Inkvizicija

Španski inkvizitori spaljuju nedozvoljene knjige, na slici iz početka 15. veka.

Inkvizicija (lat. inquisitio - „isleđivanje“) je bila ustanova, tokom srednjeg veka u Katoličkoj crkvi čiji je zadatak da isleđuje, sudi i kažnjava ljude koje je crkva smatrala jereticima.

Razvoj

Početak rada inkvizicije vezuje se za ličnost pape Grgura IX (1227—1241). Najzloglasnija je bila Španska inkvizicija. Godine 1232, on je poslao inkvizitore u Francusku pod izgovorom da tamošnji episkopi imaju suviše drugih obaveza i zato ne mogu da se potpuno posvete borbi sa jereticima. Okosnicu inkvizicije činili su oduvek dominikanci „koji dobro znaju da ubeđuju otpale od Crkve“. Isleđivanje jeretika, i uopšte osumnjičenih, pomagala je državna vlast. U početku, inkvizicija nije bila organizovana po teritorijalnom principu, nego je delovala po potrebi. Kasnije će ovo sudstvo biti organizovano po oblastima.

Papa Inoćentije IV je 15. maja 1252. izdao papsku bulu pod nazivom Ad exstirpanda koja je eksplicitno dopuštala upotrebu mučenja pri iznuđivanju priznanja od navodnih jeretika tokom inkvizicije, i eksplicitno praštala praksu ubijanja povraćenih „jeretika“, spaljivanjem na lomači. Bula je ustupala državi deo imovine, konfiskovane od osuđenika.

Inkvizitori su najpre dolazili u neko mesto i prvo su pozivali jeretike i osumnjičene na pokajanje, prikupljali su njihova imena. Sud je imao beležnika - notara, savetnike, čuvare zatvora, branioce. Optuženi ili osumnjičeni nije znao imena svedoka koji svedoče protiv njega. On je jednostavno morao govoriti istinu i imena saučesnika. U cilju istrage pribegavalo se mučenju. Najčešće kazne bile su: oduzimanje imovine i svih prava ne samo okrivljenog već i njegovih srodnika; potom je optuženi stavljan u zatvor. Uporni jeretici su osuđivani na smrt, i to spaljivanjem na lomači. Oni koji bi se pokajali bili su zadavljeni a potom spaljeni. Tela umrlih jeretika su otkopavana a potom spaljivana. U praksi, uzalud je bilo žaliti se na donetu presudu inkvizicije. Ličnost samog inkvizitora bila je neprikosnovena; inkvizitor je sebe smatrao odgovornim jedino papi; na sud je mogao izvesti i duhovne autoritete veće od sebe.

Inkvizicija deluje brzo, potčinjava joj se svetovna vlast; u samom procesu nema advokatskih rasprava i obrazloženja. Presuda je obično čitana javno na gradskom trgu. Izricanju presude prethodila je obavezno propoved (sermo generalis; auto da fe). U prisustvu na hiljade ljudi, osuđeni se pojavljivao obučen u posebno odelo. Smrtna presuda je obično izvršavana sutradan. U suštini, uloga inkvizicije bila je u tome što je samo proglašavala da Crkva ne štiti jeretike i da ih predaje u ruke državnih zakona. Jereticima je oduzimana sva imovina i to u korist države, ili crkve ili pak same inkvizicije.

Mi ovim putem izopštavamo sve jeretike - katare, patarene, sirote ljude Liona... i sve druge, ma kako se oni zvali. Kada ih Crkva osudi, oni će biti predati svetovnom sudiji da budu kažnjeni... Ako se bilo ko od njih, pošto ga uhapse, pokaje i poželi da obavi pokoru, dobiće doživotnu robiju. Svi koji brane, ili pomažu jeretike biće izopšteni. Ako bilo ko ostane pod izopštenjem godinu i jedan dan, biće prognan... Ako oni koji su osumnjičeni za jeres ne mogu da dokažu nevinost, biće izopšteni. Ako pod izopštenjem ostanu godinu dana, imaju biti osuđeni kao jeretici. Oni ne mogu imati pravo apelacije... Svako ko im odobri hrišćansku sahranu biće izopšten sve dok ne izvrši propisanu nadoknadu. On ne može biti oslobođen krivice sve dok svojim rukama ne iskopa njihova tela i baci ih... Mi zabranjujemo svim svetovnjacima da raspravljaju ο stvarima katoličke vere; ako bilo ko učini to, biće izopšten. Svako ko poznaje jeretike, ili one koji održavaju tajne sastanke, ili one koji se u svakom pogledu ne saobražavaju sa pravoverjem, moraju sa tim da upoznaju ispovednika, ili nekog drugog ko će ο tome obavestiti biskupa ili inkvizitora. Ako on ne postupi tako, biće izopšten. Jeretici i svi koji ih prime, podržavaju ih ili im pomažu, kao i sva njihova deca do drugog kolena, neće biti primljeni u crkvenu službu... Ovim putem, sada sve takve zauvek lišavamo njihovih crkvenih položaja.
— Papa Nikola III, Ο Inkviziciji, oko 1280. godine

Posebnu pažnju inkvizicije privukla je južna Francuska sa pokretom albižana, odnosno jeretika katara. Tamo je u Langdoku, Albi, Narboni, Avinjonu, čak došlo do oštrih sukoba u kojima su 1242. godine neki inkvizitori bili ubijeni. Sem Francuske, inkvizicija je delovala u Italiji, Nemačkoj, Češkoj, Španiji, ali nije bila podjednako zastupljena u svim evropskim zemljama. U Aragonu, Kastilji, Portugalu, Španiji bilo je manje jeretika, a više muslimana i judaista. Papa Nikola III je 1278. godine stavio u dužnost dominikancima da tamo učvršćuju rimokatolicizam. Dominikanci su misionareći stvorili jak pokret protiv Arabljana i Jevreja, tako da su mnogi od njih bili prinuđeni da prime rimokatolicizam. Takvi su se zvali marani ili novohrišćani. Oni su, međutim, bili hrišćani samo po imenu i za samo hrišćanstvo predstavljali su veliku opasnost, jer su naročito u višim slojevima naroda širili bezverje. Za vreme vladavine katoličkih kraljeva Ferdinanda i Izabele u Španiji trijumfuje rimokatolicizam, jeretici su progonjeni. Tako je krajem 15. veka u Španiji delovala najbolje organizovana inkvizicija. Na čelu inkvizicije bile su ličnosti koje je sa kraljevim odobrenjem postavljao papa. Prvi general inkvizicije bio je Torkemada. Inkvizicija deluje protiv novohrišćana, protiv judejske jeresi. Oko 170.000 Jevreja je proterano 1492. godine. Arabljani su izbegli progone i smrt i iz straha su primili hrišćanstvo.

Oni su kao hrišćani bili poznati pod imenom moriski. Godine 1609, oko 600.000 moriska proterano je iz Španije, dok je judejska jeres smatrana uništenom krajem 16. veka. Sem judaista i muslimana, progonjeni su i protestanti, franko-masoni, astrolozi. Vršena je stroga cenzura knjiga, škola, politike. Krajem 18. veka inkvizicija će biti politički angažovana u sprečavanju prodora liberalnih ideja iz Francuske. Napoleon Bonaparta je ukinuo inkviziciju 1808. godine, ali je ponovo obnovljena 1814. godine. Inkvizicija je ponovo bila na udaru 1820. godine. Konačno, 1834. godine, na intervenciju pape, inkvizicija je ugašena. Po izvesnim statistikama, koje ipak nešto govore, učinak inkvizicije bio je sledeći: spaljeno je živih 34.628 osoba, proterano je 18.049, a na druge načine kažnjeno je oko 308.214 ljudi.

Inkvizitorski postupak

Ova slika prikazuje kako rimokatolički zvaničnici u vreme inkvizicije muče čoveka.

Vreme milosti

Pokušajmo zamisliti kako su delovala braća propovednici u jednoj pokrajini sumnjivoj zbog jeresi. U prvo vreme suzbijanja jedna grupa redovnika, sastavljena od tri ili četiri inkvizitora, stigla bi u neko selo gde se u crkvi okupilo sve stanovništvo. U svečanoj propovedi zaklinjani su svi vernici da priteknu u pomoć svojom saradnjom, a krivci (su pozivani) da zatraže oproštaj od Boga... Pozivani su da se pojave pred sudijom u roku od petnaest dana do jednog meseca. Bilo je to vreme milosti. U ovom roku mogao je jeretik doći i ispovediti svoju zabludu, sa sigurnošću da će se prema njemu blago postupati. Oni čija je greška do tada bila nepoznata i koji bi se sami prijavili, mogli su računati da će biti oslobođeni svake kazne ili da će primiti sasvim laganu i tajnu pokoru, prema slobodnom izboru sudije. Kada je jeres bila javna, onda je priznavanje spasavalo od smrtne kazne i doživotne robije. Zločin je tada bio kažnjen uobičajenim kanonski kaznama kojima se često dodavalo jedno hodočašće. U isto vreme, kada su najavljivali milost, inkvizitori su proglašavali i zakon vere koji je obavezivao sve vernike, pod kaznom isključenja, da prijave jeretike ili osobe sumnjive zbog jeresi.

Kada bi rok od jednog meseca prošao, nije se više mogla očekivati baš nikakva milost suda. Protiv svih sumnjivih je preduzimana potera, a i najmanja sumnja u pravovernost mogla je biti razlog istrage. Optuženi bi se javno pozivali na sud, ponekad usmeno ali češće pismeno; poziv bi uručivao mesni župnik koji je dolazio u prebivalište praćen svedocima dostojni poverenja. Pozivanje je moglo biti objavljeno tri puta, ali kako se najčešće odvijalo po „kratkom postupku“, tako je i jedan poziv bio dovoljan...

Kada optuženi nije mogao ostati na slobodi bez opasnosti, ili kada bi se dao u bekstvo, moralo se pristupiti hapšenju. Inkvizitori, podržani papinim autoritetom a najčešće i onim vladarevim, prebacuju dužnost hapšenja na građansku vlast...

Ispitivanje

Kad je optuženi već jednom bio zatvoren, morao se pojaviti pred sudom... Sudija ga je pozivao da se zakune na Jevanđelje i tražio, ako je to bilo potrebno, da objasni pojedinosti. Ovo ispitivanje se moralo odvijati u prisustvu dva redovnika zdravog duha i jednog beležnika ili klirika koji je bio zadužen da vodi postupak... Oni iznuđuju priznanja obećavajući blagonaklonost suda, ali nagomilavaju dokaze posredstvom jedne „ovce“ (najamnika), koji bi se pretvorio da pripada istoj sekti kao i osumnjičeni... Kao u građanskom pravu dva svedoka bila su dovoljna za donošenje presude... Osuđeni nije gotovo nikada bio suočen sa svedocima, čija su imena ostajala tajna, jer je trebalo izbeći odmazde koje su pretile prokazivačima; on je samo znao šta je protiv njega bilo izneseno...

Prisila

Crkva je najviše važnosti pridavala priznanjima, koja su joj se činila važnijim od dokaza. Ako bi optuženi, uprkos svemu, uporno odbijao, inkvizitor je mogao upotrebiti sredstva prisile, od kojih je jedno bio preventivni zatvor. Bilo je više stupnjeva kazni i sudije su birali način koji im se činio najpogodnijim. Krivac je mogao biti okovan, podvrgnut dugim postovima ili lišavan sna... Bilo je određeno jedno ograničenje: izbegavati sakaćenja i opasnost od smrti - ali to je bila samo forma da se izbegnu kanonske neregularnosti. Od kazni najčešće su bile: bičevanje, kozlić, strapada i oganj...

Presuda

Presuda je bila određena svečano za vreme javne sednice a nazivala se sermo generalis (opšta opomena), auto da fe (akt vere) kod Španaca. Ovom obredu koji se najčešće slavio nedeljom, prisutni su bili visoki činovnici, kraljevski oficiri, klir i zajednica vernika. Na glavnom trgu ili pred crkvom bile su postavljene tribine kako bi se optuženi što bolje videli. Rano jutrom je veliki inkvizitor držao propoved koju bi povremeno prekidao, tražeći od naroda da proklamira svoju veru. Zatim je dolazilo proglašenje podeljenih milosti, osuđeni su se na kolenima odricali zablude i molili; kazna odlučenja, pod kojom su sve do tog trenutka bili, ukidana. Potom su se nabrajale kazne protiv jeretika, od najlakših pa do najstrašnijih.

Kazne

Spaljivanje ljudi koje je crkva proglasila jereticima.

Među najstrašnijim kaznama predviđene su tri vrste: oduzimanje imanja, zatvor i smrt. Crkva je predavala svetovnim vlastima - bila je to pobožna formula - jeretike koji se ne bi pokajali ili bi se povratili i krivoverje, jer je bila bespomoćna pred tvrdokornim sektašima koji se nisu odricali svojih zabluda. Kazna je bila lomača...

Zatvor ili „murus“ bio je različit, već prema težini prekršaja. „Murus striktus“ - uski zid - znači zadržavanje u jednom mračnom zatvoru. Osuđenici su bili okovani i katkad prikovani za zid tamnice. „Murus largus“ - široki zid - značio je za zatvorenike slobodniji režim jer se mogao kretati. Kad bi jedan pokojnik bio osumnjičen zbog jeresi, inkvizicija je otvarala proces u toku kojeg su baštinici mogli braniti uspomenu preminulog. Sveti sud je naređivao iskopavanje i spaljivanje leša. Mrtvačke kosti su na jednoj vrsti asure bile vučene kroz ulicu; javni glasnik je išao napred preteći živima istom sudbinom. Zatim se pristupalo spaljivanju jer se zločin krivoverja morao progoniti i posle smrti...

Ukidanje inkvizicije

Najpoznatija bila je španska inkvizicija koju su 1478. godine osnovali Ferdinand i Izabela, katolički kraljevi, bila je nezavisna od pape, iako su činjeni bezuspešni pokušaji uvođenja apelacije na Rim. Progon novopokrštenih Jevreja i muslimana je posebna bila aktivnost španske inkvizicije. Retki protestanti ili anglikanci su spaljeni, progon veštica manjeg intenziteta ali su sistematski surovo kažnjavani blasfemija i posebno sodomija (od 1572. intenzivno). Inkvizicija je postala kraljevska tajna policija koja je sudila za vanbračnu decu, za bigamiju, preljubu i druge prekršaje. Mučenje primenjivano češće i rigoroznije, ali i pravno mnogo više utemeljeno, sa strogo vođenim zapisima o tome kad i za šta su primenjivani vrlo surovi metodi mučenja.

Španska inkvizicija je konačno ukinuta 15. jula 1834. godine, a u Južnoj Americi su nastavile da postoje meksička i peruanska inkvizicija.

Portugal je imao drugačiju sudbinu. Papska inkvizicija je osnovana 1521. godine u tada moćnom Portugalu, a pored jeretika, muslimana i Jevreja njeno delovanje je prošireno na cenzuru, bigamiju i druge prestupe. Inkvizicija je uvedena i za kolonije krune Portugala, tačnije za Gou i Brazil. Protivreformacija u Rimu iznedrila je 1542. godine osnivanje ustanove koja se zvala Kongregacija ureda inkvizicije. Nju je papa Pavle III osnovao sa ciljem da se učvršćuje rimokatolička vera i njene dogme, da se iskorenjuje jeres i posebno suzbija protestantizam. Tada su pod inkvizitore stigla dela Nikole Kopernika, a ta inkvizicija je osudila Galilea Galileja,  Đordana Bruna i druge.

Tek su Napoleonovi ratovi i promene koje je Evropa doživela doveli do postepenog ukidanja inkvizicije. Ukinuta je u Veneciji 1806. godine, inkvizicija je u periodu 1813-1825. godine ukinuta i u Latinskoj Americi, u vreme borbi ovih zemalja za nezavisnost. Iako su povremeno spaljivani ljudi po Evropi, definitivno je inkvizicija ukinuta, odnosno preimenovana 1906. godine u Sacra congregatio Romanae et universalis inquisitionis seu Sancti officii. U vreme pape Pavla VI, koji je ukinuo Index librorum prohibitorum, osnovana je i 1965. godine Congregatio pro doctrina fide. Time je inkvizicija i formalno dobila jedan sasvim novi oblik i napuštena je kao zastarela.

Vidi još

• Španska inkvizicija
• Ad exstirpanda
• Malleus Maleficarum

Literatura

• Murphy, Cullen (2012). God's Jury. New York: Mariner Books – Houghton, Miflin, Harcourt. str. 150. 
• Delimo, Žan (1993). Katolicizam između Lutera i Voltera. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. 
• G. J. Testas, Inkvizicija, Zagreb. 1982.
• Adler, E. N. (april 1901). „Auto de fe and Jew”. The Jewish Quarterly Review. University of Pennsylvania Press. 13 (3): 392—437. JSTOR 1450541. doi:10.2307/1450541. 
• Burman, Edward (2004). The Inquisition: The Hammer of Heresy. Sutton Publishers. ISBN 978-0-7509-3722-1. . A new edition of a book first published in 1984, a general history based on the main primary sources.
• Carroll, Warren H., Isabel: the Catholic Queen Front Royal, Virginia, 1991 (Christendom Press)
• Foxe, John (1997) [1563]. Chadwick, Harold J., ur. The new Foxe's book of martyrs/John Foxe; rewritten and updated by Harold J. Chadwick. Bridge-Logos. ISBN 978-0-88270-672-6. 
• Given, James B. (2001). Inquisition and Medieval Society. Cornell University Press. 
• Kamen, Henry (1999). The Spanish Inquisition: A Historical Revision. Yale University Press. ISBN 978-0-300-07880-0. . This revised edition of his 1965 original contributes to the understanding of the Spanish Inquisition in its local context.
• Lea, Henry Charles, A History of the Inquisition of Spain, 4 volumes (New York and London, 1906–7)
• Parker, Geoffrey (1982). „Some Recent Work on the Inquisition in Spain and Italy”. Journal of Modern History. 54 (3). 
• Peters, Edward (1989). Inquisition. U of California Press. 
• Twiss, Miranda (2002). The Most Evil Men And Women In History. Michael O'Mara Books Ltd. ISBN 978-1-85479-488-8. 
• Walsh, William Thomas, Characters of the Inquisition (TAN Books and Publishers, Inc, 1940/97). ISBN 978-0-89555-326-3.
• Whitechapel, Simon (2003). Flesh Inferno: Atrocities of Torquemada and the Spanish Inquisition. Creation Books. ISBN 978-1-84068-105-5. 

Spoljašnje veze

• The Inquisition by Jewish Virtual Library
• Frequently Asked Questions About the Inquisition by James Hannam
•  Herbermann, Charles, ur. (1913). „Inquisition”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
•  Rines, George Edwin, ur. (1920). „Inquisition”. Encyclopedia Americana. 
• The Secret Files of The Inquistion. PBS
• "The Immeasurable Curiousity of Edward Peters". str. 4 as found in the Pennsylvania Gazzette, a publication of the University of Pennsylvania Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. novembar 2011)
• Bradley, Gerard. „One Cheer for Inquisitions”. Catholic Dossier. Arhivirano iz originala 13. 10. 2007. g. Pristupljeno 6. 11. 2008. : online copy of a column by a professor of law at the University of Notre Dame
• Scholarly studies including Lea's History
• Jewish Virtual Library on the Spanish Inquisition
• Galileo Project: Christianity: Inquisition
• Inkvizicija protiv hrišćanske sekte (Katari) - Tajna dokumenta inkvizicije (TV Istorija - Zvanični jutjub kanal)
• Lomače španske inkvizicije - Tajna dokumenta inkvizicije (TV Istorija - Zvanični jutjub kanal)
• Užas rimske inkvizicije - Tajna dokumenta inkvizicije (TV Istorija - Zvanični jutjub kanal)
• Poslednji dani inkvizicije - Tajna dokumenta inkvizicije (TV Istorija - Zvanični jutjub kanal)