Ideomotorni fenomen predstavlja psihološki fenomen u kom subjekat pravi pokrete nesvesno.
Ideomotorni odgovor (ideomotorni refleks), često skraćen na IMR, je pojam u hipnozi i psihološkom istraživanju.[1] Naziv je dobijen od grčke reči „idea” (ideja, mentalna reprezentacija) i „motor” (mišićna akcija). Fraza se najčešće koristi kao referenca na proces u kome misao ili mentalna reprezentacija slike pokreću naizgled „refleksnu” tj. automatsku mišićnu reakciju, često malu i potencijalno van svesti subjekta.
Pojam je prvi put opisan početkom 19. veka dok je u naučnim krugovima prvi put iskorišćen termin ideomotorni 1852.godine od strane Vilijama Karpentera, engleskog lekara, psihologa i zoologa. Zbog popularnosti spiritualizma rasla je i potreba da se dođe do naučnog objašnjenja za određen broj fenomena.
Ideomotorni efekat je usko povezan sa mnogim stvarima iz svakodnevnog života: rašljarstvo, komunikacija sa duhovima (Ouija tabla), hipnoza, automatsko pisanje, detektor laži.[2][3]
Sa porastom Spiritualizma 1840ih, medijumi su osmislili i oplemenili mnoštvo tehnika komunikacije, prividno, sa svetom duša uključujući svakojake table za pisanje i čitanje (preteče Ouija table). Ovaj fenomen i uređaji korišćeni u komunikaciji sa „onim svetom” su ubrzo postali subjekat naučnih istraživanja.[4][5]
Termin „Ideomotorni” je prvi put upotrebljen u naučnom radu Vilijama Bendžamina Karpentera, 1852., po kome je i nazvan Karpenterov efekat. U radu su se razmatrala sredstva putem kojih ovi spiritualistički fenomeni daju efekat. U njemu je Karpenter takođe objasnio njegovu teoriju da se mišićni pokreti mogu događati nezavisno od svesti, volje i emocija.
Karpenter je bio prijatelj i saradnik Džejmsa Brejda, utemeljivača modernog hipnotizma. Brejd je brzo usvojio Karpenterovu ideo-motornu terminologiju, kako bi olakšao prenos (**prelazak) njegovih osnovnih viđenja, baziranih na pogledima njegovog mentora, filozofa Tomasa Brauna, da efikasnost hipnotičkih predloga zavisi od subjektove koncentracije na jednu (dominantnu) ideju. Godine 1855., Brejd je objasnio njegovu odluku da odbaci svoj pređašnji termin "mono-ideo-motor", baziran na Karpenterovom "ideo-motornom principu" (1852), i usvojio prihvatljiviji i slikovitiji termin "mono-ideo-dinamika". Odluka je bazirana na predlogu (1854-te) koji je Karpenter dobio od zajedničkog prijatelja, Danijela Noblea, da se aktivnost koju Karpenter opisuje može bolje razumeti u široj primeni (široj od klatna i Ouija tabala), ako se preimenuje u "princip ideo-dinamike".[6]
Naučni testovi sprovedeni od strane engleskog naučnika Majkla Faradeja, hirurga iz Mančestera Džejmsa Brejda, francuskog hemičara Majkla Judžina Ševrela i američkih psihologa Viliama Džejmsa i Reja Hajmena, pokazali su da je mnoštvo fenomena povezanih sa spiritualnim ili paranormalnim silama, ili misterioznim „energijama” zapravo prouzrokovano ideomotorim aktivnostima. Ovi testovi su pokazali da „iskreni, inteligentni ljudi mogu nesvesno da doprinesu mišićnoj aktivnosti doslednoj njihovim očekivanjima” [7], kao i da ideje koje uzrokuju takvo ponašanje mogu biti date suptilnim indikacijama.
Studija automatskog kretanja klatna iz 2019.godine, upotrebom sistema za hvatanje pokreta, pokazala je da iluzija klatna nastaje kada prsti koji drže klatno stvaraju oscilirajuću frekvenciju blizu rezonantne frekvencije klatna. Na odgovarajućoj frekvenciji, vrlo mali pokreti ruke su dovoljni da prouzrokuju relativno veliko kretanje klatna.[8][9]
Rašljar iz francuske knjige iz 18. veka o sujeverju
Rašljarstvo je proces u kom subjekat uz pomoć 2 štapa uspeva da pronađe izvor vode u sušnim predelima na velikim dubinama. U današnje vreme rašljarstvo se objašnjava kao puko nagađanje, ali ne mali broj naučnika smatra da je ideomotorni efekat taj koji okreće rašlje bez svesti rašljara. Rašljarstvo postoji od početka 18. veka i tokom godina menjala su se naučna objašnjenja ovog fenomena:
18. vek: „Zračenje iz atomskih čestica privlači vrbov štap”.
19. vek: „Elektricicet”.
20. vek: „Radioaktivnost, elektromagnetizam”.
I dan danas u SAD mnogi rašljari tvrde da je rašljarstvo nauka. Sebe nazivaju neprofitnom, nekomercijalnom i naučnom zajednicom. Kroz godine, takođe, menjali su se i izvori koje rašlje mogu pronaći, pa su osim vode rašlje pogodne i za pronalazak retkih minerala i metala kao i za pronalazak nafte.
Primeri uspešne upotrebe rašljarstva su nebrojene i dobro potvrđene.
Žena u Vermontu pozvala je rašljara kad je bilo prekinuto snabdevanje njene kuće vodom. Očigledno se pojavila pukotina na dugačkoj cevi koja je vodila od udaljenog izvora do kuće. Žena nije znala čak ni gde se nalazi cev — jer je bila zakopana pre 30 godina — a kamoli gde bi mogao biti napuknuti deo. Ali, rašljar je u mislima pitao svoje rašlje i one su se trzale nad određenim mestom. 15 centimetara od tog mesta pronašli su deo cevi koji je napuknuo.
Verovatno najčuvenija priča odnosi se na poznatog američkog rašljara Henrija Grosa (engl. 'Henry Gross'). Geolozi su bili uvereni da se pod zemljom na Bermudima ne može pronaći pitka voda. Jedan američki dnevni list je izvestio: „Gros je raširio geografsku kartu Bermuda u kući [romanopisca Keneta] Robertsa u Kenebunkportu, Mejn, i prelazeći rašljama preko nje označio je tri mesta gde bi trebalo da se pronađe pitka voda. Da bi proverili njegova otkrića, Gros i Roberts odleteli su na Bermude, nagovorili vladu da im osigura opremu za bušenje i krenuli na posao. Nekoliko meseci kasnije, aprila 1950, pojavila su se sva tri vrela, kao što je Gros rekao.“
Henri GrosNaučno objašnjenje za ovo što se dogodio je da ukoliko dovoljno duboko kopamo, skoro na bilo kom mestu, pojaviće se voda, ali ne uvek u dovoljnoj količini da bi se snabdelo više od lokalnih domaćinstava. Jedino može doći do razlike u poroznosti podzemnih voda, ali to varira iz godine u godinu. Na Bermudima, kao i na sličnim krečnjačkim ostrvima, sveža kiša se potapa kroz prozračni kreč i lebdi iznad slane podzemne vode. Robert je jednom otkrio mišljenje novinarima da je voda koju je Henri pronašao na Bermudima potekla od podzemnih tokova koji su nastali na Severnoameričkom kontinentu.[10]
Novembra 1990. u Kaselu, Nemačka, izvršeno je 720 eksperimenta sa rašljarima. Iako su bili zadovoljni uslovima ispitivanja i uvereni u uspeh, rašljari nisu uspeli; imali su samo nepouzdane uspehe u otkrivanju podzemnih voda i metala. Nemački mesečnik zaključio je da je kad se naučno prosuđuje, rašljarenje „pouzdano isto kao i bacanje novčića“. Drugi takvi eksperimenti slično su završili.
Ovakve neuspehe rašljari objašnjavaju na čudne načine. Na primer, neki se žale da ispitivanje dovodi do toga da oni sumnjaju u svoje sposobnosti i navode ih da rašljare iz pobuda koje nisu ispravne ili dovoljno ozbiljne. Oni tvrde da takvi činioci dovode do toga da privremeno izgube svoju moć. U stvari, mnogi rašljari ustanovili su da nakon celog života uspešnog rašljarenja dolazi vreme kada treba sami sebi da potvrde da su njihove moći iznenada nestale — ili da ih pogrešno vode. Zbog toga neki zaključuju da sila koja stoji iza rašljarenja ima izopačen smisao za humor.
Radiestezija predstavlja tvrdnju o osetljivosti na štetno zračenje koje nam dolazi iz zemlje i svemira. Pribor koji se koristi u radiesteziji su rašlje, visak i L antene. Svaka osoba može da se bavi radiestezijom. Ova veština se koristi u istraživanju rudnih bogastava, vodenih tokova, energetskih tokova, izgubljenih stvari, detektovanju zdravstvenog stanja. Radiestezija nije priznata u naučnim krugovima već ima pseudonaučni karakter.
Automatsko pisanje ili nesvesno, psihičko pisanje, odnosi se na čin pisanja bez udela svesti ili volje gde proces nije unapred osmišljen.
Osoba kao u nekom transu drži olovku nad hartijom ili prste nad tastaturom , a zatim, bez udela svesti, ruka počinje da ispisuje reči ili crteže. U nekim slučajevima dobijaju se nerazumljive poruke, a može se desiti i da napisane reči budu na nekom drugom jeziku, koji nije maternji. Automatsko pisanje susrećemo kod spiritista, ezoterista i nadrealista. Automatizam je definisan u Bretonovom prvom manifestu nadrealizma,kao vid eksperimentalne tehnike koja treba da izrazi kreativnu snagu nesvesnog. Spiritisti smatraju da su u pitanju poruke koje pokojnici žele da prenesu. Ezoteričari tvrde da se radi o očitavanju nadsvesti, dok psiholozi smatraju da se radi o nesvesnom ili psihološkom automatizmu.
Godine 1890. Morton Princ, američki neurolog, takođe specijalizovan i za abnormalnu psihologiju, tvrdi da automatsko pisanje nije čisto nesvesni refleksni čin, već proizvod svesne individualnosti i da je ruka koja piše pod nadzorom zasebne hipnotičke ličnosti tokom transa.
Godine 1894. lekar Čarls Artur kritikovao je spiritualističku interpretaciju automatskog pisanja zaključujući, „Za agenciju duhova nema potrebe ni prostora, a prizivanje takve agencije znak je uma koji nije samo nenaučni već i neinformisani”.
Godine 1927., psihijatar Harold Dirden napisao je da je automatsko pisanje psihološka metoda ,,dodirivanja” nesvesnog uma i da u tome nema ništa misteriozno.
Godine 1986. A. B. Jozef je ispitao dve pacijentkinje za koje je otkriveno da pokazuju istančanu hipergrafiju.
Dilek Eviapan i Emre Kumral su otkrili automatsko pisanje kod tri pacijenta sa oštećenjem desne hemisfere.
2012. godine uočene su razlike u aktivnosti mozga i složenosti pisanja tokom navodnih stanja transa u odnosu na normalno stanje pisanja.
Ouija tabla predstavlja verovatno najpoznatiju vezu sa ideomotornim fenomenom i javlja se kao motiv u velikom broju filmova i serija. Prvi put je napravljena sredinom 19. veka na vrhuncu spiritualista i komunikacije sa duhovima. Poznata je još i kao ploča duhova ili ploča pričanja.
Predstavlja ravnu ploču koja je označena slovima abecede, brojevi od 0 do 9, a takođe i reči „da”, „ne” i „zbogom”. Pored ploče, potreban je i komad drveta koji je isečen u obliku srca i u sebi ima rupu, dovoljno veliku da se kroz nju mogu videti slova. On se naziva planketa i postavlja se na tablu. Osoba koja želi da razgovara sa duhom stavlja prste na planketu i duhu postavlja pitanja. Planketa se navodno pomera po tabli dajući odgovor na pitanje koje je postavljeno.
Naučnici smatraju da je to razlog grčenja mišića čoveka koji planketu drži na ploči, i da nju ne pomeraju zaista duhovi, već se objašnjenje usko dovodi u vezu sa nesvesnim pokretima subjekta odnosno ideomotornim efektom.
Detektor laži ili poligraf je uređaj kojim se meri i registruje puls, krvni pritisak, telesna temperatura i disanje, dok noviji uređaji mogu uočavati i pokrete ruku i nogu. Osnovna svrha je da detektuje da li naš organizam ostaje miran ili ima neku reakciju nakon što nešto izgovorimo, da bi se utvrdilo da li je to što smo izgovorili istina ili laž. Kada osoba slaže, koliko god se trudila da to sakrije, nesvesno će organizam napraviti čak i neku najmanju reakciju, kao što je na primer promena krvnog pritiska ili pulsa, koju će poligraf detektovati.
Ispitivač postavlja neka pitanja koja su „irelevantna“, kao što je na primer „Da li se zovete Petar?“ , druga su „dijagnostička“ pitanja, a ostatak su „relevantna pitanja“ koja ispitivača zaista zanimaju. Test se polaže ako su fiziološki odgovori na dijagnostička pitanja veći od onih tokom relevantnih pitanja.
Hipnoza je premošćavanje kritičnog faktora između svesnog i podsvesnog dela uma i predstavlja uspostavljanje prihvatljivog selektivnog razmišljanja.
Postupak „Hipnotička indukcija“, se sastoji od preliminarnih razgovora, u kojima se daju saveti i uputsva. Hipnoza može biti samostalna - autohipnoza (kroz autosugestije), ili hipnoza koju sprovodi obrazovano lice - hipnotarapeut. Korišćenje hipnoze u kliničke svrhe se naziva hipnoterapija.
Postoje mnogi mitovi o hipnozi, međutim hipnoza je potpuno bezbedna i hipnoterapeuti ne mogu ništa uraditi osobi što ona ne želi, suprotno, osoba koja želi da reši neki problem odlazi sa svesnim znanjem kod hipnoterapeuta (celokupna terapija izgleda kao razgovor, osoba je potpuno svesna svega u svakom trenutku, u svakom trenutku može, ukoliko želi prestati, čak mnogi misle da je hipnoterapija bila neuspešna zato što su bili svesni sve vreme) i na kraju rešava svoj problem. Najčešći slučajevi su prestanak pušenja, redukcija stresa, nemoć na seksualnom planu, depresija, fobije, redukcija telesne težine, alergije…
Napomena: zvanična definicija prihvaćena od strane International Hypnosis Federation i National Guild of Hypnosis, USA
Definiciju hipnoze dao je Brejd - „hipnotizam” kao skraćenica za „neuro-hipnotizam”. Stanje mentalne koncentracije koje često dovodi do oblika progresivnog opuštanja, nazvanog „nervni san”. „Nervni san” treba da bude rezervisan za manjinu (10%) ispitanika koji pokazuju amneziju, zamenjujući izraz „monoideizam”. Hipnozi obično prethodi tehnika „hipnotičke indukcije“. Brejdov termin „mono-ideodinamika” odnosio se na teoriju da hipnotizam deluje koncentrisanjem pažnje na jednu ideju da bi se pojačao ideo-dinamički refleksni odgovor.
.jpg)