Iv Sen Loran

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Iv Sen Loran
Datum rođenja(1936-08-01)1. avgust 1936.
Mesto rođenjaOran
 Francuski Alžir
Datum smrti1. jun 2008.(2008-06-01) (71 god.)
Mesto smrtiPariz
 Francuska

Iv Henri Dona Metju-Sen-Loran (franc. Yves Saint Laurent; Oran, 1. avgust 1936 – Pariz, 1. jun 2008), poznat kao Iv Sen Loran, je bio francuski modni dizajner koji je 1961. osnovao svoju istoimenu modnu kuću.[1] Smatra se da je jedan od najistaknutijih modnih dizajnera 20. veka.[2] Karolin Renolds Milbenk je 1985. napisala: „Najuticajnijem i proslavljenom dizajneru u poslednjih 25 godina, mogu se pripisati zasluge za podizanje visoke mode iz pepela šezdesetih godina 20. veka, kao i vraćanje ugleda konfekcijskoj modi.”[3] Prilazio je modi iz druge perspektive želeći da žene izgledaju istovremeno ležerno i elegantno. Pripisuju mu se zasluge za uvođenje odela za žene, a takođe je bio poznat i po korišćenju neevropskih kulturnih uputa kao i po radu sa manekenkama koje nisu belkinje.[4]

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Iv Sen Loran je rođen 1. avgusta 1936. u Oranu, francuskom Alžiru.[3][3] Roditelji su mu Čarls i Lusijen Andre Metju-Sen-Loren.[3] Odrastao je u kući kraj Sredozemnog mora sa dve mlađe sestre, Mišel i Brižit.[3] Sen Loran je voleo da pravi papirne lutke, a već u tinejdžerskim godinama dizajnirao je haljine za majku i sestre. Sa 17 godina Loran se preselio u Pariz i pridružio se Trgovinskom udruženju za visoku modu gde je njegov dizajn brzo primećen. Mišel de Brunof, urednik francuskog Voga, upoznao je Sen Lorana sa Kristijan Diorom, velikanom u svetu mode. „Dior me je fascinirao”, prisećao se Sen Loran. „Nisam mogao da govorim pred njim. Naučio me je osnovu za moju umetnost. Šta god da se kasnije dogodilo, nikada neću zaboraviti godine provedene kraj njega”. Pod Diorovim tutorstvom, Sen Loranov stil nastavio je da sazreva i sve više je bivao primećen.[5]

Privatni život i karijera[uredi | uredi izvor]

Mondrijan kolekcija, 1965.

Mladi dizajner[uredi | uredi izvor]

Iv Sen Loran, večernja haljina
Iv Sen Loran Smoking za žene
Iv Sen Loran, trapez haljina za Dior, 1958.

Godine 1953. Sen Loran je predao svoja tri crteža za takmičenje mladih dizajnera koji je organizovao Međunarodni sekretarijat vune. Sen Loran je osvojio prvo mesto. Pozvan je da prisustvuje ceremoniji dodele nagrada u Parizu, u decembru iste godine. Tokom svog boravka u Parizu Sen Loran je upoznao Mišel de Brunof (tadašnjeg urednika francuskog izdanja magazina Vog). De Brunof je bio impresioniran Sen Loranovim skicama i predložio mu da postane modni dizajner. Sen Loran je kasnije razmatrao opciju studiranja u okviru Trgovinskog udruženja za visoku modu, saveta koji reguliše industriju visoke mode i koji pruža obuke za svoje zaposlene. Sen Loran je, prateći savet, otpočeo studije i diplomirao kao jedan od najboljih učenika. Kasnije, te iste godine, prijavio se za takmičenje Međunarodnog sekretarijata vune i osvojio prvo mesto pobedivši svog prijatelja Fernanda Sančeza, kao i mladog nemačkog studenta Karla Lagerfelda.[6] Ubrzo nakon pobede odneo je veliki broj skica De Brunofu koji je uvideo sličnosti sa skicama koje mu je to jutro pokazao Kristijan Dior. Znajući da je Dior napravio skice tog jutra, i da ih mladić nije mogao videti, De Brunof ga je poslao kod Diora koji ga je angažovao na licu mesta.

Iako je Dior odmah prepoznao njegov talenat, Sen Loran je svoju prvu godinu rada proveo obavljajući obične zadatke poput ukrašavanja studija i dizajniranja aksesoara. Međutim, nakon nekog vremena, bilo mu je dozvoljeno da preda svoje skice za predstojeće kolekcije. Dior je, sa svakom sledećom sezonom, prihvatao sve više njegovih skica. U avgustu 1957. Dior je upoznao Loranovu majku i rekao joj je da je izabrao da ga Sen Loran nasledi. Njegova majka je kasnije rekla da je bila zbunjena ovime, s obzirom da je Dior imao tek 52 godine. Ona i njen sin bili su iznenađeni kada je u oktobru te godine Dior umro u banji u severnoj Italiji od srčanog udara.[6]

Godine 1957. Sen Loran se u svojoj 21. godini našao na poziciji glavnog dizajnera modne kuće Dior. Njegova prolećna kolekcija iz 1958. je sasvim sigurno spasila modnu kuću od finansijske propasti. Prava linija njegovih kreacija, mekša verzija Diorovog „Novog izgleda”, lansirala ga je u međunarodnu slavu sa onim što je kasnije bilo poznato kao „trapez haljina”. Ostale haljine u kolekciji imale su uska ramena i nežno su se širile pri dnu. U to vreme skratio je svoje prezime na samo Sen Loran jer je međunarodnoj štampi bilo teško da speluje njegovo ime.

Njegova jesenja kolekcija iz 1958. godine nije bila toliko dobro prihvaćena kao prethodna, a kasnije kolekcije za modnu kuću Dior koje su uključivale uske suknje i bitničku modu bile su kritikovane od strane medija.

Godine 1959. Fara Diba, tadašnja studentkinja u Parizu, tražila je da on dizajnira njenu venčanicu za venčanje sa iranskim šahom.[7]

Godine 1960. Sen Loran je regrutovan da služi francuskoj vojsci tokom Alžirskog rata za nezavisnost.

Regrutovanje, bolest i nezavisnost[uredi | uredi izvor]

Sen Loran je bio u vojsci 20 dana nakon čega su stres i pritisak doveli do toga da bude primljen u vojnu bolnicu gde je primio vesti da je otpušten iz Diora. Ovo je pogoršalo njegovo stanje pa je prebačen u bolnicu Val de Gras gde je dobio veliku dozu sedativa i psihoaktivnih lekova, a takođe je podvrgnut i elektrošok terapiji.[3] Sen Loran je sam kasnije ukazao na poreklo svojih mentalnih problema i zavisnosti od droge povezujući ih sa boravkom u vojnoj bolnici u tom periodu.[6]

Nakon što je otpušten iz bolnice u novembru 1960. Sen Loran je tužio Dior za narušavanje ugovora i pobedio. Nakon perioda oporavka on i njegov partner, industrijalac Pjer Berže, pokrenuli su svoju modnu kuću Iv Sen Loran uz pomoć sredstava američkog milionera Mak Robinsona.[8] Romantična veza se završila 1976. ali su ostali poslovni partneri.[9]

Tokom šezdesetih i sedamdesetih, popularizovali su modne trendove poput bitničke mode, safari jakne za muškarce i žene, uske pantalone i čizme preko kolena kao i verovatno najpoznatije odelo za žene - smoking. Mondirajn kolekcija iz 1965. bila je posebno čuvena. Sen Loran je počeo da uključuje ideju nošenja silueta iz dvadesetih, tridesetih i četrdesetih. Iv Sen Loran je uveo nove promene u modnoj industriji šezdesetih i sedamdesetih godina. Francuski dizajner je otvorio svoju Pret-a-Porte modnu kuću 1967. i prebacio je svoj fokus sa visoke mode na konfekcijsku modu. Jedan od ciljeva bio je da se obezbedi širi spektar modernog stila koji će biti na raspolaganju na širem tržištu na pristupačniji i jeftiniji način.

On je prvi francuski dizajner visoke mode koji je prešao na pret-a-porte kolekcije, mada je Alisija Drejk označila ovaj potez kao Loranovu želju da demokratizuje modu.[10]

Mnoge njegove kolekcije su dobro prihvaćene od strane fanova i štampe, kao što je recimo jesenja kolekcija iz 1965. kojom je predstavljen čuveni Smoking. Ostale kolekcije su bile kontroverzne, kao što je prolećna kolekcija iz 1970. koja je bila inspirisana modom četrdesetih godina. Neki su je okarakterisali kao svojevrsnu romantizaciju nemačke okupacije Francuske tokom Drugog svetskog rata, dok su je drugi okarakterisali kao vraćanje neprivlačnog utilitarizma tog vremena. Francuske novine Frans Soar su njegovu prolećnu kolekciju iz 1971. označili kao „Jednu veliku farsu”.[6]

Tokom šezdesetih i sedamdesetih Sen Loran je bio smatran pariskim „džet setom”.[10] Viđan je često u klubovima u Francuskoj i Njujorku, poput Režin i Studio 54, i bio je sklon upotrebi alkohola i kokaina.[6] Kada nije aktivno nadgledao pripremanje kolekcije, vreme je provodio u svojoj vili u Marakešu u Maroku. Kasnih sedamdesetih on i Berže su kupili vilu u neogotičkom stilu, Šato Gabrijel, u Dovilu blizu Francuske. Kada su kupili Šato Gabrijel, Sen Loran i Berže su angažovali Žak Granža da dekoriše vilu temama inspirisanim Prustovim romanom „U traganju za iščezlim vremenom”.[11]

Pret-a-porte kolekcija je postala izuzetno popularna kod javnosti a i kod kritičara, i na kraju je Sen Loranu i Beržeu donela mnogo veću zaradu nego kolekcije visoke mode. Međutim, Sen Loran čije je zdravlje godinama bilo loše, pogoršalo se pod pritiskom kreiranja četiri kolekcije godišnje.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Sen Loran je umro 1. juna 2008. godine od raka na mozgu, u svojoj rezidenciji u Parizu.[12]

Kada je Sen Loranu dijagnostikovana terminalna faza bolesti, sa još jednom ili dve preostale nedelje života, Berže i doktor su se dogovorili da mu ne kažu ništa o neizbežnoj smrti. Berže je rekao: „Verujem da Iv ne bi bio dovoljno jak da to prihvati”.[13]

Sen Loran je sahranjen u crkvi Svetog Roka u Parizu.[14] Sahrani je prisustvovala nekadašnja kraljica Irana Fara Palavi, zatim Bernadet Širak, Katrin Denev, i tadašnji predsednik Nikola Sarkozi sa suprugom Karlom Bruni.[15]

Njegovo telo je kremirano a pepeo je posut u Marakešu, Maroku, u botaničkom vrtu Majorela, rezidenciji i bašti koju je posedovao sa Beržeom od 1980. godine i koju je često posećivao da pronađe inspiraciju ali i beg.[3]

Zaveštanje[uredi | uredi izvor]

Nakon Sen Loranove smrti, Berže je na aukciji ponudio kolekciju umetničkih dela koju je sa Loranom godinama prikupljao. Kolekciju je činilo preko 700 umetničkih dela, a novac od prodaje bio je namenjen za istraživanje AIDS-a kao i za Beržeove dobrotvorne organizacije.[16]

Pre nego što je prodaja počela, kineska vlada pokušala je da spreči prodaju statue dve bronzane glave uzete iz Stare Letnje Palate u Kini tokom Drugog Opijumskog rata. Francuski sudija je odbacio optužbe i dve statue, glava zeca i pacova, prodate su za 15.745.000€.[17] Međutim, anonimni kupac je zapravo bio Cai Mingcao, predstavnik Kineskog Nacionalnog Fonda koji je odbio da ih plati na „moralnoj i patriotskoj osnovi”.[18] Statue su ostale u posedu Beržea, dok ih nije kupio Fransoa Pino, vlasnik brojnih luksuznih brendova.[19] On je donirao statue Kini na ceremoniji 29. juna 2013. godine.[20]

Prvog dana prodaje Anri Matisova slika „Neven na plavom i ružičastom tepihu” srušila je prethodni svetski rekord postavljen 2007. za Matisovo delo, i prodata je za 32 miliona evra.[21] Sledeća aukcija, održana od 17. do 20. novembra obuhvatila je 1185 predmeta iz vile u Normandiji, mada nije bila tako impresivna kao prva aukcija, ovde je predstavljen dizajnerov poslednji Mercedes automobil kao i Ermes prtljažnik.[22]

Forbs je Sen Lorana stavio u vrh svoje liste ljudi koji su najviše zaradili nakon svoje smrti za 2009.[23]

Popularna kultura[uredi | uredi izvor]

Film[uredi | uredi izvor]

  • 2002 - Iv Sen Loran: Život i vreme[24]
  • 2002 - Iv Sen Loran: 5. avenija Marko, 75116 Pariz[24]
  • 2009 - Luda ljubav, Pjera Tortona [3]
  • 2014 - Iv Sen Loran[3]
  • 2014 - Sen Loran[25]

Televizija[uredi | uredi izvor]

  • 1965 - Gost iznenađenja u američkom televizijskom kvizu "Koja je moja replika" [26]

Knjige[uredi | uredi izvor]

  • 2014 - Iv Sen Loran: Marokanska strast[27]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Saint Laurent, Yves (Henri Donat), (1 Aug. 1936–1 June 2008), Officier de la Légion d'Honneur, 1995; couturier, Oxford University Press, 1. 12. 2007, doi:10.1093/ww/9780199540884.013.u33699, Pristupljeno 12. 11. 2018 
  2. ^ „Bell, Walter George, (died 24 May 1942), Editorial Staff, The Daily Telegraph, 1899–1936”, Who Was Who, Oxford University Press, 1. 12. 2007, doi:10.1093/ww/9780199540884.013.u222480, Pristupljeno 12. 11. 2018 
  3. ^ a b v g d đ e ž z Font, Lourdes (2009). „Saint Laurent, Yves”. Oxford Art Online. Oxford University Press. ISBN 9781884446054. doi:10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250. 
  4. ^ Johnson, Casey Mackenzie (2015), „Yves Saint Laurent”, Fashion Photography Archive, Bloomsbury, ISBN 9781474260428, doi:10.5040/9781474260428-fpa264, Pristupljeno 12. 11. 2018 
  5. ^ „Yves Saint Laurent”. Biography (na jeziku: engleski). 18. 8. 2020. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  6. ^ a b v g d Rawsthorn, Alice (1996). Yves Saint Laurent : a biography (1st ed. in the United States of America izd.). New York: Nan A. Talese. ISBN 978-0-385-47645-4. OCLC 34839630. 
  7. ^ Clar, Mimi (april 1963). „Wedding Gown Superstition”. Western Folklore. 22 (2): 129. ISSN 0043-373X. JSTOR 1497896. doi:10.2307/1497896. 
  8. ^ „ABC News Bill Bradley Poll, August 1995”. ICPSR Data Holdings. 11. 5. 1998. doi:10.3886/icpsr06675. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  9. ^ „Assessment Ad Hoc Reviewers”. Assessment. 14 (4): 433—434. decembar 2007. ISSN 1073-1911. S2CID 220337248. doi:10.1177/1073191106310253. 
  10. ^ a b „Chanel Haute Couture, Karl Lagerfeld, Fall/Winter 1984”, Fashion Photography Archive, Bloomsbury, 2015, ISBN 9781474260428, doi:10.5040/9781474260428-fpa287, Pristupljeno 13. 11. 2018 
  11. ^ Chateau, Dominique; Lefebvre, Martin (maj 2014). „Dance and Fetish: Phenomenology and Metz's Epistemological Shift”. October. 148: 103—132. ISSN 0162-2870. S2CID 57559768. doi:10.1162/octo_a_00177. 
  12. ^ „Tributes for Yves Saint Laurent” (na jeziku: engleski). 2. 6. 2008. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  13. ^ Joanette, Yves; Goulet, Pierre; Le Dorze, Guylaine (maj 1988). „Impaired word naming in right-brain-damaged right-handers: Error types and time-course analyses”. Brain and Language. 34 (1): 54—64. ISSN 0093-934X. PMID 3382933. S2CID 42830554. doi:10.1016/0093-934x(88)90124-1. 
  14. ^ Engel, Max T (19. 3. 2013). „When the Sisters Said Farewell: The Transition of Leadership in Catholic Elementary Schools”. Journal of Catholic Education. 16 (2). ISSN 2164-0246. doi:10.15365/joce.1602102013. 
  15. ^ Johnson, Casey Mackenzie (2015), „Yves Saint Laurent”, Fashion Photography Archive, Bloomsbury, ISBN 9781474260428, doi:10.5040/9781474260428-fpa264, Pristupljeno 13. 11. 2018 
  16. ^ Chrisafis, Angelique (24. 2. 2009). „YSL art auction sets new record”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  17. ^ „Upcoming features”. Surgical Neurology. 44 (1): 104. jul 1995. ISSN 0090-3019. doi:10.1016/0090-3019(95)90052-7. 
  18. ^ Vastag, B. (3. 3. 2004). „Brain Sabotages Sobriety, Right on Cue”. JAMA. 291 (9): 1053—1055. ISSN 0098-7484. PMID 14996757. doi:10.1001/jama.291.9.1053. 
  19. ^ „Theft and Sale of Relics”. Encyclopedia of Medieval Pilgrimage. doi:10.1163/9789004181298_emp_sim_00002. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  20. ^ „When legitimacy resides in beautiful objects”, State and Society in 21st-century China, Taylor & Francis, 2004, str. 195—215, ISBN 9780203684580, doi:10.4324/9780203400302_chapter_10, Pristupljeno 13. 11. 2018 
  21. ^ Unger, Abraham (2016), „The Structure of Bids: Public–Private Hybrids”, Business Improvement Districts in the United States, Springer International Publishing, str. 29—51, ISBN 9783319322933, doi:10.1007/978-3-319-32294-0_2, Pristupljeno 14. 11. 2018 
  22. ^ D. items created by J.K. Rowling specifically for sale at auction, Bloomsbury Academic, 2017, ISBN 9781474297257, doi:10.5040/9781474297394.ch-005, Pristupljeno 14. 11. 2018 
  23. ^ „CIA, Letter, Dulles to Hoover, October 27, 1956, Top Secret, CREST.”. U.S. Intelligence on the Middle East, 1945-2009. doi:10.1163/9789004249028.b02246. Pristupljeno 14. 11. 2018. 
  24. ^ a b Mitchell, Elvis (7. 1. 2004). „FILM REVIEW; In Two Films, Director Sees Saint Laurent as Artist and Human Being”. The New York Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 11. 2018. 
  25. ^ Wloszczyna, Susan. „Saint Laurent Movie Review & Film Summary (2015) | Roger Ebert”. www.rogerebert.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 11. 2018. 
  26. ^ Macdonald, R. Loch (2. 8. 2014), „Vasospasm: My First 25 Years—What Worked? What Didn't? What Next?”, Neurovascular Events After Subarachnoid Hemorrhage, Acta Neurochirurgica Supplement, 120, Springer International Publishing, str. 1—10, ISBN 9783319049809, PMID 25366591, doi:10.1007/978-3-319-04981-6_1, Pristupljeno 14. 11. 2018 
  27. ^ Johnson, Casey Mackenzie (2015), „Yves Saint Laurent”, Fashion Photography Archive, Bloomsbury, ISBN 9781474260428, doi:10.5040/9781474260428-fpa264, Pristupljeno 14. 11. 2018 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Iv Sen Loran na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ив_Сен_Лоран&oldid=27388376”