Ivan Pavlov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Ivan Pavlov
Ivan Pavlov nobel.jpg
Ivan Pavlov
Datum rođenja(1849-09-14)14. septembar 1849.
Mesto rođenjaRjazanj
Ruska Imperija
Datum smrti27. februar 1936.(1936-02-27) (86 god.)
Mesto smrtiLenjingrad
Poljemedicina
ŠkolaDržavni univerzitet u Sankt Peterburgu
Poznat poklasično uslovljavanje
NagradeNobel prize medal.svg Nobelova nagrada za medicinu

Ivan Petrovič Pavlov (rus. Иван Петрович Павлов; 14. septembar 184927. februar 1936) bio je ruski lekar i naučnik, osnivač Instituta za eksperimentalnu medicinu, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu 1904. godine. Njegova teorija o uslovnim refleksima snažno je uticala na mnoge naučne discipline, posebno na psihologiju, psihijatriju i medicinu. Od detinjstva je pokazivao svoju sjajnu inteligenciju, zajedno sa neobičnom energijom koju je nazivao “instinkt za istraživanjem”.[1] Inspirisan od strane ideja Pisareva, najistaknutijeg književnog kritičara 1860-ih, i Sečenova, oca ruske fiziologije, Pavlov je napustio versku karijeru i odlučio da svoj život posveti nauci. 1870. godine upisao je fiziku i matematiku na Univerzitetu u Sankt Peterburgu.[2] Ivan Pavlov posvetio je život proučavanju fiziologije i nauka i došao do nekoliko zapaženih otkrića i ideja koje su prenošene iz generacije u generaciju.[3] Dobio je Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu 1904. godine[1][4], čime je postao prvi ruski nobelovac.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Memorijalni muzej Pavlov, Rjazan; Pavlova rodna kuća, građena u ranom 19. veku[5]

Ivan Pavlov, najstariji od jedanaestoro dece[6], rođen je u Rjazanju (danas Središnji federalni okrug). Njegov otac, Petar Dmitrijevič Pavlov, bio je seoski sveštenik[3], a majka, Varvara Ivanovna Uspenskaja, domaćica. Kao dete, Pavlov je dobrovoljno učestvovao u kućnim poslovima kao što su pranje suđa i čuvanje sestara. Voleo je da vozi bicikl, da pliva i igra gorodki; Pavlov je posvećivao leto ovim aktivnostima.[7] Iako je znao da čita još sa 7 godina, Pavlov je bio teško povređen kada je pao sa visokog zida na kameni pločnik, tako da nije išao u školu do jedanaeste godine.[8][9]

Pavlov je upisao i završio Rjacaja crkvenu školu pre upisa na lokalnu Bogosloviju. Međutim, napustio je bogosloviju bez diplome i upisao se na Sankt Peterburški Univerzitet, odseke za fiziku i matematiku i išao na kurseve prirodnih nauka. Na četvrtoj godini studija, njegov prvi istraživački projekat o fiziologiji nerava pankreasa[10] osvojio je prestižnu nagradu univerziteta. 1875, Pavlov je završio kurs sa izuzetnim rezultatima i dobio zvanje aspiranta prirodnih nauka. Međutim, podstaknut svojim ogromnim interesovanjem za fiziologiju, odlučio je da nastavi svoje studije i upisao se na Vojnomedicinsku akademiju. Dok je bio na akademiji, Pavlov je postao asistent svog bivšeg profesora, Tajsona, ali je napustio ovo odeljenje kada je Tajson bio zamenjen drugim instruktorom.

Nakon nekog vremena, Pavlov je dobio poziciju laboranta profesora Uštimoviča na fiziološkom odeljenju Veterinarskog zavoda.[11] Naredne dve godine Pavlov je istraživao krvni sistem za svoju medicinsku disertaciju.[6] 1878. godine, profesor Botkin, poznati ruski lekar, pozvao je talentovanog i mladog fiziologa da radi kao načelnik fiziološke laboratorije. 1879. Pavlov je diplomirao na Medicinskoj Vojnoj akademiji osvojivši zlatnu medalju za svoj istraživački rad. Nakon pregledavanja komisije, Pavlov je osvojio stipendiju za Akademiju za postdiplomski rad.[12] Stipendija i njegova pozicija direktora fiziološke laboratorije istaknutog ruskog lekara, Botkina, omogućili su Pavlovu da nastavi svoj istraživački rad. Godine 1883. predstavio je svoju doktorsku tezu na temu „Centrifugalni nervi srca“ i izneo ideju o nervizmu i osnovnim principima trofičke funkcije nervnog sistema. Osim toga, njegova saradnja sa Botkin klinikom izradila je dokaz o osnovnom obrascu u regulaciji refleksa u aktivnosti krvotoka organa.

Uticaji[uredi | uredi izvor]

Pisarev ga je inspirisao da napusti pravoslavno obrazovanje i započne naučnu karijeru, dok je književni kritičar i zagovornik prirodnih nauka u to vreme, Sečenov, ruski fiziolog, opisan od strane Pavlova kao “otac fiziologije”.[13]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Pavlov (rad Ilje Rjepina)

Nakon doktoriranja, Pavlov je otišao u Nemačku gde je studirao u Lajpcigu sa Karl Ludvigom u Hajdenhajn laboratorijama u Vroclavu. Tamo je ostao od 1884. do 1886. U Hajdenhajnu je studirao varenje kod pasa, koristeći spoljašnji deo stomaka. Međutim, Pavlov je usavršio tehniku prevazilaženjem problema održavanja spoljnog napajanja nerava. Spoljni deo postao je poznat kao Hajdenhajn ili Pavlova torba.[6] Nakon dve godine Pavlov se vratio iz Nemačke u potrazi za novom pozicijom. Njegov zahtev za predsednikom fiziologije na Univerzitetu u Sankt Peterburgu bio je odbijen. Ipak, Pavlov je dobio mesto šefa farmakologije na Tomsk Univerzitetu, a onda i na Varšavskom Univerzitetu. Međutim, nije otišao ni na jedno od ovih mesta. 1890. je dobio posao profesora farmakologije na Vojnomedicinskoj akademiji i bio na ovoj poziciji narednih 5 godina.[14] Bio je pozvan na Institut za eksperimentalnu medicinu 1891. godine da organizuje i rukovodi Institutom za fiziologiju. U narednih 45 godina, ovaj institut postao je jedan od najznačajnijih fizioloških centara istraživanja.[3] Dok je Pavlov rukovodio odeljenjem fiziologije na Institutu dobio je mesto šefa fiziologije na Vojnomedicinskoj akademiji. Ova promena pozicije na Akademiji desila se 1895. Bio je na čelu odeljenja fiziologije na Akademiji neprestano tri decenije.[14] Takođe, počevši od 1901, Pavlov je nominovan za Nobelovu nagradu iz fiziologije ili medicine četiri uzastopne godine. Međutim, nije ih osvojio jer njegove nominacije nisu bile vezane specijalno za neko otkriće i bile su bazirane na različitim laboratorijskim pronalascima.[6] 1904, Pavlov je bio nagrađen Nobelom u znak priznanja za rad na fiziologiji varenja, kroz koji je znanje o vitalnim aspektima predmetima transformisano i prošireno.[15]

Dok je bio na Institutu za eksperimentalnu medicinu vršio je svoje klasične eksperimente na žlezdama za varenje.[16] Pavlov je istraživao funkciju želuca kod pasa, a kasnije i dece[17], uzimanjem i analiziranjem pljuvačke tako da bi kasnije mogao da sakuplja, meri i analizira pljuvačku i istraži kako će reagovati na hranu pod različitim uslovima. Primetio je da psi imaju tendenciju da balave pre nego što je hrana zaista u njihovim ustima i krenuo je da istraži ovo “psihičko lučenje”, kako ga je on nazvao. Pavlova laboratorija bila je smeštena u sveobuhvatnoj odgajivačnici eksperimentalnih životinja. Pavlov je bio zainteresovan za posmatranje njihovih dugoročnih fizioloških procesa. To je zahtevalo održavati ih živim i zdravim u cilju sprovođenja hroničnih eksperimenata, kako ih je zvao. To su eksperimenti dizajnirani da vremenom razumeju normalne funkcije životinja. Ovo je bila nova vrsta istraživanja, jer su prethodno eksperimenti bili “akutni”, što znači da je pas prolazio kroz vivisekciju i nakon eksperimenta bio mrtav.[6]

Jedan od Pavlovih pasa, izložen u Pavlovom muzeju, Rjazanj, Rusija

1921. članak Morgulisa u časopisu Sajens napisan je kao kritika Pavlovog rada u kome je on izrazio zabrinutost zbog okruženja u kom su izvršavani eksperimenti. Na osnovu izveštaja Velsa, koji je tvrdio da Pavlov u laboratoriji uzgaja krompir i šargarepu, u članku je pisalo: „Raduje me što sam se uverio da profesor Pavlov u svojoj laboratoriji uzgaja krompir samo iz razbibrige i i dalje daje sve najbolje od svoje genijalnosti za naučno istraživanje“.[18] Takođe, Pavlov je od 1921. počeo da održava laboratorijske sastanke poznate kao “okupljanja sredom” gde je otvoreno govorio o mnogim temama, uključujući i svoje stavove o psihologiji. Ovi sastanci su trajali sve dok nije umro, do 1936. godine.[6]

Pavlov je bio visoko cenjen od strane sovjetske vlade i mogao je neometano da istraživanja sve dok nije ušao u ozbiljne godine. Pohvalio ga je i Lenjin.[19] Međutim, uprkos pohvali od strane sovjetske vlade, novac koji mu je bio potreban da finansira svoju laboratoriju, i koji mu je i dat, on nije prezao da izrazi nezadovoljstvo i prezir prema sovjetskom komunizmu.[20] Na primer, 1923. tvrdio je da ne bi žrtvovao ni zadnju nogu žabe za takvu vrstu društvenog eksperimenta kao što je režim koji vlada u Rusiji. Takođe, 1927. je pisao Staljinu protestujući zbog onoga što je urađeno Ruskim intelektualcima i rekao da ga je sramota što je Rus.[1] Nakon ubistva Sergeja Kirova 1934, Pavlov je napisao Molotovu kritikujući masovne progone i tražeći preispitivanje slučajeva koji se odnose na nekoliko ljudi koje je lično poznavao.[1]

Svestan do poslednjeg trenutka, Pavlov je upitao jednog od svojih učenika da sedne pored njegovog kreveta i zabeleži okolnosti pod kojima će on umreti. Želeo je da stvori jedinstvene dokaze o subjektivnim iskustvima ove faze života.[21] Pavlov je umro od dvostruke upale pluća u 86. godini. Grandiozno je sahranjen, a njegove studije i laboratorija su sačuvane kao muzej u njegovu čast.[1]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Cavendish, Richard. (2011). „Death of Ivan Pavlov”. History Today. 61 (2): 9. 
  2. ^ doi:10.1098/rsbm.1936.0001
    This citation will be automatically completed in the next few minutes. You can jump the queue or expand by hand
  3. 3,0 3,1 3,2 „The Nobel Prize in Physiology and Medicine 1904 Ivan Pavlov”. Nobelmedia. Pristupljeno 02. 02. 2012. 
  4. ^ „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1904”. nobelprize.org. Pristupljeno 28. 01. 2013. 
  5. ^ The memorial estate Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. novembar 2012) About the house
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Sheehy, Noel; Chapman, Antony J.; Conroy, Wendy A., ur. (2002). „Ivan Petrovich Pavlov”. Biographical Dictionary of Psychology. Routledge. ISBN 978-0-415-28561-2.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  7. ^ Asratyan, str. 8.
  8. ^ „Ivan Pavlov”. Science in the Early Twentieth Century.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  9. ^ Asratyan 1953, str. 9.
  10. ^ Asratyan 1953, str. 9–11.
  11. ^ Asratyan 1953, str. 12.
  12. ^ Asratyan 1953, str. 13.
  13. ^ [1],nobelprize.org.
  14. 14,0 14,1 Asratyan 1953, str. 17–18
  15. ^ The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1904 Ivan Pavlov. nobelprize.org
  16. ^ Asratyan 1953, str. 18.
  17. ^ Reagan, Leslie A., ur. (2007). Medicine's moving pictures. Rochester, NY: University of Rochester Press. str. 285. ISBN 978-1-58046-234-1. 
  18. ^ Morgulis, S. (1921). „PROFESSOR PAVLOV”. Science. 53 (1360): 74. Bibcode:1921Sci....53Q..74M. doi:10.1126/science.53.1360.74. 
  19. ^ Lenin, V.I. (24. 01. 1921). „Concerning The Conditions Ensuring The Research Work Of Academician I. P. Pavlov and his associates”. Marxists.org. 
  20. ^ „Ivan Petrovich Pavlov :: Opposition to Communism – Britannica Online Encyclopedia”. Encyclopædia Britannica. 27. 02. 1936. Arhivirano iz originala na datum 28. 06. 2012. Pristupljeno 15. 04. 2012. 
  21. ^ Chance 1988, str. 48.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Chance, Paul (1988). Learning and Behaviour. Wadsworth Pub. Co. str. 48. ISBN 978-0-534-08508-7. 
  • Reagan, Leslie A., ur. (2007). Medicine's moving pictures. Rochester, NY: University of Rochester Press. str. 285. ISBN 978-1-58046-234-1. 
  • Reagan, Leslie A.,, ur. (2007). Medicine's moving pictures. Rochester, NY: University of Rochester Press. str. 285. ISBN 978-1-58046-234-1. 
  • Asratyan, E. A. (1953). I. P. Pavlov: His Life and Work. Moscow: Foreign Languages Publishing House. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]