Idealni grad

Za druge upotrebe, pogledajte Grad (višeznačna odrednica).

Kao idealni gradovi u svetu su bili označavane ideje i mišljenja koja su bila u vezi sa uređenjima, političkim organizacijama, utopijama i estetskim programima od strane političara, umetnika, arhitekata ili urbanista. Ovakvi idealni gradovi su uobičajeno bili nerealizovani i ostajali su kao ideje i projekti koji su ipak uticali i formirali mišljenja. Ovakvi projekti su obično bili samo shematski predstavljeni u obično geometrijskim formama u obliku koncentričnih krugova, pravougaonika, kvadrata ili u obliku zvezda.

Filaret: Plan za idealan grad

Naslovna stranica „Utopije“ od Tomasa Mora (drvorez iz 1518. godine)

Predstava jednog centralnog grada u renesansnom idealnom gradu Italija oko 1470—1480.

Pjero dela Frančeska ili Melozzo da Forli ili Leon Batista Alberti, Idealni grad.

Frojdenštat kao idealan grad u formi prema dečjoj igri „mlina“

Palmanova, plan za idealan grad u formi zvezde

Plan grada Karlsruhea, bakrorez, 1721.

Idealni gradovi u istoriji

Najstariji projekti idealnih gradova koji su se odnosili na njihove političke organizacije poznate su iz vremena Platona i Aristotela a ovakvi prvi planovi od strane Vitruvija. U doba renesanse su ovakvi projekti zabeleženi u spisima od strane Leona Batista Albertija kao i od strane Filareta, Leonarda da Vinčija sve do Albrehta Direra. Ovakve ideje su poznate i kod filozofa Tomasa Mora u njegovoj „Utopiji“ kao i u „Gradu sunca“ od Tomaza Kampanele.

Od malo idealnih gradova su nam poznati idealni gradovi Palmanova i Sabioneta u Italiji. Jedan od malobrojnih primera je i Frojdenštat u Nemačkoj koji je projektovan kao igra „mlin“ koji se uobičajeno spaja sa Direrovim predstavama o idealnim gradovima. Delimično su idealni gradovi i u planovima Manhajma i Karlsruhea.

Idealni gradovi novog doba

Glavni članak: Vrtni grad

U poznim godinama 18. veka je arhitekta Klod - Nikola Ledu predlagao jedan idealan grad kao jednu pejzažnu utopiju koja je sadržala socijalno planiranje, a u 19. veku se susrećemo sa planovima Ebenizera Hauarda „Vrtnih gradova“.

Pre toga otkako su počeli da se grade vrtni gradovi prethodili su pokušaji engleskih industrijalaca, kao npr. Bournvil kod Birmingema u godinama 1879. do 1895. kao i Port Sanlait kod Liverpula iz 1887. Ubeđenje industrijalaca se održalo u ideji da se za industrijalca ništa tako dobro ne isplati kao zdravo stanovanje njegovih radnika.

U kasnijem dobu se pojavljuje studija engleskog teoretičara Ebenizera Hauarda pod nazivom „To Morrow“ (1898. godine) čiji je značaj snažno rastao. Posle četiri godine je izdata njegova sledeća publikacija „Garden Cities of To- Morrow“ gde se citira:

„Vrtni grad je planirano naselje, koje je osnovano za unutrašnju kolonizaciju. Ova unutrašnja kolonizacija se postiže decentralizacijom proizvodnje (proizvodnih pogona), pored kojig se nova vrtna naselja (gradovi) povezuju i konačni ciljevi su ravnomerno osnivanje i povećavanje primanja stanovništva (na teritoriji Engleske).“

Idealni gradovi u 20. veku

Novi koncepti idealnih gradova se pojavljuju u 20. veku od strane Valtera Burli Grifina u vezi sa planiranjem australiskog grada Kanbera u teoriji francuskog arhitekta i urbaniste Le Korbizjea (1914. godine) kao i od strane Lucio Koste u vezi sa planiranjem novog grada Brazilije (1956. godine).

Konkurs na planiranje novog grada dobio je Lučio Kosta. Oskar Nimajer njegov bliski prijatelj projektovao je mnoge zgrade u gradu a Roberto Burl Marks bio je glavni pejzažni arhitekta. Brazilija je bila sagrađena za 41 mesec od 1956. do 1960. godine kada je grad zvanično postao glavni grad države Brazila. Pogled na grad iz ptičije perspektive podseća na oblike aviona ili leptira. Centralni geografski položaj je poboljšao položaj glavnog grada koji ima specifičan status u administrativnoj podeli Brazila i za razliku od ostalih gradova nije seski grad nego federalni distrikt.

Preporučena literatura

• Buck, August (1989). „Die Idealstadt der italienischen Renaissance”. Ur.: Wortmann, Wilhelm. Deutsche StadtgrÜndungen der Neuzeit. In Kommission bei Otto Harrassowitz. ISBN 978-3-447-02970-4. 
• Claus Bernet: Gebaute Apokalypse. Die Utopie des Himmlischen Jerusalem in der Frühen Neuzeit, Mainz: Zabern. 2007. ISBN 978-3-8053-3706-9.
• Claus Bernet: Die Gründung von Freudenstadt: Neue Ansätze zur wichtigsten deutschen Idealstadt, in: Blätter für deutsche Landesgeschichte, 143, 2007, S. 107-131.
• August Gebeßler: Freudenstadt - Geschick und Geschichtlichkeit einer Idealstadt, in: Die Alte Stadt, 23, 1996, S. 46-55.
• Gerhard Eimer: Die Stadtplanung im schwedischen Ostseereich 1600-1715. Mit Beiträgen zur Geschichte der Idealstadt, Stockholm 1961.
• Ehrenfried Kluckert: Auf dem Weg zur Idealstadt. Humanistische Stadtplanung im Südwesten Deutschlands, Stuttgart 1998 (Veröffentlichungen des Archivs der Stadt Stuttgart 78). ISBN 978-3-608-91962-2.
• Hanno Walter Kruft (1989). Städte in Utopia. Idealstadt vom 15. bis zum 18. Jahrhundert zwischen Staatsutopie und Wirklichkeit. München. ISBN 978-3-406-33909-7. 
• Kersten Krüger: Die Idealstadt in der frühen Neuzeit, in: Frank Braun (Hrsg.): Städtesystem und Urbanisierung im Ostseeraum in der Frühen Neuzeit, Münster 2004, S.11-47.
• Michaela Marek: Die Idealstadt im Realsozialismus, in: Christiane Brenner (Hrsg.): Sozialgeschichtliche Kommunismusforschung, München 2005, S. 425-480.
• Rosenau, Helen (1974). The Ideal City. Its Architectural Evolutions. London. ISBN 978-0-289-70201-7. 
• Badisches Landesmuseum Karlsruhe (Hrsg.): Klar und lichtvoll wie eine Regel: Planstädte der Neuzeit vom 16. bis zum 18. Jahrhundert. Eine Ausstellung des Landes Baden-Württemberg veranstaltet vom Badischen Landesmuseum Karlsruhe, Karlsruhe. 1990. ISBN 978-3-7650-9026-4.