Igor Stravinski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Igor Stravinski
Igor Stravinsky LOC 32392u.jpg
Igor Stravinski
Puno imeIgor Fjodorovič Stravinski
Datum rođenja(1882-06-17)17. jun 1882.
Mesto rođenjaOranienbaum
Ruska Imperija
Datum smrti6. april 1971.(1971-04-06) (88 god.)
Mesto smrtiNjujork
SAD

Igor Fjodorovič Stravinski (rus. И́горь Фёдорович Страви́нский, Oranienbaum, 17. jun 1882Njujork, 6. april 1971) bio je ruski kompozitor, kojeg danas mnogi, i na zapadu i u njegovoj rodnoj domovini, smatraju jednim od najuticajnijih kompozitora 20. veka. Od 1910. godine živio je u Švajcarskoj i Francuskoj, a od 1937. godine u SAD. Američki državljanin je postao 1945.

Bio je otelotvorenje kosmoplitskog Rusa kojeg je Tajm naveo kao jednog od najuticajnijih ljudi XX veka. Pored priznanja koja je dobio za svoje kompozicije, stekao je slavu i kao dirigent i kao pijanista, najčešće na premijerama vlastitih dela. Godine 1939. i 1940. predavao je muzičku estetiku na Harvard univerzitetu u Bostonu (predavanja objavljena pod naslovom Muzička poetika 1942).

Odlikuje se velikom raznovrsnošću muzičkog izraza i stilske orijentacije. U prvoj fazi je spajao ruske folklorne elemente sa impresionizmom, zatim je bio ekspresionista sa čestim oslanjanjem na džez, a kasnije je primenio neoklasični stil. U poslednjoj fazi je koristio principe dodekafonije. Imao je veliki uticaj na svoje mlađe savremenike u mnogim zemljama.

Međunarodnu slavu prvo je stekao sa svoja tri baleta, koja je naručio Sergej Djagiljev, a čiji ih je Bale ruse i premijerno izveo. Ta tri baleta su Žar-ptica (1910), Petruška (1911) i Posvećenje proleća (1913). Posvećenje proleća, čija je premijera izazvala pobunu publike i javnosti, preobrazila je način na koji su kasniji kompozitori gledali na ritmičku strukturu. I danas, njegova vizija poganskih rituala oživljenih u imaginarnoj predistorijskoj Rusiji očarava i oduševljava publiku.

Nakon ruske faze, za vreme 1920-ih Stravinski se okreće neoklasicizmu. U delima iz ovog perioda, namera je bila upotreba tradicionalnih muzičkih formi (koncert, groso, fuga, simfonija), često sakrivajući plašt intenzivnih emocija ispod površine koja je ostavljala utisak odvojenosti i jednostavnosti i često je odavala počast muzici ranijih majstora kao što su Johan Sebastijan Bah, Đuzepe Verdi, Petar Iljič Čajkovski i drugi.

Tokom 1950-ih je adaptirao serijske postupke, koristeći nove tehnike tokom poslednjih 20 godina svog života da napiše dela koja su kraća i više ritmična, harmonična i strukturalno kompleksnija od njegove ranije muzike. Uprkos njihovoj kompleksnosti, ova dela dele karakteristike sa svim prethodnim djelima Igora Stravinskog. Ritmička energija, konstrukcija proširenih melodičkih ideja iz malih struktura kompromirajući samo dvije ili tri note, te čistoća forme, instrumentacije i ekspresije.

Stravinski je bio i pisac, i sačinio je, uz pomoć Aleksisa Rolanda-Manuela, teorijsko delo Poetika muzike, u kojem je izrekao poznatu rečenicu da je muzika nesposobna da „izrazi išta drugo osim same sebe“. Mnogi intervjui u kojima je Stravinski razgovarao sa Robertom Kraftom izdati su kao knjiga pod naslovom Razgovori sa Igorom Stravinskim. Njih dvojica sarađivali su na još 5 izdanja tokom narednih decenija.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rusija[uredi | uredi izvor]

Mladi Stravinski sa Vaclavom Nižinskim.

Igor Fjodorovič Stravinski rođen je 17. juna 1882. u Oranienbaumu (od 1948. Lomonosov), a detinjstvo je proveo u Sankt Peterburgu. Njegovo detinjstvo, kako piše u svojoj autobiografiji, nije bilo bajno: „Nikad nisam sreo nikoga ko je stvarno nešto osećao prema meni.“[1] Njegov otac, Fjodor Stravinski, bio je bas pevač u Marijinskom teatru[1], pa je mladi Igor rano započeo sa časovima klavira, a kasnije je učio muzičku teoriju i oprobao se u komponovanju. Godine 1890. Stravinski je gledao izvođenje Uspavane lepotice Petra Iljiča Čajkovskog u Marijinskom. Izvođenje, koje je ujedno bilo i njegov prvi susret sa orkestrom, potpuno ga je očaralo.[1] Sa 14 godina je usavršio Mendelsonov koncert za klavir u G-molu, a sledeće godine je završio skraćenu, klavirsku verziju jednog gudačkog kvarteta Aleksandra Glazunova. Glazunov, uprkos ovome, nije dobro mislio o kompozitorskim mogućnostima mladog Igora Stravinskog, nazvavši ga nemuzikalnim.[1]

Stravinski (prvi levo) i Nikolaj Rimski-Korsakov (prvi do Stravinskog) sa još 3 osobe 1908.

Uprkos svom entuzijazmu za muziku, njegovi roditelji su od mladog Stravinskog očekivali da postane advokat. Stravinski je upisao pravo u Sankt Peterburgu, ali mu je profesija bila dosadna, te je u 4 godine studija prisustvovao na manje od 50 predavanja.[2] Nakon smrti oca 1902, Stravinski je sve više pažnje posvećivao svojim muzičkim studijama. Stravinski je diplomu na pravnom fakultetu dobio 1907. i nakon toga je mogao sve svoje vreme posvetiti muzici. Na savet Nikolaja Rimski-Korsakova, koji je tada verovatno bio vodeći ruski kompozitor, odlučio je da se ne upiše na Sankt Peterburški konzervatorijum. Umesto toga, 1905. je započeo privatno učenje (dva puta nedeljno) kod Rimski-Korsakova, koji mu je postao kao drugi otac.[2]

Te iste godine, verio se sa svojom rođakom Katerinom Nosenko, koju je poznavao od ranog detinjstva. Venčali su se 23. januara 1906, i u roku od dve godine su dobili dvoje dece – sina Fjodora (1907) i kći Ljudmilu (1908).

Godine 1909, njegov Vatromet je izveden u Sankt Peterburgu, gde ga je čuo Sergej Djagiljev, šef Bale rusea u Parizu. Djagiljev je bio dovoljno impresioniran delom da je odmah angažovao Stravinskog da mu napiše orkestracije, a kasnije i celovečernji balet – Žar-pticu.

Švajcarska[uredi | uredi izvor]

Stravinski je 1910. otputovao u Pariz kako bi gledao premijeru Žar-ptice. Nedugo zatim pridružila mu se i njegova porodica, te su odlučili da jedno vreme ostanu na zapadu. Preselio se u Švajcarsku, gde je ostao do 1920, i to, naizmenično, u Klaransu kraj Montrea i Lozani. U tom periodu, komponovao je još 3 dela za Bale ruse - Petrušku (1911), napisanog u Lozani, Posvećenje proleća (1913) i Pulčinelu, oba napisana u Klaransu.

Dok je porodica Stravinski boravila u Švajcarskoj, rođen je njihov drugi sin, Soulima (1910), i njihova druga kći, Marija Milena (1913). Tokom zadnje trudnoće, otkriveno je da Katerina boluje od tuberkuloze, te je smeštena u švajcarski sanatorijum na negu. Nakon kratkog povratka u Rusiju u julu 1914. da pokupi materijale za Venčanje, Stravinski je napustio svoju domovinu i vratio se u Švajcarsku tik pred početak Prvog svetskog rata. U Rusiju se nije vratio skoro celih 50 godina.

Francuska[uredi | uredi izvor]

Godine 1920. preselio se u Francusku. Nakon kratkog boravka u blizini Pariza, on i njegova porodica su se preselili na jug Francuske gde su ostali do 1934, kada se ponovo vraćaju u Pariz, gde se smeštaju u ulicu Fabur Sen-Onore. Stravinski je kasnije rekao da mu je to bila poslednja i najtužnija evropska adresa na kojoj je boravio. Dok je tu boravio, tuberkuloza njegove supruge prešla je na njegovu najstariju kći Ljudmilu i na njega samoga. Ljudmila je preminula 1938, a Katerina sledeće godine. Dok je Stravinski boravio u bolnici, gde je lečen 5 meseci, preminula mu je i majka. Stravinski je već tada imao kontakte u SAD. Tada je radio na simfoniji u C-molu za Čikaški simfonijski orkestar i pristao je predavati na Harvardu tokom školske godine 1939/1940. Kada je u septembru izbio Drugi svetski rat, otputovao je u SAD. Na početku je živeo u Holivudu, ali se 1969. seli u Njujork.

Grob Igora Stravinskog na groblju San Mikele.

Sjedinjene Američke Države[uredi | uredi izvor]

Stravinski je nastavio sa životom u SAD od 1939. pa sve do smrti 1971. Državljanstvo je dobio 1945. Priča kako ga je dobio dosta je zanimljiva. Kada je sa 58 godina došao u SAD i otišao u kancelariju za dobijanje državljanstva, službenik ga je pitao za prezime. Stravinski je rekao da se preziva Stra-vin-ski pazeći na naglasak svakog sloga. Kada je službenik zapisao prezime, nasmešio se i rekao: Znate, mogli biste i da ga promenite.[3] Stravinski se navikao na život u Francuskoj, ali je preseljenje u SAD sa 58 godina starosti bila velika promena. Jedno vreme je očuvao krug prijatelja emigranata iz Rusije, ali je kasnije shvatio da to neće biti dovoljno da podrži njegov intelektualni i profesionalni život u SAD. Kada je planirao da napiše operu sa Vistenom Hjuom Odenom, potreba da se bolje upozna sa engleskim jezikom poklopila se sa njegovim susretom sa dirigentom i muzičarom Robertom Kraftom. Kraft je živeo sa Stravinskim sve do kompozitoreve smrti,[4] i pomagao mu kao interpretator, hroničar, pomoćni dirigent i pomagač u mnogim muzičkim i socijalnim poduhvatima.

Godine 1962, Stravinski je prihvatio poziv da se vrati u rodnu Rusiju kako bi održao seriju koncerata, ali je ostao emigrant čvrsto baziran na Zapadu.

Igor Fjodorovič Stravinski je preminuo 6. aprila 1971. u Njujorku u 88. godini života, a pokopan je na venecijskom groblju San Mikele. Njegov grob nalazi se u blizini groba njegovog dugogodišnjeg saradnika Sergeja Dijagileva. Život Igora Stravinskog obuhvatio je većinu 20. veka, uključujući i mnoge njegove moderne stilove klasične muzike, a sam Stravinski je uticao na mnoge kompozitore tokom svog života, ali i nakon njega. Stravinski ima zvijezdu na Holivudskoj stazi slavnih na 6340 Holivud aveniji, a posthumno je dobio Gremi nagradu za životno delo 1987.

Ličnost[uredi | uredi izvor]

Stravinski je pokazivao neiscrpnu želju da istražuje umetnost, književnost i život. Ta želja se manifestovala u dosta njegovih pariskih saradnji. Ne samo da je bio glavni kompozitor za Djagiljevljev Bale ruse, nego je sarađivao i sa umetnicima kao što su Pablo Pikaso (Pulčinela), Žan Kokto (Edipus reks) i Džordž Balančin (Apolon).

Relativno niskog rasta i ne baš posebno zgodan, Stravinski je svejedno bio fotogeničan, kako mnoge slike pokazuju. Iako je njegov brak sa Katerinom izdržao 33 godine, njegova prava ljubav koja je ostala s njim do njegove smrti, i sa kojom s oženio nakon Katerinine smrti je Vera de Bose. Iako je bio zloglasni ženskaroš (čak se govori da je imao afere sa osobama iz visokog društva kao što je Koko Šanel), Stravinski je bio i porodični čovek koji je dosta svog vremena posvetio svojim sinovima i kćerkama. Jedan od njegovih sinova, Soulima Stravinski, je takođe kompozitor, ali je malo poznat u poređenju sa svojim ocem.

Kada je Stravinski upoznao Veru za vreme 1920-ih, ona je bila u braku sa slikarom i dizajnerom Sergejom Sudejkinom, ali su ona i Stravinski ubrzo započeli aferu što je dovelo do toga da Vera napusti svog supruga. Od tada pa do smrti svoje supruge Katerine uzrokovane rakom 1939, Stravinski je vodio dvostruki život, provodeći deo svog vremena sa porodicom, a ostatak slobodnog vremena sa Verom. Nakon Katerinine smrti, Stravinski se venčao sa Verom u Bedfordu 9. marta 1940. Za to vreme, oboje su napustili Francusku i otišli u SAD kako bi se sakrili od Drugog svetskog rata. Stravinski se odselio 1939, a Vera 1940.

Publika nikada nije bila predaleko. Za ranih 1920-ih, Leopold Stokovski, je omogućio Stravinskom podršku kroz pseudonimnog „donatora“. Stravinski je takođe bio u mogućnosti da privuče naknade: većina njegovih dela nakon Žar-ptice napisana su za posebne prigode i dobro su plaćena.

Stravinski se pokazao podobnim za igranje uloge „svetskog čoveka“, razvivši izoštren instinkt za biznis i nastupajući hladnokorvno i opušteno u mnogim velikim svetskim gradovima. Pariz, Venecija, Berlin, London i Njujork su ugostili Stravinskog i kao pijanistu i kao dirigenta. Većina ljudi koji su ga poznavali kroz poslovne dogovore oko izvođenja tvrdili su da je bio pristojan, obziran i spreman da pomogne. Na primer, Oto Klemperer, koji je dobro poznavao Arnolda Šenberga, je rekao da je Stravinski uvek bio bolji i lakši za saradnju. U isto vreme, Stravinski je imao primetno nepoštovanje prema onima za koje je smatrao da su bili socijalno ispod njega: Robert Kraft se sramio njegovog običaja da lupa kašikom o staklo i viče u restoranu zahtevajući pažnju.

Igor Stravinski i Jurij Moskvitin (sredina) u pratnji Karen Bliksen/Isak Dinesen (desno) u Kopenhagenu tokom 1950-ih.

Ukus Stravinskog u književnosti bio je velik, i uvek je težio ka nečemu novom. Tekstovi i književni izvori za njegova dela započeli su periodom interesovanja za ruski folklor, pa za klasične autore i latinsku liturgiju, sa kojih je prešao na svoje francuske savremenike (Andre Žid u Persefoni) i na kraju na engleske književnike kao što su Visten Hju Oden i Tomas Sterns Eliot i srednjovekovnu englesku književnost. Na kraju svog života, u svoje delo Abraham i Isak ubacio je i hebrejsku skripturu.

Stilistički periodi[uredi | uredi izvor]

Većina dela Igora Stravinskog se može svrstati u tri stilistička perioda u koje se njegova karijera može podeliti.

Ruski period[uredi | uredi izvor]

Prvi od značajnijih stilskih perioda Igora Stravinskog (isključujući neka manja ranija dela) obeležila su tri baleta koje je napisao za Sergeja Djagiljeva. Ovi baleti imaju dosta sličnih karakteristika: napisani su za jako veliki orkestar, koriste ruske narodne teme i motive i nose znakove imaginativnih nota i instrumentacije Rimski-Korsakova. Uprkos ovome, pokazuju znatan stilistički razvoj: od stliskih nacrta Rimski-Korsakova iz Žar-ptice, pa do važnosti bitonalnosti u Petruški, te sve do brutalnih polifonskih disonanci u Posvećenju proleća.

Prvi od ovih baleta, Žar-ptica, je značajan po svom neobičnom uvodu (12/8 takt u nižim basovima) i velikoj orkestraciji. I Petruška je distinktivnno napisana, i prvi je balet Stravinskog koji se bazira na narodnoj mitologiji. Ali tek je treći balet, Posvećenje proleća, smatran apoteozom „ruskog perioda“ Stravinskog. U baletu, Stravinski se osvrće na brutalnost paganske Rusije, reflektirajući te utiske u grubo nacrtanim, bockajućim motivima koji se ponavljaju u celom delu. Delo ima podosta poznatih prelaza, ali su dva posebno važna: uvodna tema koju svira fagot sa svojim najvišim notama i veliki, osmonotni motiv koji sviraju gudala uz pratnju roga.

Kako je Stravinski rekao na premijerama, njegova namera je bila da ih sve „pošalje do đavola“. U tome je i uspeo: godine 1913, premijera Posvećenja proleća izazvala je najpoznatiju pobunu publike u istoriji muzike.

Ostala važnija dela iz ovog perioda su: Le rosinjol, Renard (1916), Vojnikova priča (1918) i Venčanje (1923).

Neoklasični period[uredi | uredi izvor]

Sledeća faza u karijeri Stravinskog obeležena je sa dva dela: Pulčinela (1920) i Oktet za duvačke instrumente (1923). Oba dela sadrže ono što je postao glavni kvalitet ovog perioda, tj. povratak Stravinskog na klasicističku muziku Mocarta, Baca i njihovih savremenika. Taj „neoklasicistički“ stil uključivao je napuštanje velikih orkestara koje su zahtevali baleti. U tim delima, napisanim u periodu od 1920-ih pa do 1950-ih, Stravinski se uglavnom okreće duvačkim instrumentima, klaviru, te vokalnoj i kamernoj muzici. Simfonije duvačkih instrumenata i Simfonija psalama su među najboljim delima napisanim za duvače.

I druga dela, kao oratorijum Edipus reks[5] (1927), Apolon (1928) koncert Dumbartonski hrastovi (19371938), nastavljaju ovaj trend.

Neka veća dela iz ovog perioda su 3 simfonije: Simfonija psalama (1930), Simfonija u C (1940) i Simfonija u tri stava (1945). Apolon, Persefona (1933) i Orfej (1947) takođe označavaju zabrinutost Stravinskog, tokom ovog perioda, o vraćanju ne samo na klasicističku muziku, nego i na klasicističke teme: u ovim delima, mitoligiju antičkih Grka.

Vrhunac ovog perioda je opera Život razvratnika. Završena je 1951, i nakon izvedbi u Metropolitenu 1953, skoro je ignorisana. Izvedena je u Santafeškoj operi u godini njenog otvaranja (1957), sa samim Stravinskim prisutnim. To izvođenje obeležilo je kompozitorovu dugogodišnju saradnju sa operskom kućom. Ova opera, napisana prema libretu Vistena Hjua Odena i temljena na djelima Vilijama Hogarta, kondenzuje sve što je Stravinski usvaršio u poslednjih 20 godina. Muzika je neposredna, ali čudna. Pozajmljuje elemente klasicističke tonalne harmonije, ali upliće i iznenađujuće disonance. Ona sadrži neritmički zaštitni znak Stravinskog i vraća se na opere i teme Klaudija Monteverdija, Kristofa Vilibalda Gluka i Volfganga Amadeusa Mocarta.

Nakon završetka opere, Stravinski nikad više nije napisao nijedno neoklasično delo, nego je radio na delima koja će obeležiti njegov poslednji stilistički period.

Serijski period[uredi | uredi izvor]

Tek nakon smrti Arnolda Šenberga 1951. Stravinski počinje da koristi dodekafoniju, sistem od 12 tonova, koji je Šenberg razvio u svojim djelima. Stravinski je imao pomoć u razumevanju i prebacivanju na dodekafoniju od strane svog saradnika i prijatelja Roberta Krafta, koji se već davno zalagao za ovaj prelaz. Sledećih 15 godina provedeno je u pisanju dela tim stilom.

Stravinski je sa dodekafonijom prvi put ekspermentisao u manjim vokalnim delima kao što su Kantata (1952), Tri pjesme iz Šekspira (1953) i In memorijam Dajlan Tomas (1954). Kantikum sakrum (1955) je njegovo prvo delo u kojem je koristio tonske redove u celom djelu. Stravinski je kasnije proširio upotrebu dodekafonije na dela bazirana uglavnom na biblijskom tekstovima, kao što su Treni (1958), Propoved, pripovest i molitva (1961) i Poplava (1962).

Važno tranzicijsko delo iz ovog perioda je zapravo povratak Igora Stravinskog na ono što mu je donijelo svetsku slavu – balet. Agon je balet za 12 plesača koji je Stravinski pisao između 1954. i 1957. Neki delovi Agona ponovno sakupljaju „bledi“ tonalitet neoklasičnog perioda, dok drugi (npr. Bransle veseli) izlažu njegovu jedinstvenu reinterpretaciju serijskog perioda. Taj balet je kao mala enciklopedija Igora Stravinskog, koji sadrži mnoge njegove zaštitne znake koji se provlače kroz mnoga njegova dela, bila ona primitivistička, naoklasicistička ili serijska. Ti znakovi su: ritmička odstupanja i eksperimentisanje, harmonička domišljatost i školovano uho za majstorsku orkestraciju. Ove karakterisike su ono što delo Igora Stravinskog čini jedinstvnim u poređenju sa delom njegovih savremenika na pordučju serijske muzike.

Uticaj i doprinos[uredi | uredi izvor]

Igor Stravinski i Furtvengler za klavirom

Delo Igora Stravinskog obuhvata mnoge kompozicijske stilove, revolucioniziranu orkestraciju, mnoge muzičke žanrove, praktično renoviranu baletnu formu i kombinaciju mnogih kultura, jezika i književnosti. Zbog svega ovoga, njegov uticaj na kompozitore i za njegova života i nakon njegove smrti bio je, i i dalje je, značajan.

Kompozitorske inovacije[uredi | uredi izvor]

Žar-ptica – kostim balerine koja tumači žar-pticu u istoimenom baletu Stravinskog koji je dizajnirao Leon Bakst.

Stravinski je počeo da razmišlja o ponovnom korišćenju motiva i ostinata već u Žar-ptici, ali je korišćenje tih elementa procvetalo tek u Posvećenju proleća.

Motivski razvoj, tj. korišćenje određene muzičke fraze koja je kasnije promenjena i razvijena tokom dela, vuče svoje korene iz sonatne forme iz Mocartovog vremena. Prvi veliki inovator ove metode bio je Ludvig van Betoven. Poznati „sudbinski motiv“ koji otvara 5. simfoniju i ponavlja se u delu u iznenađujućim i osvježavajućim mutacijama je klasičan primer. No, korišćenje motivskog razvoja od strane Stravinskog je jedinstveno po načinu na koji je on mutirao svoje motive. U Posvećenju proleća predstavlja aditivne mutacije, to jest, oduzimanje ili dodavanje note motivu bez žaljenja zbog promena u taktu.

Isti balet je značajan i zbog svog intezivnog korišćenja ostinata. Poznati prelaz, kako je gore napisano, je osmonostni ostinato za gudala uz pratnju osam rogova koji se događa u odlomku Plesovi mladih djevojaka. Ovo je možda prvi događaj u muzici u kojem prošireni ostinato nije korišćen ni za varijaciju, ni kao popratna melodija. U drugim vremenima, Stravinski u delu okomi dva ostinata jedan protiv drugog ne mareći za harmoniju i tempo, stvorivši pastiš, neku vrstu muzičkog ekvivalenta kubističke slike. Ovi prelazi nisu značajni samo zbog svog pastišnog kvaliteta, nego iz zbog dužine: Stravinski ih tretira kao cela i kompletna muzička dela.

Ovakve tehnike su na nekoliko decenija zasenile minimalistička dela kompozitora kao što su Teri Rajli i Stiv Rajh.

Neoklasicizam[uredi | uredi izvor]

Stravinski nije bio prvi zagovornik neoklasicizma. Nemački kompozitor Rihard Štraus je jedan od ranijih primera, (komponovao je mocartovsku operu Der rozenkavalir 1910, kada je Stravinski tek započinjao sa svojim ruskim periodom, a zanimljivo je da su noviji proučavatelji Štrausa negirali da je Rozenkavalir neoklasično delo) dok su drugi, kao Maks Reger, komponovali u Bahovom stilu puno pre nego što je Stravinski počeo da komponuje u tom stilu. Neoklasični stil će kasnije biti adaptiran od strane mnogih kompozitora kao nešto drugačije od Darijusa Miloa i Arona Koplanda. Sergej Prokofjev je jednom kritikovao Stravinskog zbog njegovih neoklasičnih manirizama, iako saosećajno, jer je i sam Prokofjev koristio takav stil u svojoj 1. klasičnoj simfoniji iz 1916/1917.

Stravinski je korištenje novog stila najavio 1923. sa svojim Oktetom za duvače. Čiste harmonije vraćaju slušaoca natrag u klasični stil Mocarta i Baha, a jednostavnije kombinacije ritma i melodije bile su direktan odgovor namjrnim kompleksnostima Druge bečke škole. Moguće je da su, pre Stravinskog, drugi kompozitori, kao Erik Sati, koristili slične ili iste metode, ali je Stravinski bio puno uticajniji. Aron Kopland, na primer, je komponovao svoj balet Apalačijan spring po uzoru na Stravinskog.

Do kasnih 1920-ih i 1930-ih, neoklasicizam je postao naširoko prihvaćeni moderni žanr muzike. Ironično je da je sam Stravinski uticao na pad popularnosti naoklasicizma sa svojom operom Nemoralnikov napredak, dovršenom 1951. Napisan putpuno u klasičnom stilu, muzički jezik opere je široko kritikovan da je previše staromodan, čak i od strane onih koji su samo tri decenija prije naveliko hvalili neoklasicizam.

Citati i pastiš[uredi | uredi izvor]

Kako korištenje muzičkih citata nije ni na koji način bilo novo, Stravinski je komponovao dela koja predstavljaju razvoj pojedinih dela ranijih kompozitora. Primer ovoga je njegova Pulčinela iz 1920, u kojoj je kao izvorni materijal koristio muziku Đovanija Batiste Pergolesija, delom je izvorno citirajući, a delom je menjajući. Tu tehniku je usavršio 1928. u baletu Vilin poljubac, koja je zasnovana (najviše na klavirskim deonicama) Petra Iljiča Čajkovskog.

Među kasnijim primerima muzičkih aranžmana su i korišćenje Šubertove Cirkus polke (1942) i pesme Srećan rođendan ti u Prijateljskom prelidu (1955)

Korišćenje narodnog materijala[uredi | uredi izvor]

U XX veku postojali su kompozitori koji su sakupljali i uvećavali narodnu muziku i koristili je u svojim delima. Istaknutiji primeri su Bela Bartok i Zoltan Kodaj. Ali u Posvećenju proleća vidimo da Stravinski ponovo doprinosi u svom korišćenju narodnih materijala. On te materijale skida do njihovih najosnovnijih obrisnih linija, samo melodija, i često ih izobliči do neprepoznatljivosti sa dodatnim notama, inverzijama, diminucijama i drugim tehnikama. To je učinio tako dobro, da su tek u novijim studijama, kao što je Stravinski i ruske stradicije Ričarda Taraskina, analitičari otkrili izvorni materijal za neke delove muzike iz Posvećenja proleća.

Orkestarske inovacije[uredi | uredi izvor]

Kasni XIX i rani 20. vek su bili idealno vreme za orkestarske inovacije. Kompozitori kao Anton Brukner i Gustav Maler su već uveliko hvaljeni. Na njih je uticalo proširenje tradicionalnog klasičnog orkestra od strane Riharda Vagnera kroz njegovo korišćenje velikih sila i neobičnih instrumenata.

Stravinski je nastavio sa svojim romantičarskim pisanjem za velike orkestralne sile, posebno u ranijim baletima. No, kada se sve više udaljavao od ove tendencije, počeo je sa predstavljanjem jedinstvenih kombinacija za instrumente. Na primer, u Vojnikovoj priči, korišćene sile su klarinet, fagot, kornet, trombon, kontrabas i udaraljke. Ta kombinacija je u ono vreme (1918) bila izuzetno šokantna. To kombinovanje distinktnih boja zvuka će skoro postati kliše u klasičnoj muzici nakon Drugog svetskog rata. Stravinski je bio jedan od prvih kompozitora koji je komponovao za dva fagota, i to među velikom orkestarskom paletom Posvećenja proleća.

Još jedna značajna inovacija orkestralne tehnike koja se delimično može pripisati Stravinskom je iskorišćavanje najekstremnijih mogućnosti instrumenata. Najpoznatiji prelaz je uvod Posvećenja proleća, gde Stravinski koristi najekstremnije mogućnosti fagota da bi simulirao simbolično „buđenje“ prolećnog jutra.

Važno je spomenuti da su i kompozitori kao Anton Veber, Alban Berg i Arnold Šenberg proučavali neke od ovih orkestralnih i instrumentalnih tehnika na početku 20. veka. Ipak, uticaj Igora Stravinskog bio je jednak, ako ne i veći od njihovog.

Kritike[uredi | uredi izvor]

Poprsje Igora Stravinskog u aleji poznatih u Poljskoj.

Erik Sati je napisao članak o Stravinskom koji je 1922. izašao u časopisu Vaniti fer. Sati je Stravinskog prvi put upoznao 1910. Satijevo ponašanje prema Stravinskom obeleženo je poštovanjem, kako se može videti iz pisama koje mu je pisao 1922, pripremajući se za članak za Vaniti fer. Sa malim dodatkom ironije, završio je jedno pismo ovako: „Ja vam se divim: zar vi niste Veliki Stravinski ? Ja sam samo mali Erik Sati.“ U članku, Sati je tvrdio da je merenje „veličine“ nekog umetnika u poređenju sa drugim umetnicima, ako se govori o nekoj „istini“, iluzija: svaki muzički komad treba da se procenjuje prema sopstvenoj vrednosti, a ne da se upoređuje sa delima drugih kompozitora. To je upravo učinio Žan Kokto, kada je nezadovoljno komentarisao o Stravinskom o njegovom delu Harlekinski petao[6] iz 1918.

„Svi znakovi upućuju na snažnu reakciju protiv noćne more buke i ekcentričnosti koji su bili jedni od zaostavština rata... Šta je postalo od dela koja su sačinjavala program koncerta Stravinskog koji je stvarao takve emocije par godina ranije? Praktično sve to je već na polici, i tamo će i ostati sve dok par neurotika ne dobiju potrebu da se nahrane pepelom i napune svoj trbuh istočnim vetrom.“ - (Mjuzikal tajms, London, oktobar 1923, citirano u: Slonimski, 1953)

Kompozitor Konstant Lambert je 1936. procenio da dela kao što su Vojnikova priča sadrže „esencijalno hladnokrvnu apstrakciju“. Nastavlja, govreći da su „melodični fragmenti iz Vojnikove priče sami kompletno beznačajni. Oni su samo niz nota koje se konvencionalno mogu podeliti u grupe od tri, pet ili sedam i ponovno sastaviti prema drugim matematičkim grupama“, a kadenca za solo bubanj je „muzička čistoća... postignuta raznim vrstama muzičke kastracije.“. Poredio je izbor „najbleđih i najbeznačajnijih fraza“ od strane Stravinskog, sa rečenicom Džertrud Stajn: „Svaki dan su bili veseli, svaki dan su redovno bili veseli“, („Helen Fer i Džordžin Skin“, 1922), „čiji su efekat jednako cenile i osobe koje engleski jezik uopšte ne razumeju.“

U svojoj knjizi Filozofija moderne muzike (1948), Teodor Adorno naziva Stravinskog akrobatom, civilnim službenikom, krojačevom lutkom, zrelim, psihotičnim, detinjastim, fašistom i čovekom žednim zarade. Deo kompozitoreve greške, kako Adorno kaže, je bio njegov neoklasicizam, ali ponajviše njegov „pseudomorfizam slikarstva“, svirajući le temps espace (prostor), a ne le temps durée (duracija) Henrija Bergsona. „Jedan trik karakterističan je za sve formalne pokušaje Stravinskog: trud njegove muzike je da prikaže vreme kao na cikruskom panou i da prikaže vremenske komplekse kao da su prostorni. No, taj trik se ubrzo sam iscrpi.“ Njegove „ritmičke procedure blisko liče na shemu transnih stanja. U određenim šizofrenijama, proces kod kojeg motor postaje nezavisan vodi do beskrajnog ponavljanja gestova ili reči, iza kojeg sledi truljenje ega.“

Snimci[uredi | uredi izvor]

Stravinski je snimke smatrao vrlo praktičnim i korisnim sredstvima za čuvanje svojih misli o interpretaciji sopstvene muzike. Kao dirigent vlastite muzike, uglavnom je snimao za Kolumbija rekords, počevši 1928. sa izvedbom originalne svite iz Žar-ptice i završavajući 1967. svitom iz 1945. iz istog baleta. Za vreme 1940-ih napravio je par snimaka za Ar-Si-Ej rekords u Los Anđelesu.

Izabrana dela[uredi | uredi izvor]

Vidi Spisak dela Igora Stravinskog

Iako je Stravinski najpoznatiji po svojim scenskim delima, tačnije baletima, njegov stvarateljski opus obuhvata sve muzičke vrste.

Baleti:

  • Žar-ptica (1910)
  • Petruška (1911)
  • Posvećenje proleća (1913)
  • Pulčinela (1920)
  • Orfej (1947)
  • Agon (1953—1957)

Melodrame:

  • Priča o vojniku (1918)
  • Persefona (1934)
  • Igra karata

Opere:

  • Slavuj (1914)
  • Mavra (1922)
  • Život razvratnika (1951)
  • Kralj Edip

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Dubal 2001, str. 564.
  2. 2,0 2,1 Dubal 2001, str. 565.
  3. ^ Stravinski i državljanstvo
  4. ^ Zajednički život dvaju kompozitora ne znači da su bili u homoseksualnom odnosu. Stravinski i Kraft su oboje heteroseksualne orijentacije.
  5. ^ Nenad Turkalj: 125 opera. ISBN 978-953-0-60563-3. str. 331.
  6. ^ Satie, Erik; Volta, Ornella (1989). Satie seen through his letters. M. Boyars. ISBN 978-0-7145-2811-3. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]