Zulu kraljevstvo

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Zulu kraljevstvo
Wene wa Zulu
Zastava
LocationZululandca1890.svg
Geografija
Glavni grad Bulavajo; kasnije Ulundi
Društvo
Službeni jezik zulu
Politika
Oblik države monarhija
 — Kralj Šaka kaSenzangakona (prvi)
Kecvajo kaMpande (poslednji)
Geografske i druge karakteristike
Stanovništvo 250.000 (procena)
Valuta govedo
Portal:Istorija

Zulu Kraljevstvo, poznato i kao Zulu Carstvo, bila je južnoafrička država na prostorima današnje Južnoafričke Republike. Ovo malo kraljevstvo je dobilo svetsku slavu tokom i posle Anglo-Zulu Rata.

Uspon Zulu kraljevstva pod Šakinom vlašću[uredi]

Vojne inovacije kao što je uvođenje „ikluve“, regimentalni sistem baziran na grupama uzrasta i njegove taktike okruživanja načinili su od Zulua jednu od najmoćnijih nacija u južnoj i jugoistočnoj Africi.

Šaka Zulu je bio vanbračni sin Senzangakona, poglavice Zulu plemena. Rođen je negde oko 1787. godine. Šaku i njegovu majku, Nandi, je proterao njegov otac Senzangakona, posle čega su našli utočište kod Mtetva klana. Šaka je se borio kao ratnik pod komandom Dingisvaja koji je bio vođa Mtetva klana (saveza). Kada je Senzangakona umro, Dingisvajo je pomogao Šaki da dođe na mesto poglavice Zulu Kraljevstva.

Dinganeov krvavi dolazak na vlast[uredi]

Šaku je nasledio njegov polubrat Dingane koji je uz još jednog Šakinog polubrata Mlanganea skovao zaveru da ubije Šaku. Posle Šakinog atentata, Dingane je ubio i Mlanganea, i preuzeo presto samo za sebe. Jedno njegovih prvih dela je bilo to da se svi iz njegove kraljevske linije pogube. U narednim godinama je, takođe pogubio mnogo Šakinih pristalica kako bi osigurao svoju poziciju. Jedini pošteđeni od ovih čistki je bio Mpande, još jedan od polubraće, za koga se tada smatralo da je preslab i da ne predstavlja pretnju.

Sukobi sa Vortrekerima i dolazak Mpandea na vlast[uredi]

U oktobru 1837. godine, vođa Vortrekera, Pieter Ritif (engl. Pieter Retief) je posetio Dinganea u njegovom kraljevskom kralu kako bi se dogovorili oko predaje zemlje vortrekerima. U novembru, oko 1.000 kola pod vlasništvom vortrekera krenulo je iz Slobodne Države Orandž i počelo je da se spušta niz Drejknsberg planine na prostore sadašnje pokrajine Kvazulu-Natal.

Dingane je zamolio Ritifa i njegove pratioce da mu povrate nešto stoke koju mu je ukrao lokalni poglavica. Ovo su Ritif i njegovi ljudi i uradili, i vratili mu je 3 februara, 1838. godine. Sutradan, ugovor je potpisan, u kome Dingane ustupa svu teritoriju južno od reke Tugela do reke Mzimvubu, Vortrekerima. Posle ovoga slavlje je sledilo. Pred kraj slavlja 6 februara, Ritifovi pratioci su pozvani na ples, i bili su zamoljeni da za sobom ostave svoje oružje. Na vrhuncu plesa, Dingane je skočio na noge i uzviknuo „"Bambani abatakati!"“ (na Zulu jeziku „Hvatajte vračeve“). Ritif i njegovi ljudi su bili nadjačani i zarobnjeni, posle čega su odvedeni na obližnje brdo „kvaMativane“ i pogubljeni. Neki veruju da su bili ubijeni zato što su zadržali nešto od stoke koju su povratili za sebe, ali verovatnije je da je ovo bila smicalica kako bi se nadvladali i nadjačali Vortrekeri. Dinganeova vojska je onda napala i masakrirala grupu od oko 500 vortreker muškaraca, žena i dece ulogorenih u blizini. Mesto ovog masakra se danas zove (Vinen, što na Afrikanerskom jeziku znači „plakati ili oplakivati“).

Preostali vortrekeri su izabrali novog vođu, Andrisa Pretoriusa, pod čijim su vođstvom naneli strašan poraz Dinganeu u bici na Krvavoj reci, 16 decembra, 1838. godine, kada je napao grupu od 470 vortreker naseljenika.

Posle svog poraza, Dingane je zapalio svoje domaćinstvo i otišao na sever. Mpande, polubrat koji je bio pošteđen od Dinganeovih čistki, prebegao je sa 17.000 pristalica, i, zajedno sa Pretoriusom i vortrekerima, zaratio sa Dinganeom. Dingane je ubijen blizu sadašnje granice sa Svazilendom. Mpande je posle ovoga preuzeo vođstvo nad Zulu nacijom.

Kecvajovo nasleđivanje[uredi]

Posle vojne kampanje protiv Dinganea, 1839. godine vortrekeri su, pod Pretoriusovom vlašću, oformili Bursku republiku pod imenom „Republika Natalija“, koja se nalazila južno od reke Tukele, i zapadno od Britanskog naselja Port Natala (današnji Durban). Mpande i Pretorius su održavali miroljubive odnose. Međutim, 1842. godine, izbio je rat između Britanaca i Bura, koji je rezultovao Britanskom aneksijom Natalije. Mpande je promenio stranu i postao veran Britancima, s kojima je i ostao u dobrim odnosima.

Tokom 1843. godine, Mpande je naredio čistku vidljivih disidenata (otpadnika) unutar njegovog kraljevstva. Čistka je prouzrokovala nebrojivo mnogo mrtvih, i bekstvo hiljada izbeglica u susedne teritorije (uključujući i Britanski Natal). Mnogi od tih izbeglica su pobegli sa stokom. Mpande je počeo da napada okolna područja, napadi su došli do vrhunca invazijom Svazilenda 1852. godine. Ipak, Britanci si ga prisilili na povlačenje, što je i uradio ali nakratko.

U to vreme, izbila je bitka za naslednika između dva Mpandeova sina, Kecvaja i Mbujazija. Ovo je kulminiralo 1856. godine, bitkom u kojoj je Mbujazi ubijen. Kecvajo je se onda počeo baviti uzurpacijom očevog autoriteta. U 1872. godini, Mpande je umro od starosti, a Kecvajo je nasledio presto.

Anglo-Zulu Rat[uredi]

Dana 11. decembra, 1878, Britanski agenti su isporučili ultimatum 14-orici poglavica koji su predstavljali Kecvaja. Uslovi ultimatuma su bili neprihvatljivi za Kecvaja. Britanske snage su prešle preko reke Tukela na kraju decembra 1878. godine. Rat se vodio tokom 1879. godine. Na početku rata, Zului su naneli težak poraz Britancima u bici kod Isandluane, 22. januara, ali su istog tog dana bili žestoko poraženi u bici kod Rorkovog prelaza. Rat se završio porazom Zulua u bici za Ulundi 4. jula.

Podela i Kecvajova smrt[uredi]

Kecvajo je zarobljen mesec dana posle svog poraza, i poslan u egzil u Kejptaun. Britanci su vlast nad Zulu kraljevstvom podelili između 13 „kraljevića“, a svaki od njih je imao svoje (pod)kraljevstvo. Uskoro je izbio konflikt između tih podkraljevstava, a 1882. godine, Kecvaju je odobrena poseta Engleskoj. U Engleskoj se sastao sa Kraljicom Viktorijom, i drugim poznatim ličnostima, pre nego što mu je dozvoljeno da se vrati u Zululend, kako bi ponovo bio postavljen na mesto kralja.

Kecvajo je 1883. godine, bio postavljen na mesto kralja ali ovoga puta to je bila neka vrsta tampon-države i bila je mnogo manja od njegovog originalnog kraljevstva. Kasnije te godine, Kecvaja je u Ulundiju napao Zibhebhu, koji je bio jedan od 13 kraljevića, pripomognut Burskim plaćenicima. Kecvajo je u napadu bio ranjen i pobegao je iz grada. Kecvajo je umro u februaru 1884. godine, navodno od infarkta ali postoji velika mogućnost da je bio otrovan. Njegov sin, Dinuzulu, koji je tada imao samo 15 godina, je nasledio presto.

Dinuzulovi dobrovoljci i konačna apsorpcija u Kejp koloniju[uredi]

Dinuzulu je za sebe regrutovao Burske plaćenike, kojima je u zamenu za njihovu pomoć obećao zemlju na kojoj bi mogli da se nasele. Ovi plaćenici su sebe nazivali „Dinuzulovi dobrovoljci“, i vodio ih je Luj Bota (engl. Louis Botha). Dinuzulovi dobrovoljci su porazili Zibhebhua 1884. godine, posle čega su tražili obećanu zemlju. Dato im je oko polovine Zululenda za farme, gde su formirali i nezavisnu republiku. Ovo je uznemirilo Britance, koji su onda aneksirali Zululend 1887. godine. Dinuzulu se upleo u kasnije konflikte sa svojim rivalima. Dinuzulu je 1906. godine bio optužen da je bio zaverenik u Bambata pobuni. Britanci su ga uhapsili i sudili mu za „veleizdaju i javno nasilje“. Osuđen je 1909. godine na zatvorsku kaznu od deset godina na ostrvu Sveta Jelena (ostrvo). Po formiranju Južnoafrička Unije, Luj Bota je postao njen prvi premijer, i uredio je da se njegov stari saveznik Dinuzulu premesti u Transval (Južnoafrička Republika) da živi u izgnanstvu (egzilu) na jednoj farmi, na kojoj je i umro 1913. godine.

Dinuzulovog sina Solomona kaDinuzulua, južnoafričke vlasti nikad nisu priznale za kralja, nego samo kao lokalnog poglavicu, ali njega su poglavice, političari poput Džona Langalibalele Dubea i običan Zulu narod smatrali kraljem. Solomon je 1923. godine, osnovao organizaciju „Inkata JaKvazulu“ (engl. Inkatha YaKwaZulu) kako bi promovisao svoje kraljevske tvrdnje i zahteve, ova organizacija je bila skoro ugašena ali ju je 1970-ih ponovo oživeo Mangosutu Butelezi, glavni ministar Kvazulu bantustana. U decembru 1951, Solomonov sin Siprijan Bekuzulu kaSolomon (engl. Cyprian Bhekuzulu kaSolomon) je zvanično priznat kao Vrhovni poglavica Zulu naroda, ali prava vlast nad običnim Zulu narodom je u rukama belačkih južnoafričkih funkcionera koji implementiraju svoje odluke kroz lokalne poglavice koji mogu biti uklonjeni sa položaja koji zauzimaju ako odbiju da sarađuju.

Vidi još[uredi]