Зелени барбус
| Zeleni barbus | |
|---|---|
| |
| Zeleni barbus | |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Tip: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Rod: | |
| Vrsta: | P. semifasciolatus
|
| Binomno ime | |
| Puntius semifasciolatus (Günther, 1868)
| |
Zeleni ili kineski barbus (lat. Puntius semifasciolatus) je vrsta ribe iz porodice Cyprinidae. Sinonimi imena vrste su Capoeta semifasciolatus i Barbus semifasciolatus. Prvi put je opisana 1868. godine, a u Evropu je doneta 1909. gde se prodavala kao akvarijumska riba, pre svega u Berlinu u Nemačkoj.[1]
Opis ribe[uredi | uredi izvor]
Oblik tela je izdužen, donekle bočno spljošten i ispupčen na leđima. Ženke su veće i u prirodi dotižu dužinu od jednog decimetara, ali dok se gaje maksimalno porastu do 7 cm. Mužjaci rastu do 5 cm. Obično se obojene žuto ili srebrno, ređe braon, ali sve imaju zeleni odsjaj po telu. Takođe, prisutne su i šare na bokovima tela u vidu sedam crnih ili tamnobraon linija, koje su nekada nedovršene i više izgledaju kao niz tačaka. Kod odraslih ženki se ova išaranost najčešće gubi. Takođe, ispred repnog peraja je uočljiva tamna ili čak crna tačka. Peraja su inače crvena ili narandžasta, sa tim da grudna nekada ne moraju da imaju boju. Gornji deo tela im je zelenkast sa metalnim odsjajem i to ukazuje na prisustvo guanina u krljuštima, dok im je stomak svetliji. Tek kod mužjaka koji su spremni za mrest, stomak dobija intenzivnu narandžastu ili crvenu boju, kao što mu se intenziviraju i ostale boje po telu. Inače su za nijansu slabije obojeni od ženki. Nemaju zube. Iznad gornje usne imaju par brkova, koji su mali i neupadljivi. Oči su im krupne, okrugle i oko njih je uočljiv zlatni odsjaj. Ova riba je svaštojed i nije probirljiva.[1]
Areal[uredi | uredi izvor]
Ova vrsta potiče iz jugozapadnih delova Kine i Hainana. Može se naći u Vijetnamu, Tajvanu, kao i u reci Mekong u Indokini. introdukacija|Introdukovana je u reke južnog dela Malajskog poluostrva, ali i Singapura i Havaja.[1]
Gajenje[uredi | uredi izvor]
S obzirom da je ovo jatna riba, preporuka akvarista je da se ne gaji u paru ili pojedinačno, jer je tada plašljiva i krije se. Može da se gaji sa svojom ili srodnim vrstama slične veličine i vrlo brzo uspostavlja hijerarhijske odnose. Iako nisu agresivne ribe, u jatu mogu predstavljati problem mirnijim vrstama. Ipak, zajednica koju uspostavljaju nije stabilna. S obzirom da se preporučuje držanje što većeg broja ovih riba, a minimum šest, potrebno je imati i odgovarajuću veličinu akvarijuma, dužine od najmanje 60 cm i kapacitetom od 60 litara. Visina akvarijuma nije presudna, ali je bitno da ima dovoljno prostora za plivanje. U prirodi su se pokazale kao veoma tolerantne na temperaturne promene i podnose i do 15°C, ali je optimalna temperatura za njihovo gajenje između 18 i 24°C. Prija im kada se voda menja po malo, recimo 10% na nedelju dana. Za kvalitet vode je važno da ima dovoljno kiseonika i da ne sadrži hlor, tako da može da se koristi i česmenska voda. Tome u prilog govori i da bi tvrdoća vode trebalo da bude od 5 do 20 dH, a kiselost 6-8 pH. Najviše im odgovara kada je svetlosni režim takav da podjednako u toku dana imaju svetlosti, koliko i da je nemaju (dakle, po 12 sati). Pri jakoj svetlosti traže senovita mesta, a i boje su im bleđe. Ukoliko su uslovi povoljni, ove ribe dostižu starost od sedam do osam godina. Nisu zahtevne što se hrane tiče, ali je preporuka da se hrane više puta u toku dana sa manjim količinama. Ukoliko se preteruje, mogu se nagojiti i tada postaju sterilne ili čak uginu. Kada dođe doba da se mreste, preporuka je odvojiti zrelu ženku i dva mužjaka u poseban akvarijum od 30 litara. Optimalni uslovi su temperatura od 24 do 25°C, tvrdoća vode od 10 dH i blage kiselosti. U akvarijumu bi trebalo da bude plutajućih ili visokih biljaka, a dno da ima zaštitnu mrežicu. Spretniji mužjak će oploditi ženku. Ikra je žute boje, slepljena u grupe od po 20-30 komada po biljkama ili na dnu. Roditelje potom treba odvojiti kako ne bi pojeli ikru. Neki akvaristi sugerišu da se vodi doda metilen plavog kako plesan ne bi napala ikru. Mladi se izležu nakon jednog dana i u roku od par sati mogu da se hrane. Preporučuje se artemija i tzv. mikro-hrana. Vremenom je još potrebno često menjati vodu, po 15-20% dnevno i odvajati krupnije primerke jer proždiru one koji se slabije razvijaju.[1]
Varijetet[uredi | uredi izvor]
Postoji zlatni varijetet koji se često imenuje pogrešno kao Barbus schuberti i Barbus semifasciolatus schuberti ili zbog neznanja ili kao pokušaj da se proda „novi proizvod“. Ovaj varijetet je ubedljivo najpopularniji. Ne postoji u prirodi, a najverovatnije je nastao selekcijom u evropskim akvarijumima. Postoje i nepotvrđene priče da je ovo zapravo hibrid nastao ukrštanjem sa Barbus sachsi. Osim što je ovu priču jako teško dokazati, postoji i nedoumica da li je navedena vrsta zaista zasebna vrsta ili je i to varijetet zelenog barbusa.[1]
