili jednostavno Taškentski dogovor (rus. Ташкентский договор) prvobitno je započet kao ZND dogovor o kolektivnoj sigurnosti[34] koji je potpisan 15. maja 1992, od strane Jermenije, Kazahstana, Kirgistana, Ruske Federacije, Tadžikistana i Uzbekistana, u gradu Taškentu. Azerbejdžan je potpisao dogovor 24. septembra 1993, Gruzija 9. decembra 1993 i Belorusija 31. decembra 1993. Dogovor je stupio na snagu 20. aprila 1994.

ODKB je trebalo da traje pet godina, osim ukoliko se produži. Dana 2. aprila 1999, samo šest ODKB zemalja je potpisalo protokol o obnovi dogovora na dodatni petogodišnji period, dok su Azerbejdžan, Gruzija i Uzbekistan odbili da potpišu, te su se povukli iz ugovara. Zajedno sa Moldavijom i Ukrajinom, formirana manje usklađena i u većoj meri prozapadna grupa poznata kao GUAM (Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan, Moldavija).

Organizacija je nazvana ODKB dana 7. oktobra 2002. u Taškentu. Nikolaj Bordjuža je imenovan za generalnog sekretara nove organizacije. Tokom 2005, ODKB partneri su sproveli nekoliko zajedničkih vojnih vežbi. Godine 2005, Uzbekistan se povukao iz GUAM organizacije, i 23. juna 2006. je Uzbekistan postao pun učesnik ODKB i njegovo članstvo je bilo formalno ratifikovano od strane njegovog parlamenta 28. marta 2008.[35] ODKB je posmatračka organizacija u generalnoj skupštini Organizacije ujedinjenih nacija.

Povelja je potvrdila želju svih država učesnica da se uzdrže od upotrebe ili pretnje silom. Potpisnici ne mogu da se pridruže drugim vojnim savezima ili drugim grupama država. Agresija na jednog potpisnika se smatra agresijom protiv svih. U tom cilju, ODKB održava godišnje vežbe vojne komande da bi države ODKB imale priliku da unaprede međusobnu saradnju. Najveća vojna vežba ODKB održana do sada su bile vežbe „Rubezh 2008” koje su se odvile u Jermeniji, gde je ukupno 4.000 vojnika iz svih 7 država članica ODKB izvršilo operativno, strateško i taktičko obučavanje sa naglaskom na unapređenju efikasnosti kolektivnog sigurnosnog elementa ODKB partnerstva.[36]

U maju 2007, generalni sekretar ODKB Nikolaj Bordjuža je sugerisao da Iran može da se pridruži organizaciji izjavom, „ODKB je otvorena organizacija. Ako Iran podnese zahtev u skladu sa našom poveljom, mi ćemo razmotriti njihov zahtev.” Da je Iran pristupio, to bi bila prva država izvan bivšeg Sovjetskog Saveza da postane član organizacije.

Dana 6. oktobra 2007, ODKB članovi su se složili sa znatnom ekspanzijom organizacije kojom bi se kreirale ODKB mirovne snage koje bi bile angažovane pod UN mandatom ili bez njega unutar svojih zemalja članica. Ovo proširenje bi isto tako omogućilo svim članicama da kupuju rusko oružje po istoj ceni kao i Rusija.[37] ODKB je potpisala ugovor sa Šangajskom organizacijom za saradnju (ŠOS), u Tadžikistanskoj prestonici Dušanbe, o proširenju saradnje po pitanjima kao što su bezbednost, kriminal, i trgovina drogom.[38]

Dana 29. avgusta 2008, Rusija je najavila da će tražiti ODKB priznavanje nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije, tri dana nakon što je Rusija zvanično priznala obe.[39] Dana 5. septembra 2008, Jermenija je preuzela rotirajuću predsedavajuću poziciju u ODKB tokom sastanka u Moskvi, Rusija.[40]

U oktobru 2009, Ukrajina nije odobrila ZND antiterorističkom centru da održi antiterorističke manevre na njenoj teritoriji pošto ukrajinski ustav zabranjuje stranim vojnim snagama da dejstvuju na njenoj teritoriji.[41]

Najveće vojne vežbe koje je ikada održala ODKB, uključujući do 12.000 trupa, sprovedene su od 19. do 27. septembra 2011. godine kako bi se podigla spremnost i koordinacija u tehnikama protiv destabilizacije, da bi se suprotstavili bilo kakvim pokušajima popularnih ustanaka kao što je Arapsko proleće.[42]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ CIS leaders sign free trade deal Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. maj 2013), 18 October 2011. Pristupljeno 21 June 2015.
  2. ^ „Commonwealth of Independent States”. Arhivirano iz originala 23. 08. 2017. g. Pristupljeno 23. 10. 2017. 
  3. ^ CIS Charter Arhivirano 2006-07-20 na sajtu Library of Congress Web Archives|Web Archives, 22 January 1993 (unofficial English translation). Russian text here
  4. ^ Decision on Turkmenistan's associate membership, CIS Executive Committee meeting in Kazan, Russia, 26 August 2005 (jezik: ruski)
  5. ^ Turkmenistan reduces CIS ties to "Associate Member", Radio Free Europe/Radio Liberty, 29 August 2005.
  6. ^ Conflict in the Former USSR. Pristupljeno 25. 9. 2014. 
  7. ^ Russia and Nis Mineral Industry Handbook. Pristupljeno 25. 9. 2014. [mrtva veza]
  8. ^ Ratification status of CIS documents as of 15 January 2008 Arhivirano 2008-10-30 na sajtu Wayback Machine (Russian)
  9. ^ September 2008 Statement by Foreign Minister of Ukraine Volodymyr Ohryzko, “Ukraine does not recognise the legal personality of this organisation, we are not members of the CIS Economic Court, we did not ratify the CIS Statute, thus, we cannot be considered a member of this organisation from international legal point of view. Ukraine is a country-participant, but not a member country”
  10. ^ Economic Interdependence in Ukrainian-Russian Relations. Pristupljeno 25. 9. 2014. 
  11. ^ „Bill introduced to withdraw Ukraine from CIS”. Kyiv Post. 2014. Pristupljeno 27. 3. 2014. 
  12. ^ „Rezulьtati pošuku zakonoproektiv, zareєstrovanih Verhovnoю Radoю Ukraїni”. Pristupljeno 25. 9. 2014. 
  13. ^ „Draft documents on Ukraine’s withdrawal from CIS submitted to Verkhovna Rada”. Information Telegraph Agency of Russia. 27. 5. 2014. Arhivirano iz originala 14. 07. 2014. g. Pristupljeno 21. 6. 2014. 
  14. ^ „Proekt Postanovi pro pripinennя členstva ta učastі Ukraїni v organah Spіvdružnostі Nezaležnih Deržav”. Verkhovna Rada. Pristupljeno 30. 11. 2014. 
  15. ^ „Proekt Zakonu pro zupinennя dії Ugodi pro stvorennя Spіvdružnostі Nezaležnih Deržav”. Verkhovna Rada. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  16. ^ a b Ukraine to selectively work as part of CIS Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. januar 2016), BelTA (21 September 2015)
  17. ^ Yatsenyuk says Ukraine will drop Commonwealth of Independent States criminal search database system on Aug 24, Kyiv Post (20 August 2015)
  18. ^ Buckley, Neil (25. 11. 2014). „Georgia calls on west to condemn Abkhazia treaty with Russia”. Financial Times. Pristupljeno 9. 5. 2015. 
  19. ^ Rettman, Andrew (7. 5. 2015). „Donbas: A new 'black hole' in Europe”. Pristupljeno 9. 5. 2015. 
  20. ^ „Russia Erecting Monument to 'Little Green Men' Who Took Over Crimea”. Moscow Times. 26. 4. 2015. Pristupljeno 9. 5. 2015. 
  21. ^ In Moldova propose to denounce the agreement on creation of CIS Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. jul 2015). Ukrinform. 25 March 2014
  22. ^ „Proiectul hotărîrii cu privire la denunțarea Acordului de constituire a Comunității Statelor Independente”. Parliament of the Republic of Moldova. Pristupljeno 4. 11. 2014. 
  23. ^ „Proiectul legii cu privire la denunțarea Acordului de constituire a Comunității Statelor Independente nr.40-XII din 08.04.1994”. Parliament of the Republic of Moldova. Pristupljeno 4. 11. 2014. 
  24. ^ 2006, 3 February (11. 9. 2001). „Georgia opts out of ex-Soviet military cooperation body”. Pravda.Ru. Pristupljeno 23. 7. 2013. 
  25. ^ „RIA Novosti – World – Georgia's quitting CIS council will not affect security – Russian minister”. En.rian.ru. Pristupljeno 23. 7. 2013. 
  26. ^ „Commonwealth of Independent States Convention on Human Rights and Fundamental Freedoms”. 1995. Arhivirano iz originala 16. 04. 2013. g. Pristupljeno 24. 3. 2013. 
  27. ^ "Democracy Deficit Grows in Former Soviet Union" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. februar 2014) 2011. date retrieved 12 February 2014
  28. ^ „Informaciя o Sovete ministrov oboronы gosudarstv – učastnikov Sodružestva Nezavisimыh Gosudarstv”. Cis.minsk.by. Arhivirano iz originala 23. 09. 2015. g. Pristupljeno 23. 7. 2013. 
  29. ^ Johnson's Russia List #2142 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. mart 2001), 9 April 1998
  30. ^ Odom, The Collapse of the Soviet Military, pp. 385-86
  31. ^ Interfax, 22 December 1993, via Zbigniew Brzezinski, Paige Sullivan, 'Russia and the Commonwealth of Independent States' CSIS, 1997, pp. 464 via Google Books
  32. ^ SIPRI 1998 Annual, pp. 18
  33. ^ "ZND chiefs of staff want military integration." Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. decembar 2010) RIA Novosti, 3 December 2010.
  34. ^ The Charter of the CSTO Arhivirano 2011-05-15 na sajtu Wayback Machine
  35. ^ „Evraziйskiй dom – informacionno-analitičeskiй portal”. Eurasianhome.org. Arhivirano iz originala 27. 2. 2014. g. Pristupljeno 23. 7. 2013. 
  36. ^ “Rubezh 2008”: The First Large-Scale CSTO Military Exercise | PfP Information Management System (PIMS) Arhivirano 2012-02-18 na sajtu Wayback Machine
  37. ^ „Gendarme of Eurasia – Kommersant Moscow”. Kommersant.com. Arhivirano iz originala 1. 2. 2014. g. Pristupljeno 23. 7. 2013. 
  38. ^ „Leading News Resource of Pakistan”. Daily Times. 6. 10. 2007. Pristupljeno 23. 7. 2013. 
  39. ^ Halpin, Tony (30. 8. 2008). „Kremlin announces that South Ossetia will join one united Russian state”. The Times. London. Pristupljeno 30. 4. 2010. 
  40. ^ „Armenian News – PanARMENIAN.Net | Armenian News Agency – CSTO Security Councils Secretaries meet in Yerevan”. Panarmenian.Net. 3. 9. 2008. Pristupljeno 23. 7. 2013. 
  41. ^ Ukraine refuses to hold CIS anti-terrorist drills on its territory, Kyiv Post (29 October 2009)
  42. ^ Central Asian armies start exercises to counter potential Arab Spring-style unrest, The Daily Telegraph (20 September 2011)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Zajednica nezavisnih država na Vikimedijinoj ostavi.
Zajednica nezavisnih država na Vikiputovanju.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Заједница_независних_држава&oldid=26528465”